Zahvaljujem, gospodine Bortiću.
Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović, u ime poslaničke grupe Napred Srbijo.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani pripadnici srpske dijaspore i Srbi iz regiona, nadam se da će posebno zanimljiv i bitan zakon koji je pred nama danas u skupštinskoj proceduri biti propraćen preko raznih satelitskih emisija, a vezano za najbitnije njihove odnose, tj. odnose matice i dijaspore.
Mnoge države već odavno vode brigu o stvarnom i pravnom položaju svojih građana u rasejanju, tzv. dijaspori. Zaista ne želim da nastavim u tonu nekih govornika ovde jer mislim da je vrlo bitno što je ovaj zakon danas na dnevnom redu, bez obzira koliko se slagali da li je on dobar ili ne, a dobar je u onoj meri koliko ćemo dati primedbe na njega i biće još bolji ukoliko prihvatite, gospodine ministre, te primedbe.
Ne želim da nastavim u duhu jednog poslanika, koji je čak bio i diplomatski predstavnik naše zemlje u inostranstvu i koji Srbe naziva ''ovim Srbima''. Zaista mislim da nije tolerantno da se tako priča u parlamentu, pogotovu ne osoba koja je bila diplomatski predstavnik. U tom duhu SNS neće iznositi primedbe na ovaj zakon, a sve ono što budemo izneli, konstatovaćemo primedbe i pokušati da poboljšamo ovu situaciju.
Najbitnije od svega jeste da je zakon ugledao skupštinsku proceduru, a da će vremena koja su ispred nas i iza nas pokazati koliko on u meri određenih propusta treba da doživi promene.
Ono što ste u startu pogrešili, gospodine ministre, to je konstatacija da Srbija ovim zakonom želi da postane lider u regionu. To već niste u pravu. Znate da dosta ozbiljnih zemalja EU, počev od Španije, koja je 70-ih godina donela ovaj zakon, zatim Grčke, koja je shvatila da je 16 miliona Grka u rasejanju i 14 miliona Grka u matici, tj. Grčkoj, zaista veliki kapacitet za državu Grčku.
Kao primer zemalja u tranziciji, Rumunija je 1991. godine donela razne zakonodavne akte, pa kasnije usvojila i zakon. I druge zemlje u okruženju i regionu, kao što su Rusija, Slovačka, kasnije Bugarska i Mađarska, pre nas su ove probleme iz oblasti odnosa sa svojom dijasporom zakonskim aktima rešile.
Ne možemo pričati o ovoj problematici, a da se ne setimo ranijih dešavanja, pogotovu dešavanja koja su prisutna u našim životima u zadnje dve decenije. Na ovim ministarskim mestima, počev od socijaliste Cvijana 1991. godine i termina ''Srbi izvan Srbije'', do ministra proevropske provenijencije gospođice Milice Čubrilo, koja je inače, tih godina posle oktobarskih promena, bila ekspert za turizam i ostala zapamćena u srpskom turizmu. Nije ništa lično, ali zaista je tako, kao neko ko je Srbiju predstavljao u inostranstvu isključivo na skupim inosajmovima, bez obzira na katastrofalnu, nažalost, situaciju u srpskom turizmu i uslovima. Znači, poenta tog brenda, proizvoda i te priče bila je što više da se putuje i da se predstavi Srbija u inostranstvu.
Verovati je da je ona zaista, kao čuveni uvoz iz Francuske gospodina Božidara Delića, zasluživala i to mesto ministra za dijasporu, ali ostala je upamćena po, nažalost, jednom incidentu o nenamenskoj dodeli sredstava iz fonda koje je raspisivalo ovo ministarstvo za snimanje jednog totalno nebitnog filma u Kanadi.
U to vreme je glavna konstatacija dijaspore bila da je Ministarstvo za dijasporu postalo šalter za dijasporu.
Ne možemo da se ne setimo raspada bivše Jugoslavije, kada smo se prvo borili za očuvanje te države, kasnije za očuvanje i spasavanje i očuvanje prava Srba na područjima republika bivše Jugoslavije i, na kraju, iz cele te priče smo izašli kao glavni krivci za njen raspad.
Ono malo naroda što tada nije uspelo da se popenje, nažalost, na traktore, bilo je svih ovih godina prepušteno zaboravu i skoro da nije imalo nikakvu podršku svoje matice. Za one koji su bili prinuđeni da dođu i žive u svojoj matici, mi i posle toliko godina koristimo žargonski termin i nazivamo, nažalost, izbeglicama. Najveću cenu svega ovoga su, nažalost, platili Srbi u pomenutim republikama eks-Jugoslavije – Slovenije, Makedonije, Hrvatske, Crne Gore i BiH.
Ne može se zaboraviti činjenica da je na najavu donošenja ovog zakona dijaspora dosta burno reagovala. Onda se pitamo zbog čega i koji su ti razlozi njene takve reakcije? Možda jednostavno zato što je politički i ekonomski status naše emigracije potpuno drugačiji i bolji od tih nesrećnika koji nisu imali prilike da se popnu u traktore kada se raspadala bivša Jugoslavija.
U tome je razlika između dijaspore i Srba u regionu. Moram izneti, bez obzira na tu činjenicu, da je dobra podela u ovom zakonu na Srbe u dijaspori i Srbe u regionu, jer se zaista radi o različitim kategorijama ljudi.
