Gospođo Čomić, povredili ste odredbe člana 27. Molim vas da se koncentrišete na ovo što ću da govorim, da pokušate da zapamtite, jer ste prethodni put rekli da nisam citirao na koji član se pozivam.
Citirao sam da je to odredba člana 104. i to su čuli svi narodni poslanici izuzev vas, a onda ste u tom vašem ignorantskom i kabadahijskom maniru konstatovali da ni ne znate da li je povređen Poslovnik, jer ne znate na koju odredbu se poziva, to su vaše reči. Dalje ste konstatovali da to što sam govorio, to je već čuto, gospođo Čomić. Pogledajte malo pravopis i gramatiku. Zakon o kulturi je na dnevnom redu. Govorio sam o tome.
A ovo što nema prenosa samo budi neka podsećanja. Bio sam učesnik događaja od 9. marta. Deveti mart je bio zato što je Srbija bila informativni gulag, što je bila medijski geto, što je bila koncentracioni logor javne reči. Godine 99. bili su oni protesti iz istih tih razloga. Završilo se ubistvom Ćuruvije.
Ovo su jako ružni predznaci. Sada na nacionalnoj televiziji je prenos "Tour de France"-a, nekome je očito to važnije nego prenos sednice Narodne skupštine i to baš u momentu kada se raspravlja o zakonu o kulturi i zakonu o javnom informisanju. To je hipokrizija, to je nemoral, to je sve suprotno kulturi.

Narodni poslaniče, možemo konsultovati stenogram, vrlo pažljivo slušam sve narodne poslanike. U slučajevima kada imam sumnju da li sam dobro čula, onda pitam narodnog poslanika na koji član se pozvao pri dobijanju prava na reč. Dakle, nisam povredila nijedan od članova.
Ukoliko vam smeta upotreba jezika ili određenih glagolskih ili oblika u vremenu koje upotrebljavam, lično vam se izvinjavam, više sa vama nikada neće biti "čuto", što će biti čuveno.
Hvala vam lepo.
Narodni poslanik Dragan Todorović želi da govori o povredi Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 114. stav 4, da ne bih gubio vreme. Već smo ukazali da je ova sednica neregularna i da je prilikom izglasavanja dnevnog reda uvrštena tačka dnevnog reda koje nema u predlogu dnevnog reda, niti smo dobili materijal.
Vi ste olako prešli preko toga. Zatražili smo stenogram, stenogram koji znate kako se vodi, na svakih 10 minuta, znači, od 15,45 do 15,55 časova, predsedavajuća u to vreme, gospođa Slavica Đukić-Dejanović je navela Predlog zakona o socijalnom osiguranju, a vi znate da takav predlog zakona nismo dobili u dnevnom redu, da je Predlog zakona o socijalnom stanovanju i očito da su ovo neregularnost.
Da je odmah u toku, dok je gospođa predsedavajuća pre glasanja rekla da je napravila lapsus, da je sekretar koji tu sedi zbog toga, ne da se slika, nego njegovo je sve vreme da prati, da vodi računa, da predsedavajući vodi sednicu u skladu sa papirima koje je dobio i to je nešto najnormalnije. Ne razumem za šta će vam onda sekretar?
Razumem da je Slavica bila indisponirana, da je možda napravila grešku, ali to je sada njena lična stvar. Narodna skupština Republike Srbije mora da funkcioniše po određenim pravilima. Ovde piše šta je predložila gospođa Slavica Đukić-Dejanović i šta je izglasano.
Molim vas, recite mi kako ćete….
(Isključen mikrofon.)

Dva minuta. Narodni poslaniče, drugi put, kršeći član 100, izričete da je povređen član 114. u ovom slučaju. Svedoci ste i učesnici sednice Narodne skupštine na kojoj je već izneta primedba o mogućem lapsusu koji je predsednica Narodne skupštine učinila.
