Koristim vreme šefa poslaničke grupe.
Dakle, kada je reč o ovom amandmanu, pošto se tu pojavljuje terminologija tipa lokacijska dozvola ili urbanistička dozvola, mi smo se ovde založili za rešenje urbanistička dozvola. Ne kažem da je taj termin lokacijska dozvola potpuno nesrećan. Ima to nekog smisla, jer se razdvaja, s jedne strane, prethodno pitanje pre dobijanja građevinske dozvole koja se tehnički odnosi na objekat koji se zida. Ovde se radi o mogućnostima zidanja objekta na određene lokacije. S tog aspekta, jezički gledano, to zvuči logično.
Međutim, taj termin nije previše srećan, iako nisam rekao da je najnesrećniji.
Prosto, ne znam šta je smetalo da tu ostane odobrenje za izgradnju, koje je bilo prethodno implementirano, koje je u suštini lokacijska dozvola, jer na osnovu njega ne može da se gradi. Ono govori samo o tome, ne može da gradi se konkretan objekat na osnovu konkretnog projekta, nego se samo govori o tome šta se tu može raditi.
Međutim, ovo sve podseća na potpuno naopak koncept koji vlada u našem pravu i od koga se nije daleko odstupilo ovim zakonom. Naime, princip koji je ministar naglasio u svojoj uvodnoj besedi superficies solo cedit, tj. da objekti prate sudbinu zemljišta, ovde nije ni napola uveden, iako je pokušaj postojao.
Iako je pokušalo da se nešto učini sa nekim hibridnim rešenjima, mi nismo rešili ovde osnovno pitanje kada je reč o zemljištu. To je pitanje vlasništva nad zemljištem i jedan prost, jednostavan princip, koji se svuda u normalnom svetu primenjuje, a to je da vlasnik zemljišta gradi svoj objekat na svom zemljištu. Prometanjem zemljišta, promeće se i objekat, i te dve stvari se ne mogu razdvojiti. Razdvajanje te dve stvari, vlasništva nad zemljištem i vlasništva nad objektom, pravi celu konfuziju.
To je vrzino kolo iz kojeg ova država ne može da izađe, a ne može da izađe ni ministarstvo koje je predložilo ovaj zakon.
Ministru je verovatno poznato da su njegovi prethodnici pokušali, a pre svega oni koji su pripadali DSS, ne u tom ministarstvu, nego u nekom drugom, da naprave jedan koncept zakona o planiranju i izgradnji koji je zasnovan potpuno na ovom principu, po ugledu na srednjeevropsko pravo, pre svega nemačko i austrijsko, da je nekoliko nevladinih organizacija učestvovalo u tom projektu, koji je doveden do svojih krajnjih granica u smislu suštine predloga, kako bi se ova stvar razvijala, a onda je u vašem predlogu u odnosu na ono što je ostavljeno kao trag, u tom celom poslu došlo do bitne retrakcije.
Vi ste se vratili nazad starim kompromisima, starom načinu razmišljanja i umesto da vam je bila bliska ideja o parcijalnoj restituciji, ne govorim o generalnoj restituciji za koju treba da se donosi poseban zakon, umesto da vama je bila bliska ideja o parcijalnoj restituciji koja se tiče građevinskog zemljišta i da se kategorija podeli na zemljište koje izgrađeno i na ono koje nije izgrađeno, pa da se izvršila kompletna restitucija ovim zakonom neizgrađenog građevinskog zemljišta, vi ste tu kompletnu ideju odbacili. Nje nema u ovom zakonu.
Sada kada govorimo o lokacijskoj dozvoli, urbanističkoj dozvoli i ostalim pitanjima koja su ovde postavljena i koja su terminološka, prosto se postavlja pitanje – kako vi mislite iz vrzinog kola u kome se nađete da uopšte izađete?
Kako mislite da sprovedete legalizaciju do kraja? Kako mislite to da učinite ovim manirom, ovim načinom koji je praktično ovde povučen i nasleđen od gospodina Šumarca, koji je bio katastrofalan i porazan, koji očekuje od građanina da se angažuje za nešto gde ga je država unakazila od samog početka?
Očekujete od njega da reaguje, u smutnji propisa i odlaganju rokova, za koje on ne može da utvrdi, na kraju krajeva, gde mu je ta granica, gde je taj dead line kada on može da reaguje. Takvom smutnjom izazivate bespravnu gradnju dalje.
S druge strane, ta ista država u Krivičnom zakoniku predviđa krivično delo bespravne gradnje. Ispadne na kraju da je sveukupni napor države, kompletan cilj države da nekoga prevare ne bi bespravno gradio, ne bi li ga na kraju uhapsili. Je l' to ono što predlažete građanima?
Pri tome ljudi stalno imaju u vidi fizička lica, a pitam se šta će biti sa objektima kao što je objekat na Ušću, šta će biti sa čuvenim beogradskim mostom, o kome se toliko priča i koji Beogradu trebaju ne jedan nego mu trebaju tri – ko će tu da ide u zatvor?
Stalno radite nešto putem retroaktivnih odredaba, ovaj zakonik ih je pun, zato što stalno postoji kriva Drina koja mora da se ispravi, a načinom na koji ispravljate krivu Drinu pravite novi zavijutak.
Ovaj zakon, dame i gospodo, nije dobar. On je dobar pokušaj, ali očigledno će biti jalov.
Mi ćemo se videti za tri ili četiri godine ponovo na istoj temu, nažalost. Ima tu iskoraka, ali oni nisu sjajni zato što ne idete do kraja i to je veliki problem.
Kada se ne ide do kraja i kada se prave truli kompromisi na pojedinim mestima, onda se prave trula rešenja.
Ta trula rešenja će pući o kičmu onih čiji je interes da ova država funkcioniše kako treba, a to su pre svega građani, oni građani kojima je interes da nešto sazidaju ili da sebi stvore neke elementarne uslove za život.
To je ono što će se desiti na kraju. Zato sam ovde intervenisao kod ovog terminološkog pitanja, a naravno javiću se i kasnije malo, da razgovaramo o nečemu drugom, kada bude bilo reči o konkretnim stvarima vezanim za pojedine odredbe koje ste u ovom zakonu pisali, a koje su tako napisane – da izgleda da su napisane za konkretne investitore. Ali, o tome ćemo kasnije.