Na član 5, razdele 3. i 14, amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Gospodin Jojić ima reč. Izvolite.

Poštovani poslanici, narodni poslanik SRS gospodin Milorad Buha podneo je amandman na član 5, razdeo 3, glava 3.6, funkcija 110, u ekonomskoj klasifikaciji 423, usluge po ugovoru, u kolonama 6 i 8, koje se odnose na usluge po ugovoru, a radi se o generalnom sekretaru Vlade.
Ovde nije mini vlada. Kad gledate koliko ima u Vladi zaposlenih, rekao sam nekoliko puta da je ova vlada, gledajući sa političkog aspekta šta želi sve da prikrije, mini vlada: malo pokriva, a ništa ne otkriva. Kad pogledate Predlog zakona o budžetu, tu se otkrivate.
Imate u Generalnom sekretarijatu Vlade 112 zaposlenih. Predviđeno je za plate 178 miliona dinara. Ono što ne možemo da shvatimo i da prihvatimo mi iz SRS, to je da usluge po ugovoru treba da se obezbede u iznosu od 32 miliona dinara. Šta će taj generalni sekretarijat da radi, koje će to usluge da pruža? Da li će to možda da pruža dodatne usluge ministrima kad krenu na putovanja? Koje usluge?
Nema dokaza da možete poslanicima da izađete i pogledate u oči, vi gospodo iz vlasti, iz DS, vi se branite ćutanjem, ali kaže iz našeg naroda ona poslovica "gluvom ne vredi šaputati, ćoravom ne vredi namigivati". Bilo bi jako lepo da poslanici DS, koji su podneli amandmane, izađu i brane svoje amandmane.
S druge strane, neprihvatljivo je, to građani neće da prihvate, da nijedan poslanik iz vlasti koalicione ne izađe da progovori reč o budžetu, utoliko što treba da obrazloži narodu i poreskim obveznicima gde će da troše pare. Toga nema. To znači odbrana ćutanjem.
Dame i gospodo, ta 32 miliona za usluge po ugovoru, a da poslanici nemaju na uvidu nijedan ugovor, dajte bar za tekuću godinu koja je na izmaku, dajte bar da vidimo te ugovore, da li su oni bili realni, na šta se odnose, ko ih zaključuje, ko ih potpisuje, ko ih overava i kome se šta plaća kada su u pitanju ugovori i usluge, pogotovo specijalne usluge. O tome ćemo kasnije.
Kada je u pitanju Vlada i trošenje para iz budžeta, da vidimo da li mi imamo skromnu Vladu, da li imamo primerenu Vladu veličini države i broju stanovnika? Nemamo. Podsetiću vas, poštovani građani Srbije, radi vaše informacije, a i vama, kolege poslanici, Mađarska ima 11 ministarstava, Albanija 14, Rumunija 15, a koliko je puta veća od Srbije, Bugarska 17, Crna Gora 13, Slovenija 15, Makedonija 15, Hrvatska 15, BiH 16, Švedska 13 ministarstava.
Kolko je Švedska bogatija? Švedska ima 16 automobila, a Vlada Srbije ima 352 automobila.
Da li je to primereno, da li je to uporedivo sa jednom zemljom koja vodi računa o svojim poreskim obveznicima? Nema ni reči. Norveška ima 14 ministarstava, Francuska 17, skoro deset puta veća od Srbije.
O čemu mi govorimo da ne može da se smanji budžet? Da smo neka vlast, srpski radikali bi smanjili 50% ovaj budžet i ono što bi se odnosilo, od 750 milijardi dinara, bar 50% bi bilo ušteđevine za građane Srbije, a od toga bi išlo najmanje 100 milijardi za poljoprivrednike i seljake, da povećaju stočni fond, da obrađuju poljoprivredno zemljište, da obnove mehanizaciju, da oru dobro ovu srpsku zemlju, bogatu i rodnu, i da proizvode i za sebe, da proizvode za državu i da proizvedu za izvoz. Dajte neki dinar ovim poljoprivrednicima da obnove poljoprivrednu proizvodnju. Od toga mi živimo.
Kukate u medijima na SRS, kako je SRS prepreka da li će biti usvojen budžet za 2009. godinu. Nije SRS na vlasti. Nije SRS kasnila 40 dana da se budžet dostavi parlamentu. Vi kasnite 40 dana. Drage kolege, za 40 dana pola metroa ispod Beograda bi bilo napravljeno, a ne da vi kasnite 40 dana, da nema budžeta i da pretite preko medija i u medijima kažete kako je SRS prepreka da li će biti usvojen.
Ne, mi nismo vlast, mi nemamo ovlašćenje da predlažemo budžet. To je stvar, po Ustavu, isključivo Vlade, ali Vladu nije mogao niko da sastavi, da se dogovore jedne noći. Pritvorio bih njih odmah, zatvorio u podrum i rekao - da se dogovorite u roku od dva sata. Nećete da se dogovorite, razrešenje cele Vlade, ostavka Vlade, ako nema dogovora.
Građani ne smeju da trpe, nema druge, da se našao neki pametan general, neki sposoban i pametan general 90. i 91. godine, da je Predsedništvo tadašnje bivše SFRJ pritvorilo u podrum Generalštaba i naredilo mu da se dogovore u roku 24 časa, a ako se ne dogovore u apsanu, a da građani bivše države ostanu da žive u miru. Prema tome, ne možete vi da se dogovorite, Trezorom ne rukuje SRS, ne možete kriviti nas, ne mi imamo dobru nameru da skrešemo budžet, da olakšamo poreskim obveznicima, da porezi budu manji, da bude parlament taj koji će da kontroliše utrošak sredstava.
Sada bih vam skrenuo pažnju kako je to u uporednom pravu, kako je regulisana u uporednom pravu parlamentarna kontrola budžeta. Narodna skupština je po članu 92. Ustava Republike Srbije dužna, dakle, ima pravo, ali ima i obavezu, da vrši potpunu kontrolu budžeta.
