Za reč se javio narodni poslanik Milan Škrbić. Imate reč, samo se prijavite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodo iz Ministarstva, žao mi je što imamo malo vremena da otvorimo raspravu, ne objedinjenu, već pojedinačnu, o svakom zakonu pojedinačno, a mnogi poslanici do sada su se u svom izlaganju složili sa tim jer ovo su važni zakoni o kojima govorimo i morali smo o svakom ponaosob da otvorimo raspravu.
Zakoni koje razmatramo su veoma važni za svaku državu, pa samim tim i za našu zemlju Srbiju, pogotovo danas kada je zemlja u veoma teškom stanju po svim pitanjima. Donosimo zakone na brzinu u objedinjenoj raspravi, znači, donosimo nešto napisano na papiru, a niko ne govori o tome da li će se ovi zakoni moći sprovoditi u ovim uslovima ili će ti zakoni kada budu doneseni samo zadovoljiti neke strane nalogodavce, savetnike kojih ima u našim ministarstvima ko zna koliko.
Siguran sam da ćemo se svi složiti u jednoj rečnici – da je reforma naše vojske zaista potrebna. Neozbiljnosti, neznanju, površnosti tu nema mesta. Vojska je jedan veoma složen i specifičan mehanizam, a samim tim i ovi sistemski zakoni su veoma, veoma važni i kao takvi ne trpe brzoplete, nesigurne, velike i pogotovo sa strane suflirane reforme pod izgovorom – vojska novog duha i imidža.
Predstavnici Ministarstva odbrane i ovim paketom predlažu izmene pojedinih propisa ili donošenje nekih novih zakona u cilju da se domaće zakonodavstvo uskladi sa zakonodavstvom EU, odnosno da se obezbedi poštovanje ljudskih prava i sloboda prema evropskim standardima.
Dok predstavnici Ministarstva odbrane razmatraju brojne modalitete i načine da se zadovolje svi oni kojima stvarni ili fingirani prigovor savesti obezbeđuje da na prilično komforan način otaljaju svu svoju obavezu, bez oružja i boravka u kasarni ili nošenja odeće koju su nosili drugi ljudi, setimo se i onih koji su se časno odužili svojoj zemlji, a danas su zbog elementarne nepogode, odnosno ratnih zbivanja dospeli na ulicu i na margine života. Reč je i o vojnim penzionerima koji su po izbijanju rata u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, izbegli u Srbiju.
Ne postoji zakon, niti nam EU ili bilo ko drugi može ili sme zabraniti da prema tim ljudima postupimo kako nam zakon, čast, ljudskost i obaveze nalažu. Jednako tako, Ministarstvo odbrane nije smelo da sve ove godine pod tepih gurne ovaj problem i da mu pretpostavi ove i slične, navodno, važnije zakone.
U preostalom vremenu koje imam, pokušaću da objasnim građanima pre svega katastrofalne posledice civilnog služenja vojnog roka. Dakle, najveću štetu Vojsci naneo je Boris Tadić donošenjem Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o vršenju vojne obaveze kojom je regrutima u ono vreme Srbije i Crne Gore, samim tim i Srbije, omogućeno da svoju obavezu regulišu kao civilno služenje vojnog roka. Ta uredba je funkcionisanju i borbenoj gotovosti Vojske nanela veću štetu nego NATO bombardovanje.
Takozvani reformatori su zajedno sa raznim savetnicima, vojnim analitičarima i nekim nevladinim organizacijama vodili strahovitu medijsku kampanju na propagiranju civilnog služenja vojnog roka, mada je ta mogućnost, podsetiću vas, uvedena još 1993. godine. Prigovor savesti su doveli do apsurda. Regrutima su bez ikakve provere i opravdanosti usvajani zahtevi za civilno služenje vojnog roka, pa su čak i oni koji su bili na normalnom odsluženju vojnog roka mogli da u prva tri meseca služenja vojnog roka, ako im se prohte, napišu zahteve da pređu na civilno služenje, što im je, ponavljam, odmah odobravano. To je remetilo obuku, stvaralo nedisciplinu i sprečavalo realizaciju planova obuke. Planskom kampanjom razbijena je motivacija omladine da služi Vojsku i roditelja da šalju decu u Vojsku. Takvim rešenjem Tadić je prekršio Ustavnu povelju kojom je propisano da se pravo prigovora savesti priznaje samo regrutu koji stupa na služenje vojnog roka i postaje vojnik.
Podsetiću na rezultate takve smišljene kampanje u tom periodu gde je broj zahteva za ovim načinom služenja vojnog roka, a što se direktno odražava na ljudski potencijal, naglo povećao u odnosu na tu 1993. godinu, kada je omogućeno ovo služenje vojnog roka. Dakle, od 1993. godine, od stupanja na snagu izmena i dopuna Uredbe o vršenju vojne obaveze, do septembra 2003. godine, interesovanje za civilno služenje vojnog roka bilo je veoma malo i kretalo se u okviru od 0,01% od ukupnog broja upućenih u 1995. godini do 0,06% u 2002. godini.
Šta se onda desilo? Upravo ono o čemu sam malopre govorio: strahovita kampanja omalovažavanja Vojske, oficira, maltene gaženje, dovelo je do masovnog pristupa služenju vojnog roka na taj čuveni civilni način.
Međutim, donošenjem izmena i dopuna Uredbe u vreme Tadićevog ministrovanja situacija se naglo promenila. I te 1995. godine u civilnom služenju nalazilo se od ukupno 15.000 zahteva regruta nekih 19,8, znači, skoro 20%, ne računajući 8.500 mlađih od 21 godine koji su na sopstveni zahtev došli da služe vojni rok.
Kada upoređujemo zemlje u okruženju, u Italiji se, na primer, zahtev za alternativnu službu ili civilno služenje vojnog roka rešava u periodu od 12 do 15 meseci, dok je kod nas rok svega 30 dana. U Češkoj, Rumuniji i Bugarskoj civilna služba u to vreme trajala je 24 meseca, a kod nas u to vreme 13 meseci, a danas devet meseci i to po hitnom postupku, kao da se takmičimo ko će više civila da uputi po vojnim odsecima za civilno služenje vojnog roka.
U nekoj anketi koju su mediji vršili u to vreme sa mladim ljudima koji su čekali odsluženje vojnog roka, 72% smatralo je da im obuka za odbranu zemlje nije potrebna, kao ni obuka za učestvovanje u zaštiti i spasavanju građana, materijalnih i kulturnih dobara. Opredeljenje za civilnu službu, regruti ispitanici su pravdali tvrdnjama da je to veoma korisno za društvo, a zasnivali su ga prvenstveno na materijalnim, egzistencionalnim, porodičnim i drugim razlozima, osim ideološkim, koji zapravo predstavljaju pravi osnov za prigovor savesti.