Kao što ste i sami rekli, četiri miliona ljudi poreklom sa ovih prostora (naravno, po nezvaničnoj statistici) čini ukupno skoro polovinu stanovništva koji živi u Srbiji, nalazi se izvan matične države kapacitet su i potencijal koji, nažalost, naše vlasti u prethodnom periodu konstantno ne sagledavaju, osim te brojke o kojoj se radi, i povremeno je zloupotrebljavaju.
Naša država nema nikakvu preciznu evidenciju o tome koliko Srba živi van granica Srbije. Moram vas podsetiti na činjenicu da je od devedesetih godina pa na ovamo izvan granica Republike Srbije otišlo da živi 500.000 Srba. Barata se brojkom od 5.000 doktora nauka, što je impozantna cifra, morate priznati, i preko 100.000 diplomiranih stručnjaka.
Šta će se dogoditi posle januara 2010. godine, kada, na našu sreću, dobijemo šengen vize i kada zbog situacije koja je ovakva, nažalost, u našoj Srbiji, dođe do, verovatno, novog talasa migracija, a sve zbog razloga "trbuhom za kruhom"? Taj proces, bez obzira na želje i ljudi iz vladajuće koalicije i svih ozbiljnih elemenata na srpskoj političkoj sceni, nema tendenciju slabljenja, odnosno sve više i više raste, nažalost.
Moram vas podsetiti na jednu situaciju, ne tako davnu, kada je u emisiji "Utisak nedelje" na TV B92 utisak nedelje bio jedan student koji posle završenih studija na medicinskom fakultetu sa prosečnom ocenom preko 9,50 upisuje srednju medicinsku školu. Ne iz razloga što treba da se usavrši kompletno u toj oblasti, jer je on završetkom studija i ocenama pokazao da se usavršio, već iz razloga što mu je za odlazak u inostranstvo, odnosno nastavak života u dijaspori, neophodan i taj element diplome da bi mogao da se zaposli i uspe kada, nažalost, sa završenim fakultetom i takvom prosečnom ocenom nema nikakvih prilika da se zaposli u našoj državi.
Vlada gospodina Cvetkovića i vi, gospodine ministre, ističete da nameravate u zemlju da vratite veliki broj stručnjaka. Navodite razlog da dosta njih ili nije uspelo ili su motivisani patriotskom nostalgijom.
Još jednom vas, vezano za prethodno izlaganje, pitam - koji su to razlozi koji će ih vratiti u zemlju i gde će da se zaposle? Koja je to ekonomija? Nažalost, ova srpska, u kojoj privreda gotovo da ne postoji, a o poljoprivredi niko ne vodi računa. Ili će se verovatno zaposliti u turizmu, koji je 26. rupa na svirali, jer postoji 25 ministarstava u ovako maloj državi?
Jedino mogu biti vođeni idejom da će uspeti, kao što su uspeli pojedini ministri uvezeni iz dijaspore, i konstatacijom, svima poznatom, da je deo njih među najbogatijim Srbima u svetu.
Nepobitna je činjenica i da od petooktobarskih promena, već drugi mandat, u ovom resornom ministarstvu dominiraju kadrovi SPO. Vojislav Vukčević, prvi ministar iz vaše partije u Koštuničinoj vladi, definisao je popis Srba u dijaspori kao osnove državne politike. Na vama je, gospodine Srećkoviću, da ovaj posao završite, jer u tom periodu skoro ništa nije urađeno po tom bitnom državnom političkom pitanju. Ujedno koristim ovu priliku da vas pitam da li se radi na tome u ministarstvu i dokle se stiglo.
Gospodinu Vukčeviću je svojevremeno zamerano da nije koristio mogućnost i nije često putovao u velike centre dijaspore, niti u Evropu, niti preko okeana.
Nadam se da ćete vi, gospodine ministre, imati priliku da ovu situaciju ispravite. Jer, u realizaciji ovog grandioznog projekta, popisa svih Srba u svetu, i procene, kako navodite u zakonu, koji je od njih najugledniji u sredini u kojoj živi da bi bili izabrani za delegate skupštine, zaista morate ovakve korake i da napravite.
Još jednom se pitam kako je moguće sprovesti ovakav gigantski projekat popisa dijaspore, a koji treba da pruži odgovor na pitanje koliko Srba živi van Srbije, kada recimo, po anketama, od 10 ispitanika, jedan ispitanik zna za ministarstvo za dijasporu.
Podaci o broju Srba u rasejanju, kakvi-takvi, kreću se od dva do četiri miliona. Ne može se zaboraviti podatak da je, prema zadnjem popisu koji je sproveden u Republici Srbiji, a bio je 2002. godine, našim diplomatsko-konzularnim predstavnicima prijavljeno samo 400.000 ljudi koji se nalaze u rasejanju. Iste godine zvanična nemačka statistika barata podacima, a treba im verovati, da u Nemačkoj živi 800.000 ljudi poreklom iz Srbije, a Austrija barata cifrom od 300.000 Srba na njenoj teritoriji. Znači, u zbiru naše statistike negde se gubi nekoliko miliona ljudi koji vode poreklo iz današnje Srbije.
Nezvanična procena je da naša dijaspora broji četiri miliona ljudi, pri čemu smo svesni činjenice (imamo i popise iz zemalja u okruženju, odnosno u regionu) da na dijasporu otpada polovina tih ljudi, a da polovina ljudi sa ovih prostora pripada zemljama bivše Jugoslavije, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Albaniji.
Hronološkim redom, u Republici Srpskoj nalazi se 1.600.000 Srba, u Federaciji BiH 50.000, u Hrvatskoj i u Crnoj Gori oko 200.000, Makedoniji i Sloveniji oko 40.000, Rumuniji 22.000, Mađarskoj 15.000 i Bugarskoj 10.000.
