Čedomir Jovanović reklamira povredu Poslovnika, kao i gospodin Todorović, koji će posle dobiti reč.
Gospodine Nikoliću, da li ga i vi reklamirate? (Ne.)
Gospodin Čedomir Jovanović ima reč.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dačiću, član 27. Mislim da su ovo i suviše ozbiljne teme za ovako neodgovoran odnos prvo parlamenta prema njima. Skandalozno je da mi raspravljamo o zakonima kojima se praktično menjaju zakoni iz 1977, 1988, 1996. godine, da se nisu sastali odbori, pre svega mislim na Odbor za bezbednost, da mi nismo u prilici da zajedno radimo, ne na samom zakonu, nego na podizanju svesti u društvu.
Zakon o vanrednoj situaciji, zakon o zaštiti od požara, veoma su važni zakoni, potrebni našem društvu. Je l' treba da se podsećamo, od klizišta u Novoj Varoši, preko poplave u Užicu i Požegi, onog što se dešavalo u Vojvodini kada se izlije Tisa, sa svim elementarnim nepogodama, Užice - eksplozija?
Kakvi će biti efekti ovog zakona kad mi kao poslanici...? Pogledajte koliko nas je ovde u sali. Nijedan amandman nismo napisali, zato što ne želimo da pišemo amandmane bez prilike da razgovaramo sa ljudima koji su zakon predložili parlamentu. Jedini amandman smo napisali na Krivični zakonik. Mislim da će se ministarka složiti u vezi sa tim.
Jako su važna pitanja o kojima mi ovde raspravljamo, a uopšte ne znam zašto na ovakav način. Kako će lokalna samouprava reagovati kad ovaj zakon stupi na snagu? Da li je svesna svoje odgovornosti?
Da li su privredna društva svesna svoje odgovornosti? Industrijska zona je na kilometar i po od centra grada. Da li će ljudi koji tamo rade biti svesni obaveza koje prate ovaj zakon ako na ovakav način mi o njima raspravljamo, ako Odbor čak nije ni zasedao? Garantujem da 90% poslanika nije pročitalo zakon, koji je došao u Skupštinu u petak.
Ako imamo 13 minuta za sve ove zakone - zaštita od požara, vanredne situacije, upravni spor, sprečavanje sukoba, Krivični zakonik. Je l' mi to šaljemo poruku društvu da ovo nisu važne teme? Ko onda treba da pogleda u oči porodicama koje su uništene u nesrećama, kada im je uništena imovina ili kada stradaju ljudski životi? To ćete vi onda, ministre, da odete tamo u ponoć i slegnete ramenima i kažete - šta da radimo, nema para, takva je situacija.
Interesuje me samo da li je to moralo na ovakav način da se uradi, da ostanemo bez prilike da ozbiljno razgovaramo o tome.

 Vreme. Vi, zapravo, ukazujete na dnevni red, pre nego na formalnu povredu procedure.
Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović, koji takođe reklamira Poslovnik.

Mogao bih slobodno da prijavim i repliku, s obzirom da sam prozvan kao predsednik Odbora za odbranu i bezbednost, ali mislim da primedba nije upućena na pravu adresu. Što se tiče sednice Odbora, u članu 77, a javio sam se zbog člana 77, kaže se - obaveštenje o datumu, mestu održavanja i predlogu dnevnog reda sednice odbora dostavlja se svim narodnim poslanicima, poslaničkim grupama i Vladi najmanje pet dana pre održavanja sednice odbora.
Kako da se zakaže sednica Odbora za odbranu i bezbednost kad je materijal za tri zakona za koja je nadležan Odbor za odbranu i bezbednost dostavljen u petak, posle odlaska svih poslanika iz Skupštine Republike Srbije, stavljen je na sajt Skupštine Republike Srbije u subotu, na Svetog Nikolu, i očigledno je čak, evo i po scenariju ovde, da Skupština uopšte nije ni imala nameru da se sednica Odbora za odbranu i bezbednost održi.
Logično je bilo da ova tri zakona... Ova dva su izuzetno važna, a ovaj treći, vezan za Bezbednosno-informativnu agenciju, samo je tehničke prirode. To pokazuje suštinu načina rada, funkcionisanja Skupštine Republike Srbije, pre svega DS. Oni su bili tu dok je trebalo dizati ruku, odnosno glasati, a sad ih ima ukupno troje. Sada nema, sem tri poslanika, ni jednog jedinog poslanika DS.
