Gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč.

Poznat manir, kada nemate odgovor na primedbu, činjenicu, idete u nešto što bi moglo biti vređanje.
Znate, davno sam zapamtila jednu, pametni ljudi kažu – nije mi svejedno ni čije će oči plakati za mnom, tako da ono što govorite o mojoj stručnosti nije meni problematično. I vas i mene slušaju i pravnici i ekonomisti i građani Srbije.
Ono što želim da vam kažem, javnost zna, bila sam dve i po godine ministar i odlično znam šta je Sekretarijat za zakonodavstvo. U neko vreme ozbiljnije, nijedan predlog zakona se nije mogao raditi a da ne učestvuju vrsni stručnjaci iz Sekretarijata za zakonodavstvo, jer iz zakona proističu ovlašćenja ministara da donose pravilnike i da organi i organizacije koje preuzimaju određene nadležnosti, vrše određene poslove, obavljaju određene poslove i donose pravilnike.
Čime objašnjavate da je Direktorat civilnog vazduhoplovstva, kao neko koga ne kontroliše Vlada u sticanju i raspolaganju novcem, pravilnik donese gde se pozove na nadležnosti Ministarstva za dijasporu? Objasnite mi to.
Vaš pokušaj da odbranite neodbranjivo cenim kao jednu vrsnu lojalnost timu u kojem radite. Nije to problem. Poštujem to, ali ne možete javnost da uverite da ono što donese kao pravilnik određeni savet, direktno govorim o Savetu Direktorata civilnog vazduhoplovstva, koji se samoproglasio nadzornim organom, da li je za to imao odluku Vlade. Što se nije pozvao na Vladu?
Da li može ijedan član upravnog odbora koga Vlada imenuje u neki organ, govorim o analogiji, a vi u pravu znate šta je analogija, a pošto ne znate, ekonomisti koji završe ekonomski fakultet uče jedan dobar deo prava od osnovnih izvora prava do međunarodnog prava, pa vas obaveštavam o toj činjenici, morao bi da zna da taj čovek koji ide da glasa u nekom upravnom odboru i donosi važnu odluku, kao što je primena pravilnika, koja proizvodi za nekog troškove neke usluge, pogotovu u kontroli leta i ostalog, mora da ima uputstvo Vlade.
Ti ljudi nisu privatni pojedinci, iako se neki od njih često ponašaju kao pojedinci, a u stvari treba da predstavljaju Vladu. Nemojte mi reći da ne postoji veza između Vlade i da mi stvar preusmeravate na ispravljanje grešaka time što to upućujete na ustavnost. To vam u ovom trenutku uopšte ne ide u prilog.
Greške treba eliminisati na startu, tamo gde vidite da se one pojavljuju, a evo je takva greška. Da se ne bi pojavljivala, Sekretarijat za zakonodavstvo, kome je to posao, mora da proveri ono što mu je posao, a ne da na Ustavnom sudu, a imate, gospodine ministre, nisu vas obavestili, upravo o objavljivanju ovih pravilnika, postupak na Ustavnom sudu u vezi sa nezakonitošću objavljivanja pravilnika, ne samo u smislu forme, nego suštine.
Molim vas, kada shvatite da postoji problem, ovako očigledan, nezakonitost u postupanju, kad je amandman toliko jasan, gde kažem – ne možete dozvoliti da agencije, jer piše, i drugi organi i organizacije, ako ih na to zakon obaveže, ne možete ih odbraniti. Vi ih štitite, ali ih zakonski ne možete odbraniti, bila ja pravnik, ekonomista, najobičniji radnik koji nije imao dan škole, ovde je ljudska logika u pitanju, a boga mi ima i znanja, ima i informacija, a kao što vidite ima i dokumentacije.

Gospodin ministar ima reč.

Pošto niste hteli da kažete, reći ću vam. Sekretarijat za zakonodavstvo je posebna organizacija na čijem čelu se nalazi direktor kao državni službenik na položaju i koja učestvuje u pripremi propisa, s tim što je Zakonom o ministarstvima povereno da jedan deo propisa, odnosno da može da bude nosilac izrade pojedinih zakon. To je početak i kraj Sekretarijata za zakonodavstvo.