Parlament mora da bude odgovoran u pogledu nadziranja Vlade i njenog obrazlaganja troškova budžetskih sredstava. Gde je budžet, gde su te specifikacije sa fakturama i računima gde se pare troše? To se samo predvidi u predlogu budžeta i budžet se izglasa, donese se zakon i posle niko ne kontroliše. Vlada ne može da troši novac iz budžeta, niti nametati poreze mimo parlamenta.
Ovo je mesto gde SRS želi da obavesti građane Srbije da mi nismo krivi iz opozicije zbog toga ako se kasni sa donošenjem budžeta. To da bude jasno svakom. Zašto? Ponavljamo po stoti put, 40 dana Vlada Republike Srbije nije izašla sa svojim predlogom pred narodne poslanike i parlament. Ko je kriv? Pa, kriva je Vlada. Ko je kriv? Krivi ste vi što ste na vlasti. Nećete valjda opoziciju da krivite za to, nemate pravo i nemate argumente, nemate činjenice, nemate dokaze.
Zadatak državnog revizora, koji je normiran u članu 92. stav 3, jeste da narodne poslanike u Narodnoj skupštini Srbije snabdeva informacijama koje su im potrebne da bi Vladu mogli kontrolisati u pogledu trošenja budžetskih sredstava.
Tražim izveštaj, gospođo ministre, od vas tražim izveštaj budžetskog revizora za prošlu godinu. Da dostavite taj izveštaj, jer vi ste dužni, izveštaj mora pred parlament da dostavi državni revizor, mora parlament da bude obavešten. Ovo je zakonodavni organ.
Da nije tako, zašto bi se ovaj zakon našao, u nužnoj odbrani ste sa ovim zakonom i u krajnjoj nuždi izašli pred narodne poslanike u poslednjem minutu i hoćete sada preko medija, vodite hajku protiv SRS, a SRS štiti građane, seljake, penzionere, radnike, sve zaposlene i nezaposlene da im budu nameti, porezi i razrezi što manji, da može ostati nešto za preživljavanje ovog naroda.
Dame i gospodo, u uporednom pravu, samo da vas podsetim, u nekim zemljama izveštaj generalnog revizora podnosi se i po četiri puta pred parlamentom u toku godine. Uzmite Kanadu, četiri puta se u Kanadi nađe izveštaj državnog revizora pred parlamentom. Podnošenje izveštaja parlamentu treba da bude ključ, dame i gospodo, ključ obazrivosti i uspešnosti državnog revizora ogleda se da li je podneo izveštaj Narodnoj skupštini Srbije, koliko godina ima na papiru revizora. Ponavljam, revizor se mrzne sa četvoro zaposlenih sada u bivšoj zgradi Savezne Skupštine, a ne date mu prostorije, a ima prostora koliko god hoćete.
Vi bežite od državnog revizora. On je opasan, on je opasniji od državnog tužioca, državni revizor je za vas opasniji od pištolja. Kažem vam zbog toga i bežite od njega. Šta je dužan državni revizor? Dužan je da narodnim poslanicima da odgovore na sledeća pitanja. Malo strpljenja: da odgovori na pitanje da li su izjave Vlade u vezi sa finansijskim pitanjima tačne, koje dostavlja Vlada u oblasti finansija.
Drugo, jesu li porezi i drugi nameti koje Vlada prikuplja na računovodstvenom, propisno evidentirani, jer mi toga nemamo. Mi smo kao poslanici uskraćeni od ovih podataka. Da li je novac koji je zakonodavac odobrio, dakle parlament Vladi, utrošen u svrhu u koju je bio namenjen, da li imate dokaz o tome?
Dajte fakture, račune, hajde da vidimo koliko je sekretarica i gde je putovali, hajde da vidimo koliko ste plaćali usluge bog zna kakve.
Da vidimo koje usluge ko plaća. Plaća poreski obveznik. Ne dajte te usluge da plaća više poreski obveznik, odrecite se usluga specijalnih pogotovo i ovih usluga po ugovoru.
Ključno pitanje, gospođo ministre, zašto Srbija nema računovodstveni sud? Mnoge zemlje u svetu imaju računovodstveni sud. Da li ćete predložiti Vladi da podnese predlog Parlamentu da se donese zakon o računovodstvenom sudu? Vi znate za to.
Mnoge zemlje u svetu imaju računovodstveni sud, a naveo bih samo neke, kao što su: Nemačka, Austrija, Kanada, Slovenija i druge. One su osnovale računovodstveni sud. Srbija bi morala da, pored ostalih sudova, a imamo ih i specijalnih i redovnih i imamo i kasacionih u novom zakonu, imamo i druge trgovinske sudove, imamo sudove za prekršaje, a zašto ne bi Srbija imala i računovodstveni sud. Nekom ne ide u račun, jer je računovodstveni sud vršio kontrolu, donosio odluke koje moraju biti poštovane kao zakon.
Da Srbija ima pravnu državu i državno-revizorsku instituciju i računovodstveni sud, ne bismo imali ovako veliki budžet i velike poreze, koji se takoreći otimaću od građana, u čije džepove je Vlada Republike Srbije, preko Poreske uprave, zavukla ruku, i to do ramena. Ne bi imali nekontrolisano trošenje para za direktore javnih preduzeća u milionskim iznosima, predsednike upravnih i nadzornih odbora i njihove članove, a ja se kolege nadam da se ovih dana bili upoznati.

Samo vi završite, gospodine Jojiću, ali nemojte mnogo dugo.

 Da se ne javljam ponovo, ako dozvolite. Mi ne bismo imali jednu od najvećih pljački u Srbiji, tj, pljačku radničke i narodne imovine, tj. krađu fabrike Karbamida dva Azotare Pančevo, čija je knjigovodstvena vrednost 45 miliona evra, a da su vlasnici, koji su putem pljačkaške privatizacije, uz pomoć Agencije za privatizaciju demontirali i prodali u inostranstvo, u Litvaniju, za 32 miliona evra i stavili pare u džep, a ni dinara nisu dali za proizvodnju.
