Gospođo predsednice, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u ime 128 narodnih poslanika, ovlašćena sam da obrazložim razloge i način na koji je predložena odluka o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Potreba da se ovaj poslovnik menja uočena je još u prethodnim sazivima i u prošlom sazivu ove skupštine formirana je radna grupa čiji je zadatak bio da napravi predlog novog poslovnika Skupštine Srbije i predlog zakona o Narodnoj skupštini.
Mi smo u radu tih radnih tela učestvovali s punom željom da uradimo bar dve stvari. Prva je bila da ostvarimo što veći stepen saglasnosti. Nisam jedna od onih koji veruju da možemo da postignemo opštu saglasnost oko nekih stvari, nažalost, još uvek u ovom parlamentu, ne u situaciji u kojoj se trenutno nalazimo, ali verujem da je moguće postići veći stepen saglasnosti oko stvari koje se tiču Narodne skupštine, pravila procedure, pre svega, onoga što se definiše zakonom, a to je pozicija institucije Narodne skupštine.
Ove dve radne grupe inovirane su i u ovom sazivu Parlamenta i na osnovu dosadašnjeg rada te dve radne grupe možemo da zaključimo nekoliko stvari. Prvo, neke poslaničke grupe nisu, čak, ni želele da učestvuju u radu tih radnih grupa, što dokazuje da one ne žele da učestvuju u stvaranju saglasnosti oko ovih pitanja.
S druge strane, pokazalo se da pojedine poslaničke grupe, u odnosu na ista rešenja, imaju različit stav, u zavisnosti od toga da li su trenutno vladajuća većina ili opoziciona manjina. Pokazalo se da ne postoji konzistentan odnos prema rešenjima za koja može da se kaže da su razmotrena i iz jednog i iz drugog ugla, nešto što je za neke poslaničke grupe prihvatljivo.
Istovremeno, očigledno je da rad ovih radnih grupa traje predugo. Možda je i potrebno toliko vremena kako bi se postigao što veći stepen saglasnosti. S druge strane, to ipak postavlja pitanje – za koje je to vreme moguće da ove radne grupe utvrde predlog o kojem bi bila postignuta saglasnost i koji bi mogao biti dostavljen Narodnoj skupštini?
Praveći presek onoga što su radne grupe uradile i dokle su stigle, jasno je da će ovaj proces još trajati, jasno je da je u njega potrebno uložiti još mnogo više rada, mnogo više dobre volje i spremnosti da se ti akti donesu, jasno je, takođe, da je Poslovnik o radu Narodne skupštine, celinu Poslovnika, nemoguće donositi ukoliko se prethodno ne donese zakon o Narodnoj skupštini.
Razvoj institucija i izgradnja institucija, prolazak tih institucija kroz određene faze, nužno nameću i potrebu preispitivanja pravila koja važe unutar tih institucija, potrebu traganja za rešenjima koja bi otklanjala, eventualne, prepreke u razvoju institucija, usavršavala ih i, na kraju krajeva, štitila integritet institucije. Zaista, verujem da svih 250 narodnih poslanika, bez obzira kako to razumemo, želi da štiti integritet Narodne skupštine.
Pošli smo od potrebe da se rad ove skupštine učini racionalnijim i efikasnijim sa stanovišta utroška resursa, a to su i ljudski i vremenski resursi, polazeći od toga da je interes Srbije, bez obzira na to što se politički razlikujemo u ciljevima koje smo postavili, da usaglasi svoj pravni sistem i poredak s vrednostima i sistemom savremenih demokratskih evropskih zemalja. Mislim da se sporimo oko toga šta ko od nas vidi kao tu vrednost i kao najbolje rešenje, ali verujem da se ne sporimo oko toga da to jeste važno za Srbiju.
Srbija je tranziciona zemlja, zemlja koja je najsporija u svojim reformama, zemlja koja je najmanje odmakla na svom putu ka, što se nas tiče, izuzetno važnom cilju, a to je evropska integracija Srbije. Srbija je zemlja koja kao da ne pokazuje sama dovoljno unutrašnje spremnosti da te ciljeve ostvaruje.
Istovremeno, usaglašavanje pravnog poretka sa standardima EU znači i stvaranje pravnog okvira za ono što je za nas, za sve, verujem, potpuno nesporno, a to je priliv stranih investicija kao osnovne pretpostavke da ova zemlja može da se ekonomski razvija i da napreduje, na kraju, do onoga što jeste najvažnije za sve, a to je da se poboljša sigurnost i standard građana.
