Ne znam da li je ovo što ću prvo reći definisano Poslovnikom. Svevišnji vas je poslao u ovu skupštinu i zaista verujem da će vašim dolaskom atmosfera u Parlamentu biti mnogo bolja. Ne znam da li ste imali prilike da pratite prenos, ali je gospođa Čomić uspela da ujedini poslaničke grupe u apelima da danas radimo po nekom predviđenom programu.
Pozivam se na član 85. Od vas, kao predsednika Skupštine, očekujem da nam kažete kada će biti pauza, jer gospođa Čomić je rekla, dozvolite da vam dam celokupnu informaciju, pre nego što se konsultujete, a verujem da će gospođa Čomić, već po svom dobrom starom običaju, nešto i suflirati, odnosno produžila raspravu do 18 časova, odnosno posle 18 časova, do okončanja tačke koja bude na dnevnom redu, ali nije dala pauzu.
Sada već imamo realnu mogućnost, na početku je bila teoretska, da o ovoj poslednjoj, 65. tački raspravljamo do, recimo, 18.15 časova, ali onda ne ispunjavamo član 85, odnosno nećemo imati pauzu danas. Vi ste dali jedan uslov koji se odnosi na 18 časova, a niste nam rekli, u skladu s Poslovnikom, kada je pauza, jer ako budemo o 65. tački raspravljali do 18 časova i ušli i posle 18 časova u dalje raspravljanje, nećemo imati pauzu.
Da ostavimo sad Poslovnik po strani, ali sasvim je prirodno da nam kažete – imaćemo pauzu, ne znam, u 15 časova, u 16 časova. Poslanici opozicije su ovde bili u 10 časova; iako u taj sat vremena, kako predviđa Poslovnik, vladajuća većina nije imala kvorum za početak rada, prirodno je da i on bude uračunat uz tri sata i da bude ta pauza. Zaista mislim da će ta pauza biti blagorodna i da sednemo da se dogovorimo.
Gospodin Ostojić, koji je govorio po Poslovniku, dao je jedan konkretan predlog i otvorio problem na pravi način, a to je da se o zakonu o bezbednosti saobraćaja, o amandmanima, raspravlja i pred predstavnicima, odnosno nadležnim ministrima, i u direktnom TV prenosu, sutra pre podne.
Ako se u pola šest prenos prekida, a imate nameru da radite po amandmanima, onda to obesmišljava čitav ovaj zakon i sav trud koji su uložili i ministar Dačić i ministar za infrastrukturu, gospodin Mrkonjić, koji su izašli na crtu Borisu Tadiću, ali i sav trud poslanika, koji su na najbolji mogući način radili i podneli amandmane. Mnogi amandmani su i usvojeni.

Zahvaljujem.

Formalno gledano, danas smo već sat manje radili, jer smo kasnije počeli. To je jedno.

Drugo, koliko shvatam, šefovi poslaničkih grupa još nisu završili svi i to je u toku. Dajte da završimo taj deo rada, pa ćemo onda videti. Gospođa Tabaković Jorgovanka.

Pre svega, imam pitanje za vas, gospođo predsedniče. Ako govorim kao ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Napred Srbijo i koristim 20 minuta, da li mogu odmah u nastavku i sve vreme poslaničke grupe da utrošim, ili ćete mi to davati u dva navrata, a imam nameru da o ovoj tački govorim ukupno 45 minuta?