Kada se govori o ostatku naše dijaspore, mora se pomenuti da se iz naše zemlje u beli svet odlazilo u više etapa i u više navrata. Prvi veći talas odlaska iz naše zemlje bio je u 19. veku, i ta kretanja možemo nazvati ekonomskom migracijom zato što su isključivo takve prirode. U tom prvom talasu migracije ljudi su odlazili isključivo u SAD i zemlje Zapadne Evrope.
Drugi talas migracije, tzv. politička migracija, bio je u periodu posle Drugog svetskog rata i on se uglavnom naziva četnička migracija. Od 1990. godine naovamo, sa procesom koji, na žalost, još uvek traje, imamo i političke i ekonomske migracije. Iskreno se nadam da će tome jednog dana doći kraj.
Svi ovi talasi migracija doveli su do situacije da su se Srbi naselili u gotovo svim delovima sveta. Računa se da preko granica naše zemlje deluje oko 1.300 različitih udruženja i asocijacija. U vašem obrazloženju o razlozima za donošenje ovog zakona pominjete organizacije (nisam ih brojao, ali mislim da ih niste nabrojali više od 50; možda i jeste, ali to nije cifra od preko 100). U svakom slučaju, 1.300 udruženja, organizacija, klubova i svega ostalog u dijaspori i regionu je zaista mala brojka, s obzirom na učešće tih organizacija u javnoj raspravi i njihovu inicijativu i predloge za eventualno poboljšanje ovog zakona.
Stoji činjenica, i vaša i naša, da je gotovo pola stanovnika Srbije koji živi u dijaspori i regionu strahovito veliki kapacitet i potencijal Srbije. I ne sme da se na tome samo ostane, jer državni vrh do sada bukvalno nije imao nikakvu posebnu strategiju vezano za ovu oblast, ili je tu strategiju prepuštao pojedincima, čak su pojedinci zloupotrebljavali i koristili tu situaciju da u svoje lično ime odlučuju umesto države ili neke vladajuće strukture.
Trećina naših ljudi koji žive van granica Srbije do skoro nije imala, nažalost, ni pravo glasa, nisu imali pravo ni na srpski pasoš, a ne može da se zaboravi konstatacija koju ste vi izrekli, a ona je zaista i zvanična, delom nezvanična, da u Srbiju putem deviznih doznaka ulazi oko pet milijardi dolara, zaboravljajući činjenicu da mnogo novca i dalje ulazi u džepovima, a to je, otprilike, ona cifra od oko preko 20% bruto društvenog proizvoda, što je situacija koja sve vlade od 2000. godine pa naovamo u Srbiji bukvalno spasava da ostanu na vlasti.
U prošlosti su političke partije, a i država, često obmanjivale i varale dijasporu. Pojedini lideri, još uvek su lideri Srba u dijaspori, kažu da opozicije u Srbiji početkom 90-ih godina ne bi ni bilo da nije bilo pomoći iz dijaspore.
I vi se morate složiti sa tom konstatacijom. I vaša partija je u proteklom periodu bila poprilično finansirana od raznih organizacija i udruženja iz dijaspore. Ne možete zaboraviti činjenicu koju ne ističete i koju nigde niste do sada istakli, da je država Srbija prevarila fond dijaspore za maticu za oko 3,5 miliona evra, koji su nestali uvođenjem u stečaj Beogradske banke. Sada vas, gospodine ministre, pitam šta ste uradili po tom pitanju vraćanja novca?
(Srđan Srećković, sa mesta: Vratili smo ga.)
Ako ste ga vratili, svaka čast. Zaista je to ista situacija i zakonska obaveza kao u slučaju stare devizne štednje. Ako ste to uradili, odnosno država, na bilo čiju inicijativu, to pozdravljam.
Jedna konstatacija. Kada bi se u državu Srbiju vratila, recimo, makar jedna petina svih iseljnih Srba, u zemlju bi ušlo više para nego što svake godine ulazi i od Svetske banke i od MMF. To je činjenica pred kojom niko u Srbiji ne sme da sagne glavu i pređe preko nje.
Najveći problem je što je u zadnjih 50 do 70 godina dijaspora, naročito zbog ove političke migracije, izgubila poverenje u svoju maticu, odnosno državu, i ukoliko država ima, a mora da ima, i ima strateški interes da na partnerskim osnovama sarađuje sa svojom dijasporom, onda to mora u praksi i da se pokaže i dokaže. Iskreno se nadam da je donošenje ovog zakona samo uvod u tu dobru spregu između matice i dijaspore.

Vreme, gospodine Rogoviću. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Nikolić, predstavnik poslaničke grupe DSS.

Pre nego što se obratim ministru i dam detaljniji komentar na ovaj zakon, rekao bih uvaženom kolegi mom prethodniku, pošto je u Srbiji "in" govoriti o prvoj Koštuničinoj vladi i uopšte o Vojislavu Koštunici, da je to prva vlada koja je uvela Ministarstvo za dijasporu i krenula u pravcu uspostavljanja boljih odnosa sa našom dijasporom. Postojali su mnogi funkcioneri pre te prve Koštuničine vlade koji ne samo da nisu imali institucionalne veze sa dijasporom, nego su upravo dijasporu delili na pogodnu i nepogodnu, odnosno na one s kojima valja sarađivati i one s kojima ne treba nikada sarađivati. Dakle, toliko o doprinosu prve vlade Vojislava Koštunice.