Praktična realizacija Tadićeve Uredbe donela je mnoge zloupotrebe, i to moramo da naglasimo, jer to će nas verovatno očekivati i u narednom periodu ako se usvoji ovaj zakon. Na primer, organizacije, ustanove u vidu zdravstvenih ustanova, ustanova kulture, obrazovne, predškolske ustanove, centri za socijalni rad, gerontološki centri itd. omogućili su privilegovan položaj onim vojnim obveznicima koji zloupotrebljavaju prigovor savesti, zloupotrebljavaju, ponavljam.
Civilno služenje vojnog roka se negativno odrazilo i na zapošljavanje građana, evo kako. Tokom kontrole dela organizacija, ustanova, uočeno je da neki od njih otpuštaju zaposlene radnike jer njihove poslove obavljaju vojnici na služenju vojnog roka u civilnoj službi. Navešću dva primera. Kao primer mogu poslužiti ''Klinički centar Srbije'', gde je samo u službi obezbeđenja bez posla ostalo 17 radnika i Kovin – ''Neuropsihijatrijska bolnica'' u kojoj je bez posla ostalo 30 radnika. Rečju, Tadićeva Uredba je dovela do mnogih zloupotreba, bila je paravan za izbegavanje vojne obaveze i ozbiljno ugrozila popunu Vojske Srbije i Crne Gore u to vreme, jer se samo 2004. godine odazvalo 10.000 regruta manje od planiranog broja, pa je te godine bilo popunjeno 76% sastava Vojske.
Strahovito poguban efekat te uredbe, koja je doneta sa ciljem da Vojska ostane bez vojnika, toliko je bio opasan po Vojsku da je i njegov naslednik Davinić morao da prizna da je bilo propusta u Uredbi o civilnom služenju vojnog roka. Ta uredba je izmenjena, pa je prigovor savesti priznat samo regrutima – svaki prigovor će se proveravati, kako je navedeno, a uput regruta na civilno služenje vojnog roka se neće više vezivati za obrazovanje, sklonosti i opredeljenja regruta. Naravno, u to vreme ministar Tadić, kasnije predsednik Srbije i član Visokog saveta odbrane, nije se oglasio povodom izmene te katastrofalne Uredbe čiji je bio tvorac. Zbog civilnog služenja vojnog roka, prirodnog smanjenja regrutnog potencijala, pad nataliteta, zdravstvene nesposobnosti, migracija mladih i odlazak u inostranstvo, svih onih koji nisu regulisali vojnu obavezu, svođenja vojne obaveze na nivo dobrovoljnosti, poziva pojedinih političara da regruti ne idu u Vojsku, zbog svega toga svedoci smo te izuzetno jake negativne kampanje protiv Vojske Srbije.
Setimo se da je ondašnji ministar Vuk Drašković javno pozivao regrute da se ne odazivaju na odsluženje vojnog roka. Popuna je 2004. godine bila za 13% manja u odnosu na 2003. Godine 2004. je od planiranih 44.000 regruta na služenje vojnog roka u jedinicama i ustanovama Vojske upućeno 78%, ako bi se izuzelo onih 8.5 hiljada regruta mlađih od 21 godinu. Takozvane reformatore u korak su pratili pojedini mediji koji su se utrkivali u negativnim napisima o Vojsci, tračevima i aferama. S druge strane, gotovo da nije bilo afirmativnih napisa o Vojsci, čak su pripadnici pojedinih takozvanih nevladinih organizacija izjavljivali da se čude šta je sa tim narodom koji i dalje ima poverenja u Vojsku. Zato kažu oni – treba edukovati narod, u smislu da naša vojska ništa ne valja, sa porukom između redova da su neke tuđe vojske dobre i dobrodošle na našoj teritoriji. Ovo sve što navodim jesu činjenice iz naše ne tako davne prošlosti.
Kada se sumira jednogodišnji učinak takozvanih reformatora na čelu sa Borisom Tadićem, početkom 2003. i početak 2004. može se reći da su nestručnim upravljanjem Vojskom uradili sledeće: nisu definisali kakva nam Vojska treba i za koju državu; nisu doneli ključna dokumenta bez kojih je reforma Vojske nemoguća; nagovestili su smanjivanje Vojske na 20 do 25.000 ljudi; omogućili su strancima da nam diktiraju kakvu ćemo Vojsku imati; ekonomski su je iscrpljivali, a kadrovskim čistkama obezglavili i izazvali odliv mladih starešina; umanjili borbenu gotovost, vatrenu moć, moralni standard pripadnika Vojske; politizovali je, uneli razdor i podele po političkoj liniji; ništa nisu uradili na modernizaciji, koja je najvažnije pitanje reforme; ukaljali su čast i dostojanstvo vojničke profesije i značajno umanjili interesovanje mladih za vojnički poziv; uvredili su sve pripadnike Vojske koji su branili otadžbinu od terorista i NATO agresije.
Počeli su da pripremaju snage za angažovanje u kriznim žarištima, a ništa nisu uradili na povratku naše vojske i policije na Kosmet, ali su zato sebe žestoko politički promovisali, za sve promašaje prikazivali kao velike uspehe i dodvoravali se gazdama u inostranstvu.
Kada bismo pričali o ovome, mogli bismo zaista puno toga reći, ali vreme mi ne dozvoljava, zato ću u ovih par minuta da kažem nekoliko reči o samom zakonu i o nekim članovima. Kada pročitamo detaljno svaki član Predloga zakona o civilnoj službi, doći ćemo do podataka koji govore o nedorečenosti mnogih članova. Mi iz SRS podneli smo dosta amandmana.
U ovom kratkom vremenu navešću samo jedan ili dva primera te nedorečenosti, koji će, kasnije, kada se zakon usvoji, usvojiće ga skupštinska većina, apsolutno verujem, bez problema, dovesti do zablude mnogih koji budu sprovodili zakon. Recimo, u članu 2. stav 1. tačka 3) kaže se: ''lice koje uloži prigovor savesti je vojni obveznik'' itd. ''drugih opravdanih razloga savesti,'' da ne čitam sada, malo vremena ima, nije regulisano i potrebno je definisati razloge, jer se u praksi dogodilo i dovodi u zabunu članove prvostepenih komisija i drugih, jer ''drugi opravdani razlozi savesti'' nigde nisu definisani i pod istim se sve može podvesti.
Znači, nije definisano. Tako je i u članu 4. i u članu 5. i u članu 7. i tako dalje i tako dalje sve do člana 73, koliko ovaj zakon ima.