Tako dolazimo do Parlamenta kao ključne tačke u ostvarivanju ovih ciljeva.
Mogućnost da Parlament bude efikasan i da na najbolji mogući način raspravlja o zakonima i utiče na donošenje kvalitetnijih zakona, u rokovima koji, nažalost, zbog ogromnog vremena koje je izgubljeno, jesu kratki, jeste ono od čega smo pošli, tražeći uzroke sporosti i blokade Parlamenta, tražeći rešenja koja će omogućiti da on bude efikasniji, s jedne strane, a s druge strane, da se ne uskrati nijedno poslaničko pravo, posebno da se ne uskrati nijedno pravo opozicije.
Zato smo pošli od toga da ovim izmenama i dopunama treba da otklonimo samo one probleme koji su uočeni u dosadašnjem radu ovog parlamenta, da probamo da definišemo one proceduralne stvari koje su bile mogućnost za zloupotrebe ili različito tumačenje od strane poslanika, ili su u nekim trenucima bile korišćene kao mogućnost da se u potpunosti blokira rad i da se, ispostavljanjem zahteva, zapravo, vodi jedan politički život koji, u suštini, nije odraz demokratskog društva.
U svom predlogu smo se opredelili da menjamo član 100, za koji je izuzetno važno da bude jasno preciziran, jer on treba da omogući ostvarivanje osnovnog demokratskog principa, koji podrazumeva da je pitanje procedure važno pitanje ostvarivanja demokratije, ali, isto tako, ukoliko ta procedura nije jasno definisana, to je mogućnost da se, zloupotrebom i iskrivljivanjem onoga što je bila namera onoga koji je uspostavljao ta pravila, uloga Parlamenta dovede do potpunog apsurda i iskrivljivanja.
Pošli smo od nekoliko osnovnih stvari koje smo hteli da postignemo ovim malim izmenama Poslovnika, za koje smatramo da su zaista nužne sada, kako bismo stvorili uslove da ovaj parlament normalno radi, da ostvaruje svoje osnovne funkcije.
Pošli smo od toga da je, po Ustavu, Skupština zakonodavno telo, telo koje kontroliše rad Vlade, izvršne vlasti, i predstavničko telo. Onda smo pokušali da, izmenama koje smo pravili, ostavimo potpuni prostor za ostvarivanje u punoj meri svih ovih važnih uloga koje ovaj parlament ima, a da samo probamo da otklonimo ono što jeste zloupotreba prava i iskrivljavanje prava.
U članu 100, svi ste videli kako izgleda ovaj akt, ne želim da čitam odredbe, ono što smo hteli jeste da jasno preciziramo šta jeste povreda procedure, a šta nije povreda procedure.
Dakle, samo ono što jeste povreda procedure daje pravo narodnom poslaniku da u trenutku kada je povreda izvršena ima pravo da se javi i traži da se ta povreda otkloni.
Istovremeno, ono što smo hteli da izmenimo jeste sadašnje rešenje u Poslovniku koji se tiče rasprave o amandmanima.
Zaista, analizirajući sve poslovnike svih parlamenata, nigde nismo našli rešenje koje bi bilo makar slično ovom koje mi sada imamo u Poslovniku.
Smisao rasprave u pojedinostima jeste u tome da poslanici imaju pravo da zakon koji je na dnevnom redu i o čijem predlogu se raspravlja popravljaju amandmanima. Logično je da o amandmanima, prvenstveno, pravo da raspravlja ima onaj ko je podneo amandman, ali smo pošli od toga da je važno da se omogući i drugim poslanicima da govore o amandmanima za koje smatraju da je važno da se nešto kaže, a nisu amandmani koje su oni podneli.
Rešenje koje smo ovde ponudili jeste rešenje do kog je došla radna grupa za izradu Poslovnika u prošlom sazivu. Pokušali smo da napravimo kumulativno vreme za amandmane, tako što postoji ukupno vreme za raspravu o amandmanima, koje je isto kao vreme rasprave u načelu; postoji i posebno vreme za šefove, odnosno ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa, i postoji posebno vreme za podnosioca amandmana.