Nije dobro što taj proces koji je počet ima svoju formu u obliku ovog predloga zakona koji je loš. Potreba postoji, ali je problem što je ovo loš odgovor na potrebu koju Srbi van Srbije imaju, dakle da uspostave čvrste odnose sa svojom maticom, a da to nema za posledicu uvlačenje u političke sukobe koji u ovoj državi postoje.
Da budem precizniji, mislim da bi trebalo, kao država, da imamo jedinstven stav prema srpskoj dijaspori u okviru nekog nacionalnog programa oko kojeg bi svi trebalo da se složimo, ali smo, nažalost, i oko tog pitanja podeljeni.
Ovo je čista politizacija i uvlačenje srpske dijaspore, koja je takođe politički podeljena, da se u ove institucije, Skupštinu i savete, puštaju određeni ljudi po ključu, odnosno po političkoj podobnosti, a po merilima Ministarstva za dijasporu, dok će nekima pristup, očigledno, biti zabranjen. To nije dobro.
U prvom izlaganju sam vam postavio jedno pitanje i nadam se da nećete, kao ministar, ovde ćutati tri-četiri sata i slušati šta poslanici imaju da vam kažu, već da ćete dati i neke odgovore na konkretna pitanja. U uvodnom izlaganju ste naveli 20-ak organizacija Srba u dijaspori koje su dale podršku ovom zakonu. Postavio sam vam konkretno pitanje. Možda sam pogrešno razumeo, ali pitanje ostaje i želim odgovor.
Da li imate napismeno, s pečatom i overenim potpisom bilo kog predsednika organizacije iz srpske dijaspore da je podržao ovaj zakon? Rekao sam na početku, tvrdim da nemate. Ako nemate, onda izvlačim logičan zaključak da dijaspora ovaj zakon ne podržava. Ako dijaspora ovaj zakon ne podržava, znači da ovaj zakon nije pisan za dijasporu, a onda se postavlja logično pitanje - za koga je pisan?
Izveo sam zaključak u prvom izlaganju, to ću sada i ponoviti, ovaj zakon je pisan da bi se srpska dijaspora držala pod kontrolom, da bi oni podobni u srpskoj dijaspori mogli da učestvuju u ovim institucijama. A njih ste u tehničkom, metodološkom smislu tako zbrkali, da to zaista ukazuje na neverovatnu nestručnost u samom ministarstvu. O tome ću malo kasnije, jer je prosto neverovatno šta ste vi sve stavili u ovaj zakon.
Ali, politički motivi su, pre svega, da neke ljude, s kojima već imate određenu vrstu saradnje, u ove institucije postavite, imenujete i preko toga pokušate da kontrolišete srpsku dijasporu. Zato sam rekao da je ovo uvreda za srpsku dijasporu i mislim da je to zaista adekvatna reč za ovo što u ovom zakonu piše.
Najspornija u ovom zakonu jeste Skupština dijaspore. U vašem izlaganju ste rekli da će brojati 45 članova. U ovom zakonu koji imam ispred sebe piše 44. Šta se u međuvremenu promenilo u poslednja dva-tri dana, da sada umesto 44 imamo 45? Po kojoj metodologiji ste došli do zaključka da će Skupština brojati 44, da biste sada, u završnoj fazi (koliko sam obavešten, postoji amandman kojim će se taj broj povećati na 45), povećali broj delegata Skupštine za jedan?
Kada formirate jedno predstavničko telo, a ova skupština treba da bude najviše predstavničko telo srpske dijaspore i Srba u regionu, onda takvom telu morate dati i formu i sadržaj. Upravo je tu ovaj zakon najproblematičniji i ukazuje na veliku nestručnost prilikom pisanja. Možda se radi o neiskustvu, ali s obzirom na to koliko se dugo o ovom zakonu pričalo i koliko se on pripremao i da je postojala i prethodna verzija, zaista sam iznenađen da ovakav zakon uopšte može da dođe u skupštinsku proceduru.
Mora se znati koje će nadležnosti ta skupština imati, kakve vrste odluka će moći da donosi, za koga su te odluke obavezujuće. Da li su možda za Narodnu skupštinu Republike Srbije obavezujuće odluke Skupštine dijaspore, jer ovaj zakon, što je interesantno, apsolutno isključuje Narodnu skupštinu, pa samim tim i skupštinski Odbor za Srbe izvan Srbije.
Pored toga što ste iz ovog zakona isključili najviše zakonodavno telo, srpsku skupštinu, takođe je simptomatično da Srbe sa KiM u institucionalnom smislu ne uključujete u ovaj zakon. Izvodim zaključak da Srbe na KiM tretirate kao dijasporu. Gospodine ministre, u Savetu mogu da učestvuju i predsednik Republike i svi pobrojani ministri i predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine. A šta je sa predsednikom KiM? Da li u Ustavu piše da imamo dve autonomne pokrajine ili samo jednu? Ko predstavlja Srbe sa KiM u ovim telima ako nije tako? To je ozbiljan propust.
Ako odluke Skupštine nisu obavezujuće, onda se postavlja pitanje zbog čega se ova skupština formira. Kada formirate jedno predstavničko telo od 44, ili kako vi rekoste - 45 delegata, onda to podrazumeva da u tom telu sede ljudi istovetnog legitimiteta. Oni moraju biti izabrani na identičan način.
