Naravno, ne mogu da pričam o ovim tehničkim izrazima jer ja to stvarno ne znam i mogao bih da pogrešim. Lako je gospodinu Markoviću, on je 25 godina radio u nekoj firmi koja se bavila ovim poslovima pa može da priča i o istorijatu gasovoda kod nas. Ja bih ipak da se vratim na ovaj prvi predlog zakona iz ovog seta propisa koje ovde u Skupštini zastupa gospodin Škundrić. To je Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda.
Na početku, zbog onog dela javnosti koji će u odloženom prenosu ovo da gleda, ako uopšte neko gleda, ovo nema veze sa „Južnim tokom“, ovo nema veze ni sa ruskim partnerima, sa ruskim prijateljima, ovo je čisto unutrašnja stvar Republike Srbije. Bilo je ovde govornika koji su ovaj zakon vezivali za „Južni tok“, pa ste primetili tu grešku, ali dobro, ispravilo se.
Moram da vam kažem na početku da sam se ja spremao za ovaj zakon, odnosno očekivao sam jedan ovakav zakon. Očekivao sam ga prošle godine u decembru mesecu, ali kada sam video da se u skupštinskoj proceduri nalazi zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji onda sam bio potpuno siguran da će u sledećoj varijanti da dođe zakon i da će upravo ovaj koji je naveden u članu 2. Predloga zakona biti obuhvaćen.
Jutros sam vam objašnjavao da sam se pripremao za diskusiju i za ovu temu, kao što sam se i 1996. godine na ovom istom mestu, gospodine Škundriću, takođe pripremao za onaj zakon o potvrđivanju sporazuma između ove dve naše strane. Tada smo mi srpski radikali iznosili kritičke primedbe iz potpuno drugačijih razloga, ali i tada smo uvažavali situaciju da imamo i blokadu, i „Mol“ u Mađarskoj, i uslovljavanje itd. Ne želim da otvaram tu temu, to je bilo pa je prošlo.
Na šta želim da vam skrenem pažnju? Februara meseca ove godine sam insistirao kod predstavnika Vlade, to je jedna gospođa iz Ministarstva finansija, da ona objasni o čemu se radi kada je u pitanju izmena Zakona o eksproprijaciji.
Odmah da vam skrenem pažnju, mislim da ste morali, pre nego što ste sastavili ovakav predlog zakona, da imate kvalitetnije stavove Ministarstva finansija i Sekretarijata za zakonodavstvo. Sumnjam da je sada Sekreterijat za zakonodavstvo osposobljen za kvalitetan rad. Zbog čega? Ovo je materija koja ne podleže bilo kakvom specijalnom zakonu, bez obzira na to što je u Zakonu o eksproprijaciji u članu 2. nešto napisano. Zbog čega? Ne može nijednim specijalnim zakonom da se promeni nešto što je definicija već nekoliko stotina godina.
Gospodine Škundriću, reč „eksproprijacija“ znači da nešto što je u privatnoj svojini prelazi u državnu svojinu. Reč „administrativni prenos“ znači da nešto što drži državni organ prelazi u državinu drugom državnom organu, bez promene svojinskog oblika.
Kada u članu 1, 2. ovog predloga zakona stavite u isti koš eksproprijaciju, administrativni prenos, delimičnu eksproprijaciju, odmah je u startu napravljena velika greška. To ne može da prođe. To je osnovni problem. Jer, može da se postavi još jedno pitanje – ako je taj magistralni gasovod od Beograda došao negde do Niša, pa je neko već napravio nešto, zašto onda taj ne nastavi u nastavku?
Ova koncepcija zakona je pogrešna. Ovo je moglo na neki drugi način da se reši.
Moram da vam skrenem pažnju da je i 2007. napravljena greška. Naravno, dugo radim ovaj posao, pa sam jedan od autora Zakona o javnim preduzećima i poveravanju poslova od opšteg interesa. Naša ideja nije bila ovo.
Dalje, moram da vam skrenem pažnju – sa gledišta eksproprijacije i administrativnog prenosa ne postoji nikakva razlika između magistralnog, regionalnog gasovoda, i onog po ulicama. Zašto? Zato što je kod eksproprijacije glavna stvar nepokretnost.
Na sednici Odbora za finansije predstavnika ministra finansija sam upozoravao da treba da se razvije i poseban sistem tzv. realnih tereta i službenosti, da nema potrebe da se vrši eksproprijacija, u smislu prelaska nepokretnosti iz jednog svojinskog oblika u državnu svojinu, kada može da se dobije dozvola da se sprovedu te instalacije na 80 santimetara ili metar u zemlji, da se vrati zemljište i onda idu ograničenja – ne može kuća, ne može drvo, ali može pšenica, može bilo šta. Koristim nešto kao primer, možda sam tehnički i pogrešio, ali hoću da stavim težište na nepokretnosti na zemljištu. Ovde je izabran pogrešan put.