Svedoci ste i učesnici sednice na kojoj je predsednica Narodne skupštine, uz izvinjenje, kazala i ponovila o kojem se zakonu radi, sa svešću o tome da je u pitanju lapsus lingve.
Ovim što radite omalovažavate Narodnu skupštinu, omalovažavate i vređate sve nas koji želimo da se procedura odvija po pravilima i vršite nasilje nad procedurom.
Upozoravam vas da prestanemo da to činimo u ime očuvanja ugleda ove institucije i molim vas da ne dobacujete sa mesta. Znamo da ponavljate izrečenu povredu i da sam u obavezi da vam izreknem opomenu. Molim vas da me ne prisiljavate da to činim, jer to nijedan predsedavajući ne želi da čini.
Narodni poslanik Tomislav Nikolić želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Gospođo predsedavajuća, uz rizik da moju slobodu da iznesem svoje mišljenje, svoj stav, nazovete bezobrazlukom, omalovažavanjem, moram da kažem da me zaista iznenadilo koliko ste daleko otišli u uzurpaciji Poslovnika, do mere da sami menjate Poslovnik, iako ne postoji predlog Administrativnog odbora, iako se Narodna skupština uopšte o tome nije izjasnila.
Maločas obavestiste nas da ste u skladu sa Poslovnikom prekjuče obavestili narodne poslanike, ili juče, kada će biti prenos danas, kada će biti prenos sutra. Izvinite, molim vas, u skladu sa kojim poslovnikom?
Je li je to neki poslovnik DS? Je li je to neki poslovnik DS i vladajuće većine okupljene oko nje, kako vas, vas iz vladajuće većine, pogrdno naziva DS?
Kada to vi, po kom članu Poslovnika imate obavezu ili pravo da nas obaveštavate kada će biti prenosa, kada neće biti? Da li to zamenjuje prenose, to vaše obaveštenje da neće biti prenosa zamenjuje javnost u radu Narodne skupštine, toliko teško izborenu i za koju smo se svi u ovoj sali borili?
Šta sada biva? Kako ko dođe na vlast, tako hoće da ukine pravo i slobode, pa ćemo biti svedoci ovde veoma lepe rasprave o slobodi informisanja, u kojoj gospodin Čiplić nije smeo da dođe da brani zakon, nego poslao nekog neukog, nekoga ko ne zna ni kada je doneta konvencija, nekoga ko ne zna ni koliko članova ima, nekoga ko prateći rad svoje stranke može da izmisli samo zabrane i ograničenja.
Gospođo Čomić, pitam vas, kada je to u Poslovniku napisano da vi time što nas obaveštavate kada će biti prenosa, kada neće, amnestirate vladajuću većinu od odgovornosti što prenosa nema? Mi vas ovde ne prozivamo zato što nam noću puštate snimke…
(Isključen mikrofon.)

Dva minuta, zahvaljujem.
Član 88. stav 2, a vas molim da kada dobijete reč drugi put na osnovu člana 100. citirate koji je član Poslovnika povređen.
Da li predstavnik predlagača, ministar Nebojša Bradić, ministar kulture, želi reč? (Da) Izvolite.

Uvaženi narodni poslanici, poštovane dame i gospodo, mnogo se ovih dana podiglo buke oko Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju o kojem je danas ovde reč i mnogo primedbi čulo iz raznih uglova izrečenih.
Jedan broj zamerki odnosi se na proceduralnost samog postupka donošenja našeg zakonskog predloga, odnosno na to da je, kako kritičari kažu, predlog napravljen na brzinu i bez konsultacija sa medijskim asocijacijama, i bez široke javne rasprave
(Isključen mikrofon.)

Molim narodne poslanike da ne dobacuju, sa pozivanjem na poštovanje člana 104. i svih ostalih prava koja nam po Poslovniku pripadaju. Zaista vas upozoravam da se ne može tolerisati volja da se ta ista prava krše.
Izvinite, ministre, nastavite.