Kako očekujete da se zakaže sednica Odbora? Zar očekujete da kršimo Poslovnik? Ne, mi ćemo raditi isključivo u skladu sa Poslovnikom, ali bi ipak trebalo da padnu i maske, koje sve vreme pokušava vladajuća većina da stavi i da obmane građane Srbije o tome kako navodno želi da se rasprava iz Skupštine preseli u odbore.
To nije tačno. Najbolje ste imali prilike da vidite kako to nije tačno pred usvajanje budžeta, jednog od najvažnijih zakona u toku godine. U jednom danu pet ili šest odbora nije moglo da bude održano zato što na sednicama tih odbora nije bilo većine, od strane poslanika vladajuće većine. Zbog čega? Zato što oni i ne žele da se održe sednice odbora. Jer, da žele, njihovi poslanici bi došli, kao što dolaze kad treba nešto da se izglasa.
Evo, danas su uspeli da ih ''navataju'' da dođu da glasaju, da završe to, i posle toga odmah da se pokupe i izađu iz sale.
I ubuduće, što se tiče Odbora za odbranu i bezbednost, sednice će se zakazivati isključivo po Poslovniku, a to podrazumeva da materijal dobijamo na vreme, kako bi poslanici mogli da prouče predloge zakona i na osnovu toga, jednostavno, da daju doprinos, svoje primedbe, kako bi eventualno pokušali da poboljšaju (Predsednik: Vreme), završavam, te predloge koji stižu u Skupštinu Srbije.

Pošto je u pitanju hitan postupak, rokovi nisu ti koji ste vi izneli.
Gospodin Petar Jojić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče predloženih zakona, mogu da kažem da stručna javnost ovo mora da vidi i čuje, da se predlozi zakona dostavljaju narodnim poslanicima dan ili dva pre zasedanja, a da je u pitanju preko dvadeset zakona.
Gde to ima? Ne radi se ovde o lovu i ribolovu. Ne, dame i gospodo.
Gospodo ministri, trebalo je da ovi zakoni dođu pred Narodnu skupštinu još pre najmanje deset dana, da bi narodni poslanici bili upoznati sa njihovom sadržinom, i s druge strane, da uporede ovo što se predlaže od strane nadležnih ministarstava sa uporednim pravom i važećim zakonskim normama, tj. propisima.
Kada je u pitanju izmena i dopuna Krivičnog zakonika, moram reći da se ovde pokušava da se na najgrublji način krše osnovna ljudska prava i da se, u svakom slučaju, vrši određena diskriminacija. Jer, ovo nije u saglasnosti sa Poveljom UN, sa Rezolucijom i Paktom o ljudskim pravima čoveka, nije u skladu sa Ustavom. Ograničavate prava građanima, dajete sebi za pravo određenim resorima da mogu primenjivati norme određenih zakona kao što je to bilo za vreme Informbiroa ili "Sablje".
Da vas podsetim, za vreme "Sablje", 2003. godine uhapšeno je 12.500 ljudi i privedeno u prostorije organa unutrašnjih poslova. Postavljam pitanje nadležnom Ministarstvu pravde i nadležnom ministru za unutrašnje poslove, da mi daju odgovor – od 12.500 privedenih, neki su zadržani, koliko je osuđeno? To je jedna stvar.
S druge strane, ne možete sebi dozvoliti, bar ovo je demokratija, navodno, to što je radio Broz.
Kada je Broz kretao u Novi Sad ili Zagreb, znalo se, tri dana pre nego što će stići u Novi Sad ili Sarajevo ili Ljubljanu ili Pančevo ili Niš, državni neprijatelji koje je UDBA stavljala na crnu listu bili su dužni da sa ćebetom dođu u Okružni zatvor i leže sve dok se Broz ne udalji sto ili dvesta kilometara od grada u kome je boravio.
Ovo se odnosi na ovaj predlog izmena i dopuna Krivičnog zakonika. Molim vas, ne možete vi na ovaj način ljude prisiljavati da oni moraju da se jave u policiju, da moraju biti zadržani, da moraju da podnose izveštaje u svakom slučaju kada to vlast zatraži.
