Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristiću vrijeme moje poslaničke grupe da iznesem još jednom stav LDP o predlogu ovog zakona o kojem danas raspravljamo u pojedinostima. Ponoviću što smo rekli u načelnoj raspravi - da je ovo nepotreban zakon nepotrebnog ministarstva.
Mi smo prije pet-šest meseci izneli predlog da Vlada Republike Srbije broji 12 ministarstava i po tom predlogu Ministarstvo za dijasporu apsolutno ne treba da postoji.
Zašto mislimo da je ovaj zakon nepotreban? Krenuću od samog obrazloženja ovog zakona i videćete, ovde prevashodno mislim na poslanike vladajuće koalicije, da ono na šta se poziva predlagač ovog zakona, a to je član 13. Ustava Srbije, koji kaže da Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu i da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom, da se ovim predlogom zakona krši stav 1. člana 13. Ustava Republike Srbije.
Reći ću vam o čemu se ovde radi. Član 1. predloga ovog zakona kaže da se ovim zakonom uređuje način osnivanja Saveta za odnose sa Srbima u regionu i Saveta za dijasporu. Onda imamo član 16, koji govori o nadležnosti Skupštine dijaspore i Srba u regionu, gdje se kaže da Skupština bira savete dijaspore i Srba u regionu. Član 23. govori o savetima skupštine i kaže da Skupština obrazuje savete dijaspore. Gde su ovde saveti Srba iz regiona?
A ako govorimo o Savetu za odnose sa Srbima u regionu, onda govorimo o šest-sedam članova koji detaljno objašnjavaju ovaj savet, dok imamo samo dva člana koja govore o Savetu za dijasporu, pri čemu Savet za dijasporu obrazuje Vlada, a za Savet za odnose sa Srbima u regionu zakon definiše ko čini ovaj savet, čime se bavi i šta radi.
Postavlja se pitanje zašto, kada govorimo o savetima dijaspore, ne govorimo i o savetima Srba u regionu. Tu mislim na Ekonomski savet dijaspore, Savet za statusna pitanja dijaspore, Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i sportsku saradnju. Ovo su malo nelogične stvari, jer imamo, s jedne strane, u članu 16. da Skupština bira savete dijaspore i Srba u regionu, a nigde u ostalim članovima ne vidimo na koji način ta skupština bira članove Saveta Srba u regionu.
Takođe, ako govorimo o kršenju člana 13. stav 1. Ustava, kada govorimo o državljanima Republike Srbije, ovde se, kada govorite o dijaspori, govori da dijaspora obuhvata državljane Republike Srbije koji žive u inostranstvu, ali nigde kroz ove članove ne vidimo na koji način ovaj zakon tretira državljane Republike Srbije koji nisu pripadnici većinskog naroda u Republici Srbiji.
Pogledajte, gospodine ministre, član 4. stav 2). Piše: ''upotrebom, učenjem, čuvanjem i negovanjem srpskog jezika i ćiriličkog pisma, čuvanjem i negovanjem srpskog kulturnog, etničkog, jezičkog i verskog identiteta''. Da li ovo treba da stoji? Da, ali treba da stoji i za državljane Republike Srbije koji nisu pripadnici većinskoga naroda.
Takođe, gospodine ministre, u članu 14, gdje definišete šta podrazumijevate pod organizacijama u dijaspori, kažete: ''radi čuvanja i negovanja srpskog kulturnog, verskog i etničkog identiteta''. Da li to treba da stoji? Da. Ali, da treba da stoji – jezički, verski i kulturni identitet državljana Republike Srbije? Da, i to treba da stoji.
Da li mi, na ovaj način, iz ovog zakona izbacujemo sve organizacije dijaspore koje imaju multietnički karakter? Odnosno, da li one organizacije koje imaju multietnički karakter mogu po ovom zakonu o dijaspori da konkurišu za sredstva koja su predviđena za negovanje jezika, tradicije i ostalog što je definisano predlogom ovoga zakona?
Sve ovo govori da je ovaj zakon, po nama, nepotreban. Zašto je nepotreban? Zato što on samo u definiciji pojmova govori o državljanima, o građanima, ali ako krenemo u suštinu, videćete da ovde građani, odnosno državljani Republike Srbije nemaju uticaja, odnosno ne mogu da imaju takav uticaj kao što imaju pripadnici većinskog naroda.
Pogledajte član 2. u ovom zakonu, gde kažete da dijaspora obuhvata i pripadnike srpskog naroda iseljenike sa teritorije Republike Srbije i iz regiona i njihove potomke. U članu 4. u zadnjem stavu se kaže – ''radi ostvarivanja veza i sa iseljenicima sa teritorije Republike Srbije i njihovim potomcima, koji nisu obuhvaćeni članom 2. ovog zakona, ako postoji zajednička svest''. U članu 2. nije potrebna ta zajednička svijest, ali u članu 4. i drugima je potrebna ta zajednička svijest.
Tu se postavlja još jedno važno pitanje – ko definiše tu zajedničku svijest, odnosno ko je sa te druge strane koji treba da kaže da postoji, odnosno ne postoji ta zajednička svijest?
Sve su ovo argumenti zašto mi ne možemo da glasamo za ovaj predlog zakona. Odnosno, svi su ovi argumenti uticali na to da LDP ne podnese nijedan amandman jer smo mišljenja da ovaj zakon ne može da se popravi.
Koncept ovog zakona je za nas stran i, samim tim, za njega nećemo glasati. Pozivamo i neke stranke vladajuće koalicije da ovo ne podrže.