Evo, isteklo mi je vreme, nemam više vremena. Hvala vam, ali u načelu ćemo govoriti detaljnije. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta. Gospodin ministar ima reč. Izvolite.

Dobar dan svima. Drago mi je što ste imali razumevanja što sam odsustvovao pre podne. Kao što znate, Ministarstvo odbrane nije uputilo zakone u Skupštinu, već Vlada Republike Srbije, tako da je zaista suština važna. To je ono što piše u zakonima, a ne ko je predstavljao.
Uvaženi poslaniče Škrbiću, za sve ovo bih imao razumevanja da mi niste pre par dana u Somboru na zakletvi rekli drugačije. Lično ste mi rekli da se stvari kreću nabolje, da je stanje morala bolje, da nije odavno bilo više roditelja i familije na zakletvi koja je bila u Somboru, da je danas veći UTS, dodatak za stan, nego plata u vremenu kada ste vi bili na vlasti, da su penzioneri koji su ostali bez stana i bez stanova ostali u vreme dok ste vi vladali Srbijom. To smo vi i ja pričali pre par dana. Zaboravili ste, u Somboru?
Gospodine, ono što je vaš problem jeste što imate kratko pamćenje. To ste mi sve pričali u prisustvu više oficira Vojske Srbije, čak ste i hvalili, rekli ste da se toliki broj građana odavno nije skupio u Somboru na zakletvi. Da li je tako bilo?
Sada pričate o tome da je stanje morala nisko. Stanje morala je mnogo više nego što je bilo u vremenu kada ste vi krojili kapu profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije.
Ono što je činjenica, to je da danas profesionalni vojnik može da bude svako ko je sposoban i ispunjava uslove do 45 godine, ne do 30 godine.
Znači, ovim zakonom upravo menjamo starosnu granicu da bismo omogućili onima koji su, do juče ili do danas, mogli da budu do 40 da mogu da budu do 45, tako da ne postoji ta činjenica koja se navodi kao zamerka.
S druge strane, pričate o vojnim penzionerima. Zaista, treba da znamo da su danas vojne penzije više nego prosečna plata u Srbiji. Dodatak za stan koji danas primaju vojni penzioneri koji nemaju rešeno stambeno pitanje veći je nego što su imali platu pre 10 godina. To je realno stanje.
Moral, da li je ugrožen ili nije? Možemo da komentarišemo i to. Pre samo tri godine 27 kandidata iz civilstva se kandidovalo za 240 mesta na Vojnoj akademiji, a ove godine 1.000 kandidata. Ove godine je bilo 12 kandidata za školovanje na Vojnoj gimnaziji po jednom slobodom mestu. To se nije dešavalo dugi niz godina.
Ako pričamo o civilnom služenju, pričali smo i o tome, gospodine Škrbiću, da se po prvi put, otkako postoji mogućnost civilnog služenja, veći broj mladića prijavio da služi vojni rok u uniformama. Dakle, stvari se menjaju u pozitivnom smislu.
Međutim, ono što je činjenica, ukoliko ste protiv te mogućnosti civilnog služenja, treba da iznesete to u kampanji kada su izbori, da građani znaju za šta glasaju, a ne da govorite u kampanji da je za vas sasvim svejedno, a onda da dođete u Parlament i da govorite kako je to loše.
Reći ću vam još jednu stvar, proveravao sam onaj veliki broj ljudi koji su dolazili predvođeni vama, odnosno vašom partijom i još nekima, ispred mog ministarstva podnosili su neke zahteve za moju ostavku, a kad proverite imena vidite da niko nije služio Vojsku. Vedete iz raznih "obraza" i drugih raznih organizacija, ''Hiljadu trista osamdeset'' i ne znam koliko, niko Vojsku nije služio, a imaju zamerke na stanje u Vojsci. O tome pričajte ovde.
Imajući u vidu da postoji veliki broj amandmana koji se tiču naziva multinacionalnih operacija i da nije očigledno jasno zbog čega se zovu multinacionalne, daću vam samo jedan primer – ne mogu da budu mirovne operacije kada učestvujemo u gašenju požara u Rumuniji, Bugarskoj ili Crnoj Gori. Vrlo prosto, to je terminologija koja postoji i na Istoku i na Zapadu i na Severu i na Jugu.
Za one koji se čude zbog čega hoćemo našim polaznicima Vojne akademije da vratimo naziv ''kadeti'' hoću da kažem – taj naziv je nastao od 1837. godine, nakon toga je nastao naziv ''pitomac'', za koji se na Vojnoj akademiji smatra da je pežorativan, zato što je u jednom vremenu to bio naziv i za štićenike kazneno-popravnih domova, pa je devedesetih godina zbog toga ukinut je naziv ''pitomac'' i stavljen naziv ''student'', a pošto pripadnici Vojne akademije nisu klasični studenti, želimo da im damo i vratimo naziv kakav je postojao u istoriji i srpskoj tradiciji, to je ''kadet''. Za sve one koji ne znaju i danas, recimo, u Rusiji, na srednjim vojnim školama se zovu ''kadeti''. Ukoliko neko smatra da je to evroatlanski onda će to morati da upitate kako je moguće da tako nešto postoji i u Rusiji. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Zahvaljujem.

Gospodin Milan Škrbić.

Hvala lepo. Tačno je da sam kao predsednik SO Apatin učestvovao sa ponosom na zakletvi vojnika u Pešadijskom regrutnom centru u Apatinu ili Somboru, u toj kasarni, i tačno je da sam rekao da je divota i lepota videti sve veći broj ljudi koji služe vojni rok u uniformi, sa puškom u ruci, kao što je to nekada bilo. Tačno je i da sam malopre govorio o 2003. i 2004. godini, kada je počela strahovita medijska propaganda, tada niste bili ministar, bili ste tada u policiji, pričao sam o Borisu Tadiću, kada je on bio ministar i to je tačno.
Ali, malopre ste spomenuli neke podatke koje ste proverili, ko je služio vojni rok, pa me interesuje – po kom osnovu možete da proveravate te podatke o ličnosti i koji je bio pravni osnov, da li te podatke koristite za uskostranačke interese ili na neki drugi način. Smatram, onoliko koliko znam i poznajem ovu materiju, da vi ne možete da koristite te podatke, da ih dobijate kao ministar, jer pravni osnov apsolutno ne postoji. (Aplauz.)
Složićemo se svi ovde prisutni da je dobro i zalažemo se da se vojni rok služi u uniformi, a glasaćemo protiv služenja civilnog roka ili zakona koji to predlaže. Govorimo mi otprilike isto, dobro je da što više mladih ljudi služi u uniformi.