Možda, recimo, Srbi u Americi imaju najbolju bazu podataka vezanu za popis srpskog stanovništva, pa će organizovati neke izbore, pa će zaista izabrati najbolje, negde će neka organizacija na upravnom odboru doneti da njihov predstavnik bude taj i taj, a negde ne vidim uopšte kako će moći da se izabere. Recimo, za Estoniju, Litvaniju ili Norvešku, Dansku, Island, gde će postojati jedan delegat, kako će se taj delegat izabrati? Jasno je, vi ćete ga odrediti.
Ovo je samo druga, ublažena verzija one prve, kada ste dosta nespremni, sa jednom ogoljenom varijantom, krenuli u srpsku dijasporu i zapravo hteli da sve nametnete, pa vam je srpska dijaspora rekla da to tako ne možete raditi. Zapravo, vi ste sebi stvorili institucionalni, zakonski okvir da to uradite. Ako je to tako, a tako je, i ako vi postavljate ljude u Skupštini dijaspore, onda postaje jasno da će ta skupština predstavljati Vladu Republike Srbije, a ne srpsku dijasporu.
Posebno iznenađuje i ukazuje, najblaže rečeno, na neiskustvo pisca ovog zakona to da se ne zna koji je mandat ove skupštine. Pazite, formira se Skupština dijaspore. Koji je mandat te skupštine? Dve godine, četiri godine ili doživotno? Da li će taj član Skupštine dijaspore koji će biti izabran za predsednika Skupštine biti doživotni predsednik?
Šta ako Srbi u Americi odluče da izaberu svog delegata na dve godine, a Srbi u Francuskoj ili Nemačkoj na četiri godine? Kako će ta skupština imati identično brojno stanje u narednim godinama?
To pokazuje da je ovaj zakon pisan na brzinu, da vam forma nije bila bitna, da ste suštinu sakrili raznim odredbama, a vaša namera jeste da po, pretpostavljam, već unapred utvrđenim spiskovima postavite delegate Skupštine. Mnogo nespretnosti ima u ovom zakonu. Dan dijaspore će biti Vidovdan. Rekli ste da će se on proslavljati. Vidovdan se nikada ne proslavlja. On se obeležava. To piše i u zakonu, to ste napisali i u obrazloženju. Vidovdan je tužan srpski praznik. Dobro je što ste ga odredili za Dan dijaspore, on nas sve opominje i njega uvek treba obeležiti, ali se on ne proslavlja. Niste valjda planirali da pravite srpski sabor na Vidovdan, uz trube? Ne verujem, ali može i tako da se tumači kada se ovo pročita.
Dakle, mnogo nelogičnosti ima u ovom zakonu. Toliko nadležnosti ste dali savetima (Savet za dijasporu, Savet za Srbe u regionu, Ekonomski savet, Savet za statusna pitanja, Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i sportsku saradnju), da se postavlja pitanje čemu onda Ministarstvo za dijasporu. Ako formiramo ovu skupštinu delegata, sva ova tela, onda nam Ministarstvo za dijasporu ne treba, jer ste sve nadležnosti preneli na ova tela. Zaista mislim da imate tu plemenitu nameru da se ugasite, smanjite broj ministarstava i date svoj puni doprinos racionalnijem i efikasnijem radu Vlade Republike Srbije.
Sve ovo govori o tome da je ovo zakon koji ste napisali zbog sebe, da odnosi snaga u vladajućoj koaliciji jeste takav da svaka politička stranka može u svom resoru sebi da organizuje i napravi tu vrstu organizacije da čuva nekakvu svoju intrastranačku strukturu i to je, nažalost, slučaj i sa ovim zakonom.
Bilo bi dobro da smo imali jedinstven stav oko ovog pitanja i ovog zakona, da smo pred našu dijasporu izašli jedinstveni, da smo dobili saglasnost dijaspore i da smo na takav način došli do zakonskog predloga. Ovako, tog jedinstva ovde u Srbiji nema, a dokaz je i da je na Odboru za Srbe izvan Srbije od 20 članova glasalo 11 prema 9. Jasan signal je dat i iz dijaspore, da se ovaj zakon njih preterano i ne tiče i da ne odražava pravu sliku stanja, tako da ćete naići na oštro protivljenje ovom zakonu od strane srpske dijaspore.
Sve će to imati konkretne posledice na proklamovane ciljeve koje ste ovde izrekli, sa kojima se slažem, a to je da nam je potrebna bliža saradnja i da je potrebno očuvati srpski identitet u srpskoj dijaspori i da je potrebno motivisati ljude da u ovu zemlju više investiraju, ali je valjda sve to u okviru koncepta tzv. novog patriotizma zapadnog tipa, koji ste vi promovisali pre nekih mesec dana.
Drago mi je da klimate glavom, ali bih zaista voleo da nam objasnite šta znači taj novi patriotizam zapadnog tipa, uz jedan preduslov, da nam onda ipak objasnite i šta je to stari patriotizam istočnog tipa.
Jer, ako postoji novi patriotizam zapadnog tipa, onda je logična posledica da postoji i stari patriotizam istočnog ili istočnjačkog tipa.
Zaista sebe smatram patriotom i, kada god su neke patriotske teme, s pažnjom ih gledam i volim na neki način da učestvujem, ali bih voleo da mi pojasnite, ne samo meni, nego i građanima Srbije šta to zapravo znači. To je opet do te mere paradoksalno da vi, zapravo, čak i da prihvatimo tu terminologiju "novi patriotizam zapadnog tipa", ljudima koji žive na Zapadu, a jesu Srbi, objašnjavate šta je to patriotizam zapadnog tipa.