Dalje on od toga ne ide, niti se bliže vraća. To je ono što radi Sekretarijat za zakonodavstvo.
Nakon donošenja propisa, koji god da je u pitanju, postupak vezano za taj propis je isključivo regulisan Zakonom o Ustavnom sudu i ovlašćenjima subjekata, javnih subjekata i privatnih subjekata da pokreću odgovarajuće postupke vezano za taj postupak. To je pre svega postupak za ocenu zakonitosti i ustavnosti.
Izuzetno, u jednom malom delu, kada je u pitanju saglasnost sa podzakonskim aktima, postoji mogućnost delovanja samih ministarstava, bez Ustavnog suda, kod imalaca javnih ovlašćenja i u jednom delu, kada je u pitanju sistem lokalne samouprave, do sada je bila predviđena nadležnost Vrhovnog suda, koja je nakon izmena zakona koje sada imamo prešla na Upravni sud.
Nakon donošenja akta, do njegovog objavljivanja, pre stupanja na snagu, ne postoji mogućnost delovanja Sekretarijata za zakonodavstvo, niti je moguće u našem pravnom poretku koji je na ovaj način uredio ustavnost i zakonitost, ubaciti jednu posebnu organizaciju koja bi sada cenila, praktično, zakonitost akata druge posebne organizacije, organa uprave, javne agencije, bilo kog imaoca javnog ovlašćenja, lokalne samouprave, sutra notara, jer će on biti neki imalac javnog ovlašćenja ili tome slično.
U našem pravnom sistemu, rekao bih sada matematički, 99,9% je to uvek isključivo sudska nadležnost nakon donošenja akta. To bi značilo u konkretnom slučaju kada je u pitanju Skupština, da Skupština donese zakon, a onda odbor Narodne skupštine odluči da taj zakon neće da objavi. To bi otprilike bila analogija, čak bi taj odbor imao i više prava, recimo, kada bi to uopšte i neko mislio da tako treba.
Ne može tako, nego kada Narodna skupština donese zakon, može da se pokrene postupak za ocenjivanje njegove ustavnosti pred Ustavnim sudom, pre njegovog stupanja na snagu. To je rešeno Zakonom o Ustavnom sudu.
Prema tome, ne želim da širim priču ovde. Vi ste ovde pominjali putarine, pominjali ste razne stvari koje, pretpostavljam, muče sve nas na ovaj ili onaj način. Pomenuli ste taj Direktorat za civilno vazduhoplovstvo, što je objektivno veliki problem u našem pravnom sistemu, jer niko živ ne može da ga koncipira. Ministarstvo za infrastrukturu je nadležno da reši taj problem.
Ovde govorimo o objavljivanju akata, gospođo Tabaković, i ne možete jednom anomalijom koju ste prezentirali, za koju mogu da vam verujem da je tačna i ne moram, prosto, verujem da ste se potrudili da dođete do tog podatka, ne možete na osnovu te anomalije da tražite, ako je tačno to što ste rekli, iako kažem da je to neki "sui generis", organ koji niko za sada ne može da definiše, jer je posledica prelaska saveznog nivoa na republički, ne možete tražiti da mi menjamo naš zakon o objavljivanju akata i da, praktično, urušavamo sistem koji sada imamo. Jednoj posebnoj organizaciji dajemo jedno ovlašćenje koje apsolutno ne može imati.
Znate li koliko je neprirodno da ona ima to ovlašćenje? Prosto, ne mogu da vam opišem. Pokušavam opet, ma nije čak ni odbor Narodne skupštine to da ima. To je, gospođo Tabaković, kao kada bi neki sekretarijat u Narodnoj skupštini imao ovlašćenje da zakon koji usvoji ova skupština, pre objavljivanja, odluči da se neće objaviti. Prosto, ne radi se tako. Postoje organi koji su ovlašćeni i postupak je pred Ustavnim sudom. Tu je početak i kraj svake priče.