Prvi deo ove konstatacije tačan je, jer je Predlog donet po hitnom postupku. Kada je nešto urađeno po hitnom postupku, logično je i da je urađeno u kratkom vremenskom roku, te argument pukog trajanja vremena od momenta uviđanja potrebe za jednim takvim pravnim dokumentom, do momenta njegovog konačnog uobličenja, kao argument za osporavanje istog, gubi smisao ukoliko se to imalo uraditi i uradilo po uzusima hitnosti.
Razlozi za ovo su jasno i precizno dati u delu obrazloženja predloženih zakonskih izmena i dopuna, u kojem se kaže – postojeći Zakon o javnom informisanju se u svojoj primeni pokazao neefikasnim, što je zahtevalo njegove hitne izmene. Informisanje kao delatnost od opšteg interesa po stavovima i javno izrečenim mišljenjima stručne javnosti ozbiljno je dovedeno u pitanje u domenu objektivnog izveštavanja.
Kako bi se sprečilo nastajanje štetnih posledica po život i zdravlje građana, kao i štetnih posledica za rad organa, organizacija i drugih pravnih lica koje neobjektivno izveštavaju i koje neobjektivno izveštavanje može prouzrokovati, neophodno je donošenje zakona po hitnom postupku.
Ovde govorim o zakonu koji će se doneti ili se neće doneti u ovoj Narodnoj skupštini. Ne govorim o tome što pišu današnje novine, koje govore o tome, u dodatku „Zdravlje“, da je publicitet taj koji podstiče na kobni korak.
Ovde se, razume se, misli na jedan slučaj koji se dešava u svetu, da ljudi oponašajući Verter efekat pribegavaju samoubistvima, odnosno korišćenju tableta. Ne govorim ovde o Majklu Džeksonu. Govorim o nečemu što se dešava u zemlji Srbiji.
Ovaj stav iz obrazloženja ujedno daje i delimičan odgovor na primedbe da je predlog nastao kao posledica konsultacija sa medijskim organizacijama, odnosno bez široke rasprave i to u rečenici po stavovima javno izrečenim mišljenjima stručne javnosti.
Šta ovim hoću da kažem? Kada je nešto javna delatnost kao što je informisanje i to bez svake sumnje jesu stavovi najšire, ali i one nešto uže, profesionalne javnosti, koji se sondiraju, ispituju i o njima se promišlja ne samo u ograničenoj situaciji jedne ili dve javne rasprave, već u dužem vremenskom periodu, u brojnim susretima i razgovorima sa medijskim posrednicima, ali i sa korisnicima medijskih usluga.
Stoga okolnost da nije bilo formalne javne rasprave ni na koji način ne anulira činjenicu da su u Predlog zakona uneti stavovi, predlozi, zalaganja samih medijskih poslenika, ali i šire javnosti, dobijeni u brojnim drugim kontaktima i situacijama, niti umanjuje vrednost samog pravnog akta po tom osnovu.
Kao primer te vrste navešću tvrdnju same Asocijacije nezavisnih elektronskih medija, izrečenu u njihovom saopštenju, da je nesporno da su se mehanizmi samoregulacije medijskih i novinarskih asocijacija pokazali kao nedorasli da se nose sa svakodnevnim grubim narušavanjem profesionalnih standarda na medijskoj sceni, tvrdnju ili njoj slične koju smo u prethodnom periodu čuli izrečene na više različitih načina, pre svega, od strane samih predstavnika profesije, ali i od šire javnosti.
Stoga je ovaj dokument koji je sve to što je izrečeno svakako uzeo u obzir i u suštini u sebi sažeo jako široke i jako dugotrajne javne rasprave. Višestruka uloga države, a pre svega nadležnog ministarstva u ovakvim situacijama, zahteva da se pitanja kojima se danas bavimo i kojima se ovaj predlog bavi sagledaju iz pozicije svih aktera.