Upravo zbog toga, neke od predloga amandmana nismo prihvatili zato što smatramo da je rešenje koje smo ponudili više u duhu, da kažem, većeg prostora za opozicione poslanike, da u dovoljnom vremenu iskažu svoje stavove o zakonima i amandmanima koje su podneli.
Ono što je, takođe, bio predmet naše intervencije, jeste da smo ovim predlogom utvrdili da jedanput mesečno Vlada obavezno sedi u Parlamentu i odgovara narodnim poslanicima. Bez obzira na to da li je redovno ili vanredno zasedanje, Vlada svakog četvrtka, poslednjeg u mesecu, dolazi u Parlament i odgovara narodnim poslanicima na sva pitanja za koja oni smatraju da su važna.
U vanrednom zasedanju, ostavili smo mogućnost da predlagač dnevnog reda može u dnevnom redu da predvidi poslanička pitanja i izvan ovog vremene koje je predviđeno.
Ono što je jedna od intervencija, jesu članovi 225. i 226. Mi smo ovde pokušali da definišemo, ne zalazeći uopšte u pravo narodnog poslanika da bude informisan, obavešten itd., šta to znači u odnosu na sam tok sednice i na samu raspravu koja se odvija po dnevnom redu. Mislim da tu, takođe, nismo ugrozili nijedno pravo, sem što smo otklonili jednu praksu koja je pogrešno tumačila odredbe članove Poslovnika na koje su se poslanici često pozivali.
Sada bih, samo kratko, želela da obrazložim amandmane koji su podneti i, u ime predlagača, stav predlagača o amandmanima.
Na član 1. amandman su podneli narodni poslanici LDP-a. Ovaj amandman se, u odnosu na predloženi tekst, razlikuje po tome što mi u svom tekstu predlažemo da narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg, na koju je već ukazano.
Dakle, svojim predlogom, pokušavamo da kažemo da nije smisao ukazivanja na povredu procedure to što će se sto narodnih poslanika javiti i govoriti o istoj povredi Poslovnika, već je smisao ukazivanja na povredu procedure to što će narodni poslanik moći, odmah po učinjenoj povredi, da ukaže predsedniku ili predsedavajućem na povredu procedure.
Istovremeno, amandman koji su podneli poslanici LDP-a, u odnosu na predlog koji smo mi podneli, briše deo gde mi kažemo da narodni poslanik ima pravo, posle objašnjenja predsedavajućeg ili predsednika Narodne skupštine, koji mu odgovara da li je povređen ili nije povređen Poslovnik, ukoliko mu odgovori da smatra da nije povređen Poslovnik, da izađe i da traži da se o tome, u danu za glasanje, Narodna skupština izjasni. Mislim da je rešenje koje smo mi dali, u odnosu na amandman, prihvatljivije i sadrži veća prava.
Na član 1. stav 7. dodaje se novi stav, predložio je narodni poslanik dr Janko Veselinović.
Ovaj amandman ima nameru da se, ukoliko narodni poslanik zloupotrebi svoje pravo da dobije reč preko reda, na osnovu prava da reklamira povredu procedure, i ukoliko predsedavajući ili predsednik izrekne opomenu tom narodnom poslaniku, kao očigledan dokaz da je prekršio Poslovnik i zloupotrebio to pravo, to vreme koje je narodni poslanik iskoristio računa u ukupno vreme koje ta poslanička grupa ima na raspolaganju.
Mi mislimo da ovo jeste racionalan amandman i da se može prihvatiti, zbog toga što na neki način obavezuje narodne poslanike da pitanja povrede procedure suštinski primenjuju, kako bismo vodili računa o tome da kroz povrede procedure ne donosimo odluke koje bi, samim tim, bile, da kažem, felerične, jer bismo kroz povređenu proceduru dolazili do odluka.
Na član 1. stav 8, narodni poslanik Oto Kišmarton je podneo amandman, kojim traži da se u pisanom obliku obraća predsedniku za povredu Poslovnika, ili da se, odmah po otvaranju pretresa, javi za reč, ukoliko je, ne na sednici, već između sednica povređen Poslovnik.
