Dajem reč narodnom poslaniku Milanu Lapčeviću. Imate dva minuta.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministre, u ova dva minuta ću se samo kratko osvrnuti na ono što je gospođa ministar govorila o ulaganju države u zapošljavanje u Nišu i Niškom regionu.
Dakle, 2005. godine je otvoren Biznis inkubator u Nišu, sredstvima donacije Norveške vlade, a ne sredstvima NIP-a. U tom inkubatoru je bilo 12 firmi, sada ih ima pet. Preko start ap kredita je, kaže gospođa ministar, otvoreno 240 novih firmi, otvoren je znatan broj preko mikrokredita itd. Dakle, država je puno tu uložila, ali je broj nezaposlenih bio 35.000, a sada je 36.000. Dakle, to nije pomoglo da se broj nezaposlenih smanji.
Nažalost, Niš, kao i čitav jug Srbije, i dalje ostaje jedno od najnerazvijenijih područja, sa kojeg se stanovništvo iseljava, a broj nezaposlenih raste, a pad industrijske proizvodnje je najznačajniji.
Reče gospođa ministar pre neki dan, kada je obrazlagala ovaj zakon, da skoro svaki govor svakog političara u Srbiji danas kreće rečima da je nezaposlenost danas najveći problem u ovoj državi i da će onaj ko bude rešio taj problem biti bog za ovu zemlju. Nažalost, to je tačno i time se i vladajuća koalicija najviše bavila u prethodnoj kampanji, pa još odzvanjaju reči od pre godinu dana – da odmah posle izbora dolazi 200.000 novih radnih mesta, dolaze velike strane investicije, dolazi "Fiat", dolazi "Mercedes", svi su na vratima, samo treba narod da se opredeli za ovakvu koaliciju.
On se, naravno, opredelio, verujući da će to biti istina, a danas imamo najveći pad industrijske proizvodnje u poslednjih 10 ili 20 godina, koji je u prethodnom mesecu bio preko 20%. Od stranih investicija nema ništa. Čak i oni koji su bili ovde, poput "Holcima" i nekih drugih preduzeća, smanjuju svoje investicije, "Sartid" se zatvara. Dakle, ove činjenice su sve neprijatne, ali na kraju moraju da se polože računi za sve ono što se obećavalo, a što neće biti ispunjeno, a biće još gore i gore. Da završim, ovaj zakon ima određene prednosti, ima i mnoge mane, ali nikakav zakon neće rešiti problem nezaposlenosti u Srbiji. Rešiće ga samo stabilna politička klima, rešiće se onda kada javna preduzeća ne budu imala ovoliki monopol i ovoliko rasipništvo u vidu plata i onda kada ova vlada bude otišla sa političke scene, a došla na vlast neka sposobnija koalicija.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Biljana Hasanović-Korać. Izvolite, samo se prijavite.

Poštovana gospođo predsednice, poštovani predsedavajući, uvažena gospođo ministarka i predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, javila sam se povodom ove tačke dnevnog reda iz razloga što je predmet oba predloga zakona o zapošljavanju rešavanje problema održavanja postojećih radnih mesta i otvaranje novih, a rešavanje problema zapošljavanja je jedan od prioriteta liste za Evropsku Srbiju.
U 2007. godini, stopa nezaposlenosti u Srbiji je iznosila 18,8%, a stopa zaposlenosti 51,5%. Oba pokazatelja su znatno nepovoljnija nego u bilo kojoj zemlji EU. Ovako negativno stanje na tržištu rada je posledica nasleđenih problema i tranzicije ka tržišnoj ekonomiji. Rast zaposlenosti u velikoj meri zavisi od uspeha države u aktivnostima na razvoju poljoprivrede, od privlačenja stranih direktnih investicija, od napretka u procesu evropskih integracija, od unapređenja regionalne ekonomske saradnje i ostvarivanja intenzivne ekonomske saradnje s državama koje mogu doprineti ekonomskom razvoju Republike Srbije.
U predizbornom programu smo imali ambicioznije i veće želje i planove i ciljeve. Međutim, svetska ekonomska kriza se neminovno proširila na prostore naše zemlje i zahvatila privredu Srbije. To ne menja naš odnos prema problemu zapošljavanja, jer se on direktno ili indirektno tiče svakog čoveka, nego samo svoje planove i aktivnosti svodimo u realne okvire i preduzimamo mere koje u novonastalim uslovima mogu da se realizuju i da daju rezultate.
Po podacima koje sam navela na početku, jasno je da postojeća regulativa u oblasti zapošljavanja, pre svega, sada važeći zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2003. godine, ne pruža više adekvatan zakonski okvir za planiranje i sprovođenje politike zapošljavanja, ne obezbeđuje ravnotežu između aktivne i pasivne politike zapošljavanja, da preglomazan aparat, inertnost i sporost službi ne daju zadovoljavajuće rezultate.