Naravno, kada su u pitanju povereni poslovi, pa se donose podzakonska akta iz oblasti poverenih poslova, onda je postupak u rukama organa državne uprave, čiji je povereni posao zakonom poveren nekom drugom da radi. Pošto Sekretarijat za zakonodavstvo čak nije ni to, on nema nijedan svoj posao kao povereni posao, on to ne može nikako. Ne može ni u nekoj svojoj delatnosti, jer on nema poveren posao. Povereni posao imamo mi kao ministarstvo, ne može on da ima.
Prema tome, opet ću ponoviti, koji god imalac javnih ovlašćenja donese propis, mora da pribavi od nadležnog ministarstva mišljenje o ustavnosti i zakonitosti pre nego što ga objavi. Ne može drugačije. Prosto je nemoguće drugačije. Ako ministarstvo dobije to, pa sumnja šta je, ministarstvo može da se obrati, pa da pita sekretarijat, pa da vidi sa stručnjacima da li je to u redu ili nije u redu i onda u skladu sa zakonom pokreće dalji postupak. Ali, ministarstvo.
Nemaju oni ljudi ništa sa tim. Na njihovom čelu je, ponavljam, državni službenik na položaju. Nisu oni ti koji to mogu da rade, jer nemaju ni kapacitet da to rade, a nisu ni pravosudni organ. Oni su, po mom uverenju, nešto bliži službi Vlade, nego čak i posebna organizacija. Meni oni više liče na službu Vlade.
Da nemaju ona ovlašćenja iz Zakona o ministarstvima, da recimo, ovaj zakon priprema Ministarstvo državne uprave, da nije u nadležnosti Sekretarijata za zakonodavstvo, jer je nenormalno u jednom periodu pojačana uloga Sekretarijata za zakonodavstvo za vreme dok je direktor bio gospodin Balinovac, a dok se Ministarstvo državne uprave bavilo drugim poslovima, onda je neprirodno jedan deo nadležnosti ministarstva preneto u sekretarijat.
Sekretarijat bi, u stvari, po mom uverenju, čak mogao da bude i služba. Realno, njegova pravna priroda je istovetna pravnoj prirodi svake službe Vlade, a to je da servisira ministarstva, posebne organizacije i organe uprave u sastavu ministarstva svojim znanjem u određenoj oblasti. Ovde konkretno u oblasti usklađenosti propisa sa sistemom propisa koji predlažete u sistemu.
Ne mogu da verujem da je ovo i dalje sporno. Verujte, ne mogu da verujem. Prosto, ne znam da li više da se javljam za reč. Javljaću se samo zbog toga što se vi konstantno javljate za reč i tako autoritativno govorite o tome, a bili ste ministar. To što ste bili ministar, to je lepo. Bili ste ministar ekonomskog resora, verovatno, pretpostavljam. Ne znate ovu materiju. Ovo je Zakon o državnoj upravi. Sasvim je druga tema.
Hoću da vam kažem iskreno šta je stvar, mislim da je i vi znate, ali da ste vi ovo iskoristili da pričate o javnim agencijama. Javne agencije su pitanje za drugo ministarstvo. Ne znam što ste vi ovde o tome, ovde govorimo o zakonu o objavljivanju akata, a vi hoćete da govorite o Zakonu o javnim agencijama, o nekoj drugoj temi. Kažem vam, ovo može ovako i drugačije ne može. U našem pravnom sistemu ne može.
Skandal bi bio jednu službu, sad govorim služba, ne u pravnom smislu reči nego da bih ljudima bilo jasno, službu ovlastiti da može, praktično, suspendovati akte organa državne uprave. To bi bio skandal. Prihvatanje vašeg amandmana bi bilo, prosto, neprirodno.
Jedna služba Vlade da odluči da obustavi od izvršenja akt ministarstva, na šta bi to ličilo? Zašto onda to ne donesete u Zakonu o Narodnoj skupštini da služba Narodne skupštine obustavi zakon pre njegovog stupanja na snagu i kaže – ne možete vi to, gospodine Odalović hoće da pošalje, ma ne, ne, dajte vi, gospodine Odaloviću, nama da mi vidimo da li je to u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Na šta bi to ličilo?
