Dame i gospodo narodni poslanici, evo gospodine ministre, znam da bi danas verovatno ove subotnje popodnevne časove bilo bolje verovatno i vama da niste tu.
Koristim priliku da vam se u ime onih koji vam se nisu izvinili, a radite u ovo vreme, izvinim. Ponekad kada posle ponoći dođemo iz ove sale i pogledamo snimak skupštinskih zasedanja na Drugom kanalu, čini mi se kao nekad u dobra vremena kada je bilo puno sportskih događaja, pa repriziraju mnoge bitne sportske događaje ili druge bitne manifestacije, da to liči na stara vremena ponekad mi se čini – ali, znam da to nije to, s obzirom da dolazim u to vreme iz ovih klupa – pa bih se pitao da li je Skupština dobila na tolikom značaju pa se repriziraju u kasne noćne sate ovako bitna dešavanja?
Koristim priliku da ste tu, prošli put kada sam u načelu raspravljao o ovom poglavlju građevinskog zemljišta desilo se sasvim slučajno da niste bili u sali i hoću da istaknem još jednom značaj ovog poglavlja i suštinu komentara da je ovo poglavlje zasluživalo poseban zakon.
Moram još jednom da napomenem, i zbog građana i zbog vas, da je zakon ih šezdesetih godina, o kome je i prethodna koleginica pričala, koji je dugo bio na snazi, zabranjivao prebacivanje iz namene poljoprivrednog zemljišta, posebno prve kategorije, u kategoriju građevinskog zemljišta.
U nekim sredinama, a pogotovo sredine iz koje dolazim, bilo je nemoguće čak i zbog turističke namene, objekte koji su u šestoj, sedmoj ili osmoj kategoriji, znači u zadnjoj kategoriji poljoprivrednog zemljišta, raspodeliti zbog izgradnje tako bitnih objekata u objekte kategorije građevinskog zemljišta.
Jedini izuzetak tada je i bilo utvrđivanje javne namene za objekte infrastrukture. Kod nas je u zadnjih dvadesetak godina, a posebno u zadnjih osam godina, a sve pod maskom reformi, veliki broj hektara poljoprivrednog zemljišta, i to poljoprivrednog zemljišta iz kategorije prve klase, prevedeno u kategoriju građevinskog zemljišta.
Kao što je i prethodni kolega napomenu, te bitne deonice od Bežanijske Kose u zoni aerodroma, obilaznice oko Beograda, gde je zemlja kupovana iz privatnog poseda za veoma malu vrednost, maksimalno dve i po hiljade maraka, sada zbog značaja tih prostora i sprege između vlasnika krupnog kapitala i lokalne samouprave ili ministarstava, i značaja tih parcela, dobila na vrednosti bukvalno da se kreće od 500.000 do dva miliona evra.
Nismo protivnici izgradnje lokalnih puteva, ali jesmo protivnici ovakve sprege lokalne samouprave i ministarstava po pitanju ovih objekata.
Trudićemo se da i u opštini Zemun u narednom periodu zaista za sve ljude, koji su izgradili objekte da bi preživeli, da bi obezbedili krov nad glavom, legalizujemo, da izgradimo infrastrukturu i nadam se tu pomoći države i vašeg ministarstva, ali zaista ne možemo imati razumevanja za ljude iz lokalne samouprave koji su na određenim prostorima, na određenom građevinskom zemljištu...
Mislim da bi trebalo gospodina da upozorite, gospođo Čomić. Pričam i čujem ono što dobacuje, nemoguće je da vi ne čujete šta on dobacuje.
Ne možemo dozvoliti da ta zloupotreba odnosno sprega lokalne samouprave i politike bude predmet legalizacije, odnosno izdavanja pod zakup građevinskog zemljišta na 99 godina pod izuzetno povoljnim okolnostima za određene parking prostore, autobuske ili tome slično. O tome ćemo posebno povesti računa.
Sami ovi stavovi zakona govore da i po pitanju poglavlja građevinskog zemljišta ovaj zakon zaista ima kratkoročne namere, odnosno da s obzirom na ovu spregu između vlasnika krupnog kapitala i situacije da su oni građevinsko zemljište koristili skoro preko 50 godina po veoma malim vrednostima odnosno cenama zakupa i da će ovom situacijom koju predviđa zakon moći da se legalizuje i poljoprivredno građevinsko zemljište i građevinsko zemljište pod zakupom, i da se ovim činom onemogućuje praktično restitucija zemljišta, sve su to namere koje govore da ovaj zakon ima jednokratnu upotrebu.
Moram da vas podsetim i tog primera koji sam naveo, a odnosi se na to ako neko recimo hoće da proda stan, a izdaje ga za određenu sumu koja će mu izdavanjem omogućiti da za određen niz godina, pet do sedam godina, dobije ta novčana sredstva koja bi inače dobio prodajom. Šta bi se on odlučio? Normalno, odlučio bi se da i dalje izdaje taj stan.
Zato vam govorim ovo, gospodine ministre, da se iz oblasti zakupa građevinskog zemljišta po normalnim cenama i okolnostima mogu prikupiti i ozbiljna sredstva i za restituciju, i za zdravstvo, obrazovanje, socijalne, penzijske doprinose, a i za deo vraćanja javnog duga Republike Srbije.
Sada kada sam kod amandmana na član 92, dodavanjem stava 4. namera je da se poboljša odnos jedinica lokalne samouprave u oblasti uređenja zemljišta do trenutka završetka objekta.
Jer svedoci smo nemalog broja situacija da su određene firme ili privatna lica otkupili po zaista normalnim okolnostima to zemljište i da imaju situaciju da se pored njih nalazi deponija, pa im je onemogućeno bavljenje njihovim poslovima pored deponija smeća i da ono što sve podrazumeva infrastruktura jedinice lokalne samouprave nisu ispoštovale.
Iz tog razloga se ovim podnetim stavom na član 92, odnosno dopunom u obliku stava 4. koji je predložen, namera je krajnje jasna, da se uozbilje jedinice lokalne samouprave po pitanju građevinskog zemljišta u pogledu uređenja, ali zaista uređenja istog, a ne samo prodaje po svaku cenu.