Ne možete govoriti, zbog toga što nisu svi ovlašćeni predstavnici…

Zahvaljujem. Podeliću.
S obzirom na to da u 15.20 časova govorimo o 65. tački dnevnog reda – Predlogu odluke o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca, dužna sam da zbog građana Srbije koji prate ovaj prenos dam objašnjenja zašto imamo nesporazume oko načina rada na ovoj tački dnevnog reda i, uopšte, po ovoj sednici.
Predlog odluke o izboru kandidata za člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije koji živi na teritoriji AP KiM, tačka 62, tačka 63 – Izbor člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, tačka 64 – Predlog odluke o prestanku sudijske dužnosti i tačka 65 – Predlog odluke o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca, po ranije ustanovljenom običaju ove skupštine, spadali su u kategoriju imenovanja i razrešenja, o kojima Skupština nije uopšte otvarala raspravu, već je ostavljala za dan glasanja izjašnjavanje o ovim tačkama dnevnog reda.
Ne ulazeći u suštinu, taj dobar, ili loš običaj, koji je bio ustanovljen u Skupštini, ukinut je, očigledno, onda kada su ukinuti i mnogi drugi dobri običaji – da se u ovoj skupštini dogovara o načinu rada i da nam se pruži prilika da za one tačke i teme koje zaslužuju ozbiljnu raspravu imamo vreme, ukupno vreme koje ima jedna poslanička grupa, ili sve zajedno, od pet sati, da nam bude dopušteno da o tako važnim temama iznesemo svoj stav.
S obzirom na to da su zakoni o poljoprivredi, čak je jedan podnet dva dana pred samo zasedanje, njih 15, svrstani u jedan isti koš, odnosno u jedno te isto vreme od pet sati, a da smo ratifikacije, kojih je bilo 38, od kojih su samo četiri, ne umanjujući značaj ostale 34 tačke, finansijski obavezujuće, i to ne samo za nas, kao ovu generaciju, nego i za one koje dolaze i koje će morati da otplaćuju dugove koje prihvatamo tim ratifikacijama, onda se zaista očekivalo da svaka od ovih tačaka ponaosob omogući poslaničkim grupama da svoje ukupno predviđeno vreme iskoriste pričajući o temama koje su, ne u direktnoj, ali u vrlo bliskoj vezi sa zadatom temom.
U tom smislu ću, u vremenu koje pripada Poslaničkoj grupi Napred Srbijo da govori o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca, u stvari, govoriti uopšte o ovim imenovanjima i razrešenjima i dotaći se toga šta za nas kao državu i kao Parlament znači sudijska funkcija, ali i funkcija javnog tužioca, a sve u sklopu neke opšte proklamovane borbe protiv korupcije, koja jeste rak-rana ovog društva.
Zašto smatramo da je pitanje prestanka dužnosti javnog tužioca važno? Pravosudni sistem i svi oni koji su deo te grane vlasti strašno su značajni za ostvarivanje nekih vrednosti ovog društva koje nas kvalifikuju, prvo, kao dobro društvo svojih građana, a onda i državu koja se kvalifikuje za neke šire integracije, za poslovanje i za partnerstvo s ostalim uređenim državama.
Da li mi to postižemo i da li ozbiljno radimo na tome? Način na koji smo predložili pravosudne zakone, način na koji radimo na poštovanju ugovora, način na koji se vrši pritisak na pravosudne organe, pre svega, od izvršne vlasti, ne govori u prilog tome.
Naprotiv, smanjivanje uloge Parlamenta i u odlučivanju u ovakvim tačkama dnevnog reda i u ovakvim zakonima govori o tendenciji koja nije lokalna i nije samo u Srbiji, nego je šira. Mogu slobodno da kažem, makar, evropska.