Imate prethodni postupak, imate Odbor za ustavna pitanja, za zakonodavstvo, kroz koji se to sprovodi i prolazi, kao što i mi imamo prethodni postupak u Vladi, u kom učestvuje Sekretarijat za zakonodavstvo, ali u prethodnom postupku. Ne može u naknadnom postupku da učestvuje Sekretarijat za zakonodavstvo. To je, opet kažem, nemoguće i neprirodno.
Ne sporim da postoji anomalija, čuo sam mnogo šta vezano za ovaj direktorat, od pitanja plata pa nadalje. Svašta sam čuo, i za Kontrolu leta itd. To je nadležnost ministarstva koje to treba da uredi. Ne znam zašto ste vi sad baš našli ovu temu i mene da se bavite time? Ovde vaš amandman prosto ne može tako da ide.
Ako ste hteli da izložite taj problem, mogli ste, ali bez toga da nam odgovorite da li mi umemo nešto ili ne i da imamo neke namere, da agencijama ne znam šta učinimo ili ne učinimo. Nemamo mi nikakve namere, posebno ne prema javnim agencijama. O javnim agencijama imam neki svoj stav koji je dosta kritički. Javne agencije su javne agencije, ali ne možemo reći javnoj agenciji – plati objavljivanje onoga što je zakonom ustanovljeno kao tvoja obaveza. To nema logiku.
Gospođo Tabaković, to ne možemo da radimo. To je i dosad bio stav i ubuduće će biti stav, jer ona radi u okviru javnih ovlašćenja. Kada hoće da objavi nešto van toga, onda će da plati, kao što će da plati svako drugi. Ona može da objavi hiljadu stvari drugih, ali pravilnike koje donosi u okviru javnih ovlašćenja, kao povereni posao, ne možemo da joj naplatimo. Uostalom, što se onda ne bi dogovorili, pa da nam ih onda ona vrati u ministarstvo, pa da ministarstvo napiše pravilnik, objavi, pa opet dođe besplatno.
Prema tome, nije to put. Kažem vam opet, ne znam odakle vama informacija. Mi imamo mišljenje preduzeća "Službeni glasnik". Nikakvu primedbu ljudi nisu dali. Znam lično i direktora, mogao je i usmeno da kaže ako ima neke primedbe. Ne znam koja su to pisma pisali? Možda su vama, nama stvarno niko nije. Pitao sam kolegu iz zakonodavstva, niko živi nije pisao nikakvo pismo. Ne znam o čemu pričate, zaista, sem ukoliko to nije bilo malo da se nakiti i podupre diskusija.
Na kraju, javna preduzeća nisu tu da stiču profit. To i vi i ja znamo. Nije cilj javnog preduzeća da stiče profit, jer da je cilj, odmah bi Aerodrom Beograd mogao da digne takse 800 puta i da stiče profit. Nije javno preduzeće tu da stiče profit. Javna preduzeća, pre svega, obavljaju delatnost od opšteg interesa i to je prvi i osnovni cilj javnog preduzeća.
Nema potrebe, kolega, da se krstite. To, mislim, piše i u prvih tri člana zakona. Kao što su tu i komunalna preduzeća da rade na lokalu. Javna preduzeća to rade ukupno. Javna preduzeća obavljaju delatnosti od opšteg interesa, jer da je drugačije, gospođo Tabaković, vi ste imali veze sa nekim javnim preduzećima, radili ste, recimo, mislim, u Pošti ili ste imali veze. Zašto bi, recimo, Pošta držala otvorenu poštu u Medveđi? Recite mi, kolega koji tako lepo gestikulira, zašto bi Pošta držala otvorenu poštu u Medveđi ili u Trgovištu?
Dajte mi ekonomski interes, ako ste vi u pravu da javno preduzeće služi za sticanje profita. Znači, Zakon o javnim preduzećima je jasan. Javno preduzeće je tu da obavlja delatnosti od opšteg interesa i profit nije primarni u radu javnog preduzeća, jer da je primarni, PTT Srbija bi zatvorila 60% pošta, jer nema nikakav interes u Trgovištu držati radnike, plaćati struju, firmarinu, ne znam šta se sve plaća, prostorije, ovo, ono, da je upravo ono što vi meni želite sada ovde da kažete i javnosti želite da kažete.

