Gospodin ministar Rasim Ljajić. Samo se prijavite, molim vas, gospodine ministre. Izvolite, gospodine ministre, imate reč.

Bez namere da polemišem sa poslanikom Markićevićem, želim samo nekoliko pojašnjenja da dam. Pre svega, što se tiče te dve milijarde viška koje spominjete, rekao sam da ćemo uštedeti dve milijarde u odnosu na budžet 2009. godine. Od toga, milijardu i po zato što ćemo promeniti zakon na osnovu kojeg će se menjati osnova za utvrđivanje porodiljskog odsustva, i još petsto miliona dinara na poziciji materijalnih troškova (dakle, reprezentacija, telefon, smanjenje ugovora o radu). To su te dve milijarde, koje nisu višak, već će biti uštede u odnosu na budžet iz 2009. godine.
Što se tiče MMF-a, mogu vam reći da sam u nekoliko navrata u toku ovih, a i nekoliko prethodnih pregovora imao prilike da razgovaram i nijednom nije bilo govora o nekim predlozima koje ste vi navodili, a koje je MMF, navodno, iznosio.
Međunarodni monetarni fond je došao sa svojim predlogom da bismo povećanjem PDV-a uspeli u velikoj meri da postignemo rezultat kojim bi se umanjio budžetski deficit, naglasivši da to nije njihov ultimativni predlog ili stav, već mera za koju oni smatraju da je dovoljno kredibilna i da će u kratkom vremenskom periodu dati rezultat, ali da će prihvatiti svaku meru Vlade Republike Srbije ukoliko se na adekvatan način obrazloži i ekonomski potkrepi.
Da li je ovo iznuđena mera? Verovatno ste u pravu. Jeste iznuđena mera, ne zbog pritiska MMF-a, već zbog činjenice da nijedna vlada od 2000. godine nije radila ovo što znamo svi da mora da se uradi. Verovatno je ova kriza bila razlog da se krene sa realizacijom onoga što je neophodno.
Da li su kriterijumi najbolji? Bilo koji kriterijumi da su utvrđeni, oni bi bili razlog za polemiku. I opravdanu i neopravdanu. Ali, od nečega se moralo krenuti. Slažem se sa vama u potpunosti da ceo proces mora biti izveden tako da bude što socijalno opravdaniji, ukoliko je to moguće, da ti ljudi ipak dobiju i zadovoljavajuću otpremninu i mogućnost da nađu novi posao.
Ovo jeste tema gde možemo polemisati do sutra, jer ovo niko ne voli da radi. Ovo je krajnje nepopularno, što se uopšte na ovakav način govori o otpuštanjima, kako ste vi rekli, da je to zakon o otpuštanjima. Naprosto, negde se crta morala podvući.
Ova vlada je odlučila da uđe u taj posao, ma koliko on politički bio osetljiv, nepopularan, jer se radi o sudbinama ne samo ovih ljudi, već njihovih porodica, a to nije mali broj.

Zahvaljujem, gospodine ministre. Gospodine Markićeviću, imate još jedan minut.        

Želim repliku gospodinu ministru.

Izvolite.