Ono što se danas dešava u Parlamentu Velike Britanije, gde su svi definisali opasnost od izbijanja afere o nezakonitim, ili zakonitim, ali prekomernim troškovima u Parlamentu, u kojem je prvi put za 300 godina unazad predsednik Parlamenta ponudio ostavku, dovelo je do zaključka da se vlast iz Parlamenta, zakonodavne grane, svesno seli u izvršnu vlast, odnosno da Vlada želi da ima preovlađujući uticaj nad životima građana, ali i na seljenje uloge i značaja države u Evropski parlament i taj nivo odlučivanja.
S obzirom na to da nemamo tako staru tradiciju parlamentarizma, odnosno parlamentarne demokratije, kao višestranački uređene države, da nemamo izgleda da tako skoro budemo članovi Evropskog parlamenta, moramo ozbiljno da poradimo na održavanju uloge i značaja Parlamenta u kom sedimo, time što ćemo na ozbiljan način donositi zakone od kojih zavisi uređivanje života naših građana.
Dok god, gospodo iz vladajuće većine, ne izmislite neki bolji i korisniji način kojim se mogu životi građana uređivati svrsishodnije, jeftinije i da žive bolje, mi ćemo se boriti ovde za dostojan parlament, za javnu reč koja je pristojna, na način kakav priliči Poslaničkoj grupi Napred Srbijo. To znači da vam govorimo o značaju tužilačke funkcije, ali i o načinu rasprave o bitnim tačkama dnevnog reda.
Ako smo se dogovorili da nemamo zamenu za ovaj parlament, a nemamo je jer nam vrata Evrope nisu baš tako široko otvorena, jer postoje mnogi uslovi, ako se složimo s tim da ne treba da prihvatimo pritiske izvršne vlasti da ona radi poslove zakonodavne grane, onda ćete prihvatiti da postoji direktna veza između onog što je korupcija i primera koje ću vam izneti, gde se država nije izborila mehanizmima koje ima na raspolaganju da s tom korupcijom izađe na kraj. I to ne samo da je ogoli i da onda dospe u novinske stupce, raznim direktnim i indirektnim putevima novinarskih kanala i onim što se zove ''reket javne reči'', nego da, tako žigosana, bude i kažnjena na onim instancama koje su za to zakonom zadužene, tj. da se organi policije, kao istražni organi, i tužioci, pravobranilaštva i sudski organi bave poslom, jer to jeste u opisu njihovog posla i to jeste pravi i jedini način borbe za dostojanstvo ove države i za bolji život građana.
Počeću jednim drastičnim primerom. Privatizacija "Mobtela" je jedna od, neki kažu, boljih, značajnih, unosnijih, a ja ću reći da je ostao gorak ukus kod svih nas, pre svega, zbog toga kako je jednom preduzeću dozvoljeno da se formira, a onda, nedozvoljenim načinima, oduzeto onom kom je prethodno dozvoljeno da se formira.
To može da nas se tiče, manje-više, kao nezakonitost, ali nas se direktno tiče kako je novac od privatizacije "Mobtela" potrošen. Hoću danas da vas upoznam sa detaljem ko je, u stvari, prodao "Mobtel" i za koji iznos. Kad vam Mlađan Dinkić bude objasnio i rekao da je Vlada prodala "Mobtel" za jednu milijardu i 513 miliona evra, mnogo više nego što je Vlada Miloševića uradila, onda mu treba reći da ne govori istinu, ili srpski, jasno – da laže. Ovo zato što Vlada uopšte nije prodala "Mobtel", ponavljam – Vlada uopšte nije prodala "Mobtel", već novoosnovano preduzeće "Mobi 063". To preduzeće je Vlada osnovala, sa 30% učešća austrijskog konzorcijuma koji predstavlja Martin Šlaf. Našoj javnosti je to ime, nadam se, poznato i teško da će biti zaboravljeno. To nisu iste stvari i taj samozvani ekspert bi to morao da zna.
Postavlja se pitanje, zašto je Vlada pravila novo preduzeće sa Martinom Šlafom, kada "Mobtel" i "Mobi 063" nisu ni povezana ni zavisna društva, odnosno postavljam pitanje, a molim građane da ga zabeleže sebi, zašto Vlada Srbije nije sama, bez Martina Šlafa, formirala i onda na aukciji prodala "Mobi 063" i licencu za mobilnu telefoniju, koju je, uzgred budi rečeno, ili sasvim namerno, potpuno nezakonito oduzela "Mobtelu" u ono vreme?