Nije dobro da se blati Vojska Srbije. Apsolutno nije dobro da pričamo o tome da rata ovde neće biti, jer nikad se ne zna, upravo u vreme kada je gospodin Tadić kao ministar govorio na nekim konferencijama ili edukacijama, Bugarska se pojavila i neki njeni ministri sa teritorijalnim pretenzijama oko Trgovišta, Dimitrovgrada itd. Znači, naša vojska mora da bude spremna da brani svoju otadžbinu i svoje granice. Hvala lepo. (Aplauz.)

Reč ima gospođa Vjerica Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, takozvane reforma Vojske Srbije, koju je započeo Boris Tadić, a sada će izgleda da dokrajči gospodin Dragan Šutanovac, jeste zapravo amerikanizacija Vojske Srbije.
Ptice na grani znaju da se i danas u Generalštabu i u Ministarstvu vojnom više čuje engleski nego srpski jezik. Ptice na grani u Srbiji znaju da ste u Vojsku Srbije i u Generalštab doveli američke oficire. To što se vi lično, gospodine Šutanovac, slikate sa NATO bombarderima, sa ubicama dece u Srbiji, to može samo vama da služi na čast, a svakako ne ovom narodu i ovoj državi!
Govorite malopre o kratkom pamćenju. Pa, gospodine Šutanovac, da nemate kratko pamćenje onda sigurno ne biste insistirali na ulasku u NATO pakt.
Valjda niste toliko kratkog pamćenja da ste zaboravili na NATO agresiju, da ste zaboravili na onolike civilne žrtve, na onoliko ubijene dece i na onoliku materijalnu štetu koju su građanima Srbije naneli vaši NATO prijatelji. To što ste njihov đak, gospodine Šutanovac, to je vaša lična stvar, ali to ne smete i nemate prava da propagirate u javnosti, nemate prava da propagirate u svetu i nemate prava da propagirate u ovom parlamentu!
I sami znate za činjenicu da kada bi vam palo na pamet da proverite u javnosti koliko građana Srbije želi da uđemo u NATO pakt, da bi podaci za vas bili porazni i to što volite lično, zadržite za sebe, pokušajte da se ponašate kao ministar u Vladi Republike Srbije.
Ovih dana kada smo započeli ovu vrlo ozbiljnu raspravu o vrlo ozbiljnim predlozima Vlade Republike Srbije, a koji se odnose na Vojsku Srbije, nismo imali nameru da govorimo sa vama lično. Sami inicirate takvu vrstu razgovora, to je karakteristično za vas. Nismo imali nameru ni da vam pominjemo, kada ste bili zaposleni u Saveznom ministarstvu policije, da ste uzeli otpremninu od 24 plate i da vam zakon nije dozvoljavao da se nikada više vratite u državne organe. Nismo vas ni pitali ni ko je odgovoran za smrt vojnih pilota. Pokušali smo da razgovaramo zaista argumentovano o predlozima Vlade Republike Srbije, koje, nažalost, predstavljate u ovom parlamentu.
Pre neki dan ste se javno hvalili kako je povećan broj mladih ljudi koji žele da služe vojni rok u uniformama i da je sve manje onih koji žele da civilno služe Vojsku i to je nešto što nije vaša zasluga, budite sigurni.
Nije to zbog toga što ste ukinuli čak i vojnički pasulj, da biste potpuno ukinuli sve što je tradicionalno u Vojsci Srbije, to je zasluga činjenice da je sve više mladih ljudi u Srbiji patriotski orijentisano i hvala Bogu da je tako i hvala Bogu da ne slede vaš primer.
Kada su u pitanju predlozi ovih zakona, koje ste nam ovako u paketu dostavili, istina, niste odgovorni, nego vladajuća većina, zašto raspravljamo o šest ili sedam zakona u jedinstvenoj raspravi, jeste nešto što je, takođe, nedopustivo i što zapravo govori o tome da vladajuća većina želi samo da skine sa dnevnog reda neke predloge zakona, potpuno nezainteresovani da učestvuju u raspravi i zato vladajućoj većini ne smeta što se o šest zakona govori u objedinjenoj raspravi. Danas je bila interesantna reakcija jedne koleginice iz vladajuće većine, pokazivanje nervoze. Verovatno je to razumljivo, s obzirom na činjenicu da ipak postoje i u vladajućoj većini ljudi koji nisu zaboravili šta se u Srbiji desilo u NATO agresiji 1999. godine.
Pretpostavljam da ste primetili, s obzirom na to da je nemoguće govoriti o svim ovim zakonima, mi smo u našoj poslaničkoj grupi napravili jednu podelu, odnosno dogovor da svako od poslanika koji govori u načelnoj raspravi govori samo o jednom predlogu zakona da bismo na taj način, koliko je moguće, više pokazali građanima Srbije kakve nam je predloge zakona Vlada Republike Srbije predložila.
Govoriću o Predlogu zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije.
Uočili smo da u ovom predlogu zakona postoje tri grupe nedostataka. Jedan, koji je najbitniji, jeste neustavnost, odnosno neke odredbe Predloga ovoga zakona su suprotne Ustavu Republike Srbije. Jedan broj odredbi ovog zakona su u međusobnoj koliziji. Treća grupa primedbi jeste da postoje neke veoma neprecizne odredbe u nekim članovima zakona koje nisu usklađene sa Zakonom o radu i Porodičnim zakonom, a govore o materiji koja je iz ovih oblasti.
Čini mi se, gospodine ministre, da neko ko je prevodio ovaj zakon da vam nešto nije preterano naklonjen, pa je, izgleda, moguće da ove neke primedbe nastaju iz činjenice što imate veoma loš prevod ovog zakona.
Podneli smo veliki broj amandmana na ovaj predlog zakona i govorićemo detaljno o tome u načelnoj raspravi, a sada ću pokušati, koliko mi preostalo vreme dozvoli, da prokomentarišem neke najkarakterističnije članove zakona. Volela bih zaista da čujem i vaše odgovore ili se bar nadam da ćete nešto od ovoga ispravno razumeti i da ćete prihvatiti, ukoliko želite da vam zakon, koliko toliko, bude primenjiv i usklađen sa Ustavom.
Član 1. u 2. stavu – kažete da se na sve što neposredno nije uređeno ovim zakonom primenjuju propisi o odbrani, civilnoj zaštiti i Vojsci Srbije i zaključeni međunarodni ugovori u oblasti bezbednosti, odbrane i vojne saradnje, kao i propisi kojima se uređuje nadležnost i rad drugih snaga odbrane.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ova formulacija – zaključeni međunarodni ugovori, proteže se u ovom zakonu kroz veliki broj članova. Naša amandmanska intervencija u svakom od takvih slučajeva bila je da mora da stoji „ratifikovani zaključeni međunarodni ugovori“. Državu Srbiju ne obavezuje nijedan međunarodni ugovor koji nije ratifikovan u ovom parlamentu. Zaista mislimo da ćete ove primedbe da uvažite, ukoliko u startu nemate nameru da zloupotrebljavate ovaj zakon kada ga budete doneli.