Mi smo to pitanje regulisali na jedan način koji je, čini nam se, bolji, jer smo rekli da, ukoliko je između dve sednice narodni poslanik došao do zaključka da je povređena neka procedura, on predsedniku Narodne skupštine pismeno upućuje svoje obrazloženje o tome gde je i kako povređena procedura, a predsednik Narodne skupštine je obavezan da na početku sednice odgovori narodnom poslaniku na to i, ukoliko narodni poslanik nije zadovoljan, ima pravo da traži da se Skupština o tome izjasni. Zato mislimo da je rešenje koje smo mi predložili bolje od rešenja koje je predloženo ovim amandmanom.
Narodna poslanica Nataša Vučković je podnela amandman kojim se vrši pravno-jezička redakcija. Umesto: "iz prethodnog stava", zamenjuje se rečima: "iz stava 8.". Mislim da to treba prihvatiti i da to nije sporno.
LDP je predložio amandmane koji se odnose na članove koji nisu predmet ove odluke. Nažalost, mi ove amandmane, iz tih razloga, ne možemo prihvatiti.
Na član 1, amandman je podneo narodni poslanik Zoran Ostojić i traži da se član 1. menja, predlažući da se pretres u pojedinostima ograniči na jedan dan. Dakle, njihov predlog je da se pretres u pojedinostima o zakonu koji je na dnevnom redu završava istekom tog radnog dana, a amandmani koji nisu stigli da budu razmatrani na sednici, prebacuju se na nadležni odbor i tamo se završava rasprava o njima.
Mi mislimo da je ono što smo predložili neuporedivo više vremena daje poslanicima, jer je to pet sati plus 15 minuta po svakom šefu, odnosno ovlašćenom predstavniku, plus svakom podnosiocu amandmana po dva minuta. Ako nam već prigovaraju da je ovo što mi pokušavamo restriktivno, onda je ovaj amandman, po našem osećaju, restriktivniji i mislimo da je, u tom smislu, bolji predlog koji smo mi predložili.
Za nas je prihvatljiv predlog narodnog poslanika Željka Ivanjija, koji, osim što jezički i pravno ispravlja tekst, govori o tome, u raspravi u pojedinostima, ukoliko se vodi objedinjeni pretres u načelu, takođe se vodi i u raspravi u pojedinostima. Smatramo da je to racionalizacija vremena, da ona ne uskraćuje pravo narodnim poslanicima da u raspravi učestvuju i da kažu sve ono što smatraju da je važno da se kaže.
Narodni poslanici Đura Mučenski i Pavel Marčok podneli su amandman na član 2. stav 4, kojim regulišu da rasprava u pojedinostima, a odnosi se na raspravu koji imaju podnosioci amandmana, dakle, svaki podnosilac amandmana po dva minuta, da ukupno vreme tog dela rasprave traje 10 sati.
Kada smo računali koliko je to amandmana, to je, po jednom aktu, više od 300 amandmana i mi smatramo da je to sasvim dovoljno vreme da se obrazlože svi amandmani koji se podnose na predloge zakona. Zato smatramo da ovaj amandman može biti prihvatljiv.
Na član 2. stav 4, amandman je podneo narodni poslanik Saša Maksimović. On predlaže da rasprava za podnosioce amandmana bude pet minuta. Mislim da je dva minuta dovoljno, ali imamo još vremena da vidimo koje bi to vreme bilo, na neki način, optimalno. Zaista mislim da je, pored sveg onog vremena, dva minuta više nego dovoljno.
Na član 2. stav 5, amandman je podnela narodna poslanica Jelena Budimirović. Ona traži da, ukoliko je jedan amandman zajedno podnelo više poslanika, pravo da obrazloži ovaj amandman u ime podnosioca ima samo jedan od potpisanih narodnih poslanika, i to u trajanju od pet minuta. Dakle, smisao ovog amandmana je, takođe, da se produži vreme podnosiocima amandmana.
Narodni poslanici LDP-a su podneli čitav set članova zakona kojima se uvodi novo telo Skupštine Srbije, koje bi bilo zaduženo za usaglašavanje zakona s evropskim zakonodavstvom, odnosno s ispunjavanjem uslova na putu Srbije ka EU.
Mi smo s predstavnicima LDP-a razgovarali i prilikom sačinjavanja ovog predloga izmena i dopuna Poslovnika. Ono što jeste problem, jeste što to suštinski menja i sadašnji poslovnik i što je ovo ideja za koju smatramo da je treba uvrstiti u rad radne grupe i naći način da bude inkorporirana u celovit Poslovnik, jer je, na način na koji je sada predloženo, to nemoguće. To suštinski menja način rada Skupštine, odnos prema Vladi i dotiče se mnogih članova koje sada niti smo mogli, niti imamo pravni osnov da obuhvatimo.