Ja ću ponuditi svoje odgovore, a ko ima bolje, neka izvoli. Dinkić je ceo scenario prethodno dogovorio s Martinom Šlafom, čiji je konzorcijum u osnivački kapital "Mobi 063" uneo nenovčani ulog od svega 34 miliona evra. Ostvarenom prodajom 30% svog udela, gospodin Martin Šlaf je stekao neverovatnih 350 miliona evra. Na ovom bi mu pozavideo i gospodin Božidar Đelić, koji je, trgujući povlašćenim informacijama i ne poštujući klauzulu o zabrani konkurencije Zakona o radu, član 162, stekao onih slavnih 11 miliona evra od "Kredi agrikol'' banke i nikada nismo saznali da li je i gde, ako je, platio porez kada je te akcije prodao da bi ponovo ušao u Vladu.
Ponavljam, za svega 34 miliona evra, gospodin Martin Šlaf je stekao neverovatnih 358 miliona evra.
Da li je neki tužilac, neki pravobranilac, neki zagovornik prava, pravne nauke i pravne države, smeo i mogao da reaguje, ili možda postoji u nekoj fioci papir da se država upozorava da ovo radi na štetu građana, a u korist pojedinca, i da li ćemo jednog dana o tome slušati, kad se neko osmeli da nas s tim upozna, ili smo pravna država i o ovom, u organima koji se time bave, treba da govorimo?
Objasniću vam otkud 358 miliona evra. Kada se od prodajne cene, od jedne milijarde i 513 miliona evra, oduzme vrednost licencnih prava na mobilnu telefoniju, što iznosi 320 miliona evra, preostali deo se deli onako kako je to preduzeće i osnovano, u odnosu 70 prema 30, i 30% je dobio austrijski konzorcijum.
Znači, 358 miliona evra, a da pri tom "Mobi 063" nije prethodno radio nijedan jedini dan, čak nije imao ni poreski identifikacioni broj. Pri tom, PTT Srbije je, kao javno preduzeće, kupilo za samo jedan evro osnivački kapital države u "Mobtelu", taj dokumenat posedujem, i onda se iz stvarno ostvarene prodajne cene "Mobi 063" prisvojio kapital od oko 100 miliona evra.
Tako nezakonitim postupkom osnivanja "Mobi 063", Mlađan Dinkić, kao istaknuti predstavnik tadašnje vlade Republike Srbije, omogućio je Šlafovom konzorcijumu sticanje protivpravne imovinske koristi od oko 324 miliona evra. Nemojte da mislite da sam napravila grešku, kad od pominjanih 358 miliona evra oduzmete uloženih 34, neto dobit, bez ijednog dana rada, bez ostvarenog PIB-a, iznosi 324 evra.
Nekoliko dana posle izvršene prodaje, cela srpska javnost je videla na televiziji "Pink" snimak kako Dikić i Martin Šlaf odlaze u Austriju, pa, ako se ne varam, i u London.
Da li će građani da pogađaju zašto su zajedno otišli na put? Mislim da je Mlađan Dinkić tada taj svoj put pravdao odlaskom na sastanak i prijem kod nekih zvaničnika EU, ali naši građani nisu nimalo neuki i, ono što sam oduvek tvrdila, kada pratite puteve novca, videćete da imovina Mlađana Dinkića nije u ona dva simpatična vezena jastuka u skromnom stanu od 70-tak kvadrata, koji nam je prikazivao.
Da li iz takvih razloga tužioci podnose ostavku? Da li mi treba da saznamo da iz ovakvih i sličnih razloga ljudi gube veru – da u ovoj državi mogu da se bave svojim poslom na način kako su zakletvu podnosili u ovom ili sličnim domovima?
Da li su ovakvi razlozi dovoljni da jednog dana okrenemo drugi list i da se ozbiljnije bavimo temom prestanka dužnosti javnog tužioca, imenovanjima sudija i da ovom parlamentu vratimo dostojanstvo bavljenja politikom, a tim ljudima – dostojanstvo bavljenja svojim poslom. Hvala.