Zbog toga želim da zamolim sve vas koji ćete o ovim temama, pre svega, a tek onda o predlogu razgovarati, da sa što većom mogućom odgovornošću i pažnjom razmotrite sve aspekte, koliko delikatne toliko i kompleksne teme, čiji je predlog koji je na razmatranju samo posledica, da krajnje pažljivo odvagate, odmerite, procenite o čemu govorimo kada govorimo o tako osetljivoj stvari kao što je sloboda javne reči, da pre svega razmotrite sva značenja javnog pojma i efekte koji imaju i mogu imati, i po onog ko se njima koristi i po one u vezi sa kojima ili zarad kojih se koristi.
Ova današnja rasprava je samo naizgled i samo pojavno rasprava o jednom pojavnom aktu. Ovo je rasprava koja će u izvesnom smislu biti epilog bure, koju je ovaj pravni dokument, ne bez razloga, podigao u prethodnim danima, epilog sudara različitih mišljenja i stavova, različitih viđenja, ali budimo iskreni i interesa kroz koje se sve kod nas projektuje.
Sem što sam vas zamolio za krajnji oprez i odgovornost u promišljanju, kako našeg predloga, zamoliću vas i za krajnju konstruktivnost i aktivnost u davanju amandmana, predloga, primedbi, stavova, mišljenja, koji će ovaj pravni dokument, ali pre svega našu medijsku scenu, samu profesiju, pa i civilizacijske vrednosti sa njom povezane, na zadovoljstvo svih nas i medijskih poslenika i šire javnosti poboljšati. To je bio i osnovni smisao predlog koji je danas pred vama.
Sada o samom predlogu malo konkretnije, o onome za šta se u stvari zalaže i kakve posledice želi izazvati. Kao jedna od najvećih zamerki i strahova koji se u profesionalnoj i široj javnosti pokušava izazvati je zamerka i strah od gušenja slobode misli i govora primenom restriktivne kaznene politike za dela koja su kažnjiva po Zakonu o javnom informisanju i drugim zakonima koji su i sada na snazi.
Radi se o delima koja su neprihvatljiva i za evropske standarde, na koje se današnji kritičari, a do juče kršioci tih istih normi, gle čuda, najednom najviše pozivaju. Kako je uopšte moguće da u današnjim uslovima, u 21. veku, u zemlji koja je zakoračila ka Evropi i evropskim vrednostima, zakonske odredbe današnjih zakona se porede sa zakonima koji su upravo štitili taj manir zloupotrebe reči? Kako je moguće da neko ozbiljan poveruje da u našu zemlju dolazi vreme medijskog gulaga? Ako neko povodeći se za vešto smišljenim planom nosilaca i kreatora ružne javne reči da danas sve stave na svoju stranu, a sutra će se ponovo naći u poziciji da sve učine žrtvom te iste ružne reči. Za njih je najvažnije da se danas provuku, da pregrme.
Da bi oni danas pregrmeli i da bi se sutra sve nastavilo po istom, i na pljuvanja, ruženja, kršenja prava na privatnost, pretpostavku nevinosti, na očuvanje dostojanstva, obavezu novinarske pažnje, danas je njima važno da se zaklone iza Evropske konvencije, iza njene tačke 10. ponajviše, valja im slobodom govora nazvati sve što postojeći zakoni nazivaju kažnjivim, a etičnost nedopustivim, i laž ,i klevetu, i atak na privatnost, i atak na pravo na proglašavanje ubicom, lopovom, kakvim sve ne, dok sud to ne dokaže.
Danas im u svrhu pobede nad prilikom da se postavi brana toj praksi valja poslužiti se i pravom i nepravom, svim sredstvima. Danas im valja, kao što im je uvek valjalo, samo se takvim sredstvima služiti, pa kud se stigne. Valja njima, a ostalima? Šta ostalima valja?