Kada je menjan Zakon o eksproprijaciji, februara meseca ove godine, rečeno je da je potrebno da se promene tri stvari. Daću vam konkretan primer, gospodine Škundriću.
Prema zakonu iz 1996. godine, korisnik eksproprijacije moglo je da bude javno preduzeće od republičkog interesa, poput „Elektroprivrede“, ali u praksi je eksproprijaciju radi skidanja zemljišta, radi otkopa itd. vršila „Kolubara“, zavisno preduzeće u sistemu.
Ova promena je praktično bila legalizacija postojećeg stanja u tom delu i onda je rečeno – korisnik eksproprijacije može biti javno preduzeće od republičkog interesa i svako zavisno preduzeće koje je javno preduzeće napravilo.
Kada smo donosili Zakon o javnim preduzećima mi smo stavili ograničenja upravo da bismo mogli da kontrolišemo javna preduzeća, koja očigledno, evo, dvadeset godina ne može niko da kontroliše, pošto su ona posebna fela, posebna vlast, jači su od svakog ministarstva, faktički su jači, materijalno su jači.
Postavljeno je pitanje – da li može preduzeće u mešovitoj svojini; rekli su – ne, ne može da bude korisnik eksproprijacije. Sve to ne može da se promeni leks specijalisom, jer leks specijalis može samo da prećuti jednu sitnicu u sistemu uslova koji moraju da se ispune. O tome se radi.
Znači, naši prigovori nisu, kako ste na početku protumačili, da Vranje ne dobije gas. To naša ideja nije, ali želimo da se poštuje zakon, pogotovo što je u Srbiji za proteklih devet godina došlo do ekspanzije, pored drugih mafijaških grupa, i te energetske mafije. To mora da se kaže i to nije specifičnost Srbije, to je jednostavno trend.
Znate i sami, za proteklih nekoliko godina toliko se stvari promenilo u ovome što se zove infrastruktura ili saobraćaj: pa, donji stroj - država, mogu da jure privatne lokomotive; kod pošte je takođe nešto državno, nešto ide na privatno; kod kablovskih televizija nešto je državno, drugo ide privatno; pa i kod ovoga.
Imamo loša iskustva sa cenom i sa transportom. Što se tiče cene, podsetio bih vas da sam od 1998. do 2000. godine i te kako imao problema u to vreme kada sam obavljao neku funkciju, pošto je u nadležnosti mog ministarstva bila i kontrola cena energenata, pa koliko njih, posrednika, kako se ko dograđuje itd. Dalje, ako se nešto reguliše zakonom, što po pravilu treba da se reguliše odlukom Vlade... Jer, jedno je utvrđivanje opšteg, to se sada kaže javni interes, to je ta promena zbog Ustava, a drugo je postupak eksproprijacije.
To što je prilikom izmene Zakona o eksproprijaciji bankarska garancija odbačena jer državni organ ne može da je obezbedi, to je dobro rešenje, ali ovo što sada pokušavate sa ovim zakonom je pravno nemoguće. Tu vrstu legalizacije preko zakona kao posebne forme ne možete da uradite. O tome se radi, jer ovo je po nekim pravilima suprotno i Ustavu Republike Srbije.
Kada se već pozivate na neke međunarodne ugovore itd., vodite računa, nemaju svi međunarodni ugovori, sporazumi ili naši zakoni o ratifikaciji, potvrđivanju nekih sporazuma primat u odnosu na Ustav Republike Srbije i pravni sistem Republike Srbije. Tu vas je u delu obrazloženja neko malo prevario, jer vam kaže – na bazi tog međunarodnog ugovora možemo da gazimo neke odredbe Zakona o eksproprijaciji. To ne može. Pogotovo ne može zbog toga što ovo preduzeće koje vi stavljate kao korisnika eksproprijacije posluje po našim propisima i na njegovo poslovanje se primenjuju naši propisi.
Kada bismo čak koristili Zakon o stranim ulaganjima, koji je zamrzao... Znate i sami, kada se registruje preduzeće sa stranim ulaganjima uslovi se zamrzavaju na taj dan. I taj kriterijum da uzmemo, opet je nemoguće.
Pod nekim uslovima ovo ste mogli da uradite, s tim da ste napravili tananu razliku između toga ko je korisnik eksproprijacije i ko je budući krajnji korisnik eksproprijacije. Kada nešto putem eksproprijacije podržavite, onda u jednom drugom postupku možete da prenesete na korišćenje, upravljanje, raspolaganje bilo kom drugom licu. Ali, neko vas je prevario da idete na ovu kombinaciju.