Ako je u pitanju kršenje javnog reda i mira ili ugrožavanje bezbednosti građana, onda nadležni državni organ, tj. policija, ima odrešene ruke, prema Zakoniku o Krivičnom postupku, prema Zakonu o policiji i drugim propisima, da preduzima odgovarajuće mere. Taj, ako je počinio krivično delo, ima da odgovara i da mu se izrekne odgovarajuća zakonska sankcija.
Ovako se prividno stvara jedna slika i baca se prašina javnosti u oči. Tobože, evo, ugroziše državu, ugroziše čak i njen teritorijalni integritet. Međutim, zna se ko može doći i ko ne može doći, i koji razlozi i privremene mere mogu da budu izrečene.
Što se tiče Zakona o parničnom postupku, gospođo ministre Malović, vi ste mnogo zakoračili i izašli iz okvira hitnosti radi usaglašavanja sa Ustavom Republike Srbije. Mogli ste, ali to je moglo da bude pet-šest članova, a ne 53.
Zašto? Vi sada uvodite jedan institut. Sudskog pomoćnika pretvarate da bude sudija. On preduzima, po ovom vašem predlogu, određene procesne radnje. On ne može da donosi odluke. On ne može da uzima izjave. On ne može da učestvuje u žalbenom postupku.
Prema tome, doživeli smo ovo što smo doživeli. Neki to nazivaju egzekucionom reformom u pravosuđu. Da li će ona biti takva ili neće, to će upravo pokazati vreme.

Vreme, gospodine Jojiću. Zahvaljujem.
Među predsednicima, odnosno predstavnicima poslaničkih grupa najpre se javio gospodin Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Dačiću, gospođo Malović ...

Gospodine Jovanoviću, izvinite, daću vam reč iz početka, samo da vas, u skladu sa članom 85, obavestim da ćemo danas raditi do završetka načelne rasprave i nakon 18.00 časova.
Idemo iz početka. Molim vas samo da se ponovo prijavite.

Da li važi onaj uvod od malopre? Nema potrebe da ponavljam. Zahvaljujem.
Na početku, prvo, veliki protest. Postoje neke teme u kojima, uprkos svim podelama u političkom životu, ovaj parlament pokazuje pristojan razvoj. Bez obzira na vlade koje su se, recimo, pojavljivale sa ambicijom da reše problem nasilja na sportskim takmičenjima, ovde je uvek postojala podrška za te zakone – i 2003. i 2007. godine i u ovom trenutku. Mislim da je isti slučaj i sa zakonom o vanrednim situacijama i zakonom o zaštiti od požara. Prosto, na ovaj način ne možemo ozbiljno da razgovaramo.
Možda je, recimo, potrebno više sredstava za finansiranje efikasne zaštite od požara. Tamo ste definisali neke kriterijume, norme - pola litre, takse i šta ja znam. Mi, jednostavno, nismo bili u prilici da sa vama razgovaramo pa da tražimo možda da se poveća izdvajanje u te svrhe. Jer, kada se desi požar u "Laundžu" u Novom Sadu ili kada se zapali "Imlek" ovde u Beogradu, onda svi shvatimo koliko su zapravo ti problemi ozbiljni, a tih 20 godina histerije u kojoj smo živeli je odvuklo pažnju društva u suprotnom pravcu od onoga kojim bi trebalo da se bavimo.
Što se tiče zakona o upravnom sporu, na njemu se puno radilo. Aktuelni važeći zakon je prevaziđen, iz 1996. je godine. Ali, nažalost, nema prostora da se o tome ozbiljno razgovara.
Šta je prvo što želimo da kažemo o zakonu o vanrednim situacijama? Gospodine Dačiću, vi ste nekako preko toga prešli. Naime, nas veoma interesuje karakter te baze u Nišu. To je baza koju zajednički, kroz partnerstvo naše zemlje i Rusije, razvija i za nju je resorno odgovorno vaše ministarstvo.
Ovde u zakonu, u poglavlju XII. Međunarodna saradnja, to je član 140, tačka 7) kaže - usklađivanjem delovanja snaga za zaštitu i spasavanje drugih država na teritoriji Republike Srbije.