Proizvodnja u Azotari Pančevo, koja je osnovana davne 1963. godine, koja je bila dragocena za poljoprivrednike Srbije, radnici sada štrajkuju, radnici blokiraju i Petrohemiju, blokiraće Rafineriju...
(Predsednik: Privedite kraju.)
.. da ako se oglušite od radnike Azotare, jer je njih 1.500, čije porodice ukupno broje oko 4.000, sada nalaze se na ulici i ne primaju plate, a ovi vlasnici otpuštaju radnike, zauzmite se da se rešavaju ovi problemi, jer narod kada progovori iz stomaka biće najteže. Hvala.

Da li još neko želi po ovom amandmanu? Ne.

Na član 5, razdele 3. i 14, amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Gospođo Pop-Lazić, izvolite.

Poštovane kolege narodni poslanici, amandman koji sam u ime SRS podnela odnosi se na član 5, razdeo 3, glava 3.6, funkcija 110, u ekonomskoj klasifikaciji 422 - troškovi putovanja, koji se odnosi na troškove putovanja Generalnog sekretarijata, a koji su projektovani na 94 miliona dinara, s tim što smo predložili da se ta sredstva smanje na 10 miliona, a razlika preusmeri na Upravu za zaštitu bilja, odnosno subvencije za javna nefinansijska preduzeća i organizacije za programe za zaštitu bilja.
Nekada je situacija bila takva da je Generalni sekretarijat radio za potrebe cele Vlade i verovatno su i troškovi bili veći, ali je to bilo daleko ekonomičnije, danas imamo kabinete ministara, potpredsednika Vlade, predsednika vlade, i svi oni multiplikuju te troškove vezane za putovanja.
Pokušala sam da saberem, ali nisam dobila baš tačnu cifru, radi plastičnosti i da bi naši, pre svega, birači i građani Srbije bolje shvatili o čemu se radi, troškovi putovanja, recimo, za Narodnu skupštinu su projektovani na 226 miliona za 250 narodnih poslanika i celokupni administrativni aparat, za predsednika Republike 43 miliona, to je njegov kabinet, za Vladu i kabinet predsednika Vlade samo dva miliona, tu ste stvarno bili korektni, znači do kuće i da se vrati, do Zaječara i do Beograda nazad.
Kabinet prvog potpredsednika Vlade, tu je već nešto malo veći trošak, ali pretpostavljam opravdan, kabinet potpredsednika Vlade za ekonomske integracije - troškovi putovanja osam miliona i 800, kabinet potpredsednika Vlade za privredni razvoj dva miliona, troškovi putovanja kabineta potpredsednika Vlade za socijalnu politiku i društvene delatnosti 5,5 miliona i za Generalni sekretarijat sad tih 94 miliona, koji zaista bodu oči.
Kakav je Zakon o Vladi i kakva je organizacija Vlade vaša je stvar, mi se u to mnogo mešali nismo niti smatramo da treba da se mešamo, svaka vlada se organizuje onako kako treba, ali očigledno je da imamo jednu veoma rasipničku vladu i da je sam budžet na neki način kompromis političkih želja.
U situaciji kada smo zahvaćeni tzv. "sekom", kako to volim da kažem, skraćenica od te svetske ekonomske krize, da bi se svi pomalo nasmejali, jer nimalo nije dobro ono što nam ona donosi, recesija je u celoj Evropi, i jedino Francuska, zamislite, nije proglasila recesiju. Pitaćete zašto. Upravo zato što je poljoprivreda zabeležila rast i recesije nema u Francuskoj.
Šta nam to govori? Da mi treba da vodimo računa o našoj poljoprivredi, obzirom da smo i sami proglasili razvoj poljoprivrede prioritetom. Proglasili smo prioritetom poljoprivredu, ali smo za subvencije u poljoprivredi smanjili iznos sredstava za nekih 25%, nešto između 20 i 25%. Zato ovim amandmanom tražim da se ta sredstva između 10 i 90 i ova četiri miliona, dakle 84 miliona prenesu na ovu stavku subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama, čiji će raspored i korišćenje izvršiti Vlada po svom nekom posebnom aktu, uz uverenje da će to uraditi onako kako je najbolje, i Upravi za zaštitu bilja opet subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama. Sredstva ove aproprijacije namenjena su za program zaštite bilja.
Hoću da vas malo podsetim na to da ste odlučili kao Vlada da jednostrano primenjujete SSP, da će se to i te kako odraziti na razvoj ne samo poljoprivrede nego uopšte naše privrede, da je 50% budžeta EU opredeljen za poljoprivredu, dakle čak i Brisel shvata koliko je to važno, da ćemo morati da promenimo propise koji se odnose na poljoprivredu.
Da bi naši seljaci shvatili o čemu se tu radi, pošto postoje tamo tačno navedene u Briselu, u tim njihovim aktima ili memorandumima, kako se zovu, šta je to što mi moramo da uradimo. Recimo, ako se pojavi neka zarazna bolest na drugom delu kontinenta, neka to bude u Skandinaviji, mi ćemo morati da izdvojimo sredstva da pristupimo nekim preventivnim merama. Kolko je to opravdano, kolko je to logički uopšte objašnjivo pitanje je, ali takvi su im propisi, pa ako budemo to primenjivali moraćemo da izdvojimo sredstva za tako nešto.
Ako budemo želeli da izvezemo pačije jaje, recimo, u EU, ono će morati da bude najmanje pet santimetara promera. Uzmete šubler, seljaci, izmerite širinu jajeta, ako je veće od pet santimetara može u EU, ako je manje ne može, ali prvo morate da naučite da merite šublerom.