Patriotizam postoji ili ne postoji. Hvala bogu, naši ljudi su, pogotovo na Zapadu, patriotski opredeljeni i mnogo bolje poznaju i šta znače evropske integracije i evropske vrednosti. Mnogi od njih upravo žele da na jedan izbalansiran način i shodno našem mentalitetu ne primene baš sve ono što postoji na Zapadu i u Evropi, i to jeste vrednost srpske dijaspore.
Nadam se da ćete na neko od ovih pitanja koje sam vam postavio odgovoriti. Kako planirate da ova skupština postoji? Šta je mandat? Nisam zadovoljan odgovorima da ćete to definisati podzakonskim aktima, jer to ne može da se definiše podzakonskim aktima. Zašto je to do ove mere u ovom zakonu nedorečeno?
Da vam najavim, o tome ćemo i kada budemo govorili o amandmanima, da smo, za razliku od vas, mi odlučili da KiM, baš kao i AP Vojvodina, ima svog predstavnika u Savetu i da smo u tom smislu dali i konkretan predlog da predstavnik KiM bude i predsednik Skupštine zajednica srpskih opština na KiM. Nadam se da ćete taj predlog usvojiti.
U vezi s priznanjima, koja nesporno, kao država i kao Ministarstvo za dijasporu, imamo pravo da ustanovimo, nije nam baš najjasnije zbog čega imamo priznanje vezano za politiku ili politički doprinos koje se zove ''Car Dušan''. Mi smo predložili izmenu da se odlikovanje u toj oblasti zove ''Slobodan Jovanović'', s obzirom na značaj, rad i delo Slobodana Jovanovića, a i na njegov status koji je imao možda kao izgnanik, ali svakako kao pripadnik dijaspore. Zahvaljujem.

Ministar Srđan Srećković ima reč.

Nisam želeo i planirao da koristim tu proceduralnu mogućnost da se kao ministar i predlagač ovog zakona javljam za reč nakon diskusije svakog poslanika. Nakon završetka rasprave osvrnuću se na sve predloge i sugestije svih poslanika i poslaničkih grupa, ali s obzirom na to da ste pomenuli neke veoma osetljive političke teme, osetio sam obavezu da se po ovom pitanju javim.

Moram, sa izvesnom dozom čuđenja, da konstatujem da zaista, uz veliki trud i napor, nisam uspeo da shvatim šta ste u vašem izlaganju želeli da istaknete. Možda ću uspeti kasnije.

Govorili ste o tome koliko su pitanja dijaspore i Srba u regionu značajna i važna vašoj političkoj stranci i vašem poslaničkom klubu, ali mislim da o tome najbolje govori činjenica o broju prisutnih poslanika vašeg poslaničkog kluba na ovoj sednici Skupštine, koji ipak na neki način pokazuje koliko značaja vi pridajete ovom pitanju.

Samo sam želeo da kažem jednu rečenicu, jer je tema osetljiva. Na čelu Saveta za Srbe u regionu nalazi se predsednik Republike Srbije i mislim da je to najbolji pokazatelj i siguran dokaz koliko ova vlada i ova država poklanjaju pažnje pitanjima Srba u regionu. Predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine je zastupljen u Savetu za Srbe u regionu zato što veliki broj izbeglih i raseljenih lica ima privremeno ili stalno boravište na teritoriji AP Vojvodine.

Prihvatanje vašeg predloga ili sugestije da Srbi sa teritorije KiM imaju svog predstavnika u ovom savetu impliciralo bi da mi, kao država, priznajemo nezavisnost KiM. Vlada u kojoj učestvuje moja politička stranka i moja malenkost na tako nešto nikada neće pristati. Mislim da je trebalo malo bolje da razmislite pre nego što ste ovakav stav iznosili.

Više neću koristiti ovu mogućnost da uzimam reč i oduzimam dragoceno vreme narodnim poslanicima, pa ću na kraju prodiskutovati o svim temama za koje mislim da su bile značajne, a ukoliko vi želite da istaknete koliko ste posvećeni pitanju dijaspore i Srba u regionu, bilo bi onda lepo i za građane Srbije korisno da obezbedite veće prisustvo vaših poslanika, jer broj vaših prisutnih poslanika pokazuje da ova tema za vas nije značajna, nažalost.

Repliku je uputio gospodin Zoran Nikolić.

Tačno je da ovde sede tri poslanika iz poslaničke grupe DSS, i to su tri poslanika koja će govoriti o ovom zakonu.
S obzirom na kvalitet Predloga zakona, mi smo procenili da su tri poslanika sasvim dovoljna da vam objasne koliko je ovaj zakon loš, tako da - prema svecu i tropar. Znamo da je ovaj zakon loš i bićete sasvim dobro informisani o svim lošim aspektima koji u ovom zakonu postoje.
Što se tiče predstavnika KiM, ne znam da li vi vodite računa o tome šta pričate. Kao ključni argument iznosite da niste uključili predstavnike sa KiM zato što bi se, ako biste ih ubacili u Savet, to moglo protumačiti kao da bi to bili predstavnici Srba u regionu ili ne znam šta u dijaspori. To ste vi rekli.
Ali, onda ja vama postavljam pitanje - zbog čega postoji predstavnik AP Vojvodine? Da li zbog toga što možda, kada se bude glasalo za statut Vojvodine, u perspektivi i vaša stranka smatra Srbe u Vojvodini kao Srbe u regionu ili, ne daj bože, u dijaspori? Vi mašete glavom, ali verujte mi da ovaj predlog statuta Vojvodini daje državnost.
Koristeći vašu logiku, želim da vam kažem da ipak malo stanete na loptu i razmislite kada iznesete neki argument. Ne postoji odbrana od argumenta zbog čega u Savetu ne postoje predstavnici KiM.