Nekako, vi u svom obraćanju parlamentu niste pomenuli tu bazu u Nišu, a nama je ona veoma važna. Prosto, mi smo stranka koja vrlo jasno promoviše politiku saradnje u regionu. Naravno, politiku jasnog partnerstva sa NATO-om, efikasnog sprovođenja i realizacije programa iz Partnerstva za mir.
Nemamo ništa protiv saradnje sa Ruskom Federacijom, ali bismo želeli, kada je na dnevnom redu tako važna tema kao što je zakon o vanrednim situacijama, da onda čujemo od vas nešto više o toj bazi koja se gradi u Nišu. Kada se bavimo analizom tog političkog pitanja, onda mnogo više informacija dobijamo od predstavnika druge države nego od naše.
Mada su ove poslednje koje smo dobili dosta konfuzne, pa ministar za vanredne situacije Ruske Federacije gospodin Šojgu u vašem prisustvu kaže - pitajte predsednika, a vi kažete - to je za vanredne situacije. Ne zna se ko je inicirao to, kakva je potreba, koliko to košta.
Govori se o pružanju podrške nekim drugim državama u regionu. Da li se nešto u međuvremenu na tome uradilo, da li je neko to od nas tražio? Mislim da je važno definisati tako bitna pitanja na odgovoran način, da bi se suzio prostor za spekulacije.
Mislim da ćemo mi na poslaničkoj grupi, pošto zajednički izanaliziramo i jedan i drugi zakon, doneti odluku da podržimo i zakon o vanrednim situacijama i zakon o zaštiti od požara, ali u ovom trenutku ne mogu tako nešto da garantujem, nismo bili u prilici da o tome razgovaramo.
Očigledno je da za takvim zakonima postoji potreba. To je više nego jasno. Jedna oblast je uređena zakonom iz 1988. godine, to je Zakon o zaštiti od požara. A Zakon o elementarnim nepogodama je iz 1977. godine, pre 32 godine, pa je još i nefunkcionalan jer je delom za to bilo nadležno, pošto je tako bila organizovana država, Ministarstvo odbrane.
To se sad sve nalazi na jednom mestu. Jedino možemo da se nadamo da su ljudi koji to rade kod vas u ministarstvu taj posao uradili na najbolji način, da su imali podršku međunarodnih organizacija. Vidimo da se tu pominju Ujedinjene nacije, neke njihove strategije, i to je ono što je dobro.
Dobro je i što će Skupština imati priliku da usvaja strategiju. Ovde su se pojavljivala i ministarstva koja su strategiju prebacivala na Vladu. Jeste paradoksalno da medijsku strategiju definiše Vlada, a strategiju odbrane ili strategiju postupanja u vanrednim situacijama definiše Skupština. Ali, to samo govori o tom neskladu koji postoji u vladajućoj koaliciji u odnosu prema parlamentu.
Ne možemo previše da govorimo o ovom zakonu, osim da postoji očigledna potreba za njim. Da li je na neophodan nivo podignuta svest? Bojim se da nije. Parlament je prvi dokaz toga. Nisam siguran da privredna društva u Srbiji znaju koliko ovaj zakon uvećava njihovu odgovornost, da li sami građani, lokalne samouprave, imaju svest o tome.
Da li svi oni koji su dužni da se staraju o zaštiti kanala Dunav-Tisa-Dunav, o Dunavu i rečnim tokovima u zemlji znaju koliko ovaj zakon menja njihovu odgovornost, da li je Ministarstvo finansija ukalkulisalo u budžet za narednu godinu troškove koji podrazumevaju efikasnu primenu ovog zakona? To su sve otvorena pitanja. Ako je tako ovde u Skupštini, bojim se da ćemo se mi i dalje baviti posledicama, i to je najveći problem.
Tako dolazimo i do zakona o sprečavanju nasilja na stadionima, tj. na sportskim priredbama. Opet se bavimo posledicama, gospodine Dačiću. To je naš zajednički problem. Nasilje je oblik života u Srbiji. Nasilje je ukorenjeno duboko u porodici. Imate podatak da je 70% dece žrtve nasilja u porodici. Žene su žrtve nasilja u porodici.
Nasilje izvire iz našeg javnog života, ono je prisutno u politici, u školi i onda se samo manifestuje na stadionu.