Gospođa Jorgovanka Tabaković. Niste završili.

Vi ste narodni poslanik i vi normalno možete da diskutujete na način kako želite, ali ja ne želim da javnost pomisli da mi ovde nešto, kako ste vi rekli, radimo sa nekim namerama, da ne znam javnim preduzećima ne znam šta činimo time što neće platiti objavljivanje nekih akata koja uglavnom ni do sada nisu plaćala ona koja su tražila mišljenje Sekretarijata za zakonodavstvo.
I do sada ga nisu plaćali, pa neće ni ubuduće, niti želim da se ovde stvori neka predstava kako, eto, vi sve znate, a mi eto ništa ne znamo, pa ćete vi nama držati lekcije ovde u trajanju od 15 minuta u prvom izlaganju, 12 minuta u drugom izlaganju. Svaka čast, ali kažem prosto na to ne pristajem, sem pristao bih da razgovaram s vama o ekonomiji, ali u materiji kojom se mi bavimo ovde, vi baš da nam držite lekcije prosto nema smisla.

Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Vi meni ne dajete pravo na repliku, iako znate da imam, zato i ne tražim pravo na repliku, ali da počnem od ovog poslednjeg što ste rekli. Vi bi sa mnom razgovarali o ekonomiji kao pravnik, a meni ne date pravo kao poslaniku da razgovaram o zakonu koji je na dnevnom redu.
Hajde da počnemo od ovog zadnjeg što ste rekli – javna preduzeća nisu tu da stvaraju prihod. Gospodine Markoviću, ako vam niko nije rekao, prethodni Zakon o javnim preduzećima i preduzećima koja se bave delatnošću od opšteg interesa radila je grupa vrsnih pravnika i ministara i u radu tog zakona sam učestvovala i ja. Nije bio loš, uzmite i pročitajte ga. Javna preduzeća nisu tu ni da stvaraju gubitke, ali nisu tema javna preduzeća.
Ovde govorimo o Javnom preduzeću "Službeni glasnik", koje objavljuje propise i koga vi ovakvim rešenjima ostavljate bez prihoda time što, sad čitam iz vašeg Predloga zakona, strana 2. obrazloženja, drugi pasus, znači, ono što ste nam dostavili – Predlogom zakona se predviđa, izmenom važećeg člana 11, da se za objavljivanje svih akata, čitam predlog dostavljen svim poslanicima, za objavljivanje svih akata (bez obzira koji je organ ili organizacija donosilac akata) znači, i javne agencije i ostali, ne javna preduzeća, njih tu nema, čije je objavljivanje u "Službenom glasniku" predviđeno zakonom, ne plaća naknada.
Znači, do sada se plaćala, a od sada se neće plaćati. Koga uveravate da to nema nigde, da to nikada nije bila praksa? Prosto, računajte na to da sam neko ko pažljivo sluša i ko neće da ustukne lako dok mu ne isključe mikrofon. Ali, argumenti isplivaju i istina se vidi, koliko god vi pokušavali da to zamažete.
Predlogom zakona se predviđa i stavljanje van snage zakona o objavljivanju saveznih zakona, drugih propisa itd, što je nesporno. Ali, unosite novinu da se svi akti tako objavljuju, znači, pravilnici i ostalo koji proističu iz zakona, a rekli ste i sami, u njihovoj pripremi učestvuje Sekretarijat za zakonodavstvo.
Pa vi ste odgovorili na moje pitanje, značaj koji ima Sekretarijat za zakonodavstvo da učestvuje u izradi jeste da brine o zakonitosti, a ja vam kažem da agencije koje u prvom trenutku kada se formiraju jesu na budžetu, pa se izmaknu sa budžeta, pa se finansiraju naplaćujući građanima usluge, ne koliko pokrivaju troškove, nego stvarajući enormne profite zato što imaju monopol.