Za Predlog zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti okvir je dao novi ustav Republike Srbije, a u izradi teksta su korišćena osnovna rešenja i direktiva, rezolucija i preporuka EU i Saveta Evrope. Usaglašen je i s obavezama i standardima relevantnih konvencija, zaključenih pod okriljem Međunarodne organizacije rada, i poštovani su najviši standardi uporednog prava u oblasti zapošljavanja.
Neću prepričavati i analizirati pojedinačne odredbe Predloga zakona, jer je o tome već diskutovano u ovoj raspravi i pretpostavljam da su svi poslanici, bar oni koje ta oblast zanima, iščitali predloge zakona. Ukazaću samo na neke efekte koji se očekuju primenom ovakvog zakona.
Kao prvo, unapređenje kvaliteta planiranja i sprovođenja aktivne politike zapošljavanja kroz institucionalizaciju Nacionalnog akcionog plana zapošljavanja, kao glavnog instrumenta te politike, usklađenog s godišnjim ciklusom budžetskog planiranja i s jasno definisanim ulogama nosilaca i izvršilaca politike, pre svega, ministarstva nadležnog za poslove zapošljavanja i Nacionalne službe zapošljavanja.
Drugo je uspostavljanje ravnoteže između aktivnih i pasivnih programa tržišta rada, koja je sada narušena u korist pasivnih programa, kroz izmenjen sistem podsticaja, kojim se favorizuje rad i zapošljavanje i podstiče aktivno traženje posla.
Treće, stvoriće se uštede na godišnjem nivou od obaveza po osnovu novčane naknade za nezaposlenost, izmenama visine i dužine trajanja novčane naknade. Ušteda se može upotrebiti za postepeno smanjenje kašnjenja u isplati naknade korisnicima i preusmeriti za jačanje aktivnih programa tržišta rada. Četvrto, smanjenje administrativnog opterećenja poslodavaca, nezaposlenih i Nacionalne službe, kroz pojednostavljenje procedura i evidencije.
Iz navedenih razloga, poslanici DS-a i cele liste ZES-a podržaće ovaj predlog zakona i glasaće za njegovo usvajanje.
Drugi predlog zakona koji je na dnevnom redu u okviru ove tačke je Predlog zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. U dosadašnjoj diskusiji detaljno su analizirane odredbe ovog zakona, pa se neću zadržavati na tome. Kako bih vam slikovito iznela moje shvatanje o značaju donošenja ovog zakona, ispričaću o jednom pokušaju rešavanja problematike koju tretira ovaj predlog zakona.
Krajem 90-tih godina prošlog veka, nažalost, mada to nije bilo tako davno, u Vršcu je aktivno radilo udruženje, Centar za prava žena, koji se borio protiv svih oblika nasilja i diskriminacije. Centrom je rukovodila žena, defektolog po struci, s užom specijalnošću rada sa gluvim i nagluvim osobama, koja je svoj radni vek provela u specijalnoj školi i bila već u penziji.
Ona nam je predočavala problem dece koja završe tu osnovnu i srednju specijalnu školu, ali koja ne budu osposobljena ni za jedno zanimanje i ostaju prepuštena svojim porodicama i sama sebi, bez mogućnosti da se zaposle i socijalizuju. Pokrenula je inicijativu za osnivanje preduzeća za profesionalno osposobljavanje i zapošljavanje invalidnih lica i lica ometenih u razvoju. Odazvali su se opština Vršac, Fondacija "Hemofarm", preduzeće "Uča", Društvo za brigu o licima ometenim u razvoju i ona lično i osnovali takvo preduzeće.
Zakonski okviri su bili takvi da je to moglo da bude samo u formi društva s ograničenom odgovornošću, jer ni Zakon o preduzećima, koji je tada bio na snazi, ni Zakon o privrednim društvima, koji je sada na snazi, ne poznaju ovakav specifičan vid preduzeća za zapošljavanje invalidnih lica. Opština je dala na korišćenje poslovni prostor, finansijski je pomogla Fondacija "Hemofarm".
Nažalost, dalja briga osnivača je ostala samo na tome. Sve ostalo smo morali da radimo mi sami, odnosno članice Centra za prava žena, i to volonterski. Putem projekata za Centar, došle smo do sredstava kojima smo uredile prostor, nabavile nameštaj, kompjuter, telefon, mašine za šivenje, razboje za tkanje, ostali pribor i materijal za rad. Dolazili su učenici specijalne škole, od invalidnih lica su dolazile gluve i gluvoneme osobe. Zaposlili smo dve profesionalne krojačice i jednu profesorku likovnog obrazovanja, koje su ih obučavale da kroje, šiju, da boje i oslikavaju tkanine, da tkaju i štrikaju, da slikaju i posebno doslikavaju staklo. Između ostalih, jedan mlađi muškarac, koji je bio gluv, izučio je krojački zanat i otvorio samostalnu krojačku radionicu, odnosno radnju od koje i danas žive on i njegova porodica.