U članu 2. stav 1. tačka 3) govori o multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, u smislu ovog zakona, koja obuhvata misije, zadatke u očuvanju nacionalne, regionalne i globalne bezbednosti i mira u svetu, između ostalog, i to su ''zajedničke odbrambene operacije u skladu sa propisima o odbrani'' – ova tačka je u koliziji sa članom 13. Predloga ovog zakona. Zaista bi bilo dobro da to shvatite dobronamerno i da menjate ili ovu tačku ili drugi stav člana 13. koji kaže da: ''U slučaju proglašenja ratnog ili vanrednog stanja, u multinacionalne operacije ne mogu se upućivati pripadnici Vojske Srbije do ukidanja ratnog ili vanrednog stanja, osim multinacionalne operacije iz člana 2. stav 1. tačka 3) ovog zakona.
U članu 3. stav 1. tačka 1) ovaj član govori o upućivanju Vojske Srbije i drugih snaga u multinacionalne operacije i kažete da se to zasniva na principima, pa je onda jedan od principa – ''da je učešće pripadnika Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u konkretnoj operaciji u skladu sa Ustavom Republike Srbije i međunarodnim pravom.'' Naša vojska, ma gde bila, gospodine ministre, mora da se ponaša u skladu sa međunarodnim pravom. Ustav Republike Srbije ne može da se primenjuje izvan države Srbije. Pretpostavljam da pravnici, vaši saradnici, to znaju i da je ovo neka greška. Nadam se da ćete i ovo kroz naše amandmane da prihvatite. U ovom istom članu, u tački 3) kažete, da se, ''aktivnosti Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u vezi sa učešćem u multinacionalnim operacijama u javnosti objektivno predstavljaju.'' Vrlo je interesantno da ste ovakvu odredbu uneli u Predlog zakona, jer ovde se sad postavljaju dva pitanja. Prvo je – ko to predstavlja u javnosti Vojsku Srbije i druge snage odbrane u vezi sa učešćem u multinacionalnim operacijama?
Da li se ovo odnosi na tog nekog ko predstavlja a koji bi trebalo da bide iz Vojske ili bar iz Ministarstva vojnog, ili je ovo neka unapred predodređena hajka na novinare pored onako rigoroznog Zakona o javnom informisanju? Još i kroz ovaj zakon treba da zabranite novinarima da autocenzurom izveštavaju o ovim aktivnostima.
Drugo, još interesantnije pitanje – šta to planirate da radite ako zakonom zabranjujete da se o tome javnost obaveštava, odnosno da vi kažete da se u javnosti to objektivno predstavlja?
Valjda se podrazumeva da će u javnosti ove aktivnosti Vojske Srbije biti, bar u ime Ministarstva i Generalštaba, predstavljene objektivno.
U članu 4. piše ''zaključenim ugovorima'', za koje ne predviđate da su i ratifikovani, i u stavu 2. člana 4. kažete: ''Izvršenje obaveze iz stava 1. ovog člana obezbeđuje Vlada i Ministarstvo odbrane, u skladu sa propisima o odbrani, odnosno nadležni organi prema ovlašćenjima iz zaključenih međunarodnih ugovora.'' Ovo je apsolutno izvor zloupotreba i ovako nedefinisana odredba nikako ne bi smela biti u ovom niti u bilo kojem drugom zakonu.
Takođe, predvideli smo da se briše član 5. Predloga ovog zakona, a u stavu 2. ovog člana 5. kažete: ''Pripadnici drugih snaga odbrane, u skladu sa potrebama, mogu se angažovati u multinacionalnim operacijama iz člana 2. stav 1. ovog zakona i da su dužni da postupaju u skladu sa zakonom, odlukama nadležnih organa i principima i pravilima međunarodnog humanitarnog prava'' Ovde niste predvideli Ustav, tako da je ovo isto u koliziji sa onim članom 3. o kojem sam malopre već govorila i bilo bi dobro da se opredelite da li ćete zadržati ovu odredbu „u skladu sa Ustavom“, pa da to bude u svakom članu gde je to neophodno, ili ćete prihvatiti naš amandman pa ćete se bazirati samo na međunarodno pravo van teritorije Republike Srbije.
U članu 7. govorite o pripremama i upućivanju u multinacionalne operacije i povlačenje iz tih operacija, pa onda, između ostalog, kažete – ''Godišnji plan upotrebe zasniva se'', u tački 2) na: ''obavezama koje je Republika Srbija preuzela zaključenim međunarodnim ugovorima u oblasti bezbednosti, odbrane i vojne saradnje i civilne zaštite.'' Nejasno je kroz celi zakon ko je preuzeo ove obaveze ukoliko nema ratifikacije ovih ugovora u Narodnoj skupštini.
Zaista, kolege poslanici, nadam se da ćete ovo ozbiljno razumeti i da ćete u danu za glasanje voditi računa o tome da ove naše amandmane usvojite, da ne bismo došli u situaciju da svakome može da padne na pamet ko igrom slučaja dođe na određenu važnu državnu funkciju da može da je zloupotrebljava, da izvršna vlast može da na ovaj način i kroz ovaj zakon vrši poslove Parlamenta, što je apsolutno nedopustivo i što nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Član 10. u 3. stavu ima nešto što je zaista opasno, što nikako ne bi smelo da ostane u zakonu i apsolutno je suprotno članu 140. Ustava Republike Srbije, gde kaže: „Izuzetno, Vlada može odobriti učešće drugih snaga odbrane u humanitarnim operacijama koje nisu predviđene Godišnjim planom upotrebe, u slučaju neodložnog otklanjanja posledica prirodnih, tehničko-tehnoloških i ekoloških nesreća većih razmera, kao i pružanja pomoći civilnim organima u kriznim situacijama“.
Radi javnosti, pročitaću član 140. Ustava Republike Srbije, koji kaže: „Vojska Srbije se može upotrebiti van granica Republike Srbije samo po odluci Narodne skupštine Republike Srbije“.
Dakle, ne postoje izuzeci i ne postoji mogućnost da Vlada Republike Srbije može da uradi bilo šta u ovoj oblasti mimo odluke Narodne skupštine Republike Srbije.
U članu 12. kažete: ''U multinacionalne operacije mogu se upućivati samo pripadnici Vojske Srbije i drugih snaga odbrane koji su završili obuku u zemlji ili inostranstvu,'' i tako dalje. Međutim, nigde kroz ovaj zakon nije propisano ko je taj ko upućuje pripadnike Vojske ili druga lica na obuku u zemlji ili u inostranstvo – to zaista mora da bude precizno definisano.