Ne može po jednu potvrdu u toj oblasti koju izdaje Direktorat ili Agencija za kontrolu leta da ode građanin ili strani investitor nigde drugo nego kod njih. Znači, na bazi monopola ne određuju cene za pokriće troškova, pa da posluju bez profita, kao što vi kažete ispravno, nego zarađuju enormne profite, pa smo imali afere koliko je ko zarađivao, plaćao, a dinar ne uplaćuje u budžet.
To mene brine i želim da i ovim delom amandmana utvrdim da vi koji predlažete zakone ne dozvolite nezakonitost u nekom kasnijem delu do objavljivanja jer – što bi mi pravili troškove suđenjem, gospodine ministre? Šta, treba da organizujem vatrogasnu službu, pa da njen značaj učinim važnim time što ću negde da podmetnem požar? To na ovo liči.
Znači, zalažemo se za mirno rešavanje radnih sporova da bi rasteretili sudove, a vi ovde upućujete kada se desi nesklad i nezakonitost, čak smešno praveći analogiju da kada Skupština usvoji zakon, jer ovde samo Vlada predlaže zakone, samo Vlada predlaže zakone, ponavljam, u kojima učestvuje Sekretarijat za zakonodavstvo, pa kome onda mi možemo da osporimo kao neki odbor ili bilo šta?
Nemojte pokušavati da obezvredite primedbe koje iznosim jer, gospodine ministre, nisu vam rekli, u Ustavu Srbije piše da ova tela koja su sporna ne meni, građanima Srbije, jesu nosioci javnih ovlašćenja u ime države i vi njih kao takve ne možete maziti i paziti na štetu građana, a i na štetu Vlade.
Zar vam nije interes da se nad njima ustanovi kontrola zakonitosti rada, a ja vam kažem šta objavljuju. Prevode pravilnike koje donosi EU i Evropska agencija, a ne oni. Samo prevode i na stotine stranica objavljuju. Taj "Službeni glasnik" treba da pokrije troškove te štampe, tih stotina stranica, časove rada tih radnika. Ne tražim da vi njima obezbedite profit. Verujte mi, nije mi važno što to trenutno vodi jedan divan čovek koga dugo poznajem, a član je DS, uopšte nije važno.
Mene brinu institucije, urušavanje institucija, sistema koji želite da malo-pomalo ovde zagrebete, onde zagrizete od tog kolača, da bi mi sutra imali problem poput onoga koji imamo sa poslovnim bankama, sa doprinosima zato što smo uništili SDK. Nemojte da mi kažete da je to širenje tema, to su principi koje ne smemo da ponovimo kao greške koje nam čine život gorim.
Zaista više neću da se javljam. Vi ste odbranili moj amandman time što ste rekli da za zakonodavstvo jeste obaveza da učestvuje u pripremi zakona. Vi ste ti koji morate da kontrolišete članove saveta i organa koji sede u tim agencijama, to što ih i da li kontrolišete, a mi nemamo uvid, to je posebno pitanje.
Ali i naša obaveza, gospođo predsednice, da mi nemamo na plenarnom zasedanju kroz Poslovnik regulisane izveštaje ni Komisije za hartije od vrednosti, ni agencija, dobijamo ih i slažu se i u ovakvom načinu rada ne stižemo ni da progovorimo o njima, ali to jeste posao svih nas, nas kao nadzornog organa, ove izvršne vlasti, ali jeste pre svega trenutak gde ne smemo da dozvolimo da tamo gde možemo da uredimo sistem evropski, da ga uredimo.
Zahvaljujem vam se na svim pohvalama, gospodine ministre, koje ste mi dali i molim vas, vi ste danas tu, nisam se okomila na vas, moglo se desiti da ministar koji zaista nema veze sa ovom materijom bude tu i brani ovaj zakon jer je to, nažalost, česta praksa.

Gospodine ministre, imate reč. Izvolite.

Gospođo Tabaković, želim da se vi javljate. Želim da se javljate zato što hoću da raščistimo ovo do kraja, da ne širimo temu.