Gospodine Ljajiću, zaista nemam želju da se sa vama ovde sukobljavam ili polemišem, ali moram da primetim da ste vi preskočili da komentarišete ono glavno što sam hteo; možda sam bio nejasan.
Vi ste sami govorili da ima 300 državnih sekretara u ne znam koliko ministarstava. Lakše bi građani progutali ovo da kažete... Lakše bismo mi kao opozicija ovo prihvatili, da ste vi dali primer kao ministar. Možda ne vi lično. Vi znate dobro sa čime se susrećete kada idete po Srbiji i pokušavate neke probleme da rešite. Usput napravite još poneku stranku, ali dobro, sve je to politika. To vas pitam. Zašto vi niste seli u Vladi i rekli – ljudi, 28 ministarstava, 25 ministarstava; mi smo najveća Vlada, 300 sekretara, 500 pomoćnika, 5.000.000 savetnika. Zašto to niste uradili? Vi izbegavate odgovor na to.
Možda vi niste najodgovorniji, možda su vas zato i poslali ovde, jer vi devet godina svesno prihvatite ulogu neke žrtve u raznoraznim teškim političkim situacijama. Ali, to je vaš izbor, sami ste hteli ovde da dođete. Oni koji je trebalo da dođu ovde nisu došli danas, i dva puta nemamo sednice. Koliko to košta? Koliko je tu praznih tanjira moglo ...? Kada javnost i mediji znaju da opominju poslanike, s pravom, da se uozbilje, sada bi trebalo da isto to rade i sa ministrima. Ni u jednom elektronskom mediju nema komentara o tome da ministri nisu došli. Insistiram na ovome.
Ne želim, zaista, polemiku sa vama. Zašto ne objasnite zašto se nije smanjio broj ministarstava, broj državnih sekretara? Pobrali ste političke poene kod građana Srbije, jer ste to jasno govorili. Jeste li vi to iskreno govorili tad ili sad, šta sada mislite?
Hajde da ovo skinemo sa dnevnog reda, da dopunimo, da se smanji broj ministarstava na pola, sasvim je dovoljno. To ste i vi sami rekli. Hajde da uradimo to i da bude lakše nekim građanima. Pogotovo što tim ministrima nećemo morati da damo otpremnine. Znate, kada jedan ministar izgubi ministarstvo, ionako mu mandat traje dve-tri godine, a kada neko izgubi posao u nekoj opštini ili republičkoj administraciji, izgubio ga je za ceo život. Vidite da to nije isto. Dokažite ono što ste govorili pred svim građanima Srbije. Hvala.

Zahvaljujem. Gospodin Rasim Ljajić ima reč. Izvolite.

Lako ću se složiti sa vama da je Vlada preglomazna i da treba da bude smanjena. Nažalost, imam četiri poslanika u ovom parlamentu; kada budem imao više i veći uticaj, moći ću da na drugačiji način utičem da ta vlada bude daleko manja.
Što se tiče broja državnih sekretara i pomoćnika, kada je Vlada usvajala predlog ovog zakona donela je istovremeno i zaključak i preporučila svim ministarstvima da predlože racionalizaciju broja državnih sekretara i pomoćnika. Rekao sam i sam da imam suviše državnih sekretara i pomoćnika i da sam napravio plan, te da ću imati ubuduće dva državna sekretara i četiri pomoćnika i da ću to predložiti Vladi.

Zahvaljujem. Gospodin Miletić Mihajlović ima reč.