Ovo kako je regulisano u članu 12. može da znači da bilo ko može da ode pod okrivljem NATO pakta na neko doškolovanje i da se vrati ovde kao neki stručnjak koga je uputio neko, pošto zakon ne kaže ko, pod kojim uslovima, upućuje takva lica na tu obuku.
U članu 14. u poslednjem stavu interesantno je da ste predvideli da kriterijume za izbor i način izbora pripadnika Vojske Srbije, pripadnika MUP, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima državne uprave koji se pripremaju i obučavaju za učešće u multinacionalnim operacijama i način izdavanja sertifikata o osposobljenosti uređuje nadležni ministar. Ovo nikako ne može da bude u nadležnosti ministra, bez obzira ko je ministar, jer ministar je civilno lice i ministar sam nije osposobljen za ovako nešto. Ove kriterijume može da utvrđuje samo Generalštab. Ovo je isključivo u nadležnosti Vojske i nikako ne može biti u nadležnosti čak ni Ministarstva, a kamoli ministra!
Interesantan je član 20. koji u 2. stavu kaže: ''Za izvršavanje multinacionalnih operacija koje zahtevaju zajedničko učešće pripadnika Vojske Srbije i pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova radi pružanja pomoći u kriznim situacijama, popuna se vrši u skladu sa sporazumom koji zaključuju ministar odbrane i ministar unutrašnjih poslova.'' Pa, mi valjda imamo Vladu Republike Srbije i valjda je Vlada Republike Srbije nadležna za ovako nešto, a ne da ministar u okviru jedne vlade zaključuje nekakav sporazum. Ovo je neverovatno.
S obzirom na to da je vreme koje je ostalo za našu poslaničku grupu pri kraju, nemam vremena da idem dalje po članovima, biće naravno u načelnoj raspravi, samo hoću da napomenem da se na nekoliko mesta u ovom zakonu pominju članovi porodice.
Recimo, član 35. u poslednjem stavu kaže da troškove iz st. 1. i 2. ovog člana, odnosno da u slučaju smrti pripadnika Vojske i drugih snaga odbrane članovima porodice pokojnika pripada naknada za stvarne pogrebne troškove.
Ne može u zakonu da postoji termin – ''članovima porodice''. Mora da stoji termin koji je iz Porodičnog zakona, a to je termin – ''uži članovi uže porodice''. Ovo ne stoji samo ovde, na više mesta se pominje potpuno neprecizno, to mora svakako da bude precizirano. ''Član porodice'', u smislu kako je ovde označeno, mnogo je šire od ''člana uže porodice'', koji ima pravo na ovo.
Završavam, gospođo predsedniče, samo još jednu rečenicu, a odnosi se na neusklađenost ovog zakona sa Zakonom o radu. Niste napisali kada se, nakon ovih misija, odnosno odlaska u multinacionalne operacije, lice koje ode mora vratiti na posao sa kog je otišlo. Ima zaista još dosta primedbi, govorićemo o tome. Žao mi je što nisam stigla sve, ali se nadam, ministre, iako ste ćaskali sa kolegama, da ste čuli primedbe i da ćete bar na neke dati odgovor. Hvala lepo. (Aplauz.)

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre nego što zaključim zajednički pretres, pitam, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici nekih poslaničkih grupa, a koji nisu iskoristili svoje pravo iz člana 93? (Da.)

Reč ima gospodin Velimir Ilić, najpre.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, jako mi je žao što je i danas na ovom zasedanju, kao i nekih prethodnih dana, pre ove pauze koja je bila, opet imamo neke probleme. Ako dođemo na sednicu, ponašamo se sasvim korektno, gospođo predsedavajuća, budite i vi korektni.
U minut do dvanaest, na jedan mangupski štos, a to radite već nekoliko puta, dali ste reč prijavljenima koji nisu šefovi poslaničkih grupa, dok smo se mi već spremali da izađemo. Govorio je minut, onda ste prekinuli i onda ste nas ostavili ceo dan da sedimo i čekamo. U stvari, mi smo bili tu, trebalo je da govorimo Martinović, Ostojić i ja, je l' tako, a čekali smo da dobijemo reč ispred poslaničkih grupa. A, ko će da čeka kada je bilo dva minuta do dva?! Jer, neće biti termin da se govori, a rečeno je da se u dva prekida sednica i da će se nastaviti u 15.00 časova. Nemojte to više!
Jednom se dogodilo da smo počeli sa novim dnevnim redom, da je isto tako trajalo minut, a onda smo posle tog minuta, naravno, zakazali drugu sednicu i ono što se sve događalo, i to je vrlo nekorektno. Ako želimo da sačuvamo dostojanstvo ovog parlamenta, budimo vrlo korektni. Ako smo mi prema vama, budite i vi prema nama.
Sećam se, odlično, u prolećnom zasedanju kada smo imali ovde jednog drugog ministra iz Vlade, koji je došao, održao nam jedan kratak uvodni govor, i tog prepodneva usvojili smo u načelu 15 zakona iz poljoprivrede. Sećam se lepo jedne diskusije koju sam imao, i tada sam rekao: ''Teško seljacima posle ovakve brze odluke da se 15 revolucionarnih zakona u poljoprivredi usvoji za pre podne, u načelu!''
Mi danas usvajamo isto više zakona, što se Vojske tiče, vezanih u jednoj zajedničkoj raspravi, a sigurno će neko biti srećan i pohvaliti se kada izađe iz Parlamenta, evo, uspeli smo, vidite, u toku jednog dana tolike zakone da usvojimo, koji izuzetno puno znače za Srbiju.
Ovaj zakon o učešću Srbije u multinacionalnim snagama zahtevao je jednu ozbiljnu raspravu, posebnu, da to raspravimo – da čujemo ministra, i njegovo izlaganje i njegove garancije, o čemu se radi, ko stoji i šta je to. Šta znači to ''multinacionalne snage'' i ko su te snage? Gde su UN, gde je NATO i gde se ko nalazi na kojoj strani? Ko komanduje ovim snagama? Ko ih poziva? Gde se upotrebljavaju?
Mi smo danas slušali jednog drugog ministra koji je dao uvodno izlaganje, znate, bila je neka serija pa se pominjao, tamo, neki, Tuta Bugarin, tako sam razumeo, kada je Čkalja govorio o Tuti Bugarinu, možda se sećate, pošto smo mi tu, negde, generacija, dakle, nismo ništa razumeli.