Mi smo vam amandmanom dali častan izlaz iz te situacije, jer je to ozbiljan propust, previd, kako god, ali ako niste spremni ni taj amandman da prihvatite, onda smo na jasnim pozicijama i znaćemo šta to zapravo znači.
Nemojte se sekirati za poslaničku grupu DSS. Obratite pažnju na poslanike vladajuće većine, a naročito iz vaše stranke, jer ni oni nisu baš u nekakvom sjajnom broju ovde. A poslanici koji su ovde prisutni su sasvim dovoljni da dokažu da je ovaj zakon jako loš.

Narodni poslanik Jovan Nešović ima reč.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je danas jedan zaista važan sistemski zakon, o dijaspori i Srbima u regionu. To je zakon koji treba da se odnosi na nekih tri do četiri miliona ljudi koji danas žive u regionu, blizu državi Srbiji, i u rasejanju. Ovaj zakon treba da pokuša da na jedan sistemski način ove ljude uključi u društveni, ekonomski i politički život u Srbiji.
Moramo takođe na početku reći da naša dijaspora nije brojna toliko kao dijaspore nekih drugih, mnogo većih država, ali u relativnom smislu, ako jedna trećina stanovništva živi van granica države, onda to zaista predstavlja veoma značajnu stvar.
Treba reći i ono oko čega se vodila polemika, a to je da je ovaj zakon prošao javnu raspravu. Ne branim ja u ovom trenutku gospodina ministra, ali bar šest meseci je ovaj zakon stajao na sajtu Vlade Republike Srbije, odnosno resornog ministarstva. Svako ko je želeo da pogleda ovaj zakon, mogao je i da ga pogleda i da da svoje sugestije.
Moram priznati da ima tri meseca kako smo na resornom odboru, Odboru za Srbe izvan Srbije, razgovarali o ovom zakonu. Ministar je pročitao organizacije koje su učestvovale u predlozima da dobijemo što kvalitetniji zakon i, zaista, iskreno govoreći, svi oni koji su želeli, imali su sasvim dovoljno vremena da daju svoje sugestije i svoj doprinos tome da kvalitet ovog zakona bude što bolji.
Hoću da kažem nekoliko stvari koje su po meni važne u ovom zakonu. Prvi put jedan zakon definiše šta znači dijaspora i ko čini Srbe u regionu.
Kaže se da dijaspora obuhvata političku i ekonomsku emigraciju iz države koja se dešavala mnogo godina unazad, a Srbi u regionu predstavljaju naše sunarodnike koji žive u okolnim državama, u državama eks-Jugoslavije, i u članu 2. su definisane tačno koje su to države. Možemo govoriti o tome da li to može da se proširi, ali mislim da je ova konstatacija, napisana u ovom zakonu, sasvim dobra.
Najvažnija institucija koja se formira ovim zakonom jeste Skupština dijaspore i Srba u regionu i, onako kako je zakonopisac napisao ovde, ona treba da bude nosilac jedinstva države Srbije i našeg celokupnog nacionalnog korpusa. Zašto? Zato što su u njoj delegati sa svih prostora, sa cele zemaljske kugle gde žive Srbi, ali u radu Skupštine učestvuju i nosioci izvršne vlasti i predsednik države kao počasni delegat.
Mislim da ovde treba prihvatiti amandman, o njemu smo pričali i na Odboru za Srbe izvan Srbije, da i predstavnik skupštinskog odbora, Narodna skupština, ima svog delegata u ovom telu i bude njen član. Mislim da to nije problem i da, pored članova koji su definisani, predstavnika Pravoslavne crkve, predstavnika Srpske akademije nauka i umetnosti, predstavnika Privredne komore i Javnog servisa, zaista i predstavnik skupštinskog odbora treba da učestvuje u radu Skupštine.
Takođe treba reći da Skupština ne donosi neke važne odluke. Ona utvrđuje probleme dijaspore i Srba u regionu, predlaže kako da se ti problemi prevazilaze. I to jeste važno, na kraju krajeva.
Ostaje nedoumica koju su kolege iznele, a mislim da se tu može naći rešenje, oko toga da li treba ograničavati mandat Skupštine na vremenski period. Zaista, dužina mandata delegata je nešto o čemu, čini mi se, Ministarstvo treba da razmisli i da se naprave konsultacije.
Zakonom je takođe definisano da bliže uslove i način izbora delegata sporazumno utvrđuju organizacije iz člana 14. ovog zakona, koji deluje na teritoriji država ili delu država za koje se vrši izbor određenog broja delegata. Tu će, čini mi se, vreme pokazati da li smo dobro pogodili rešenje, iz jednog prostog razloga što koliko postoji političkog nejedinstva ovde u Srbiji, toliko postoji i nejedinstva među našim ljudima koji žive u rasejanju.
Strah me je da ćemo u trenutku kada jedan prostor treba da ima četiri delegata, dobiti spisak od šest ili sedam delegata. Onda će biti problem ko su delegati. Nadam se da će biti odgovornost i tih ljudi tamo koji predlažu delegate da do toga neće doći, ali iskreno govoreći, čini mi se da postoji ta opasnost. Vreme će pokazati da li je moja bojazan u ovom trenutku stvarno opravdana ili nije.
Zakonom je takođe definisano da bi Skupština dijaspore i Srba u regionu bolje funkcionisala i lakše rešavala određene probleme koji tište te ljude ako imamo tri saveta, pa je definisano da su to Ekonomski savet, Savet za statusna pitanja dijaspore i Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i sportsku saradnju. Članovima 24, 25. i 26. ovog zakona definisani su poslovi koje ti saveti obavljaju za potrebe Skupštine.