Zahvaljujem. Određujem pauzu.

Nastavljamo rad u pola pet, znači, pauza je 55 minuta.

(Narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, s mesta: Gospođo predsednice, molim vas da vratite opomene koje smo dobili zbog toga što smo tražili pauzu, koje je dala vaša koleginica.)

Molim vas, sve što je izrečeno, sve je sasvim regularno.

(Narodni poslanik Gordana Pop-Lazić s mesta: Sad je ispalo da smo bili u pravu.)

(Posle pauze – 16.35)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad.

Reč ima gospođa Judita Popović.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, spominjanje tužilaca i sudija, pa makar i u ovom kontekstu o kom danas raspravljamo, dovoljan je razlog da popričamo malo i o tome šta se to dešava u srpskom pravosuđu. Da li se stvarno sprovode reforme u pravosuđu, kako je to najavljeno? Kada smo raspravljali o setu pravosudnih zakona, da se raspravi o tome da li ta reforma pravosuđa obuhvata i određenu reformu koja se tiče odnosa druge dve grane vlasti prema pravosuđu, dakle, da li je ta reforma takve prirode da će zaista značiti ozbiljan pomak prema ozdravljenju pravosuđa u Srbiji.
Posebno bih istakla da treba praviti razliku između razrešenja sudija i tužilaca i prestanka njihove funkcije. Mi danas razgovaramo o prestanku funkcije, šta znači da su ovi tužioci ili ispunili zakonom predviđene uslove za penzionisanje, ili su tražili da im prestane funkcija na njihov lični zahtev. Dakle, ovde se ne radi o nekoj represivnoj meri, ne radi se o tome da im funkcija prestaje iz nekog razloga koji je van njihove volje ili želje, ili tih ispunjenih zakonskih uslova za penziju.
Prema tome, sudije, odnosno tužioci kojima prestaje funkcija, nisu ni na koji način kažnjeni, ni na koji način im funkcija nije prestala tako da se smatra nekim razlogom za stid ili slično, dakle, nisu uradili ništa što bi njihovo dostojanstvo, na bilo koji način, ugrozilo. Ovo napominjem iz tog razloga što se u javnosti baš ne pravi razlika između prestanka funkcije i razrešenja. Prema tome, dobro je napomenuti, kako ne bi postojalo pogrešno tumačenje i kako ti ljudi, čija funkcija prestaje, faktički, kada završimo raspravu, ne bi bili izloženi bilo kakvim pogrdama ili na bilo koji način budu prozivani.
Posebno bih napomenula da reforma pravosuđa predstavlja jedan kompleksan problem, u tom smislu što se ne radi o reformi čisto strukturalne prirode. Ne radi se o tome da ćemo reformisati i smanjiti broj sudova, dakle, promeniti mrežu sudova, ne radi se ni o tome da ćemo smanjiti broj sudija, da ćemo promeniti neke nadležnosti sudovima, niti da ćemo u tom smislu reformisati i tužilaštva, već se radi o tome da je reforma potrebna i u smislu međuuticaja svih grana vlasti, a posebno izvršne vlasti na sudsku vlast, dakle, na sudove i na tužioce.
Nažalost, mi smo svedoci toga da, umesto da bude obratno, da se smanji uticaj izvršne vlasti na sudove i tužilaštva, upravo imamo situaciju da mnogo puta izvršna vlast, koja se menja, nalaže i upliće se u nešto što je van njenog resora, van njene nadležnosti. Za jedno demokratsko društvo je potrebno da imamo te tri grane vlasti, koje su potpuno nezavisne jedna od druge i samostalne, ali je potrebno da postoji i određena korelacija, određeno međusobno preplitanje u pojedinim delovima vršenja te vlasti, kao i ravnoteža u tom međusobnom preplitanju.
Nažalost, nemamo tu ravnotežu, jer je na neki način izvršna vlast postala najdominantnija i preuzela je ulogu vrhovnog stožera, ona, u stvari, određuje i rad zakonodavne vlasti i, u dobroj meri, rad pravosuđa, odnosno sudske vlasti.
Na koji način izvršna vlast utiče na zakonodavnu? Svedoci smo, kao poslanici, svakodnevno imamo dovoljno iskustva da znamo na koji način se ruši ugled Parlamenta, na koji način izvršna vlast prebacuje sve svoje odgovornosti, nerad i propuste na Parlament, koji bude okrivljen kao jedina kočnica razvoja demokratije u Srbiji, jedina kočnica Srbiji na putu ka Evropi, jer je Parlament taj u kom stoje zakoni koji su potrebni da se usvoje kako bi Srbija bila na dobrom evropskom putu.