Dakle, idemo iz početka opet. Lepo je to zvučalo prvih 15 minuta, ali hajde da vidimo. Znači, vi tražite da Sekretarijat za zakonodavstvo, nakon donošenja akta, a pre stupanja na snagu, odnosno pre objavljivanja, što je uslov za stupanje na snagu, ima autoritet da praktično odloži to stupanje na snagu.
Ponavljam, Sekretarijat za zakonodavstvo je nešto što će našim građanima najbliže biti ako kažem – najobičnija služba, i kao najobičnija služba nije ovlašćena i ne može biti ovlašćenja da akte organa državne uprave ili javnih agencija, odnosno imalaca javnih ovlašćenja odlaže od primene. Na čelu Sekretarijata je državni službenik koji učestvuje u prethodnom postupku, a to je priprema akata.
Ko je nadležan i zašto mi vaš amandman odbijamo? Dakle, prvi razlog je taj što ne može jedna služba da to uradi jer, kažem opet, onda bi služba ovde, Sekretarijat u Narodnoj Skupštini, i uopšte nije smešna analogija, potpuno je tačna, mogao da uzme i da kaže – lepo je što je Narodna skupština usvojila to, ali gospodine Odaloviću mi se ne slažemo da vi to objavite, smatramo da nije u skladu sa Ustavom.
Znači, to je vaš amandman gospođo Tabaković, bez razrađenog postupka dalje. Znači, nemoguće je prihvatiti. Sve i da neko kaže – pa, hajde to, a šta je dalji postupak?
Nasuprot toga, govorim vam da Sekretarijat kao jedna vrsta službe, mada će se oni malo uvrediti ali suštinski jesu služba, učestvuje u prethodnoj pripremi, kao što ovde učestvuju odbori Narodne skupštine pre nego što zakon dođe na Narodnu skupštinu. Bukvalno identično. Potrebna je njihova saglasnost da bi nešto došlo, recimo, na Vladu, da bi se neki pravilnik usvojio itd.
Sada, uporno ponavljam, ovo je rešeno drugim zakonima. Kad su u pitanju imaoci javnih ovlašćenja koji se nalaze ispod ministarstva ili u radu delokruga ministarstava dužni su da pre objavljivanja pošalju ministarstvu, da ministarstvo vidi da li je u skladu sa Ustavom i zakonom, a ministarstvo može iskoristiti ovu svoju službu da im pomogne u tome, ako treba.
Mada najčešće, i to je važno znati, Sekretarijat za zakonodavstvo ima stručnjake iz različitih oblasti koji sede na jednom mestu i ukrštaju znanja kada dođe neki propis. Zato imaju tu prethodnu funkciju. Ministarstva uvek imaju samo stručnjake iz te oblasti, obzirom da se pravilnici odnose na te oblasti. Najčešće sama ministarstva mogu da daju odgovore na to.
Zašto je ovo uređeno ovako? Zato što su ministarstva ovlašćena da traže od Vlade da se obustavi od izvršenja i pokrene postupak pred Ustavnim sudom. To je uredio naš ustav za koji smo svi glasali i to je tako normalno, prirodno, celishodno, civilizovano. Tako je to, mislim, svuda. Ne znam gde to može drugačije. Naravno, nakon objavljivanja mogu i drugi subjekti da traže.
Za Narodnu skupštinu je uređeno tako što, ne znam, trećina narodnih poslanika, malo sam zaboravio, može da traži pre stupanja na snagu da se pokrene postupak pred Ustavnim sudom itd.
Drugi zakon koji to rešava je Zakon o javnim agencijama, koji kaže da je agencija, u članu 43, dužna da pre objavljivanja propisa pribavi od ministarstva u čijem je delokrugu poslovanje agencije mišljenje o ustavnosti i zakonitosti propisa itd, i ministarstvo će opet kao organ državne uprave, u skladu sa nadležnostima, moći da pokrene odgovarajući postupak i da spreči stupanje na snagu tog akta.