Šta je sa onima iz medijskog posla koji hoće da se služe zakonski dopustivim i ljudski korektnim sredstvima i tako da grade svoju karijeru, ali i čitavu profesiju i društveni ambijent? Šta je sa onima koji ne pristaju da se ubijaju ružnom rečju? Šta je sa onima koji ne bi da im se zaviruje kroz prozor i kada ne pevaju, ne glume ili se ne bave politikom, koji iako su u jednom delu svog života i svoji i naši, u drugom bi da su samo svoji i svojih najbližih?
Šta je sa onima koji ne bi da iz medija saznaju da su ubice, lopovi, zlotvori svake vrste, a ni oni ni sud nemaju pojma o tome? Šta je sa onima koji ne bi da u svom velikom bolu, kada izgube nekog svog, njegovo obezglavljeno telo na stranicama novinama ni oni ni nacija gledaju? Šta je sa ćerkom koja ne bi iz novina da sazna da ju je otac silovao?
Šta je sa klincima koji su u tom svom burnom periodu adolescencije nešto mladalački pogrešili, a ne bi da za to baš svi znaju, iako su deca poznatih, jer i za greške dece drugih ljudi ne znaju baš svi, a nije da ne greše? Šta je s pravom svih nas da ne postanemo mete ni ružnih reči o sebi, ni ružnih reči o drugima?
Šta je s pravom dece da rastu u verbalno ekološki čistoj sredini, da ne slušaju govor mržnje, uvreda, kleveta? Šta je sa njihovim pravom da im i kroz medije obezbedimo uslove za očuvanje mentalnog zdravlja? Šta je sa pravima svih njih na svoje pravo, ako mi kao država ta ista prava, koja smo im već jednom garantovali kroz postojeće zakone koji su na snazi, ne potvrđujemo to i u praksi?
Šta je sa njihovim pravom, ako mi kao država nećemo da stanemo na put onima koji svoju samovolju i bahatost, ako svu ubitačnost svojih zlonamernih reči pravdaju čak međunarodnim pravom? Šta je sa samim tim pravom? Smemo li mi da budemo saučesnici u njegovom ismevanju, izvrgavanju ruglu, o situacijama reči uperene na nekoga koji je kasnije postojao i žrtvom, u najbukvalnijem smislu reči, koji je tuđu reč platio svojom glavom? O tim najdrastičnijim primerima da i ne govorimo, ali da ih ne zaboravimo i da se uljuljkujemo idejom da više ne može da se desi da neki novi verbalni šaržer otvori put novom šaržeru iz pištolja.
Bezbroj je kršenja tih prava i bezbroj je upropašćenih života, i to uz svo razumevanje za tešku ekonomsku situaciju u medijskoj sferi, uz svo shvatanje neophodnosti da mediji krizu prevaziđu i zaradom ponekog dinara kroz senzacionalizam i tabloidizaciju, nikako ne može biti mera stvari, posebno ne mera stvari podržana i etablirana od strane države.
Naprotiv, upravo uspostavljanje bazično drugih moralnih, etičkih, ljudskih, profesionalnih, zakonskih normi i standarda, zadatak je kojim se država mora stalno i u svim sferama posvećivati. Upravo zato, cena koštanja jednog unižavanja, jednog blaćenja, proglašavanja krivim pre nego što se to dokaže, jednog pucanja rečima na nekog, mora biti tako visoka da se tom životu o kom se blatilo, crnilo, okrivljavalo, ometalo, o kom se lagalo, povrati makar deo dostojanstva.
Upravo, kao protivteža tom životu, osakaćenom teškim rečima, ovim predlogom je osmišljena tako visoka odšteta za to isto osakaćenje.
Time se ne štiti samo poniženi i oštećeni pojedinac, time se kroz zaštitu tog pojedinca štiti ugroženo društvo i štite civilizacijske vrednosti.
