Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača gospodin Dragin želi reč? (Ne.)
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u Danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazima na 3. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O ELEKTRONSKOJ TRGOVINI (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Mirko Munjić, Milan Škrbić, Boris Aleksić, Gordana Paunović-Milosavljević, Ognjen Mihajlović, zajedno Miroslav Petković, Arsen Đurić i Miloš Radulović, Milan Avramović, Zoran Krasić, Ljubiša Petković, Vesna Marić, Marina Toman, Milan Veselinović, Bojan Mladenović, Vladan Jeremić, Dragan Stevanović, Lidija Dimitrijević, Nikola Savić, Momčilo Duvnjak i Dejan Mirović.
Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo poslanik Mirko Munjić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo poslanik Milan Škrbić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo poslanik Boris Aleksić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Želi reč gospodin Vladan Jeremić. Izvolite.

Dakle, evo još jednog zakona, zakona o elektronskoj trgovini, kojim bi, ukoliko doživi svoju primenu u praksi, moglo na neki način da se pomogne uopšte gledano i privredi.
Međutim, imajući u vidu opet jedan podatak da od strane predlagača zakona nismo naišli na razumevanje kada je reč o amandmanima koje je podnela poslanička grupa SRS, između ostalog i kolege Borisa Aleksića, izražavam sumnju - da će i ovaj zakon, poput ovog o kome smo malopre govorili i mnogobrojne prethodne, zaista ostati neprimenjiv u praksi. Vi znate da smo i tokom rasprave u načelu ukazivali na činjenicu da je u Srbiji još uvek ova oblast praktično neuređena, jer uprkos pokušajima stručne javnosti da na neki način promoviše prednosti elektronske trgovine, kako za domaću privredu, tako i za građane, pomaci koji su učinjeni u ovoj prethodnoj deceniji su gotovo efemerni i svode se samo na pojedinačne primere, čija znanja, inventivnost i entuzijazam ne mogu bitnije da utiču na poboljšanje generalne slike.
Shodno nekim podacima kojima raspolažemo, u Srbiji je veoma malo ponuđača i korisnika elektronske trgovine i njeno učešće u ukupnom prometu je skoro na zanemarljivom nivou. Za razliku od nekih drugih država, primera radi SAD, gde se oko 70% trgovine obavlja elektronski i zemalja EU, gde je to negde oko 40% ukupnog prometa, u Srbiji je situacija takva da tek nekolicina preduzeća posluje na ovaj način sa drugim firmama i to pre svega u segmentu spoljne trgovine.
Da bi ova oblast bila na valjan način formulisana neophodno je, pre svega, napraviti jedan suštinski prilaz, odnosno strategiju za rešavanje ove oblasti. Znači, pre svega tu se misli na neophodnost uvođenja elektronskih javnih usluga, elektronske uprave, elektronskog zdravstva, učenja, kao i okruženja koje će omogućiti elektronskom poslovanju da se razvije.
Naravno, da bi sve ovo bilo moguće jeste da postoji sigurna informaciona infrastruktura i mogućnosti za korišćenje nekakvog brzog interneta po konkurentnim cenama. Budućnost razvoja celokupnog elektronskog poslovanja u Srbiji umnogome će zavisiti od tempa razvoja elektronskog trgovanja.
Međutim, pravac u kojem će se razvijati ova oblast i gde je predlagač zakona pokušao da kroz članove to ograniči, jeste pre svega razvoj tih javnih elektronskih servisa, koji bi morali da omoguće lakše i efikasnije poslovanje, razvoj i korišćenje tehnologija koje pomažu u elektronskom poslovanju i trgovini, i na kraju sam razvoj tih elektronskih servisa, kako onih komercijalnih, tako i nekomercijalnih.