Tako isto breskva ne može da bude manja od 5,6 santimetara. Banane, doduše, ne proizvodimo, ali u trgovini koja ide i preko naše zemlje ona mora da bude tačno zakrivljena po nekim propisima i mora da bude deset centimetara, ni manje ni više. Ima tu niz gluposti koje će nas opterećivati ako do toga uopšte dođe, ali o tom potom. Biće potrebno da se ukinu carine na uvoz iz EU i da dozvolimo neograničeni uvoz semenskog kukuruza, smrznutog povrća i krompira.
Moram da vas podsetim, recimo, da smo ostvarili suficit u proizvodnji vina i alkohola 2004. godine, da sada primenom SSP-a vino može da bude u prometu samo, ili kad uđemo u EU, ako potiče iz registrovanih vinograda koji imaju tzv. "pravo sađenje", što je u skladu sa opštom zabranom novih zasada. Dakle, ako imate vinograde, imate, što imate čuvajte, nove da sadite ne možete, ne da EU. Verovatno ćemo biti obavezni da bez carine uvozimo vinski talog, vermut i ostala vina od svežeg grožđa, šljivovicu i rakiju.
Želela bih da vas podsetim, Mađarska je, recimo, bila izvoznik žita, mleka, mesa, ćurana itd, poslednjih godina raste uvoz poljoprivrednih proizvoda. to otkako je ušla u EU i danas je 30% čak manja nego što je bila 1990. godine, a tamo, kao što znate, nije bilo ni rata ni sankcija. Šezdeset hiljada hektara je de fakto u rukama austrijskih državljana i to je, naravno, posebna opasnost, a tako nešto se polako dešava i nama.
Ove zemlje u našem okruženju, kao što je Slovenija, recimo, 91. godine imala je više zaposlenih nego nakon ulaska u EU. To su neki pokazatelji vezani za ulazak u EU i pripreme za ulazak u EU, i kako će se to odraziti na našu poljoprivredu.
Imajući sve to u vidu, mi smo želeli da vam pomognemo tako što smo smatrali da ove troškove možemo da smanjimo, da su oni neracionalni. Hajde da ih prebacimo tamo gde će nesumnjivo, upravo zbog toga što se želi u Evropsku uniju i što se ide u Evropsku uniju, troškovi morati da budu povećani.
Dakle, bilo je više tih amandmana vezanih za troškove putovanja. Smatramo da su zaista neracionalni, čak mislimo da u pojedinim ministarstvima, nekad se znalo ko je ministar, a ko je sekretarica, danas se ne zna, i sekretarica i ministar imaju auto na ličnost.
Mogli bismo da smanjimo tamo gde je to moguće, a da taj novac, ma koliko to možda bilo kao kap u moru, mada su ovi milioni nama ogromni, može da se prebaci tamo gde bismo mogli mnogo brže da ostvarimo neki profit. To su uglavnom tercijarne delatnosti, a i poljoprivreda, ako smo je proglasili kao privrednu granu od prioriteta.
Mislim da su ovi amandmani zaista mogli da budu predmet razmatranja ministarstava, i vašeg ministarstva i Vlade. Mogli ste malo na svom komforu da uštedite, a da pomognete onim privrednim granama gde je to potrebnije ili onim ministarstvima, kao što su recimo zdravstvo, obrazovanje, gde je para uvek malo, a gde građani mnogo više osećaju nedostatak tog novca.
Ovako u ovoj teškoj ekonomskoj situaciji i u jednoj godini koja nam dolazi, a svi građani strepe od neizvesnosti, od onoga šta će nam ona doneti, malo je sramotno da im ponudimo u budžetu ovakve troškove za pojedina ministarstva, a pogotovo za sekretarijat Vlade, na šta se moj amandman odnosi.

Da li još neko želi o ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 5, razdele 3. i 14, amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Gospodine Miroviću, izvolite.

Dame i gospodo, amandman je podnet na član 5, razdeo 3. Dakle, amandman je podnet u vezi sa Kancelarijom za evropske integracije.
U prvom delu amandmana predlaže se smanjivanje sredstava za usluge po ugovoru od 23 miliona 600 hiljada dinara ili po zvaničnom kursu Narodne banke Srbije od 19. decembra 2008. oko 274 hiljade evra.
U drugom delu ovog amandmana, i u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu, ova sredstva se ponovo preusmeravaju u okviru člana 5, tačnije za razdeo 14, funkcija 420, ekonomska klasifikacija 451. To je, dakle, deo budžeta u kome se regulišu sredstva Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, ili subvencije za javna nefinansijska preduzeća.
Prema obrazloženju Ministarstva, to su subvencije namenjena za direktna plaćanja poljoprivrednicima, sredstva za modernizaciju mašina i opreme, premije za mleko, izvozne subvencije, podršku starijim poljoprivrednicima, unapređenje zemljišta. Dakle, radi se o konkretnim ciljevima i konkretnim sredstvima koja mogu samo da donesu boljitak našoj poljoprivredi.
Takođe, ovaj amandman treba usvojiti i zbog, blago rečeno, spornog obrazloženja koje se navodi u budžetu. Po tom obrazloženju navodno je poljoprivreda sektor koji će imati najviše koristi po ulasku u Evropsku uniju.
Ali, brojni primeri iz susedne evropske Rumunije pokazuju suprotno. Na primer, nakon dugo očekivanog i najavljivanog ulaska u Evropsku uniju rumunski poljoprivrednici su se suočili sa sledećim problemima: rumunski stočari su bili obavezni da zbog tzv. evropskih standarda na Karpate ili na visine od 1.500 metara dopremaju hladnjače za mleko. Prem izveštajima zapadnih agencija, ako to ne urade biće primorani da prodaju svoja stada.
U izveštajima iz Rumunije se navodi izjava Euđena Gontea, predsednika jedne regionalne asocijacije stočara, koji iznosi - stočari već napuštaju planine zbog teških uslova života. Mnogi su zbunjeni, prodaju svoja stada i odlaze u Italiju, Francusku ili Španiju. U istom izveštaju se navodi izjava jednog rumunskog veterinara koji doslovno kaže - znali smo da će ulaskom u EU biti pooštreni kriterijumi, ali ovo je kao da je pala bomba. Ukoliko nas norme EU dokrajče odustaćemo od držanja stada, pa će naša deca moći da ih vide samo na slici i u muzejima.