Čovek je nešto pročitao u bradu, promrmljao, završio, seo i otišao, a mi sada donosimo tako krupne odluke koje za Srbiju mnogo znače. Takođe, donosimo i zakon o dve agencije koje izuzetno mnogo znače za Srbiju, tek tako, reda-radi, nije bitno, nije ministar objasnio, nije pojasnio, nismo mogli da pitamo, poslanici su diskutovali čitav dan. To će, naravno, većina izglasati, kao i sve ostalo.
Setimo se opet zakona iz poljoprivrede kada su seljaci načisto propali u ovoj sezoni posle tih novih zakona koji su značili, kao, revoluciju, kako je ministar rekao. Evo, sada opet donosimo jedan veliki set zakona, isto tako na brzinu. Neodgovorno!
Doneti ovolike zakone iz narodne odbrane bez prisustva ministra, to je stvarno nekorektno i to je ponižavajuće za ovaj parlament. Ministar trgovine dođe tu da odsedi, čovek je korektno sedeo i nije se javljao i nije ništa komentarisao. Šta god je ko pitao on je to prećutao.
Danas sam čuo ovde puno diskusija. Pričalo se da je sve pošlo naopako od 5. oktobra, jedna ekipa je diskutovala. A ja kažem da nije tako! Petog oktobra su bile dobre namere, ali u ovoj vladi ''jedini'' je Rasim Ljajić učesnik 5. oktobra! Ovo su neki drugi ljudi, koji su došli, naravno, na krilima 5. oktobra i rade šta hoće. Neki od tada, sećam se kod pokojnog Đinđića, nisu smeli da uhvate bravu, kvaku, nisu smeli da pipnu.
Odlično se sećam kada sam u Parlamentu diskutovao kada se birao ministar Vojske, jedan, koji je posle avanzovao još više, nisam mu proricao tako blistavu karijeru, diskutovao sam i rekao, znate šta, ovaj me podseća na neku babu Simanu – sećam se, kada sam bio dete imali smo u komšiluku neku seka Persu koja se slično ponašala. I to je bila moja diskusija u Parlamentu koju su svi napadali.
Vidite šta se dogodilo za ovaj period sa Vojskom, nisam pogrešio.
Posle toga, jesam prisustvovao jednoj sramnoj ceremoniji, koja je bila propraćena na svim svetskim medijima, kada smo mi u Tehničko – remontnom zavodu u Čačku, to je bila ovlašćena ustanova za tadašnju Jugoslaviju, uništavali sopstveno oružje koje je bilo izvanredno! Došli su spolja, došli iz inostranstva, ja sam bio tada gradonačelnik Čačka, pozvali su i mene, ja sam stajao tamo i gledao čudesa, ljudi uništavaju novo oružje, kolona, red stoji, mašine se savijaju, lome, krive, uvijaju, a mi se radujemo, otvara se šampanjac, ti koji su došli spolja otvorili su flašu šampanjca za prvo uništeno oružje. I ja sam gledao čuda li čuda!
Šta se dogodilo posle toga? Za to vreme Šiptari se naoružavaju najsavremenijim naoružanjem, koje dobijaju od nekih koji se ovde nama protežiraju kao prijatelji. Gledali smo nedavno nekoliko emisija gde se to pokazuje i prikazuje. U okruženju svi se naoružavaju i najsavremenije pripremaju, a mi uništavamo ono što je krvavim znojem stekao srpski narod i čime smo se nekad ponosili! Uništili smo i ustanove, maltene uništili smo i taj Tehničko-remontni zavod, ljude, najbolje kadrove koje smo imali razjurili smo kao nepodobne, neposlušne.
Juče sam čuo jednu izjavu ministra koja me je mnogo razočarala, kaže – smenili smo direktora "Slobode" jer je bio član Nove Srbije. Nije bio član Nove Srbije, on je moj školski drug iz gimnazije i cimer sa fakulteta, i smenjen je. Nije mu data nijedna dozvola na ugovore koje je on sklopio, to znam garantovano, jer je molio ovde, dolazio, moljakao, da dobije dozvolu za izvoz i nije dobio, a sada, naravno, dobiće neki drugi i krenuće.
Zašto smo pogodni za izvoz? Zato što naši radnici rade za 82 dinara po satu na tako odgovornim i teškim poslovima i zato smo atraktivni, svet neće da se bakće, tamo, sa nekim rizičnim poslovima za tako sitne pare, a mi se ponosimo što to radimo! U užičkom "Partizanu" ljudi su radili za 82 dinara po satu, preko studentske zadruge. Ponavljam, juče sam o tome govorio. Prema tome, ne čeka nas ništa dobro, gospodine ministre. Možete vi meni sada ovde da replicirate, ja neću ni da vas slušam. I nije korektno da vas slušam. Ja to nisam zaslužio, ja ovu Srbiju volim, imam petoro dece koja žive ovde.
Znate li kada ste mi se smučili, gospodine ministre? Kada ste na ''kupusijadu'' došli vojnim helikopterom, uz onolike kobre. Pa, neće niko – dođete malo, jedete kupusa, tast peva, a vi malo možete i da solirate, mogli ste i da svirate i niko vas ne bi dirao, garantujem. Ali, nije lepo, odjednom se smrači nešto s neba, počeše neki ispadi, juriša se. Šta se događa? Stiže ministar, odbrambeni ministar. Trenirali ste možda nekog. Da li je tako? Tada sam video da je vreme da idemo kući, pa smo se mi koji nismo za tu varijantu pokupili i otišli, naravno.
Zna Nataša, to je tamo u njenom kraju. Je li tako Nataša? Nataša je iz tog kraja, ona to zna dobro.
Prema tome, mi smo danas doneli te zakone, mi smo danas doneli niz zakona koji će možda mnoge u Srbiji razočarati. Učešće naše dece negde na ratištima, ja se sećam govora Zorana Živkovića u Vladi kada je bio premijer, kada je tražio da se ide na neka ratišta, ne dao bog da smo otišli – mnoge majke će zaplakati zbog toga. Mnoge probleme ćemo stvoriti sebi, a ništa nismo definisali, jer je naš Ustav jasan i glasan, naše skupštinske odluke su jasne i glasne – da smo mi vojno neutralna zemlja. Nama je bilo ratova dosta, mi smo se naratovali!
Dosta se u ovoj Srbiji ginulo, bombardovalo, razgradilo i vekovima ćemo osećati posledice tih ratnih razaranja! Zašto bi naša deca išla u neke druge zemlje da tu nesreću prenesu i nekima drugima?! Sećam se dobro NATO bombi i tadašnji vojni vrh je mene kao predsednika opštine odredio da idem da javljam porodicama čiji su sinovi poginuli, da uzmem muštuluk. Sećam se da su to bili najteži dani i životu, kada se spuste nastradali, a mi moramo da javljamo porodicama, i za nama ide sanitet ako se pri tom neko onesvesti, pripadne mu teško i t ako dalje. To je bilo jezivo vreme.