Vi meni govorite konstantno o situaciji koja se tiče jednog ministarstva, jednog organa. Ne možemo time braniti amandman koji ne može da uđe u naš sistem. Amandman ne može da uđe u naš sistem. Ne može služba Vlade da obustavlja organima državne uprave, imaocima javnih ovlašćenja stupanje na snagu zakona. Ne može. Ne znam kako bih to rekao. Ne znam kako da vam više objasnim. To je nemoguće.
Jednu stvar se potpuno slažem s vama. Veliki je problem nagrizanje pravnog poretka. Verujte mi na reč, usvajanje vašeg amandmana bi nagrizlo pravni poredak, jer bi unelo nešto što nije u skladu sa našim pravnim poretkom.
Unelo bi ovlašćenje jednoj službi, odnosno posebnoj organizaciji, koja njoj po prirodi tog organa ne pripada. Otvorilo bi opasan presedan i stavilo bi posebnu organizaciju iznad organa državne uprave, što je nemoguće, što ruši hijerarhiju države.
Brinete se za "Službeni glasnik". Zašto bih, gospođo Tabaković, u ovoj diskusiji verovao vama ako direktor "Službenog glasnika" i "Službeni glasnik" nije rekao da će ovo destabilizovati njihov posao? Najiskrenije, bez ljutnje, kako znate da će to destabilizovati njihovo poslovanje, a oni ne znaju.
Pa oni brinu, verujte, ti u javnim preduzećima brinu za svoje prihode kao da će 100 godina biti u tom preduzeću, kao da će unucima ostaviti? Kada im dirnete u neki prihod, hoće oči da vam iskopaju. Čisto sumnjam da bi "Službeni glasnik" dozvolio da ovako nešto ide i da se ne bi obratio da je ovo nešto što će da uzdrma sistem finansiranja. Oni imaju izdavačku delatnost, publikacije. Mogu da naplaćuju sve druge stvari.
Naš "racio legis" je samo taj da kada obavežete zakonom nekoga na nešto, što on obavlja kao vršilac javnog ovlašćenja, da ne možete da mu naplaćujete objavljivanje. Meni Sekretarijat za zakonodavstvo tvrdi da imaju na desetine mišljenja koje su dali u tom pravcu prethodnih godina, nezavisno koja je Vlada na vlasti, naša Vlada, druga Vlada. Svaka Vlada je naša Vlada. Znači, nezavisno koja je Vlada, koji je njen personalni sastav, Sekretarijat ta mišljenja daje već duže vreme.
Pre neki dan su bili iz Agencije za borbu protiv korupcije u Sekretarijatu za zakonodavstvo. Isto su tražili mišljenje – da li su dužni da plate za objavljivanje svojih akata u "Službenom glasniku"? Isto pitanje su postavili. Stav zakonodavstva je bio identičan kao i o ovome što sada izlažemo, da ne treba da plate za objavljivanje svojih akata u "Službenom glasniku".
"Službeni glasnik" je javno preduzeće koje ima svoj način finansiranja i verujte dobro im ide. Uopšte se za njih ne brinem. Nije ovo nešto što će njima da izazove bilo kakav problem u poslovanju, ali je ovo principijelan stav. Moje uverenje je da je ovo principijelan stav. Ne možemo obavezati zakonom imaoce javnih ovlašćenja na to i onda im naplatiti ono za šta su dužni da urade, a to je da učine dostupno javnosti svoje akte, pravilnike po kojima treba svi da se ponašamo.
Ne plaćamo ni mi, opet ponavljam. Ni Narodna skupština ne plaća. Ni Vlada ne plaća, ni ministarstva. Niko ne plaća ko to radi u toj funkciji. Ali, ako hoću da se oglasim kao ministarstvo onda ću da platim. Razumete? Recimo, daćemo oglas vrlo brzo gde ćemo popisati sve brisane stranke zbog pravne sigurnosti da ljudi znaju, 500 i nešto brisanih stranaka itd. Daćemo oglas i taj oglas ćemo da platimo gde god da ga damo, i u "Službenom glasniku". Naravno, sredstvima javnog informisanja ćemo svakako da platimo.
Spreman sam i dalje, evo vi isto, ja isto. Koliko god da treba tu sam.