Parlament se okrivljuje za sve i svašta, za veliko trošenje para, za uzaludno trošenje para, Parlament se okrivljuje za nerad, za opstrukciju. Dakle, Parlament postaje vrhovni i najveći krivac u ovoj državi, za razliku od izvršne vlasti, koja je, navodno, toliko sposobna i trudi se najviše što može, pri tom je stručna, priprema zakone, dostavlja ih Skupštini, a Skupština ih onda drži i ne radi, ne postupa po njima.
Kako to izgleda? Znamo šta se desilo s ovih 60 i nešto tačaka dnevnog reda koje smo, bukvalno, dobili na uvid jedne lepe srede. U utorak smo bili svi prisutni na sednici i kada smo završili glasanje, završili smo tu sednicu, a nismo znali šta nas očekuje sledećeg dana, da li ćemo i šta da radimo u Skupštini na sledećim zasedanjima. U sredu, kada više nije bilo nijednog poslanika u Skupštini, stigao je materijal i predviđeno je da ćemo raspravljati o nekoliko desetina zakona i o 60 i nešto tačaka dnevnog reda. To je trebalo sve da se pripremi, da poslanici pripreme te zakone, da pripreme amandmane, sve u roku od pet dana, dakle, od srede do ponedeljka. Toliko je, pet dana, ostavljeno poslanicima da se pripreme za raspravu u načelu o 60 i nešto tačaka dnevnog reda.
Toliko o poštovanju koje izvršna vlast pokazuje prema zakonodavnoj vlasti. To je samo jedan segment odnosa ove dve grane vlasti.
Drugo pitanje je odnos izvršne vlasti i uticaj izvršne vlasti na sudsku. Nažalost, izvršna vlast je preuzela na sebe tu mogućnost da utiče na zakone, da im menja suštinu, da uredbama stavlja van snage pozitivne propise, da uredbe stavlja u prvi plan u odnosu na postojeće zakone, u odnosu na ratifikovane međunarodne ugovore i u odnosu na važeći ustav.
Kako to izgleda? Mislim da se sećate pokušaja Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj da utiče na sudove da prestanu da sude, odnosno da prekinu postupke, čak, i u pravosnažnim i izvršnim postupcima, radnim sporovima, jer, Bože moj, kriza je; ako je kriza, onda ne može da se radi izvršenje u radnim sporovima, privreda je to, ekonomija je to, ne možemo da ubogaljimo ekonomiju.
To vam je jedan lep primer na koji način izvršna vlast utiče na sudsku vlast. Srećom, javnost se digla i pokazala se kao kompetentna da utiče, ipak, na te odnose, da napravi neku ravnotežu između izvršne i sudske vlasti i da ne dozvoli da izvršna vlast nadvlada i utiče na rad sudova.
Drugi primer je, recimo, uredba koja je doneta od strane Vlade jula 2008. godine, kojom se menja Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Ta uredba, bukvalno, zadire i u Zakon o osnovama svojinskih odnosa, zadire u Zakon o sukcesiji, odnosno ratifikovani međunarodni ugovor, koji je na taj način postao deo pravnog sistema Srbije, a kao takav postaje i prioritetan u odnosu na domaće zakone. Uredba je suprotna i Ustavu, jer Ustav garantuje privatnu svojinu, zaštitu privatne svojine, garantuje slobodu i prava pojedinca, a ovom uredbom se to, faktički, stavlja van snage.
Kada se videlo da je ta uredba postala veoma problematična, zato što su okolne države bile zainteresovane da se Sporazum o sukcesiji sprovede, ona je promenjena i pokušalo se ''na mala vrata'' da se postigne ono što se prvom uredbom prvobitno htelo. Uredba je još uvek na snazi, a njena suština je da se delovi preduzeća čiji se vlasnici, sa svojim sedištima, nalaze u okolnim republikama, u republikama bivše SFRJ, jednostavno prepisuju na nove korisnike tih delova preduzeća, delova društvene imovine. Dakle, korisnici koji su tu imovinu dobili samo na privremeno korišćenje, postaju njeni vlasnici, odnosno, na potpuno bespravan, nezakonit, protivpravan i neustavan način, postaju nosioci prava raspolaganja, dakle, prava svojine i svega ostalog što sledi iz prava raspolaganja na predmetnoj imovini.
Novom uredbom iz oktobra 2008. godine, Vlada je samo taj deo promenila, tako što je ovlastila korisnika te imovine i onog koji je upisan u javnim knjigama kao vlasnik te imovine, a sedište mu se nalazi na teritoriji bivše SFRJ, da se dogovore imovinsko-pravno, da postignu neki sporazum o tome kako će tu imovinu da raspodele, što je pravni nonsens, s obzirom na to da je ta imovina bila zaštićena od 1991. godine, s obzirom na to da se vlasnici, odnosno sedišta tih vlasnika nisu nalazila na teritoriji Srbije. Prema tome, niko nije mogao da raspolaže tom imovinom. Ta imovina je imala i ima titulara i vlasnika, međutim, ipak se nalaže i titularu, vlasniku, i korisniku da se dogovore o toj imovini. Dakle, potpuno neracionalno i nepravno stanje.