Ne može da bude jedini instrument rešavanja tog problema policija ili sudija koji će imati kancelariju na stadionu. Možete da privedete troje, petoro, desetoro navijača koji nekoga vređaju na stadionu, koji prete nekome, ugrožavaju mu život, ali šta će se desiti kada njih 10.000 to bude uradilo na sledećoj utakmici? To je naš zajednički problem. Mi smo dužni i odgovorni, kao ljudi koji se bave politikom, za sređivanje i rešavanje tog problema.
Ali, zašto je na stadionu zabranjeno nešto što je dozvoljeno na političkom skupu? To je takođe naš problem. Zato smo predložili, gospođo Malović, ne znam da li ste bili u prilici da vidite uopšte, amandman na član 344a Krivičnog zakonika. Vi ste izmenama tog člana praktično definisali sankcije za one koji vrše nasilje na sportskoj manifestaciji, a mi smo proširili to i na javne skupove.
Znate, apsolutno je nemoguće rešiti problem nasilja ukoliko ga posmatramo izolovano. On se samo manifestuje na stadionu, a oni koji su učesnici u tom nasilju dolaze sa drugih adresa, to nasilje primenjuju nekažnjeno na nekom drugom mestu.
Doći će opet Parada ponosa, ali to ne može da bude policijsko pitanje. Ako imate vladike koji pokazuju otvorenu netrpeljivost prema tome, ako imate političke stranke koje pokazuju netrpeljivost prema tome, ako imate organizacije građana koje otvoreno pozivaju na nasilje, onda policija tu nema šta da radi. Jer, policija može da deluje samo kada do nasilja dođe. Tu nam je potrebno ministarstvo obrazovanja, ministarstvo socijalne politike, pa onda moramo da vidimo šta ćemo da radimo sa lokalnim samoupravama.
Mi u gradu Beogradu pokušavamo da afirmišemo ideju zajedničkog delovanja na prevenciji, a ne na sankciji. Te mere sankcije su uspele u društvima koja su prethodno osudila nasilje kao oblik delovanja. Bio je potreban Hejsel da bi Engleska odbacila nasilje, a onda su oni koji su odbili te društvene konvencije lako sankcionisani. Ne postoji nijedan policajac ili redar na stadionu koji može da spreči 10.000 ljudi koji odluče da uđu na teren. Znači, prethodno je društvo shvatilo zašto je to pogrešno.
Mislimo da nije dobro ignorisati otvoreno pozivanje na nasilje i vršenje nasilja izvan stadiona, a na stadionu tako nešto sankcionisati. Parole koje se čuju na stadionima su parole koje su praktično lajtmotivi politike koja je bila dominantna prethodnih 20 godina u Srbiji. Na stadionu je kažnjivo skandirati "ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji" i "nož, žica, Srebrenica" i to će policija morati da sankcioniše posle ovoga. Ali, šta ćemo sa političkim skupovima koji se organizuju i na kojima je to nešto što se samo po sebi podrazumeva?
Imali smo pre godinu dana organizovan skup u centru Beograda koji je doveo do otvorenog sukoba građana i policije. Skup je organizovan u znak podrške osobi koja je optužena za najteže ratne zločine i koja je u skladu sa zakonima ove zemlje uhapšena. Niko od organizatora tog skupa nije odgovarao, a učesnici tog skupa su oni koji su se preselili posle toga na tribine.
U međuvremenu su organizatori shvatili koliko je to pogrešno i nikuda ne vodi pa ne žele više time da se bave, ali su posledice ostale.
Lako je nekome da se presvuče i preko noći promeni ime partije, ali navijači ne prelaze sa severa na jug tako lako. O tome moramo da razgovaramo i time treba da se bavimo.
Što se tiče izmena zakona o sprečavanju nasilja, apsolutno to podržavamo. To je, praktično, tehničkog karaktera. Ako je država odlučila da se sa tim obračuna, onda treba učiniti sve kako bi ona bila efikasna u toj borbi.
Te mere koje se donose manje ili više proizlaze iz nekih iskustava drugih država koje su prošle kroz slične probleme i to samo po sebi ne može da bude sporno. Ali, nas interesuje ovaj član 344 i ideja da se nasilje spreči na stadionu. Želeli bismo da se nasilje vrlo jasno osudi na svakom javnom skupu, naravno i na sportskim skupovima, ali i na svakom drugom, prema pripadnicima svih drugih skupina.