Poštovana predsednice, članovi predsedništva, gospodine ministre, saradnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa SPS - JS svakako će podržati ove zakone, pre svega iz razloga što svaka predimenzionirana administracija nije u interesu građana, države ili lokalnih sredina. One moraju da budu dobro organizovane, efikasne, dovoljno jeftine, jednom rečju - optimalne. S druge strane, to će svakako doprineti stvaranju pretpostavki za kreiranje razvojnih gradskih i opštinskih budžeta. U svakom slučaju, stvari će ići u nekom drugom pravcu.
Međutim, i ranije sam govorio o jednom drugom aspektu, a taj aspekt je ovde isplivao u svojoj punoj veličini. Reč je o onom stalnom stanovništvu koje se uzima kao kriterijum za određivanje određenih parametara na osnovu kojih jedna lokalna sredina ostvaruje svoje pravo, bilo da je reč o visini transfera, bilo da je reč o broju zaposlenih u lokalnoj administraciji, bilo da je reč o broju sudija, o broju zaposlenih u zdravstvenim ustanovama itd.
Problemi nastaju 2002. godine kada se, na osnovu preporuke (naglašavam - preporuke) međunarodne zajednice, računa broj stanovnika koji su ovde nastanjeni, a ne onih koji su na privremenom radu u inostranstvu. Ovaj problem je naročito veliki u istočnoj Srbiji u mnogim opštinama, pre svega u opštinama koje su zaostale, koje imaju slabu materijalnu osnovu, koje nemaju pretpostavke za dalji razvoj, za zapošljavanje, koje imaju negativnu stopu priraštaja, iz kojih veliki broj ljudi odlazi ka većim centrima.
Konkretno, opština iz koje dolazim, Petrovac na Mlavi, ima jednu trećinu stanovnika koji su na privremenom radu u inostranstvu; nekih 12.000 ljudi se ne broji, kao da ne postoje. Rekao bih da su nepriznati stanovnici opštine Petrovac na Mlavi. Još je teža situacija u Negotinu i u nekim drugim opštinama na istoku Srbije.
Ovo moje ukazivanje nije stvar opozicionog ili pozicionog delovanja; to je suštinski problem, sa kojim se moramo suočiti. Gospodine ministre, uzdam se u snagu vašeg autoriteta, da se u određenim prilikama kada se o tome razgovara u Vladi ovo pitanje ozbiljno razmotri.
U konkretnom slučaju, lokalna administracija i te kako opslužuje ovih 12.000 ljudi. Reč je o ljudima koji plaćaju poreze. Recimo, poreska odeljenja koja su formirana u opštini naplaćuju porez na imovinu fizičkim i privatnim licima, gde je svakako i ovih 12.000 ljudi. Naplaćuju komunalne takse, naplaćuje gradsko građevinsko zemljište, a vlasnici gradskog građevinskog zemljišta su i ovi ljudi. Kada su u pitanju sve druge usluge koje se tiču urbanističkih uslova, davanja dozvola, izvoda iz matične knjige rođenih, državljanstva, raznih overa, administrativnih taksi itd., lokalna administracija u jednakoj meri opslužuje i ove građane.
Da stvar bude gora, ti ljudi su u biračkom spisku, imaju svoje stalno prebivalište u svojoj opštini, a opštini se priznaje manji broj stanovnika nego što ih ima na biračkom spisku. To je zaista veliki apsurd.
Svakako, to utiče i na druge parametre koji su značajni, npr. na visinu transfera. Kada je reč o tome, tu imamo voluntaristički pristup – u određenim momentima se uzima ovakav reper, kao jedan kriterijum, a u drugim momentima se nalaze drugi razlozi, možda i politički, da se ti transferi uvećavaju itd.
Da li je moguće da se na osnovu jedne preporuke zapadnih zemalja učini jedan takav rez, jedan takav pristup koji još više osakaćuje, u krajnjoj liniji dovodi do nepovoljne situacije te lokalne sredine i unižava, da tako kažem, te stanovnike? Oni donese ogroman novac i čine značajnu stavku u stvaranju deviznih rezervi ove zemlje, a nepriznati su, kao da ne postoje.
Naravno, sa ovim problemom se suočavaju i državni organi, nije reč samo o lokalnoj administraciji. Znate li koliko problema ima samo MUP prilikom izdavanja javnih isprava, što je sada u toku? Mi smo, kao lokalna sredina, učinili napor da stvorimo bolje materijalno-tehničke uslove i pomogli MUP-u da bi opslužili te građane koje država ne priznaje.
Taj parametar od četiri na hiljadu nije sporan. Po nama, može da bude i manji, ali je sporan način računanja broja stanovnika koji se uzima prilikom određivanja određenih prinadležnosti koje pripadaju lokalnoj samoupravi. Mislim da ovakav pristup, koji se ne tiče samo ovog zakona, već se tiče i drugih zakona, drugih zaključaka, odluka itd., nije u saglasnosti sa Zakonom o ravnomernom regionalnom razvoju i regionalizaciji Srbije, koji ima za cilj ujednačavanje tih regiona. Ovakav pristup apsolutno ide u dijametralnom, u drugom pravcu u odnosu na ono što je duh Zakona o ravnomernom regionalnom razvoju.
Svakako, kao poslanička grupa učinićemo sve da se ovim pitanjem pozabavi i Asocijacija gradova i opština i da, pre svega, inicijativu u svoje ruke uzmu opštine koje su suočene sa ovim problemom.
Radi se o stvarnom broju stanovnika, koji daju značajan doprinos i državi i lokalnim sredinama. Ovde nije reč o fiktivnim stanovnicima koji su došli samo iz nekih razloga da se prijave, ovde je reč o ljudima koji imaju ogroman novac i ogroman uticaj, i to moramo drugačije rešiti.
Nadam se da će ovakvo razmišljanje naše poslaničke grupe i ukazivanje na ovo stići i do ušiju ministra Dinkića, ministarke finansija Dragutinović i ostalih ministara, koji će učiniti da se pitanje onoga što pripada tim opštinama, koje su zaista u teškoj situaciji zbog ovog problema, na pravi način reši.
Ovim se favorizuju drugi, veći centri, gde imamo veći priliv. Ni studenti koji odlaze iz naših sredina u veće gradove neće se računati u broj stanovnika; davaće uvećane norme za razne stvari, pa i za uvećanje administracije u većim gradovima. Zahvaljujem se na pažnji.