Ovim amandmanom SRS želi da proširi dejstvo nečega što je napisano u članu 17. i, kako reče gospođa Radeta, ne samo kad su u pitanju obmanjujući proizvodi, nego i proizvodi koji predstavljaju rizik po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika.
Verovatno je isti razlog ili, da budem preciznije, izgovor zašto Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Mislim da je ova tačka dnevnog reda značajna za jednu možda i širu analizu zašto je ovo potrebno da se reguliše zakonom.
Tačno da u ovom predlogu zakona, ma kako da se gledaju ove grupe odredbi, postoje odredbe koje regulišu šta su obaveze proizvođača i distributera, postoje odredbe o tome koji državni organ je nadležan za koje poslove u ispunjavanju ovih obaveza, a obaveza je da se pruži, pre svega, garancija potrošaču da to što je kupio odgovara onome što je i ne samo deklarisano, nego za šta postoji neka garancija da predstavlja sigurnost za potrošača i da su sprečene sve moguće štetne posledice da se ne dese "zozovače" i neke druge stvari.
Kupili ste u dobroj veri, računajući proizvod tog i tog kvalitete, a posle nekog vremena se ispostavi da je u pitanju neki sasvim drugi proizvod.
Stičem utisak da ni država, državni organi, ni javnost nisu baš nasigurno s tim šta je to obmanjujući proizvod. Verovatno građani imaju prilike da gledaju ove naše reklame, odnosno između reklama mogu da vide i vesti, i neki film…
Koristiću vreme ono što ima SRS.
Znate i sami, na kraju se ispostavilo da televizija postoji zbog reklama. Sve drugo je nešto sporedno. Kada gledate te naše reklame, to su sve obmanjujuće reklame. Prvo, što ima dosta elemenata plagijata u odnosu na one reklame koje su u inostranstvu. Drugo, postoje takve reklame koje stvarno menjaju mentalnu svest.
U reklami za neki šampon vidite jednog feminizovanog muškarca koji drži dete i poruka je vrlo opasna, snažna, jaka. Ili ono da budete sa prijateljima na letovanju, na krstarenju. Ili ono što možete videti na Ibarskoj magistrali – više nije "Lasta" nego "Lastra" Lazarevac.
Kao društvo za te stvari nemamo odgovor. Koliko ima drugih proizvođača koji vizuelno sa etiketom odgovaraju nekom brendiranom proizvodu, poput "pepsi-kole", "koka-kole" itd. Ili ono – kroz venu što vam teče "koka-kola". To je sve u sklopu one akcije – samo jednom se živi, samo jedan je život, sad ili nikad, sad dohvati sve. Postali smo žrtve tih velikih korporacija. Za iste pare dobili ste 10% više.
Mora da se zna šta je uzrok tome. Uzrok je što neko želi besomučno da ostvari profit, ne birajući sredstva. On je u stanju da u proizvod, ono što karakteriše njegov kvalitet, ugura i neki surogat. Nije iznenađenje da iz Indije dođe nešto što liči na šećer, a nije šećer, liči na glukozu, a nije glukoza. Kasnije se ispostavi da je neka otrovna supstanca. Mora javnost da zna da već možda 15, ili više, 20 godina, otkad su se pojavili neki standardi kvaliteta, pojavili su se da bi se zapadnoevropsko tržište zatvorilo za proizvode koji bi dolazili sa strane. Zašto? Zato što su u tom procesu stabilizacije ekonomije na teritoriji zapadne Evrope oni prvo stabilizovali i obezbedili prehrambenu sigurnost za sve ove države.
Verujte 15 godina više nema onih slika kako španski ratari bacaju paradajz ili oni drugi bacaju krastavce, ili Francuzi protestuju, rasipaju mleko, nekada vino, zato što su obezbedili, pre svega, prehrambenu stabilnost preko svojih robnih fondova, i oni u toj svojoj poljoprivredno-prehrambenoj proizvodnji suštinski se bore za premije, bore se za ono što EU iz zajedničkog fonda daje da bi obezbedila stabilnost. Nije nikakvo čudo, u zapadnoevropskoj uniji već sada imate u njihovim stokovima šećera za sledećih pet godina. Znači, tri godine ne mora ništa da im rodi, oni već imaju prehrambenu sigurnost.
Ova država u jednom periodu je htela da bude po svaku cenu industrijska. Proces je bio iz sela u grad, ali ne radi ekonomije, nego da bi se čovek oslobodio svojine, da ne bi mogo da bude samostalan, nezavisan. Tako je vršena svojevrsna depresijacija cene poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, rast cena industrijskih proizvoda i taj proces seobe.
Ako ova vlada učini makar 1% napora da ljudi krenu iz grada prema selu, ne da bi se tamo zlopatili, nego da onaj ko sa 10 hektara imovine u vašoj Vojvodini, odakle ste vi gospođo Čomić, ako on može sa tih 10 hektara lepo da živi, onda smo dobar poso napravili.
Međutim, otkad ste došli na vlast i 10 hektara mu ne pomaže. Javljaju se neki "Šećerko", neke agencije, neke firme, otkupljuju bambadava i uništava se naša proizvodnja. Znači, EU se lepo zaštitila, izmislila je standarde kvaliteta za poljoprivredno-prehrambene proizvode pogotovo, ali i za sve druge proizvode, i tako je napravljena čuvena maksima francuske radio-televizije: "Ovo je za nas, tu više nema niko nikakvog pristupa". Onda su krenuli dalje, pa su počeli sve svoje spoljnotrgovinske partnere i sa severa, i sa zapada i sa juga da uslovljavaju – ako želite da budete prisutni na našem tržištu, onda vaši proizvodi moraju da ispunjavaju dotične uslove. To je ta druga vrsta zatvaranja.