U kontekstu ovih sumornih izjava rumunskih poljoprivrednika su i podaci o masovnom iseljavanju iz Rumunije nakon ulaska ove zemlje u EU. Ti podaci su inače objavljeni na sajtu BBC 12. maja 2008. godine. Prema britanskim izvorima, oko dva miliona Rumuna je otišlo u zemlje EU od kada je njihova zemlja postala članica ove organizacije.
Takođe, prema podacima nacionalnog zavoda za statistiku Rumunije, od oko dva miliona Rumuna u inostranstvu, 250 hiljada ima radni ugovor na manje od godinu dana. Između 700 i 750 hiljada radi na period duže od godine, ali bez zvaničnog ugovora o radu. Od 700 do 800 hiljada radi u inostranstvu povremeno.
Dakle, takvo masovno iseljavanje objašnjava i nisku stopu nezaposlenosti od oko 5,5% i pored velikih otpuštanja zbog tzv. evropskih reformi u rumunskoj privredi.
Ovo treba istaći i zbog naše javnosti, u kojoj se više puta kao argument za briselske integracije navodio upravo ovaj podatak o padu stope nezaposlenosti u Rumuniji. Jasno je da treba sagledati celinu i uzroke takvog pada nezaposlenosti, a ne iznositi samo jedan deo istrgnut iz konteksta, sve zarad providne probriselske propagande u našoj zemlji, na koju se inače troši neverovatnih tri milijarde evra na nivou ove nadnacionalne organizacije.
Takođe, jasno je kada se sagledaju prethodno izneti podaci iz susedne Rumunije, koja je članica EU, da nema nikakvog dokaza da će ulazak u EU doneti boljitak našoj poljoprivredi ili društva u celini, kako se tvrdi u budžetu. Zato treba usvojiti ovaj amandman, jer je on u skladu sa realnošću i štiti našu poljoprivredu, za razliku od predloga budžeta, u kome se predviđa smanjivanje subvencija za poljoprivredu. Nema nikakvog ekonomskog opravdanja za ovo smanjivanje.
Iako je ministar u svom završnom izlaganju, nakon načelne rasprave povodom Predloga zakona o budžetu, izjavila, ako sam dobro razumeo, da se sa manje sredstava ponekad mogu postići bolji rezultati i da je to jedan od razloga za smanjivanje subvencija. Taj metod, iako meni zvuči, blago rečeno, nelogično, onda svakako treba primeniti, i to sa mnogo više osnova, i u slučaju usluga po ugovoru, predviđenih u okviru klasifikacije 423. Inače, to je Kancelarija za evropske integracije. Tu oblast upravo reguliše prvi deo amandmana.
U obrazloženju ove ekonomske klasifikacije se navodi da se za ove usluge po ugovoru najveći iznos predviđa za stručne usluge i usluge prevođenja, pre svega za ''Aki komuniter''. Poznato je da se radi o oko 150 hiljada stranica tzv. evropskog prava. Ali, ako bi primenili metod koji predlaže ministar, ili manje sredstava - veća efikasnost, mogli bi doći do rešenja koje bi nadoknadilo sredstva koja oduzima ovaj amandman.
Potrebno je samo da se uspostavi još bolja saradnja sa nadležnim državnim organima u okruženju koji se bave briselskim integracijama i sa stručnim službama ili sa službama koje predvode "Aki komuniter", jer bez obzira na veštačke političke definicije u regionu se uglavnom govori samo jedan te isti jezik. Tako bi se postigle velike uštede.
Dame i gospodo, u završnom izlaganju, nakon rasprave u načelu, uvaženi ministar je iznela još jednu definiciju koja, po njenom sopstvenom priznanju, u suštini karakteriše njena ekonomska ubeđenja i zbog toga neminovno mora da se odrazi na predlog budžeta.
Ako sam dobro razumeo, odgovarajući na naša pitanja - da li podržava jednostranu primenu Prelaznog sporazuma sa EU, koja će izazvati manjak od 260 miliona evra u našem budžetu, u našem trenutku kada nastupa velika finansijska kriza i kada je svaki dinar važan i kada treba štedeti na osnovnim ljudski potrebama, kako svakodnevno čujemo od premijera, ministar je odgovorila da ne podržava manjak u budžetu, ali da u principu uvek podržava smanjivanje carina, jer, navela je da su sve vodeće zemlje u svetu na taj način razvile svoju ekonomiju.
U tom kontekstu i u skladu sa svrhom ovog amandmana, koji se zalaže za suprotne ekonomske principe od neoliberalističkog pristupa, koji se trenutno napušta u velikom delu sveta, ali ne i kod nas, navešću stavove iz knjige jednog profesora koji od 1990. godine predaje ekonomiju na Univerzitetu Kembridž, koji je radio za UN, Svetsku banku i Azijsku banku za razvoj. To su izvodi iz knjige "Mito u slobodnoj trgovini" profesora Džanga, i prevedeni su i objavljeni u jednom našem nedeljniku. Predgovor za knjigu je napisao, našoj javnosti već poznati nobelovac, Džozef Štiglic.
U knjizi se navodi da su upravo zapadne države, sada vodeći nosioci i propagatori liberalizma, primenjivali suprotne mere u svom razvoju od onih koje preporučuje MMF i EU. Npr. Britanija je sve do sredine 19. veka ostala visoko protekcionistička zemlja, a njene prosečne carinske stope su bile 45% do 55%.
Sa druge strane, podsetiću da će jednostran primena Prelaznog sporazuma oboriti naše carine za 27,7%. Takođe, u citiranoj knjizi se navodi da je američki ministar carina, Aleksandar Hamilton, u svom izveštaju Kongresu SAD predložio da se uvedu carine za uvoz robe, čak i zabrana za izvoz pojedinih vrsta robe, kao i subvencije zabrana izvoza primarnih sirovina itd.