Gospodine Škundriću, javna tajna u Srbiji jeste da se priličan broj ljudi koji su radili u Ministarstvu koje ima veze sa ovom materijom nalazi na platnom spisku „Mola“, „Jugogasa“, „Jugorosgasa“, kod Hamovića i Lazarevića, čini mi se da i Vukčevićeva ćerka radi u njegovoj firmi u Italiji. Neću da ulazim u te detalje, ali to je i suviše javna stvar, pogotovo posle Anketnog odbora koji je ispitivao energetsko poslovanje. Radi vašeg saznanja, niko to ne bi saznao da Božidar Đelić nije dostavio dokumentaciju vezanu za Nacionalnu štedionicu, pa se onda otvorila tema: kupovina, prodaja struje, strateške pozicije u naftnoj industriji, gasnoj industriji itd. To je javna tema sada.
Danas ste nas stvarno povredili kada ste ubacivali vaše želje i korisnost, koju niko ne osporava, apsolutno niko ne osporava, kao glavni argument sa kojim kažete – molimo vas da prekršimo Ustav i zakon donošenjem ovog zakona. O tome se radi. Naravno da nam je stalo da se u Srbiji završe neke stvari, ali u Srbiji je u ovom trenutku mnogo potrebnija istina, pravda i zakonitost od bilo kakve druge nazovikorisnosti.
Malo je patetično pričati o nekoj korisnosti za građane Kuršumlije, da bi eventualno u perspektivi mogli da dobiju gas, a oni su svi na kuhinji, kazanu; ili za Blace, Prokuplje. Kada su vas danas ljudi slušali, nervirali su se – gde ovaj čovek živi, šta on priča, da mi sprovedemo gas itd.
Otvaram vam samo temu. Ne želim da prejudiciram neke stvari. Razmislite malo o tome. Kažem, distributivna mreža za gas koji ide prema domaćinstvu ima neki profil, regionalni, magistralni, kako to nazivate, nećete mi zameriti, ima neki drugi „fi“, profil. Postaviti to u zemlju je isti posao. Apsolutno isti posao.
Sa gledišta leks specijalisa imate ovaj član gde govorite o tome da će odluku o eksproprijaciji, konkretno za neku teritoriju, da donose nadležni organi uprave, jedinice lokalne samouprave, i to negira ceo zakon.
Ovakav zakon ima smisla kada je Republika nadležna da odlučuje, kada su republički organi nadležni da odlučuju o eksproprijaciji, ali kada o tome odlučuju organi uprave, jedinica lokalne samouprave, ovaj zakon gubi svaki smisao. Apsolutno svaki smisao gubi.
Samo da vas podsetim, u poslednjim izmenama ovog Zakona o eksproprijaciji, što se tiče pravične naknade koja se određuje prilikom dogovaranja, ubačena je Poreska uprava sa svojim procenama i praćenjem kretanja tržišne vrednosti nepokretnosti na određenoj teritoriji, kao početna instanca, da više odeljenja za finansije u opštinama koja vode taj postupak ne bi proizvoljno nešto radila ili angažovala neke navodne veštake, da vam ne pričam o tome, ali nije izbegnut onaj konfliktni deo, kada u vanparničnom sud određuje pravičnu naknadu.
U ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji postoje i neka dobra rešenja koja omogućavaju stupanje u posed pre pravosnažnosti odluke o pravičnoj naknadi, u cilju efikasnosti sprovođenja nekog posla, da se ne desi da neko zbog dva ara njegove parcele blokira nešto; ne daj bože da se to desi sa „Južnim tokom“, koji je stvarno međunarodni projekat, nije naša privatna prćija.
U ovom trenutku je mnogo važnije da se ovaj postupak sprovede na zakonit način. Član 8. Zakona o eksproprijaciji, posle prečišćavanja, jeste precizan. Znači, eksproprijacija je moguća da bi nešto iz privatne svojine postalo državna svojina. Da bi neko mogao da bude titular državne svojine, mora da bude državno pravno lice: Republika, grad, pokrajina, opština itd. Slažem se, i republičko javno preduzeće koje posluje sa državnom svojinom.
Zato sam februara meseca pitao predstavnika Ministarstva finansija, ženu koja radi 30 godina samo na eksproprijaciji – šta vam je kriterijum kod javnih preduzeća, zato što poslove od opšteg interesa mogu da obavljaju i privatna lica ukoliko im se zakonito poveri vršenje tih poslova. Pa, taj zakon je omogućio da „trče“ ovi privatni autobusi po Beogradu, taj zakon koji smo doneli 2000. godine.
Insistiramo samo na zakonitosti, na poštovanju postojećih propisa, ali shvatite, po definiciji je nemoguće da privatno dođe u privatno u postupku eksproprijacije, a pogotovo je nemoguće u postupku administrativnog prenosa nepokretnosti.