Onda su se dosetili, pošto je znak EU i ona plava krpa sa žutim zastavicama, odnosno zvezdama postala simbol za one koji nikad nisu bili u EU, onda su se dosetili da prave proizvode za posebna tržišta, pa ''kolgejt'' u Srbiji nije kao ''kolgejt'' u Švajcarskoj i Francuskoj. Onda se postavlja pitanje – a zašto nije istog kvaliteta? U čemu se razlikuje kvalitet zuba u Srbiji od zuba u Francuskoj. Vidimo da oni smatraju da postoji velika razlika.
Pa smo onda dobili situaciju da ulaze ovde proizvodi, niko ni ne zna kakav je taj kvalitet. Nažalost, postoje neke inspekcijske službe na granici koje vrše tu fitopatološku analizu, ispituju. Pitanje je da li je to baš tako, s obzirom da danas ambalaža prodaje robu. Znate i sami, ako je lepo, fino upakovano, pa može da bude unutra i ništa, to mami pažnju i to ljudi kupuju.
Mi od toga treba nekako da se odbranimo, da ne budemo toliko lakoverni. Ali, kako da se odbranimo i da ne budemo lakoverni kada uvoznički lobi kreira Vladu Republike Srbije? Videli ste i sami, donet je zakon o potvrđivanju onog sporazuma. Mi smo jednostrano ukinuli carinu i sada sa damping cenama, damping cenama u odnosu na naše uslove i na naše cene, ulazi roba iz inostranstva i po sistemu – sve što leti, to može da se jede, sve što dolazi sa zapada je dobro.
Imamo sad situaciju da ćemo verovatno za nekoliko meseci imali mleko bez mlečnih masti. Imaćemo jogurt bez mlečnih masti. Imaćemo sve bez, jer je sve opasno.
Gledajte vrlo interesantnu situaciju, pre 20 godina ti iz inostranstva su nam rekli da je pet-ambalaža rešenje svih problema. Kaže, ali ako oćete to da koristite, morate da kupite i naše mašine, morate da kupite i one duvaljke i sve da to bude u skladu sa evropskim standardima. Ne lezi vraže, pre nekoliko godina rekoše – to u plastičnoj ambalaži je isto kao da vodu držite u nafti. To ne valja, to ne može da se raspadne, treba da se vratite na staklo i sada je ponovo standard staklo. Neki uništili kompletno pogone za pakovanje sa staklenom ambalažom, uveli ove duvaljke.
Ili da vam dam još jedan bolji primer, pre dvadesetak godina je rečeno – nije lepo da se jedu jaja na oko, može da se uzme majonez. Ti isti koji su prodali postrojenja nama za proizvodnju majoneza sada kažu – ne, majonez nije dobar, ima tu nekih aditiva koji su opasni, oni su kancerogeni.
Na ovih nekoliko primera vidite da nije u pitanju kvalitet, nego interes. Interes onih koji su jaki ili onih koji su sa zapada. Sećam se svojevremeno, u nekom njihovom velikom kreditnom projektu, mislim da je to bio poslednji veliki projekat u onoj bivšoj SFRJ, bio je projekat "Morava 2". Razvoj, navodno, juga Srbije. Odobreni krediti da bi se kupila italijanska i švajcarska oprema i mašine za proizvodnju poljoprivredno-prehrambenih proizvoda.
Šta se desilo? Prodali su lepo svoje mašine koje nisu mogli da prodaju na zapadnom tržištu i prodali su tehnologije koje su kod njih već tada bile zastarele. Tada su bile zastarele, ali ovde se pojavi neka grupacija koja razmišlja po sistemu, dolaze pare iz inostranstva, to treba da se uzme, jer ukoliko ne uzmemo te pare, propadosmo, nema ništa od nas.
Zato treba biti oprezan. Naravno, treba voditi računa maksimalno o kvalitetu proizvoda, pogotovu ovih prehrambenih jer se najdirektnije tiču života, ali i svih drugih, naročito onih koji su na struju, radi bezbednosti.
Molim vas, nemojte u tom srljanju za te njihove standarde i te njihove pikanterije vezane za njihovu tehnologiju, da uništite sjenički sir, zlatiborsku pršutu, leskovački ajvar ili nešto drugo.
Dajte da mi jedemo naše trigliceride, jeli su ih i naši roditelji, naše dede i pradede. Dok su oni to jeli - živeli su po 80, 90 godina. Otkad smo mi počeli da jedemo ovu proevropsku tehnologiju, teško ko može da zaglavi nad 65. godini života.
Predlažem Vladi neka usvoji ove naše amandmane jer su podneti, pre svega, sa željom da se ovaj propis poboljša, ali ujedno i da upozorimo sve. Propis koji se donese, ukoliko se ne primenjuje onako kako je napisan, nije ni trebalo da se donosi. Šta nam vrede propisi, kada carina i inspekcijski organi znaju da zažmure, kao svojevremeno da je Dan Tana biran za predsednika Skupštine Crvene zvezde, pa kaže – nisam član nijedne stranke, ali sam uvek glasao za DS. Vodite računa, jer nema mesta DS u ajvaru. Ajvar je ipak crvene boje.