U knjizi se zatim navodi da je to potpuno suprotna politika od one koju danas predlažu MMF i Svetska banka i da bi ove institucije verovatno danas zahtevale smenu Hamiltona da je on, kojim slučajem, živ, jer je sprovodio politiku suprotnu načelima MMF, koju naše vlasti sa takvim zanosom primenjuju i koje se tako nekritički glorifikuju u našoj javnosti.
Zaključuje se da je Hamiltonova politika visokih carina na uvoz robe u SAD između 40 i 50% trajala kroz čitav 19. vek, pa sve do prve polovine 20. veka, ali to nije škodilo američkoj privredi. Naprotiv: "Uprkos tome što je bila najprotekcionistička država na svetu u tom periodu, SAD su istovremeno bile i najbrže rastuća ekonomija".
Tek nakon završetka Drugog svetskog rata, kada SAD, koje su zbog rata stekle ogromnu prednost nad evropskim zemljama, one su liberalizovale svoju trgovinu. Dakle, vodeće zemlje Zapada su, u proseku, po 100-150 godina primenjivale protekcionizam i visoke carine.
Od nas se sada traži od strane MMF i EU da snizimo naše carine na simboličan nivo od nekoliko godina, za neke proizvode čak i u roku od nekoliko meseci. Da bi apsurd bio veći, Vlada ide korak dalje i, u trenutku kada se protekcionizam ponovo na velika vrata vraća na svetsku ekonomsku pozornicu, npr. u novim ekonomskim silama, kao što su Ruska Federacija, Indija i Brazil, primenjuje se jednostrano Prelazni sporazum koji dovodi do velikog pada carina i gubitka prihoda od 260 miliona evra, što je blago rečeno neshvatljivo sa ekonomske tačke gledišta.
Takođe, uvaženi ministar je u svojoj završnoj reči, nakon načelne rasprave, citirala Miltona Fridmana. Iskreno se nadam da ministar ne deli stavove tvorca monetarističke doktrine i njegovih sledbenika iz tzv. čikaške škole, Brunera, Melcera, Majera i drugih, po kojima je privreda, navodno, stabilnija kada je prepuštena spontanim tržišnim kretanjima.
Ovakva politika, koja se primenjivala u SAD od kraja 60-tih, dovela je do porasta nezaposlenosti i recesije u 70-tim godinama.
Na kraju, kad sagledamo i vanekonomske elemente, jasno je da treba prihvatiti ovaj amandman. Već godinama se govori, i to je opšte mesto, o tome da postoje dvostruki standardi u svetskoj politici, kao i u primeni međunarodnog prava i konvencija o ljudskim pravima. To smo više puta osetili kada se radilo o KiM.
Iste te države, i o tome se malo govori, ili se te činjenice namerno prećutkuju, primenjuju dvostruke standarde u međunarodnoj ekonomiji. Npr. ono što se primenjuje u njihovoj privredi, ne savetuje drugima. Ono što je štetno i što se nikada ne primenjuje u razvijenim ekonomijama, preporučuju malim i siromašnim državama, kao što je naša. Zašto? Odgovor je više nego jasan svakome ko hoće da analizira tokove i principe svetske ekonomije, bez ostrašćenosti i primene briselske dogme i MMF saveta.
Nadam se da uvažena ministarka shvata taj nepisani zakon međunarodne trgovine i da će zato prihvatiti ovaj amandman, kao mali doprinos ispravljanju lošeg budžeta koji je, u suštini, napravljen od strane MMF i Brisela radi iskorišćavanja naše privrede i naših građana. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Miroviću. Da li još neko želi po ovom amandmanu? (Ne.)

Na član 5, razdele 3. i 14, amandman je podnela narodni poslanik Elena Božić-Talijan.

Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Gospodine Škrbiću, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarko, amandman koji je podnela narodni poslanik Elena Božić-Talijan ispred poslaničke grupe SRS govori da u članu 5, razdeo 3, glava 3.7, funkcija 110, u ekonomskoj klasifikaciji 423, usluge po ugovoru. Vidite, opet usluge po ugovoru.
Amandmani koje smo mi podneli, vidite, usluge po ugovoru, same po sebi, odmah se dovodi u sumnju o čemu govore i zato je ovaj amandman osmišljen tako da se u kolonama šest i osam iznos od 16 miliona zamenjuje iznosom pet miliona. Vidite tu razliku od 11 miliona smo zamislili da se usmeri ka Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
Neko je govorio da su to mali iznosi koje mi navodimo amandmanima, ali ako saberemo sve usluge po ugovoru, dobićemo cifru od 14 milijardi dinara. Ako gledamo samo ovaj amandman, to je nekih 11 miliona. Ako saberemo sve amandmane koje smo podneli, dobićemo jednu cifru koja će znatno da poboljša neke stvari u tom resornom ministarstvu, ne samo poljoprivrede, nego i vodoprivrede. Zašto govorim - vodoprivrede?
Dolazim iz Apatina gde je obaloutvrda ugrožena, to znaju i prošli ministri i tu je Velja Ilić kao ministar nešto uradio, međutim, problem je što su za sanaciju obaloutvrda potrebna velika sredstva, kojih Ministarstvo po pravilu nikada nema.
Znamo da se graniči područno, pogotovo taj deo, sa Republikom Hrvatskom, prirodnom granicom, pola Dunava pripada Hrvatskoj, pola Srbiji i taj problem je veoma veliki. Republika Hrvatska odvaja velika sredstva da bi obezbedila svoju obaloutvrdu, a samim tim pogoršava našu stranu, jer oni prave svoju obaloutvrdu, mnoge kolege poslanici iz tih krajeva znaju o čemu pričam, to je veoma skup projekat, a ne vidim nigde da su odvojena sredstva za to.