Spekuliše se ovih dana, ponajviše od strane tih korisnika ružnih reči, šta će reći Evropa na ovakav predlog, ili iz neshvatanja, ili iz razloga bacanja onih istih dimnih bombi, koje treba sve da zamagle, sve da učine nejasnim, zbrkanim i pometenim, u čemu bi se samo oni dobro snašli.
Šta će reći Evropa na šta? Šta može da kaže Evropa na to da ne dopuštamo da se jedno od osnovnih prava sadržano u tački 10, u njenoj Konvenciji o ljudskim pravima pravo na slobodu govora izvrgne ruglu, tako što će se u njega smestiti i nezakonito i neetično?
Kao da je Evropa ovu evropsku konvenciju i posebno njenu tačku 10. pravila upravo kako bi omogućila da se iza nje sakrije sve ružno, kao da je Evropa, obezbeđujući pravo na slobodu govora, imala nameru da ikome pruži mogućnost njenog korišćenja kao alibija za korišćenje i kršenja svih drugih prava.
Naprotiv, Evropa i sav civilizovani svet tačno znaju dokle seže pravo jednog. Seže samo do neugrožavanja prava drugog. Koketiranje kako sa delom javnosti, tako i sa delom novinarske profesije, koja je apriori protiv strože kaznene politike i veće odgovornosti medija, bio bi za predlagače zakonskog rešenja svakako lagodniji put, put sa mnogo manje zameranja, više mira, ali se njime, nažalost, nikako ne može stići do cilja o kome je ovde reč, do jedne istinske i prave slobode, one koja podrazumeva i odgovornost, jer jedino kao takva ona istinu može i da postoji. Jedina je mera odgovornosti ona količina koja je proporcionalna meri slobode. Sve drugo je suštinska nesloboda, obaveza da se bude talac nakaradnom sistemu vrednosti.
Stavljanje znaka jednakosti između povećanja stepena nečije odgovornosti i povećanja stepena ukidanja njegove slobode, suštinski je potpuno netačno i suprotno realnosti. I stoga Ministarstvo kulture, kao jedan od predlagača zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, neće se ovom prilikom baviti dokazivanjem da jeste za slobodu medija, a protiv cenzure i mešanja države u uređivačku politiku, kako ste u nekim kritikama predloga pokušava predstaviti.
Stavljanje težnje da se zakonskim rešenjima zaštite prava građana, koja mogu biti ugrožena nesavesnom medijskom politikom i ponašanjem, u istu ravan sa cenzurom, ako nije maliciozno, odraz je neshvatanja suštine neophodnosti vladavine prava, kao osnovne premise demokratskog društva. Suštine koja ne samo da ostaje očuvana predlogom o kome danas raspravljamo, već će njegovim usvajanjem, iz ugla povećanja stepena odgovornog ponašanja, biti i unapređena.
Treba još podsetiti da se u raspravi o ovom predlogu ne sme nikako izgubiti iz vida da se njime ne suspenduju odrednice već postojećeg Zakona o javnom informisanju sadržane u članu 2, koja svakako obezbeđuje i ubuduće će obezbeđivati da je javno informisanje slobodno i u interesu je javnosti, da ne podleže cenzuri, da niko ne sme ni na posredan način da ograničava slobodu javnog informisanja, naročito zloupotrebom državnih ili privatnih ovlašćenja, zloupotrebom prava, uticaja ili kontrole nad sredstvima za štampanje i distribuciju javnih glasila, ili nad uređajima za emitovanje i radio-frekvencijama, kao ni bilo kojim drugim načinom podesnim da se ograniči slobodan protok ideja, informacije i mišljenja, da niko ne sme da vrši bilo kakav fizički ili drugi pritisak na javno glasilo i njegovo osoblje, kao ni uticaj podesan da ih omete u obavljanju posla.
Ostaje na snazi i odrednica da o povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud po hitnom postupku. Član 8. će i dalje garantovati da se nijedna odredba ovog zakona ne može tumačiti i primeniti na način koji bi doveo do ukidanja nekog prava koji ovaj zakon garantuje ili do njegovog ograničavanja u većoj meri od one koja je propisana.