Ne bi to bio takav problem da ne zadire u prava i slobode građana, odnosno da ne zadire u pravo na privatnu svojinu, i to na taj način što su naši građani, dakle, naša pravna lica kupila određene poslovne prostore koje je prodavalo "Borovo", društveno preduzeće "Borovo" iz Hrvatske.
Naši su to kupili potpuno legalno, uz pozitivno mišljenje svih nadležnih, i Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, i Ministarstva finansija, i NBS, i Ministarstva pravde itd.
Dakle, izvršili su uvid u to ko je vlasnik. "Borovo" je bilo vlasnik. Zaključili su ugovor, platili porez, isplatili kupoprodajnu cenu, međutim, ne mogu da stupe u posed te svoje legalno kupljene imovine, s obzirom na to da je u međuvremenu doneta Uredba iz jula 2008. godine i druga uredba, iz oktobra 2008. godine, koja se poziva na sukcesiju, na reciprocitet i onemogućava kupce, dakle, vlasnike, naša pravna lica čiji su vlasnici naši državljani, da preuzmu u posed nekretnine koje se nalaze na teritoriji Srbije.
Dakle, potpuno iracionalno se pozivaju na neki reciprocitet i na zaključeni Sporazum o sukcesiji, koji je, opet, u svojim odredbama jasan što se privatne svojine tiče i u potpunosti isključuje bilo kakvu zloupotrebu, odnosno ugrožavanje privatne svojine.
Što se reciprociteta tiče, odjednom se pojavljuje i informacija o problemima u sprovođenju Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije, u delu koji se odnosi na pravna lica. Vlada donosi zaključak, a državni sekretar Ministarstva pravde preporučuje sudovima da zastanu, da razmisle, da obrate pažnju na određene delove tog zaključka, koji direktno zadire u rad suda, jer kaže da bi trebalo da se zastane sa sudskim postupcima, jer ti sudski postupci ne mogu da se sprovode sve dotle dok se države sukcesori bivše SFRJ ne dogovore recipročno o imovini koja se nalazi na teritoriji svake od tih država.
Nažalost, sudovi su prihvatili ovaj zaključak. Kako drugačije da postupe, s obzirom na to da im se obratio državni sekretar? Zaključak je donela Vlada. To znači da se Vlada, dakle, izvršna vlast, direktno umešala u rad sudova, direktno je naložila sudovima šta da rade, iako joj to nije u nadležnosti, niti je smela to da uradi, a pri tom se krije iza činjenice da, navodno, Hrvatska ne poštuje Sporazum o sukcesiji i da zloupotrebljava imovinu srpskih preduzeća na teritoriji Hrvatske.
To je potpuno promašena tema, zato što su Sporazum o sukcesiji zaključile sve države bivše SFRJ, sve su se saglasile da će da prihvate sve uslove i sve odredbe tog sporazuma, sve su ratifikovale taj sporazum. I Srbija je ratifikovala taj sporazum o sukcesiji i na taj način je taj sporazum postao ugovor, Zakon o sukcesiji je postao sastavni deo našeg pravnog sistema, našeg pravnog poretka, a s obzirom na to da se radi o međunarodnom sporazumu, međunarodnom ugovoru, on ima primat u odnosu na domaće zakone.
Prema tome, iz svega ovoga može da se izvuče zaključak da izvršna vlast ne prestaje da se trudi i sprovodi svoj uticaj…
(Predsednik: Prošlo je 20 minuta, pa privedite kraju.)
Molim vas, ako mogu da iskoristim 15 minuta.
(Predsednik: Gospodin Nikolić se još prijavio.)
Zaključak je taj da izvršna vlast utiče na sudsku vlast. To je prosto nedopustivo. Ako smo u dva navrata, u poslednjih dva ili tri meseca, došli do ovih činjenica, do ovih dokaza, smatramo da je to vrh ledenog brega uticaja izvršne vlasti na sudsku. Ako je to vrh ledenog brega, mi ne znamo šta se nalazi još na meniju, šta je to još radila Vlada, koliko godina izvršna vlast vrši tako ozbiljan uticaj na rad sudova.