Da li su to "Žene u crnom", da li su to ljudi koji žele da organizuju Paradu ponosa, da li su to oni koji u ime porodice organizuju proteste i demonstracije u Beogradu, ali mi moramo da osudimo nasilje kao nasilje, a potom njegove pojavne oblike da sankcionišemo u skladu sa težinom i karakterom, pa će negde biti potreban sudija, to je recimo slučaj sa stadionom, nema potrebe da sudija bude na nekoj tribini, ali na toj tribini svakome mora biti jasno da će država efikasno reagovati kako bi to nasilje bilo sprečeno.
To nije problem policije. Ako to svedemo na problem policije, nigde nećemo stići. To je mnogo više problem onih institucija našeg društva koje su zakazale, koje su potpuno zanemarile svoju funkciju ili koje su uskraćene za pravo da se ozbiljno bave svojim poslom, da bismo na kraju mi, kao poslanici, dobili 18-godišnjake koji u svom životu nisu imali prilike da žive ništa drugo osim života prepunog nasilja.
Škole i reforma škole, afirmisanje profesora, učitelja, nastavnika, afirmisanje znanja, pomeranje univerziteta u centar našeg javnog života sa periferije na kojoj se nalazi, pa onda razumevanje značaja crkve. Znamo da se okupimo na sprovodu, pa poštujemo crkvu na sprovodu Patrijarha, ali nisam siguran da oni koji su ime crkve prethodnih 20 godina govorili da su slušali svog Patrijarha tokom tih 20 godina.
Ako može Amfilohije da vrši verbalno nasilje prema delu našeg društva, zašto onda to ne može neko drugi da uradi, neko anoniman, pripadnik neke recimo navijačke grupe ili neke desničarske organizacije ili neke stranke? O tome se radi i o tome moramo otvoreno govoriti da bi ovi zakoni bili efikasni.
Što se tiče zakona o upravnom sporu, to je jako važan zakon, od fundamentalnog značaja za naše društvo. Mi se, praktično, tek sada učimo normalnom životu. Ljudi u ovoj zemlji imaju pravo da reaguju i da traže zaštitu svojih prava ukoliko smatraju da su ona povređena odlukom nekog organa lokalne samouprave, autonomne pokrajine, Republike i to se ovim zakonom usklađuje sa moderno organizovanim državama, društvima i to je ono što je samo po sebi dobro. Nažalost, sve je palo ovako u Skupštinu, imamo svi zajedno 13 minuta o tome da pričamo i nemamo prilike da uverimo građane u značaj odluka koje donosimo.
Ovako ćete vi, gospodine Dačiću, opet biti dužni da položite račun što niste reagovali kada taksisti blokiraju Beograd. A kada taksisti blokiraju Beograd, vi ne reagujete. Niste reagovali ni kada su studenti blokirali Beograd. Niste reagovali ni kada su radnici blokirali prugu.
A pošto nema na papiru kada je dozvoljeno blokirati međunarodnu prugu a kada nije, kada je dozvoljeno blokirati centar Beograda a kada ne, vi ne možete za to da budete odgovorni. Za to moraju da budu odgovorni oni koji su dužni da definišu šta je red, pa da onda od vas traže odgovornost zbog toga što taj red ne štitite.
Ali, to je tema za mnogo ozbiljniju raspravu i razgovore. Jer, ukoliko država pokaže nesposobnost da definiše red, a potom vaše ministarstvo taj red da štiti, ljudi će početi sami da se staraju o redu. A osam miliona ljudi je osam miliona autentičnog doživljaja reda. To je ono što treba da promenimo.
Kada se ministar pojavi pa podrži radnike koji blokiraju prugu deset dana, onda i neki taksista očekuje da će se pojaviti sutra neki novi ministar koji će podržati njega, pa studenti očekuju da će se pojaviti treći ministar koji će podržati njih i onda ostvarujemo svoja prava mimo zakona i mimo institucija, pre svega računajući na slabost države da na to reaguje.
Tako će se ta slabost preneti i na navijače, pa će nešto biti dozvoljeno navijačima „Zvezde“ a ne navijačima „Partizana“, biće dozvoljeno navijačima „Vojvodine“ a ne navijačima „Rada“ i onda sve to zajedno obesmišljava ono što treba da bude suština našeg zajedničkog rada, a to je modernizacija države. Imate podršku za nešto tako i ovo su zakoni koji imaju jako malo politike. Mnogo politike ima kada se bavimo posledicama nesposobnosti države da obezbedi primenu ovih zakona i to je onda naš zajednički problem.