Na kraju, uz sve uvažavanje teških ekonomskih prilika kojima su mediji izloženi i uz sve napore koje će Vlada Republike Srbije i Ministarstvo kulture kao njen deo učiniti, da im u tim i takvim okolnostima, koliko je moguće, pomognu, moramo se svi zajedno izboriti da i u tim i u takvim vremenima danak ne plate najviše etičke, ljudske i profesionalne vrednosti, da zbog trenutno manjeg komada mesa ne pretvorimo životnu, ljudsku i medijsku scenu u etički i pravni haos, da ne dozvolimo da se uz prećutnu saglasnost države, kao potrebne i poželjne, glorifikuju i etabliraju anticivilizacijske vrednosti.
Da se, ako treba, ako se čini prekršaj, kazna plati u dinarima, a ne u valutama ljudskosti, etičnosti, profesionalnosti, da ovo što danas izgleda skuplje, na duže staze bude jeftinije. Jedino što uistinu nema cenu to je ljudskost i sve što uz nju ide. O tome je u stvari danas reč.
Ovaj predlog zakona ovaploćuje zaštite svega toga i premda je njegov pravno-formalni predlagač Ministarstvo kulture, njegovi tvorci u istinu su oni koji su svojim ruženjem i unižavanjem i čoveka, i profesije i etike, ali i kršenjem postojećih zakona proizveli čak i nametnuli potrebu za njim.
Imati u nekom zakonu kaznene odredbe kojima se kršioci zakona poigravaju, pokušavati da takvim odredbama odbranite i društvo i profesiju, i medijsku kulturu i kulturnost medija, već unapred je osuđeno na propast.
Kada to znamo, kada država to zna, kao i oni koji su dužni da sa takvim stvarima staraju, mogu li, smeju li, imaju li prava da sebi dopuste lagodnost puta kojim se lakše ide, puta nezameranja i građenja lepe slike o sebi, sve i po cenu dopuštanja ružne realnosti?
Imamo li mi prvo kao Ministarstvo, a i vi, da pred tim ćutimo i zatvaramo oči, jer je tako lagodnije?
Dame i gospodo, poštovane zastupnice i poštovani zastupnici građana, to takvo pravo mi svi zajedno nemamo. Naprotiv, imamo obavezu da sve pažljivo odvagamo, da svemu nađemo onu pravu istinsku meru, da ne budemo zasenjeni pojavnim oblikom stvari, već da uđemo u suštinu, da sagledamo prava svih aktera i tek onda da donesemo valjanu odluku.
Duboko ubeđen u najbolje namere svih nas ovde prisutnih, sa verom da ćemo se pokazati doraslim ovom ljudskom, etičkom i pravnom zadatku, zahvaljujem vam na pažnji. Pozivam vas da date aktivan i konstruktivan doprinos njegovom ostvarenju.
A mi, predstavnici Ministarstva kulture, pažljivo ćemo saslušati sve vaše predloge, mišljenja, stavove, kritike i napade, i sve konstruktivno, sve što doprinosi poboljšanju samog ovog predloga i medijske scene, ali i životnog i duhovnog ambijenta, ugraditi u ovaj dokument. Dakle, da ga za sve što je dobro, zakonsko, etičko i civilizacijsko napravimo dobrim. Hvala.

Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Ratko Vlatković, predsednik Odbora, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Odbora za evropske integracije, narodni poslanik Laslo Varga, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Odbora za kulturu i informisanje, narodna poslanica Vesna Marjanović, želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Vesna Marjanović.
Izvinjavam se, narodna poslanice, mislila da je prijava narodnog poslanika Čedomira Jovanovića, kao predsednika poslaničke grupe, ima pravo da dobije reč, pošto želi da govori o povredi Poslanika.
Izvolite, narodni poslaniče.