Prema tome, kada pričamo o reformi pravosuđa, tu reformu ne možemo da izolujemo samo na sudove i tužilaštva. Moramo tu reformu da sprovedemo i u ovom međuprostoru između izvršne i sudske vlasti. Sve dok izvršna vlast može da utiče na sudsku vlast, tu reformu sigurno nećemo sprovesti i nećemo imati željeni efekat reformisanog pravosuđa. Sve dok zakoni budu stavljani ad akta, a uredbama se uređuje neka materija koja je već bila predmet pozitivnih propisa, Ustava i međunarodnih ugovora, ne možemo govoriti ni o pravnoj državi, a kamoli o vladavini prava.
Ukoliko nemamo pravnu državu, ukoliko nam ne funkcioniše institucija sudova i tužilaštva, ne možemo očekivati da imamo stabilno društvo, društvo koje će znati šta može da očekuje sutra, jer u tom slučaju zadiremo i zalazimo u anarhiju. Anarhija je posledica samo toga da nemamo ozbiljan pravni sistem, a nemamo ozbiljan pravni sistem jer pravni sistem ne funkcioniše ukoliko njegove zakone prostom uredbom stavljamo van snage.
Kada kažem – van snage, ne govorim o tome da se oni ukidaju, nego se zakoni ne primenjuju, primenjuju se uredbe. Ako se primenjuju uredbe, čemu onda uopšte zakoni, čemu Ustav, čemu onda zaključivanje i ratifikovanje međunarodnih ugovora? Onda je to sve bespotrebno. Onda nam ne treba ni parlament, ni pravosuđe, sudovi i tužilaštva, onda je bespredmetno da danas raspravljamo o prestanku funkcija sudija i tužilaca. To može da uradi Vlada, mnogo jednostavnije i mnogo brže, mnogo bezbolnije.
U poslednjih par meseci, od kada pričamo o velikoj svetskoj ekonomskoj krizi, stalno se priča o štednji. Prema tome, evo prilike Vladi da jednostavno uštedi, da ukine sve ove institucije koje su, očigledno, potpuno nepotrebne, da preuzme kontrolu u svoje ruke i završi posao. Međutim, čemu onda jedno demokratsko društvo? Postavlja se pitanje – da li smo mi uopšte demokratsko društvo?
Nismo demokratsko društvo ukoliko ne poštujemo zakone, ukoliko zakone ne poštuje Vlada, izvršni organ, koja je često i predlagač istih tih zakona. Ukoliko Vlada ne poštuje Ustav, kako očekivati od bilo koga drugog da poštuje Ustav? Ukoliko Vlada ne poštuje ratifikovane međunarodne sporazume u čijem kreiranju je i ona učestvovala, odnosno njeni ministri, čemu ti sporazumi?
Jednostavno, treba samo da postavimo pitanje – da li su nam potrebni sudovi, tužilaštva, da li su nam potrebni zakoni i treba li nam Ustav?
Ako jesu, onda bi bilo dobro da se svaka od ovih grana vlasti, izvršna, sudska i zakonodavna, drži svojih nadležnosti, da se napravi ravnoteža koja će omogućiti funkcionisanje celokupnog društveno-pravnog sistema u državi. U protivnom, ukoliko je odgovor ne, ukoliko nam to ne treba, onda nam ne treba ni demokratija i imaćemo jednu efikasnu vladu, koja će brzo da radi. Jeste nakaradno, ali to je ono što se, očigledno, u poslednje vreme radi, jer se ruši ugled Parlamenta. Parlament se devastira, a pri tom se blokira, odnosno kanališe i određuje rad sudova.
LDP je za pravnu državu i vladavinu prava i jesmo za reformu pravosuđa, ali smo za sveobuhvatnu reformu, za reformu celog društva, svih institucija sistema, a ne samo polovično, jer polovična reforma neće dati nikakve rezultate, a onda je bolje i da je ne započinjemo, pod krinkom – eto, mi radimo tu reformu, ukoliko hoćemo u Evropu, moramo toliko i toliko zakona da usvojimo.
Ne moramo nijedan evropski zakon da usvojimo. Moramo, pre svega, da usvojimo evropske standarde, a evropski standardi podrazumevaju i to da se grane vlasti razgraniče, a da sarađuju tek toliko da postoji određena harmonija i ravnoteža u njihovom radu. Reč je o civilizacijskim standardima, o novom sistemu vrednosti, a ne o pukom donošenju zakona, pukom kreiranju zakona, koje onda nećemo poštovati, nego ćemo donositi uredbe kojima ćemo prekrajati suštinu tih zakona.
Ne treba biti licemeran, ne treba biti dvoličan, treba samo da se izađe pred javnost Srbije i kaže – hoćemo novi sistem vrednosti, nećemo novi sistem vrednosti. Ako hoćemo novi sistem, u tom slučaju nema vladavine uredbama, nego vladavine prava.

Zahvaljujem.

Reč ima gospodin Nikolić. Vi ćete na kraju?

Prelazimo na spisak onih koji su se prijavili da učestvuju u pretresu Predloga odluke o prestanku dužnosti zamenika javnog tužioca.

Gospođa Zlata Đerić ima reč. Izvolite.