U tom smislu, mi smo saglasni i mislimo da je potrebno naći najbolja moguća rešenja i način da sve ono što jesu zakoni koji su na našoj evropski mapi puta usvajamo u najkraćem mogućem roku. Zato mislim da je jako važno da radna grupa ima na umu ovo i da uzme u obzir ovaj predlog.
Na član 4, amandmane su podneli narodni poslanici Čedomir Jovanović, Vesna Pešić i Nenad Milić. Njihov je zahtev da se poslanička pitanja Vladi postavljaju svake nedelje. Dakle, četiri puta mesečno, svake nedelje.
Nisam sigurna da ovo možemo da uzmemo u obzir. Mi jesmo spremni da što češće Vlada dolazi i da odgovara na pitanja poslanika. Možda možemo da vidimo da li ovo može da se izmeni nekakvom tehničkom redakcijom i da to bude dva puta mesečno, pa da to na taj način rešimo. Dakle, jesmo zainteresovani i nama je jako važno da se u punoj meri ostvaruje predstavnička uloga Parlamenta, da Vlada dolazi pred parlamentarce i da odgovara na sva njihova pitanja, ali ostaje pitanje da li smo u mogućnosti da u ovom trenutku ovo ovako prihvatimo, ili treba da vidimo na koji način to da prilagodimo, pa da neku verziju toga prihvatimo.
Amandman narodne poslanice Nataše Vučković na član 4. stav 2. jeste, zapravo, pravno-jezičko pojašnjenje i u tom smislu je nesporno i za nas je sasvim prihvatljivo.
Na član 6, amandman je podneo narodni poslanik Čedomir Jovanović. On svojim amandmanom traži da svakog dana, pre početka sednice, narodni poslanici imaju pravo da postavljaju pitanja, da otvaraju neke teme. Svojim predlogom smo to definisali u dva dana.
Suština ovog predloga je da se to radi svaki dan. Za sada nemam saglasnost svih predlagača da ovo prihvatimo. Mislim da možemo da vidimo da li postoji prostor za razgovore o tome.
Na član 6, narodni poslanik Milan Knežević podneo je amandman. On traži da se briše stav 1.
Moram reći da ne znam tačno šta to znači, jer on kaže da je u suprotnosti s predloženom izmenom člana 199, s obzirom na to da bi se poslanička pitanja i traženje obaveštenja mogli okarakterisati kao isto. Mislim da nema dileme da li su poslanička pitanja i prava poslanika da budu obavešteni isto. Mislim da smo to dovoljno jasno definisali i da nema potrebe da se to posebno definiše.
Na član 6. st. 2, 3. i 4, narodna poslanica Nataša Vučković podnela je amandman kojim se definiše da predsednik, odnosno ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe može ostvariti svoja prava, a radi se o čl. 225. i 226, gde se izričito navodi da se to ne odnosi na sam tok sednice, ali da se to pitanje može ostvariti i na samoj sednici, u trajanju do pet minuta. Dakle, svakog jutra, u suštini, ima vremena i prostora da se postavi i neko pitanje, pokrene neka aktuelna tema, ili da se traži neka hitna sednica itd. Mislim da je to prihvatljivo.
Na član 6. stav 3, amandman je podneo narodni poslanik Saša Maksimović. Radi se o tome da se ovde traži da se ovo usmeno obraćanje veže za utorak i četvrtak, samo za dva dana.
Imamo jedno rešenje u tekstu amandmana koji je za nas prihvatljiv, takođe, do pet minuta. Pošto je amandman sveobuhvatan, mislim da je bolje da se prihvati amandman narodne poslanice Nataše Vučković.
Želim da vam zahvalim na pažnji i verujem da, ako bismo druge stvari stavili po strani i razgovarali samo o ovome što je pred nama, ne bismo imali dilemu o tome da ništa što je postojalo kao pravo nije revidirano. Dakle, mi smo samo pokušali da ono što se pokazalo kao iščašena praksa u odnosu na Poslovnik popravimo. Pokušali smo samo, ako je moguće, ne da sprečimo raspravu o zakonima, već da sprečimo da rasprave o zakonima nema, a da sve drugo bude tema u ovoj skupštini. Hvala.