Republika Hrvatska odvaja, mi ne odvajamo i postoji veliki problem kada Dunav dođe i svojim tokom i masom koju nosi da probije obaloutvrdu, bent, i da nastanu poplave, baš u području iz koga dolazim, to je opština Apatin.
Sredstava nema, projekti su veoma skupi, a nema predviđenih sredstava. Kada nas neko optužuje da mi pravimo opstrukciju zato što smo podneli veliki broj amandmana, ne mogu da se složim s tim. Iskoristiću ovo vreme da kažem još nešto, radi građana Srbije, i da objasnim na nekoliko primera nebrigu i nezainteresovanost, pre svega neozbiljnost ove vlade, ne vas lično, kada je reč o životu građana, a to je budžet Srbije.
Kada neko od eksperata, pogotovo nobelovaca, onih koji se bave time, kolega Mirović je govorio, nobelovac iz oblasti ekonomije Džozef Štiglic, pa i Pol Krugman, kaže na jednom seminaru početkom decembra, možda ste bili tamo, u prvoj rečenici na tom seminaru kaže - nemam za vas lepe vesti, tako je počeo svoje izlaganje.
Tu njegovu tezu potkrepljuju glavni makroekonomski pokazatelji u Srbiji, kretanje deviznog kursa dinara, planirani budžetski deficit za 2009. godinu, visok spoljnotrgovinski deficit, povećanje nivoa spoljne zaduženosti. Podsetiću građane i ovde prisutne da je 2000. godine zaduženost bila 10 milijardi 830 miliona, 2001. 11.125 hiljada, 2002. 11.130 hiljada, 2003. 13.575 hiljada, 2004. 14.099 hiljada, 2005. 15.467 hiljada, 2006. 19.606 hiljada, 2007. 26 milijardi 236 miliona, i 2008. godine po pokazateljima 29.516 ili skoro 30 milijardi evra je zaduženost.
Povećanje nivoa spoljne zaduženosti. Moramo konstatovati visoku stopu inflacije i istorijski minimum indeksa na Beogradskoj berzi, koji je tokom prošlih nedelja ili prošle nedelje izgubio na vrednosti skoro 4%.
U takvim uslovima, o kojima sam sada govorio, Vlada je morala da identifikuje i da zna nešto unapred, i najmanji finansijski resurs koji bi mogao da ublaži uticaj nadolazeće krize. Da li je to učinjeno? Nije učinjeno, zato smo dočekali ovakav budžet, a vi ste svesni da će biti teško ga ostvariti, jer ste u svom ekspozeu ovde na početku i sami rekli da ste vi sa svojim timom radili danonoćno da bi ispunili želje mnogih ministarstava, kako bi vi to projektovali u ovu debelu knjigu koja ima 875 strana.
To se vama ne može zameriti, jer vi niste to sami pravili. Jednostavno morali su da se stvore uslovi da bi se mnogi, ne mogu da kažem umirili, ali da bi se želje mnogih koalicionih partnera ispunile. To je pogubno.
Pokušaću još na jednom primeru, pošto imam vremena, da kažem šta Vlada nije uradila, a morala je da uradi. Neke zemlje u okruženju, koje su nedavno ušle u EU, kao Mađarska, Letonija, Estonija, nisu na vreme spazile, nisu na vreme shvatile nadolazeću svetsku ekonomsku krizu, nisu bili svesni šta će da im se desi, pa su doživele bankrot. Mađarska država je bankrotirala, čini mi se i Estonija i Letonija.
Pre godinu dana, po nalazima glavnog ekonomiste Evropske banke za obnovu i razvoj, i saopštenjem, krajem prošle godine, da je Srbija u grupi od šest zemalja u tranziciji najranjivijih na negativne efekte svetske finansijske krize. Zvanične institucije i zvaničnici u Srbiji nisu tome poklanjali posebnu pažnju.
Naprotiv, do pre dva meseca, svedoci smo toga, dva potpredsednika Vlade, Dinkić i Đelić, govorili su da nas ta kriza neće pogoditi. S pravom se moramo zapitati i konstatovati šta se to dešava. Generalno govoreći tako visoka ranjivost Srbije je posledica defektnog koncepta ekonomskih reformi, mogu slobodno da kažem, vođenih od 2000. godine pa naovamo. U zadnjih osam godina njih dvojica su u toj priči. Svedoci smo toga svih ovih godina.
Hteo bih nešto drugo da vam kažem, na osnovu ovoga što sam izneo, da Vlada nije ozbiljno shvatila ova upozorenja, jer je morala da oformi jedan tim eksperata koji će se baviti i pratiti taj deo. Ne znam da li je to uradila, ako je uradila onda nije dobro uradila.
Jedan od finansijskih resursa je nadohvat ruke i lako se može prikupiti, samo da je bilo političke volje. Obrazložiću vam to - taj resurs se zove putnički automobili sa crnogorskim tablicama. Nakon sprovedene analize dolazimo do iznosa koji su trajno izgubljeni, a koji su zbog političkog nejedinstva ili političke volje jednaki potrebnim sredstvima za završetak autoputa Horgoš-Beograd.
Prema izjavi generalnog sekretara udruženja vlasnika vozila iz Crne Gore, datoj u dnevnom listu "Politika" 13.11.2008. godine, u Srbiji se vozi oko 50 hiljada vozila koja imaju registracije crnogorske, a koje voze državljani Srbije. Ova specifična pojava izaziva veći broj kontraverzi. Kada lice s prebivalištem u Srbiji može kršiti, voziti strano putničko vozilo, čini carinski prekršaj. Tolerišući taj prekršaj uvodi se pravilo da se zakon može kršiti i da se to isplati. Sa stanovišta bezbednosti nejasno je na koji način se vrši tehnički pregled tih vozila. Ova vozila su u većem broju ekološki neprihvatljiva i na kraju Srbija trpi veliku materijalnu štetu. Ako uzmemo i gledamo finansijske posledice svega ovoga, dobijamo da Srbija gubi jednokratne i dugoročne prihode. Pokušaću kratko da vam izbacim cifre i videćete kolike su to cifre. Ako kvalifikujemo ove gubitke, i ako pretpostavimo da je prosečna vrednost tih vozila minimum četiri hiljade evra, a veća su, gubitak po osnovu carina i poreza koji nisu naplaćeni kreće se oko 76 miliona evra.