Čini mi se da ovde jeste važno reći nekoliko stvari koje su vezane za našu dijasporu. Mnogi su danas rekli da je godišnji priliv od naših ljudi iz dijaspore u državu Srbiju 5,1 milijarda dolara.
To su neke procene i to predstavlja jako važnu kariku u ekonomskoj stabilnosti države Srbije.
Podaci govore da samo iz Švajcarske ljudi u proseku godišnje šalju u Srbiju negde oko 4.000 evra, a to znači da godišnje po tom osnovu, iz te male države, Švajcarske, u Srbiju dođe negde oko 360 miliona evra.
S druge strane, najveće doznake Srbiji su od ljudi iz Nemačke, i to je preko milijardu evra, prema podacima Svetske banke.
Takođe treba reći, vezano za dijasporu, da nikada ne treba zaboraviti kolika je bila nesebična materijalna i finansijska pomoć za vreme sankcija i rata na ovim prostorima. Da nije bilo te dijaspore, sigurno bi veliki broj ljudi u Srbiji živeo u bedi i patnji.
Mislim da je nekoliko puta do sada rečeno i to da dijaspora ima i značajnu ulogu u privrednom razvoju Srbije, odnosno u otvaranju malih i srednjih preduzeća čije su gazde ljudi iz dijaspore. Negde oko 500 miliona dolara je do sada uloženo i trenutno negde radi preko 20.000 ljudi u tim preduzećima.
Svako je mesto u državi Srbiji, naročito u ovim kriznim vremenima, jako važno i mislim da se tu može i mora u narednom periodu raditi više. Ministarstvo i sva druga ministarstva moraju da urade mnogo više, jer je, po nekim procenama, potencijal investiranja naše dijaspore uopšte, ne samo u Srbiju, nego u bilo koju drugu državu, negde preko 20 milijardi dolara. To je stvarno veliki potencijal i zaista se mora u narednom periodu uraditi sve da te potencijalne investicije naših ljudi dođu u Srbiju, da ne idu u neke druge zemlje u okruženju i u druge države sveta.
Na kraju krajeva, jako je važno istaći, i tu treba ovi saveti da maksimalno daju doprinos, da negde oko 50.000 ljudi iz dijaspore u ovom trenutku ima visoko obrazovanje i radi u tehnološki najmoćnijim kompanijama. Oko 8.000 doktora nauka u ovom trenutku takođe radi u vrhunskim naučnim i univerzitetskim institucijama. Suvišno bi bilo govoriti koliko bi to bio jako veliki podsticaj za razvoj države Srbije da se što bolje uspostavi veza s tim ljudima, da se neki ljudi ne moraju vratiti, ali da pomognu svojim znanjem razvoju našeg društva.
Takođe je važno, čini mi se, i formiranje Saveta za odnose sa Srbima u regionu, iz prostog razloga što su problemi Srba u regionu sasvim drugačiji nego što su problemi naše dijaspore, i ovaj savet treba da se bavi saradnjom, zaštitom interesa i unapređenjem odnosa države sa Srbima u regionu. Tačno je članom 28. definisano koja su sve pitanja kojima će se baviti Savet za odnose sa Srbima u regionu.
Mislim da je dobro da se prihvati amandman da u ovom savetu učestvuje, pored predsednika države, predsednika Vlade i ministara koji su nabrojani, i predsednik Narodne skupštine.
Treba prihvatiti taj amandman iz prostog razloga što će se onda sve najvažnije institucije ove države baviti i razmišljati kako da se rešavaju problemi koji su vezani, a ima ih stvarno dosta, od izbegličkih pitanja, siromaštva tih ljudi, odnosno nerazvijenosti, do zaštite nacionalnog identiteta i svega onoga što je vezano za pismo, jezik i sve što danas postoji.
Budžetski fond za dijasporu je takođe važna stvar, iz prostog razloga što se pokušavaju na jedan sistemski način rešiti pitanja određenih stvari koje su do sada bile nerešene. Dobro je što je ministar rekao da inicijalni deo tog budžeta treba da bude iz budžeta Srbije, a sve će ono što dolazi od ljudi koji poklanjaju, daju donacije i priloge, biti glavni izvor finansiranja aktivnosti koje su nabrojane.
Nadam se da će to biti sistemski urađeno i da će država napokon uspostaviti kontrolu, da ne bude, kao što su do sada, mnoge donacije i prilozi koji su bili potpuno dobronamerni završavali, čini mi se, u rukama pojedinaca ili u nekim poslovima koji nisu odrađeni onako kako bi trebalo da budu odrađeni i za šta su pare i bile namenjene.
Na kraju, potpuno sam siguran da će primena ovog zakona poboljšati vezu između dijaspore i matice. S druge strane, nadam se da će primena ovog zakona i rad svih ministarstava, ne samo Ministarstva za dijasporu, doprineti bržem razvoju Srbije, a to znači bržim integracijama Srbije u svet razvijenih zemalja, odnosno u EU.
Što se tiče poslaničke grupe G17 plus, mi ćemo zakon podržati u načelu. Nadam se da će biti prihvaćen i par ovih amandmana koji mislim nisu suštinski, ne menjaju zakon. Nadam se da će i druge poslaničke grupe podržati zakon i da ćemo u Danu za glasanje izglasati zakon o dijaspori i Srbima u regionu. Hvala.