Nikada neću zaboraviti dečaka koji je imao oštećenu motoriku. Kada je počeo da dolazi, nije mogao da namotava vunicu na klupko. Za par meseci naučio je da štrika i da tka na razboju. Trebalo je samo videti, kada uđemo u prostorije, kako mu se oči zasijaju od sreće i radosti što može da mi pokaže nešto novo što je napravio.
Dolazila je i jedna mlada lepa devojka, koja je, nažalost, bila gluvonema. U početku je bila asocijalna, preplašena, sedela je sama u uglu i jedva se polako uključivala u rad s ostalima. Vremenom je savladala krojački zanat i onda smo je zaposlili kao krojačicu. Toliko se socijalizovala da je na kraju nastupala kao manekenka na modnim revijama, jer od onoga što je stvarano u tim preduzećima održavali smo modne revije u „Sava centru“, povodom dobijanja jedne nagrade, zatim u Diplomatskom klubu i u Kanadskoj ambasadi, iz razloga što je Kanadska ambasada finansirala nekoliko projekata i za Centar za prava žena i za ovo preduzeće. Tadašnja ambasadorka je bila oduševljena onim što je videla i nije mogla da veruje da je sve to stvoreno u jednoj takvoj radionici u kojoj rade invalidna lica i lica ometena u razvoju, pa je došla u privatnu posetu da se lično uveri.
Kako nije bilo zakonske regulative, ni obaveze državnih organa i službi da pomažu na bilo koji način, ili subvencionišu rad ovakvog preduzeća, naš entuzijazam i trud nisu bili dovoljni da ovo preduzeće opstane i da se razvija. U nedostatku propisa koji bi to regulisali, opština je pre tri godine, a moram da naglasim da DS tada nije učestvovao u lokalnoj vlasti, uzela poslovni prostor ovom preduzeću i donela odluku o njegovom gašenju.
Zaista mogu da kažem da sam bila jako zadovoljna kada sam iščitala ovaj predlog zakona i videla da reguliše baš osnivanje i rad ovakvih vrsta preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje invalidnih lica.
Pitanje socijalnog uključivanja osoba s invaliditetom u sve sfere društvenog života, uključujući i stimulisanje njihovog učešća na tržištu rada, ima veliki značaj, ne samo kao problem socijalne politike, već i kao pitanje poštovanja ljudskih prava. Najvažniji cilj koji treba da se postigne donošenjem i primenom ovog zakona je da se razbiju postojeće predrasude u odnosu na osobe s invaliditetom i da se one, uključenjem u radne procese, uključe i u sve segmente društvenog života, socijalizuju, ekonomski osamostale, što će obezbediti kvalitetniji život i njima i njihovim porodicama.
Zato će poslanici DS-a i liste Za evropsku Srbiju podržati i ovaj predlog zakona i glasati za njega u danu za glasanje. Nije dovoljno samo da izglasamo ove zakone, zato želim da zamolim da se svi angažujemo i usmerimo snage da ovi zakoni zaista i zažive i da daju rezultate kakvi se očekuju. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović.

Gospođo predsednice, ministre, poštovane kolege poslanici, koristim priliku da, vezano i za prethodne tačke dnevnog reda, postavim gospođi ministru dva pitanja, a u vezi sa strategijom Nacionalne službe za zapošljavanje i zakonom koji je na dnevnom redu, a koji kao novu zakonsku kategoriju uvodi akt o učinku ministra koji je nadležan za ovu oblast, vezano za norme Nacionalne službe za zapošljavanje.
Pri tom, hoću da istaknem da dva grada na jugozapadu Srbije, Prijepolje i Novi Pazar, i skoro cela južna Srbija imaju preko 50% nezaposlenog radno sposobnog stanovništva. Kojim aktima mogu da se ove norme usklade i kako će to službe u tim opštinama da opravdaju normative koje resorni ministar stavlja pred njih?
Druga bitna stvar i pitanje koje hoću da postavim ministru je – da li je istina da je 21.03. Nacionalna služba za zapošljavanje prestala sa programom edukacije, tj. volontiranja, i programom pripravnika, i da li je to u sukobu s već donesenom strategijom na petogodišnjem planu, od 2005. do 2010. godine, Nacionalnom strategijom za zapošljavanje?