Što se tiče izgubljenih dugoročnih prihoda budžet, putna industrija i osiguravajuća društva, Srbija gubi oko 10 miliona evra svake godine, a ovim ciframa treba dodati iznos od oko 100 evra po vozilu, puta 50 hiljada vozila, na ime naknade koja se godišnje plaća državljanima Crne Gore, kao formalnim vlasnicima auta, na navedeni broj vozila to godišnje iznosi oko pet miliona.
Ako se navedeni gubici saberu za proteklih pet godina država Srbija je izgubila više od 150 miliona evra i to je iznos koji je bio dovoljan za završetak autoputa Horgoš-Beograd i dobra injekcija za građevinsku operativu.
Ako je ova nemarnost neopravdano tolerisana prethodnih godina, prekid sa tom praksom dobro bi došao, to vam preporučuje SRS, u 2009. godini u uslovima planiranog budžetskog deficita. Radi se o cifri od oko 150 miliona. To je otprilike paralelna cifra, kada saberemo sve usluge po ugovorima, po svim klasifikacijama, dobijamo otprilike tu sumu. Zašto ova vlada i ova država to odbacuju?
Jednostavno, mislim da se radi o političkoj volji, da se dogovorite i da počnete to da primenjujete. Ovo su zvanični podaci, a ovim podacima su se bavili ekonomisti, između ostalog, i Džozef Štiglic, tako da zaista ništa na pamet ne govorim.
Ako govorimo o toj štednji i teškoćama da budžet bude ispoštovan naravno da moramo izraziti sumnju zato što ima kontradiktornosti u samoj Vladi. Evo vidite kako. Od 1.1.2009. svedoci smo da su više ministara davalo izjave da će se stezati kaiš, da će biti smanjenja broja radnika, zaposlenih u državnoj administraciji, počev od ministarstava, pa preko pokrajine, sve do lokalne samouprave.
Na drugoj strani, ovih dana dobijamo nešto što se kosi sa tim, upravo iz te iste Vlade. Dobijamo mere ekonomske politike za 2009. godinu, koje je napisao Mlađan Dinkić. U delu koji govori o merama za smanjenje javne potrošnje i birokratije, tačka 6. kaže - smanjenje broja zaposlenih u administraciji, ukidanje ili spajanje državnih institucija radi racionalnog rada. To je dobro rečeno.
Na drugoj strani, zakon koji je stupio na snagu 1.9, kaže - novi period u finansiranju lokalne samouprave je tako što će, nakon dve tranzicione godine koje su prošle, svi gradovi i opštine morati da preuzmu nadležnosti nad samostalnim investiranjem svojih izvornih prihoda, 42 lokalne samouprave u Srbiji su to već sada uradile. Dilema države, s jedne strane, priča se o smanjenju broja zaposlenih u državnim organima, kao i u organima lokalne samouprave, a sa druge strane zakonskim rešenjima nameće se obaveza lokalnim samoupravama da otvaraju nova radna mesta, kao što je primer u ovoj oblasti.
Ako uzmemo ne samo ovu oblast, lokalne samouprave dobijaju svakodnevno preporuku na nešto novo, gde se otvaraju radna mesta. Ovo je sve pod izgovorom decentralizacije kao dominantnog procesa razvoja lokalne samouprave početkom 21. veka i tu se mi slažemo s tim, ali ovo je slučaj i u oblasti zaštite životne sredine i, po mišljenju Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, lokalne samouprave imaju nedovoljno stručne i mali broj izvršitelja u ovoj oblasti.
Kao rezultat većeg broja sastanak Ministarstva sa lokalnim upravama, sugeriše se da lokalne samouprave zaposle, kaže se, za gradove se predlaže zasebna uprava za zaštitu životne sredine sa više odeljenja, sa tri odseka i grupama, kao i fondu za zaštitu životne sredine, bez da se zna koliko je zaposlenih u toj oblasti.
Za opštine koje imaju više od 27 hiljada stanovnika predlaže se formiranje odseka za održivi razvoj, za zaštitu životne sredine, sa pet grupa i fondom, i opet se ne zna koliko zaposlenih.
Osim navedenog, ministarstva predlažu lokalnim samoupravama otvaranje kancelarija za dijasporu, za omladinu, za mlade, kancelariju za Rome. Iz kojih će sredstava sve to biti finansirano i njihove zarade odakle će ići?
Ovo je sve istina što govorim i to je onda jednostavno. Vlada ne radi kao tim. Čini mi se da svako ministarstvo radi kao da je posebno, da je Vlada za sebe, jer na jednoj strani ko će finansirati zaposlene u lokalnoj samoupravi i poreskoj administraciji ili ako se otvore i ove kancelarije, da li će lokalne uprave moći da traže po tom osnovu povećanje ili proširenje mase zarada? Jer, primera radi, u opštini koja broji oko 30 hiljada stanovnika treba između šest do osam izvršilaca samo za ovaj deo koji sam naveo oko administriranja ove poreske uprave i tih stvari.
(Predsednik: Vreme.)
Masa zarada je ograničena, to znamo, te bi povećanje zaposlenih došlo do smanjenja zarada, ako ne bi dobili proširenje, ako država ne odobri povećanje mase zarada. Vidimo da ovde nema nikakvog vida štednje… (Predsednik: Hoćete li da privedete kraju?) završavam, još jednu rečenicu.
Ovde nema nikakvog vida štednje, već naprotiv, ovim načinom troškovi će biti veći od planiranih. Onda se naravno pitamo, mi sa ove strane iz Srpske radikalne strane, čemu sve to vodi. Hvala lepo.