Elektronska trgovina u svetu zapravo predstavlja jedan hod najpopularnijih, najzastupljenijih vidova elektronskog poslovanja. Međutim, kao što smo već čuli i ono što je de fakto tako, u Srbiji jako mali broj ili uzak krug ljudi koristi usluge na ovakav način. Tu, uz nedostatak brzog internet pristupa, stoji i nedostatak validnih kreditnih kartica, sredstava za plaćanje, pej-pol, na primer, još uvek nije moguće koristiti iz Srbije zbog nedostatka poverenja u internet transakcije, kao i nedostatka elektronskog potpisa.
Samo ću vas podsetiti da je Srbija poslednja država u Evropi koja je donela Zakon o elektronskom potpisu, ali mnogo žalosnija je činjenica - da se taj zakon ne primenjuje u praksi. Dakle, rekao sam da u zemljama EU se u priličnom procentu trgovina obavlja elektronskim putem.
Ovakvim predlogom zakona o elektronskoj trgovini Vlada bi trebalo da obezbedi ovu oblast koja je, kao što sam već rekao, u nekakvom povoju u Srbiji. Dakle, perspektiva nekakvog razvoja je tek u godinama koje dolaze. Podaci pokazuju da bi recimo prometom od elektronske trgovine u Srbiji u narednoj godini bi moglo da se ostvari 346 miliona evra, što pokazuje da je zaista reč o ozbiljnoj oblasti i zakonu kome bi trebalo maksimalno korektno i ozbiljno se posvetiti.
Što se tiče SRS, mi smo sa ovih 22 amandmana, ako se ne varam, pokušali da neko naše viđenje ove elektronske trgovine upotpunimo, popravimo određene članove o elektronskoj trgovini. Međutim, opet kažem, sa dozom razočaranosti, da nije baš nijedan amandman naišao na prihvatanje kod Vlade.
Posebno smo hteli da ukažemo na aspekt, koji je eto tako na osnovu nekih veoma važnih istraživanja koja su nedavno objavljena, koji smo koristili prilikom podnošenja amandmana - to su neka istraživanja koja je obavio Republički zavod za statistiku i Kompanija " E target", a odnosi se na korišćenje interneta. Dakle, sada govorim uopšteno za ovu oblast u svrhe elektronske trgovine, a to je sledeće - u Srbiji koristi internet 35,6% stanovništva, a tek nekih 7% kupuje preko interneta.
Iznos od 137 hiljada evra nije mali, jer je toliki promet zabeležen od elektronske trgovine u Srbiji pretprošle godine. Rekao sam kolika je projekcija za narednu godinu i zato smo i smatrali da je ovaj zakon, zakon o elektronskoj trgovini, izuzetno važan za dalje funkcionisanje u ovoj oblasti.
Dakle, što se tiče ovih podataka koje sam prezentovao, oni su veoma indikativni, jer se verovatno pri tome mislilo na one tzv. B2B i B2C sektore zajedno, gde je u Srbiji 46% korisnika već kupuje karticama, a 57% naručuje pouzećem. Sve je ovo u stvari pokazatelj potencijala elektronske trgovine u Srbiji.
Ono što smo želeli da istaknemo je činjenica da je jako bitna uloga medija, koji bi trebalo na dovoljno kvalitetan način da promovišu ovakve informacije, kako bi se u Srbiji intenzivirao razvoj tog "on lajn" poslovanja.
Pomaci koji su učinjeni u prethodnoj deceniji su, kažem, jako mali i svode se uglavnom na neke pojedinačne primere.
Da li će ovaj zakon, odnosno regulisanjem ove oblasti kroz ovaj zakon doći do nekog pomaka, ne mogu da kažem, jer opet izražavam bojazan da će i poput zakona o elektronskom potpisu, nekog seta zakona koji bi trebalo u potpunosti da reguliše ovu oblast, da i zakon o elektronskoj trgovini neće biti na valjan način realizovan u praksi, što smatram da nije dobro.
Jer moramo da prihvatimo te neke svetske tendencije u ovoj oblasti i od nas zavisi da li ćemo i na koji način kroz zakonska rešenja uspeti da doprinesemo razvoju privrede uopšte, a samim tim i nekih boljih životnih uslova građana u Srbiji.

Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Paunović-Milosavljević. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 8. amandman je podneo poslanik Ognjen Mihajlović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 8. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Petković, Arsen Đurić i Miloš Radulović.
Miroslav Petković želi reč. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, mala molba, ako možete da mi kažete koliko je vremena na raspolaganju poslaničkoj grupi DSS?
(Predsednik: 24 minuta.)
Hvala najlepše.
Potpuno je nesporno da Srbiji treba zakon o elektronskoj trgovini i poslanici DSS smatraju da je ovo jedna izuzetno značajna oblast, u kojoj možemo da napravimo veliki napredak za relativno kratko vreme i sa srazmerno malim ulaganjima. Ali, činjenica je da će ovaj zakon ipak ostati mrtvo slovo na papiru, jer sa 23 člana je pokušano da se reši jedna veoma obimna oblast, kompleksna oblast, bez ozbiljne želje i namere da se tržište putem informaciono-komunikacionih tehnologija uredi na jedan ozbiljan način.
Konkretno, u članu 8. Predloga zakona pitanje neželjene elektronske trgovine tretira se samo u jednoj rečenici, koja kaže – korišćenje elektronske pošte u svrhu slanja netražene komercijalne poruke dozvoljeno je samo uz prethodni pristanak lica kome je takva vrsta poruke namenjena, u skladu sa zakonom, i ništa više.
Jedan ozbiljan, da kažemo i svetski problem, jer preko 80% elektronske pošte spada u kategoriju neželjene pošte, tretira se samo jednom rečenicom. Pokušali smo svojim amandmanom da ukažemo Vladi da je potrebno kroz neka druga akta regulisati ovu oblast, jer oblast PAMA je kompleksna.
Može dobro da nam posluži i uporedna praksa i iskustva nekih drugih zemalja kako su one to rešile, kako su rešile čuvanje podataka kod provajdera, kako je rešeno pitanje crne liste i niz drugih stvari koje ovaj zakon uopšte ne predviđa.
Tako da se bojim da zaista neće dati željene rezultate, obzirom da u našem pravnom sistemu ne postoji ni zakon o elektronskom dokumentu. Bez ova dva propisa, verujte mi, da ovaj zakon neće moći da da određene rezultate.
Pominjali smo malopre zakon o elektronskom potpisu. Takođe se ne primenjuje. Praktično, ovo će biti jedan zakon u nizu onih zakona koje ćemo navesti kao da je ovaj parlament usvojio da bi se povećao broj usvojenih zakona, a u praksi neće dati apsolutno nikakve rezultate.

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović.
Da li neko želi reč? (Da)

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog pogrešnog tumačenja i Vlade i predlagača ovog zakona, uložio sam amandman na član 10, jer ako uzmemo u obzir činjenicu kako se tumači Poslovnik o radu Narodne skupštine, možemo doći do zaključka da se tumačenje može nekome obiti o glavu.
Podneo sam amandman na član 10. iz razloga, alineje 3. ugovora o elektronskom obliku i ugovore na koje se zakon ne primenjuje, jednostavne primene ovih odredbi ugovora koje se odnose na nasledna prava.
Dakle, član 10. tačka 2), gde se kaže da izjave stranaka i drugih učesnika u postupku za raspravljanje zaostavštine, formu zaveštanja, ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, ugovore o doživotnom izdržavanju i sporazume u vezi sa nasleđivanjem, kao i sve ostale ugovore iz oblasti naslednog prava.
Zašto sam pustio da se termin ili reč "druge" zamenjuje terminima "sve ostale"? Zato što možemo doći u tumačenje za buduće ugovore koji su iz naslednog prava, a neće obuhvatati one ugovore, možda neće, možda hoće, u zavisnosti od tumačenja koji su već usvojeni, kao što su ugovori o potvrđivanju ili utvrđivanju imovinskih odnosa između bračnih drugova itd.
Terminološki je samo izmena predloga ovog člana. Ništa drugo, radi sigurnosti, da su ovi ugovori nevezani sa zakonom o elektronskoj trgovini. Hvala lepo.