Ne bi trebalo sada da eksperimentišemo sa ovim narodom. Ne bi trebalo mnogo da pričamo ni o tom NATO, još su rane sveže. U mojoj okolini deca umiru od leukemije i karcinoma u osnovnoj školi, a neka i u obdaništu! Naša poslanica, koja sedi do mene, lečila je svog sina od karcinoma, u osnovnoj školi. Mnogi su to radili, jer je to zlo napravilo NATO bombardovanje. I mi, mnogi učesnici, koji smo posle bombardovanja gradili, pravili te fabrike o kojima vi sada pričate, koje su bile sravnjene sa zemljom, imali smo mnogo zdravstvenih intervencija, operacija i posledica od svega toga.
Gospodine ministre, vi tada niste bili aktivni, vi ste držali kafić i uživali, sigurno vam je bilo lepo.
Opominjem vas, gospodo narodni poslanici, debelo razmislite pre nego što ovo sve izglasate i prihvatite ovako blanko, na neviđeno. Ovde se radi o jednoj ozbiljnoj državi koja ima tradiciju, koja ima korene i koja ima poreklo. Generacije su ginule za ovu državu, gospodo. Naša najveća čast je bila kada šalješ sina u vojnike. I ja taj dan čekam kao najsrećniji dan i svi su se Srbi tome radovali, bez obzira, i u ratnim uslovima pravili su se ispraćaji, a ne kao sada.
Gospodine ministre, ne pamtim kada sam video vojnika, a svakog dana putujem kroz Srbiju. Svako veče ja prođem određenu relaciju kroz Šumadiju. U Šumadiji nisam video vojnika, recite gde ima da odvedem svog sina da se slika sa jednim vojnikom. Nigde ga nisam uživo video. Možda ne obraćam pažnju, ne zalazim u neke budžake, u neke ćoškove, ne muvam se oko granica, ali ne znam gde ima vojnika da vidim, na kojoj najbližoj destinaciji mogu da vidim vojnike uživo.
Nekad smo ih gledali, hvala Bogu, ponosili se njima, a sada ih nema. Ne znam da li neko od vas, gospodo poslanici, viđa Vojsku negde?! To je neka nevidljiva vojska. Doduše, video sam ove na civilnom služenju vojnog roka. To je bruka i sramota za Srbiju i mnogi mladi se stide. Nije ni čudo što danas pričamo o problemima među mladima kada su uvek naši stari govorili – Vojska je bila jedna najveća škola i najveći fakultet za svakog i studenta i za svakog građanina. Vojska je bila prekretnica u životu mladog čoveka – posle Vojske to je bio sasvim drugi čovek, sa drugim obavezama i drugim ciljevima.
Znam da je cilj mnogih slaba Srbija. Srbija je svakim danom sve slabija, vojno, ekonomski. Srbija je svakim danom posvađana sve više i više, a da vam ne ponavljam koliko duguje srpska privreda. Srbija se bori da preživi. Srbija je toliko posvađana, nikada nismo imali toliko napada na Srpsku pravoslavnu crkvu od raznoraznih institucija koje je neko ubacio spolja i nikada nismo imali toliko problema.
Ovde su dolazili neki ministri koji sede u Vladi i najavljivali najveće afere u Vojsci – oni će da raščiste. "Tresla se gora, rodio se miš", nikom ništa! Niko ništa nije pipnuo ni raščistio! Prema tome, dajte da ozbiljno, gospodine ministre, kažete par reči o ovim temama. Nemojte meni sada da replicirate, meni ne treba ništa da replicirate. Meni je sve jasno! Meni je sve jasno kakve su čije namere, kad vidim ljude koji dođu na određene funkcije. Jasna mi je strategija koja se događa spolja i slušam vas i mnoge koji danima napadaju neke čelnike iz Vojske, koji su otišli, smenjeni. Sećam se jedne noći kada je smenjeno 57 oficira najvišeg čina, kada je bila ona čistka na VMA, u toku noći i sve ostalo, kada se to počistilo, onih kriznih štabova, kada se uletalo u vojne fabrike, smenjivalo. Jedva smo neke i sačuvali. Hvala Bogu da smo ih sačuvali do danas. Ali, neke su i uništene.
Gospodine ministre, nisam vas čuo, Srbija je garant Dejtonskog sporazuma za Srbe u Republici Srpskoj. Posle ovih događanja u BiH nisam vas čuo da ste se oglasili kakav smo mi garant i šta mi garantujemo Srbima u Republici Srpskoj? Mi smo garant, ponavljam, Dejtonskog sporazuma. Da li ''Dejton'' još uvek važi ili ne važi? Ako važi, mi kao garant, nismo jednu reč progovorili onom narodu tamo. Ima li neko da sme nešto da kaže, da kaže bilo šta, da čujemo?
Danas sam slušao ovde neke poslaničke grupe koje su govorile da je ovo i suviše hrabro, da su oni hrabri, da treba hrabro ući u reforme. Oni nas hrabro vode, predstavnik G17 plus devet godina u oblasti finansija, makroekonomije i evo gde su nas doveli. Nemojte više da nas oni hrabro vode, jer ta njihova hrabrost je Srbiju mnogo koštala! Što manje rade – za nas je bolje. Kada čujem da oni nešto rade, da imaju neke aktivnosti, kažem – teško nama! Kada čujem da ne rade ništa – presrećan sam. Verujte, i to je prava stvar.
Danas je bila ovde jedna diskusija da ćemo biti najjača vojna sila u regionu. Čovek je govorio, ni trepnuo nije – mi ćemo biti najjača vojna sila u regionu. Nada, ne znam, za ravnopravnost, mir i tako dalje i tako dalje.
Sećam se kada su ti, neki, isti govorili – Milošević je faktor stabilnosti na Balkanu, pa posle, nema ništa od toga, uništiše čoveka i tako dalje. Prema tome, nemojte im mnogo verovati.
Uradimo nešto za Srbiju, napravimo jednu pravu Vojsku, po meri ovog naroda. Znamo da Vojska treba da se opremi, da za to treba mnogo para, gospodo. Da treba u državi da bude jaka ekonomija i jaka privreda. Znamo da se budžet sada puni iz kredita, da se sve radi iz kredita. Toliko se zadužujemo da ne znamo kuda ćemo i šta ćemo, kako ćemo to vratiti, ako je privreda zadužena više nego država. U ovom momentu je privreda Srbije više zadužena nego država Srbija! Tu su negde, ali, za jednu milijardu više.
(Predsednik: Vreme.)
Prema tome, i selo je propalo, nemojte se nadati.