Kada se setimo svega kroz šta smo prošli, onda ne možemo da izbegnemo činjenicu da je neodgovorna politika uzrok svih problema sa kojima se sada suočavamo i koje pokušavamo da rešimo. Pa, pošto je to tako, prvo moramo otvoreno da govorimo o politici kao o uzroku, a onda da pokažemo izlaz iz problema i da povedemo te ljude iz tog problema, da im pokažemo još neko mesto gde oni mogu da se okupe i da se osećaju vredno i značajno, osim stadiona i tribine na kojoj su izjednačeni u pravima i u obavezama, recimo, prema klubu.
To je naša zajednička dužnost. Ako tu dužnost ispunimo, onda smo uradili svi zajedno veliki posao. Ako vi u tome pogrešite, vi ćete i nama suziti mogućnost da budemo uspešni, jer će se kompromitovati jedan važan posao.
Godine 2003. smo predložili zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama. Godine 2007. smo ga takođe podržali. Tada je ministar Jočić branio taj zakon, rekli smo da to želimo zajedno da uradimo. I tada smo govorili da ne može policija sama taj problem da reši, i sada vas upozoravamo. Ovo nije samo problem policije, ovo je mnogo širi problem, problem koji se eksponira kroz nasilje na stadionima, a izražen je, samo nije tako uočen, i u svim drugim segmentima našeg života. Nasilje je postalo tako izraženo na poslu, u školi, u porodici, u svakom segmentu našeg života, da se ne može izolovati samo na stadionima i rešiti mimo svega drugog.
Zakon o zaštiti od požara, zakon o vanrednim situacijama – potrebni su novi zakoni. Niste ništa rekli o toj bazi u Nišu, gospodine Dačiću. Bilo bi lepo da nam kažete nešto o njoj, šta je to, da li je to platforma za povratak Rusije i njeno vojno prisustvo u ovom delu posle deset godina ili ne, da li je to noga u vratima NATO-a koja su počela ovde da se otvaraju, tj. vratima prošlosti koje želimo da zatvorimo. To takođe treba da nam kažete.
Naravno, želimo da imamo sigurnu državu. Ko god može u tome da nam pomogne, neka nam pomogne. Dužni smo da pomažemo drugima i oni su nama pomagali, naravno pre svega onima koji žive sa nama u regionu, ali to mora biti jasno definisano i vi ste dužni da to uradite, s obzirom da je u okviru nadležnosti vašeg ministarstva. Ovako je ostala pravna mogućnost u zakonu, ali niste ništa rekli o prvom konkretnom pokušaju, a to je ta baza u Nišu.
Zakon o upravnom sporu je potreban. Zakon o BIA - to su tehničke izmene. O ovim drugim zakonima neću stići da kažem ništa do kraja svog vremena.
Zakon o prometu nepokretnosti - vrlo dobro znate šta je problem sa tim zakonom. Možemo da tražimo tu vrstu podataka koja do sada nije tražena, ali kako ćemo da obezbedimo tako nešto? Čime će se to dokazivati?
Čime će onaj sudski pisar koji zatraži – dajte mi dokaz da stan nije nepokretnost stavljena već u neku vrstu prometa, to moći da proveri? Da li su kompjuterski sistemi funkcionalni, da li su uspostavljeni, kada će biti uspostavljeni? To je ozbiljan problem. Ljudi kupuju stanove koji su pre toga prodati ko zna koliko puta. Mislim da smo o ovome takođe morali više da razgovaramo.
Ovim se pokazuje osećaj države za jedan životni problem ljudi, ali je sve to ostalo po strani. Mi bismo to voleli da podržimo, samo kada biste nam dali malo više činjenica na osnovu kojih bismo bili uvereni da podržavamo jedan efikasan i primenljiv zakon, a ne samo zakon koji ukazuje na potrebu rešavanja konkretnog problema u našem društvu.
Toliko. Učestvovaćemo u raspravi i vrlo rado ćemo glasati za ove zakone o kojima sam govorio, naravno ne pod uslovom, nego bi bilo dobro i poželjno da nam date još argumenata za tu podršku.