Na član 12. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 12. amandman je podneo poslanik Ljubiša Petković.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 12. amandman je podnela poslanik Vesna Marić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 13. amandman je podnela poslanik Marina Toman.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 13. amandman je podneo poslanik Milan Veselinović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 14. amandman je podneo poslanik Bojan Mladenović.
Da li neko želi reč? (Da) Reč ima gospodin Jeremić.

Kolega Bojan Mladenović je podnošenjem amandmana praktično želeo da ukaže na jednu realnu situaciju u kojoj se nalazimo kada je reč o oblasti, uopšte uzevši, elektronskog poslovanja, a samim tim onoga što će ovaj zakon, trebalo bi bar, da reguliše, a to je elektronska trgovina.
Uzimali smo u obzir i faktičko stanje na terenu, što se kaže. Jedan od faktora koji bi umnogome mogao da utiče na neprimenjivanje zakona, na način na koji predlagač smatra da je to moguće, jeste svakako nedovoljan broj računara kojima raspolažu građani Srbije.
Država jeste preduzela neke mere da bi te računare učinila povoljnijim, dostupnijim stanovništvu, smanjenjem PDV-a sa 18 na 8%. Međutim, faktor koji još uvek utiče na otežan razvoj elektronskog poslovanja je mali broj korisnika sa brzim internet konekcijama.
Takođe, ono što smo hteli i ovim amandmanom, kao i nekim drugim, da pokušamo da ispravimo, to je da se posebno reguliše i oblast koja je jako bitna, a odnosi se na oglašavanje na internetu, gde je po nekim studijima, na primer iz 2007. godine se nadmašuju zarade od oglašavanja u štampanim medijima, do 2010. godine. Primera radi, od 70 miliona evra, koliko je 2006. godine utrošeno na reklamiranje u Srbiji, samo 1,26 miliona evra je otišlo na "on lajn" reklamiranje.
Treba znati, treba to primeniti. Samo elektronsko poslovanje ima veliku ulogu u međunarodnom poslovanju, umnogome olakšava, pa bi svako neiskorišćavanje potencijala, neprimenjivanje zakona ili primena lošeg zakona praktično moglo da dovede do ograničenja razvojnih mogućnosti nacionalne privrede, o čemu smo govorili na početku.
Takođe, problem koji je vezan za donošenje ovog zakona je ono o čemu su kolege govorile, a to je neprimenjivanje ostalih zakona iz ove oblasti. Tu se, pre svega, misli na zakon o elektronskom potpisu. Znate da bi elektronski potpis u potpunosti trebalo da zamenjuje svojeručni potpis u svim tim procedurama, osim u nekoliko zakonom predviđenih slučajeva.
Kod nas je predviđen taj tzv. kvalifikovani elektronski potpis, koji bi trebalo da pouzdano garantuje identitet potpisnika, autentičnost elektronskog dokumenta i da onemogućava naknadno poricanje odgovornosti za njihov sadržaj.
Na polju sredstava plaćanja na internetu takođe se dešavaju neki pozitivni pomaci, jer postoji sve veći broj banaka koji nudi kartice kojima je moguće plaćanje preko interneta, ali onda dolazimo do situacije u kojoj su građani Srbije, odnosno do onih podataka koje sam već izneo o procentu nas koji koristimo internet za te svrhe.
S obzirom da većina tih primarnih uslova za razvoj elektronskog poslovanja u Srbiji bi mogao da bude otklonjen primenom i malopređašnjeg zakona, Zakona o elektronskom potpisu, odnosno ovoga koji je sada u skupštinskoj proceduri, zakona o elektronskoj trgovini, mogao bi biti uklonjen veći deo barijera jer rasprostranjenost i pristupačnost pre svega brzog interneta bi mogla da bude veća.
Neophodno je jedino da se svi ti zakoni objedine kroz nekakvu nacionalnu strategiju za razvoj sveukupnog informacionog društva, u kojoj je to elektronsko poslovanje prepoznato kao jedan od prioriteta.