Vezano za tu temu, a s obzirom na set zakona, tj. ove tačke dnevnog reda, kao i na situaciju, recimo, da u turizmu postoji nedostatak kadrova, da je poslednjih nekoliko godina u toj oblasti učinjen konkretan napredak, kako mislite da tim ljudima, koji su jedva uspeli da upišu određene studije, da ih završe, s visokim prosekom, sprečite eventualnu nemogućnost njihovog osposobljavanja, tj. sticanje svih uslova za početak rada, odnosno prijem na rad, u odnosu na bilo koju oblast, a u ovoj situaciji – u oblasti turizma? Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik gospođa Snežana Kenig-Sedlar.

U ime Poslaničke grupe G17 plus, preostala dva minuta bih iskoristila da se osvrnem na par primedaba koje su juče iznesene na račun Predloga ovog zakona, konkretno, na rad Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, kao i na samu stranku G17 plus.        Pre svega, osvrnula bih se na primedbu pojedinih opozicionih poslanika koja se tiče imenovanja direktora filijala isključivo iz redova Nacionalne službe za zapošljavanje i isključivo iz redova stranke G17 plus.
Dolazim iz Zapadnobačkog okruga. Direktor filijale je nestranačka ličnost. Radim u Južnobačkom okrugu, tačnije, u Novom Sadu, koji je, inače, i najveća filijala na teritoriji cele države, i direktor filijale je nestranačka ličnost.
Direktor Pokrajinske službe za zapošljavanje je nestranačka ličnost, što znači da kod G17 plus, koji ima, naravno, dovoljno stručnih i kompetentnih kadrova, to zaista nije prioritet, pogotovo kod naših ministarstava.
Druga primedba bi se odnosila, takođe, na neke poslanike opozicionih partija, koji su do juče bili u vlasti i trenutno su članovi Upravnog odbora Nacionalne službe za zapošljavanje.
Zašto je ovaj predlog zakona, u suštini, dobar i kad je reč o smanjenju broja članova Upravnog odbora? Zato što se neki članovi Upravnog odbora, koji su i poslanici, u poslednjih 20 sednica nisu pojavili na više od osam, ili su na više od šest, uzastopno, izostali, a dobili su naknadu od, otprilike, 980.000 dinara.
Još jednom, rekla bih, u ime Poslaničke grupe G17 plus, da je ovaj predlog zakona odličan okvir, dobar pravni osnov, motiv koji nas tera da se doživotno edukujemo, da doživotno učimo i da zajedno sa državom preuzmemo odgovornost za sopstvenu budućnost. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka, gospođa Kalanović.

Da ne bi poslanik ostao uskraćen za  odgovore o pripravnicima, s obzirom na to da dolazim iz dela Srbije koji, nažalost, nije dovoljno razvijen.
Govoreći u uvodnom delu o novom predlogu zakona, istakla sam kao jednu od njegovih najvećih vrednosti fleksibilnost u kreiranju aktivnih mera za zapošljavanje. Nacionalna strategija za zapošljavanje daje okvire, ali zakon, kroz godišnje programe, kroz Nacionalni akcioni plan zapošljavanja, Strategiju implementira i u vremenu i na prostoru i prema pojedincima. O tome sam govorila u uvodnom delu. Kad se radi o aktivnoj meri zapošljavanja volontera, ona prerasta u jednu drugu, koja je povoljnija – zapošljavanje 10.000 pripravnika.
To je odgovor na još jedno pitanje – da li će biti obe mere u toku ove godine primenjivane? Neće biti obe mere primenjivane. Deset hiljada pripravnika će zameniti ovu prvu meru. Zašto je ova mera povoljnija? Zbog toga što će ljudi koji se angažuju kao pripravnici koristiti i to što će im ovaj period biti uračunat u radni staž.
Na pitanje – da li je sagledana razvijenost teritorija na kojima se predlažu aktivne mere za zapošljavanje, odgovor je – da. Najveći broj korisnika aktivnih mera je upravo iz najnerazvijenijih područja. Ispred sebe sam imala neke koje su vezane, recimo, za pripravnike, gde se za Novi Pazar predviđa 510 pripravnika, dok se za daleko veći okrug, ali koji je nešto razvijeniji, Rasinski, predviđa 580, ili, recimo, za Mačvanski, koji je, takođe, neuporedivo veći, ali neuporedivo razvijeniji, 290.
Neću da analiziram u kojim regionima i u kojim opštinama su prisutne koje političke stranke, istina je da je u ovim regionima jedino merilo bio stepen ekonomske razvijenosti, koje nije pravilo Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, nego Republički zavod za statistiku i Zavod za razvoj Republike Srbije.
Takođe, odgovor na pitanje – šta se dešava sa teritorijalnim akcionim planovima. Akcioni plan Vojvodine, takođe, predviđa zapošljavanje pripravnika iz budžeta AP Vojvodine na svojoj teritoriji, ali će biti sprovođen i uz pokrajinske službe za zapošljavanje.