Takođe, smatramo da je neophodno da Srbija kao država zauzme jedan takav pravac u smislu razvoja javnih elektronskih servisa koji bi omogućili lakše i efikasnije poslovanje, primenu odnosno razvoj elektronske trgovine i povećano korišćenje tehnologija koje pomažu u elektronskom poslovanju i trgovini i, na kraju krajeva, kao što sam i rekao, razvoj elektronskih servisa. Sve bi to bilo primenljivo odnosno prihvatljivo u slučaju da zakon o elektronskoj trgovini ne doživi sudbinu već pominjanog Zakona o elektronskom potpisu.

Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podneo poslanik Dragan Stevanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miroslav Petković, Arsen Đurić i Miloš Radulović.
Da li neko želi reč? Izvolite, gospodine Petkoviću.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je ključna zamerka na Predlog zakona, jer član 15. predloženog zakona ne rešava pitanje time temping.
U članu 15, koji tretira vreme zaključivanja ugovora, potpuno se zanemaruje pitanje utvrđivanja tačnog vremena zaključenja tog ugovora. Većina vidova komunikacije preko interneta, sem toga što je veoma brza i što se stotine hiljada, pa čak i milioni transakcija mogu odigrati u jednoj sekundi, nemaju pouzdan način utvrđivanja vremena u kome se određena transakcija odigrala.
Zbog toga smo podneli amandman kojim predviđamo uvođenje jednog nezavisnog tela, jednog nespornog autoriteta koje bi davalo elektronski pečat kada se određena transakcija dogodila i na taj način obezbeđujemo učesnike u ovoj trgovini da ne dolazi kasnije do nekih problema odnosno sporova, jer činjenica je da ja i ministar možemo da zaključimo određeni ugovor i moguće je da on ili ja vratimo datum na svom računaru, takođe je moguće ili on ili ja, odnosno učesnici u toj trgovini, naprave prevarnu radnju i prilikom zaključenja tog ugovora.
Ovaj problem je regulisan u nekim zemljama koje se ozbiljno bave ovom elektronskom trgovinom. Trebali smo uzeti njihova rešenja prekopirati to, ukoliko zaista želimo da svi učesnici u trgovini budu potpuno sigurni.
Da li je moguće da dođe do sudskih sporova? Jeste. Da li je praksa u evropskim zemljama da postoji ovakvo telo? Jeste. Da li smo mi iz DSS-a predložili amandman koji to reguliše? Jesmo. Da li je Vlada prihvatila taj amandman? Nije.
Sada se postavlja pitanje da li postoji dobra namera i iskrena želja da ovaj zakon zaživi u praksi ili je ovo samo donošenje još jednog u nizu zakona koji neće moći da se primeni i ukoliko dođe do zloupotrebe koju ovaj zakon praktično otvara, jer kada nije regulisana ova oblast onda može se zamisliti šta se sve može dogoditi u prometu – da se vode sudski sporovi, da se povećavaju troškovi, da se godinama ti sporovi razvlače u našim pravosudnim organima.
Valjda je svima interes da ovaj zakon profunkcioniše i da se veliki broj transakcija upravo obavi. Čuli smo malopre podatak koliko trgovine se može očekivati nakon usvajanja ovog zakona. Postoji realna opasnost da se ova zloupotreba izvrši, da se član 15. ovako kako piše ne primeni, mislim da je to velika opasnost.
Ono što je interesantno, to jeste podatak koji sam izneo u malopređašnjem izlaganju, jer Vlada kaže da predloženo rešenje upućuje na primenu određenog oblika potvrde podataka iz ugovora, elektronski pečat koji nije posebno pravno uređen. To jeste problem. Donosimo zakon o elektronskoj trgovini, a imamo Zakon o elektronskom potpisu koji ne primenjujemo.
Da bi sve to moglo da se radi potreban je zakon o elektronskom pečatu i zakon o elektronskom dokumentu.
Znači, dva propisa imamo, dva propisa nemamo, pa sad zamislite kako će sve ovo funkcionisati u praksi.