Pošto niste hteli da kažete, reći ću vam. Sekretarijat za zakonodavstvo je posebna organizacija na čijem čelu se nalazi direktor kao državni službenik na položaju i koja učestvuje u pripremi propisa, s tim što je Zakonom o ministarstvima povereno da jedan deo propisa, odnosno da može da bude nosilac izrade pojedinih zakon. To je početak i kraj Sekretarijata za zakonodavstvo.
Dalje on od toga ne ide, niti se bliže vraća. To je ono što radi Sekretarijat za zakonodavstvo.
Nakon donošenja propisa, koji god da je u pitanju, postupak vezano za taj propis je isključivo regulisan Zakonom o Ustavnom sudu i ovlašćenjima subjekata, javnih subjekata i privatnih subjekata da pokreću odgovarajuće postupke vezano za taj postupak. To je pre svega postupak za ocenu zakonitosti i ustavnosti.
Izuzetno, u jednom malom delu, kada je u pitanju saglasnost sa podzakonskim aktima, postoji mogućnost delovanja samih ministarstava, bez Ustavnog suda, kod imalaca javnih ovlašćenja i u jednom delu, kada je u pitanju sistem lokalne samouprave, do sada je bila predviđena nadležnost Vrhovnog suda, koja je nakon izmena zakona koje sada imamo prešla na Upravni sud.
Nakon donošenja akta, do njegovog objavljivanja, pre stupanja na snagu, ne postoji mogućnost delovanja Sekretarijata za zakonodavstvo, niti je moguće u našem pravnom poretku koji je na ovaj način uredio ustavnost i zakonitost, ubaciti jednu posebnu organizaciju koja bi sada cenila, praktično, zakonitost akata druge posebne organizacije, organa uprave, javne agencije, bilo kog imaoca javnog ovlašćenja, lokalne samouprave, sutra notara, jer će on biti neki imalac javnog ovlašćenja ili tome slično.
U našem pravnom sistemu, rekao bih sada matematički, 99,9% je to uvek isključivo sudska nadležnost nakon donošenja akta. To bi značilo u konkretnom slučaju kada je u pitanju Skupština, da Skupština donese zakon, a onda odbor Narodne skupštine odluči da taj zakon neće da objavi. To bi otprilike bila analogija, čak bi taj odbor imao i više prava, recimo, kada bi to uopšte i neko mislio da tako treba.
Ne može tako, nego kada Narodna skupština donese zakon, može da se pokrene postupak za ocenjivanje njegove ustavnosti pred Ustavnim sudom, pre njegovog stupanja na snagu. To je rešeno Zakonom o Ustavnom sudu.
Prema tome, ne želim da širim priču ovde. Vi ste ovde pominjali putarine, pominjali ste razne stvari koje, pretpostavljam, muče sve nas na ovaj ili onaj način. Pomenuli ste taj Direktorat za civilno vazduhoplovstvo, što je objektivno veliki problem u našem pravnom sistemu, jer niko živ ne može da ga koncipira. Ministarstvo za infrastrukturu je nadležno da reši taj problem.
Ovde govorimo o objavljivanju akata, gospođo Tabaković, i ne možete jednom anomalijom koju ste prezentirali, za koju mogu da vam verujem da je tačna i ne moram, prosto, verujem da ste se potrudili da dođete do tog podatka, ne možete na osnovu te anomalije da tražite, ako je tačno to što ste rekli, iako kažem da je to neki "sui generis", organ koji niko za sada ne može da definiše, jer je posledica prelaska saveznog nivoa na republički, ne možete tražiti da mi menjamo naš zakon o objavljivanju akata i da, praktično, urušavamo sistem koji sada imamo. Jednoj posebnoj organizaciji dajemo jedno ovlašćenje koje apsolutno ne može imati.
Znate li koliko je neprirodno da ona ima to ovlašćenje? Prosto, ne mogu da vam opišem. Pokušavam opet, ma nije čak ni odbor Narodne skupštine to da ima. To je, gospođo Tabaković, kao kada bi neki sekretarijat u Narodnoj skupštini imao ovlašćenje da zakon koji usvoji ova skupština, pre objavljivanja, odluči da se neće objaviti. Prosto, ne radi se tako. Postoje organi koji su ovlašćeni i postupak je pred Ustavnim sudom. Tu je početak i kraj svake priče.
Naravno, kada su u pitanju povereni poslovi, pa se donose podzakonska akta iz oblasti poverenih poslova, onda je postupak u rukama organa državne uprave, čiji je povereni posao zakonom poveren nekom drugom da radi. Pošto Sekretarijat za zakonodavstvo čak nije ni to, on nema nijedan svoj posao kao povereni posao, on to ne može nikako. Ne može ni u nekoj svojoj delatnosti, jer on nema poveren posao. Povereni posao imamo mi kao ministarstvo, ne može on da ima.
Prema tome, opet ću ponoviti, koji god imalac javnih ovlašćenja donese propis, mora da pribavi od nadležnog ministarstva mišljenje o ustavnosti i zakonitosti pre nego što ga objavi. Ne može drugačije. Prosto je nemoguće drugačije. Ako ministarstvo dobije to, pa sumnja šta je, ministarstvo može da se obrati, pa da pita sekretarijat, pa da vidi sa stručnjacima da li je to u redu ili nije u redu i onda u skladu sa zakonom pokreće dalji postupak. Ali, ministarstvo.
Nemaju oni ljudi ništa sa tim. Na njihovom čelu je, ponavljam, državni službenik na položaju. Nisu oni ti koji to mogu da rade, jer nemaju ni kapacitet da to rade, a nisu ni pravosudni organ. Oni su, po mom uverenju, nešto bliži službi Vlade, nego čak i posebna organizacija. Meni oni više liče na službu Vlade.
Da nemaju ona ovlašćenja iz Zakona o ministarstvima, da recimo, ovaj zakon priprema Ministarstvo državne uprave, da nije u nadležnosti Sekretarijata za zakonodavstvo, jer je nenormalno u jednom periodu pojačana uloga Sekretarijata za zakonodavstvo za vreme dok je direktor bio gospodin Balinovac, a dok se Ministarstvo državne uprave bavilo drugim poslovima, onda je neprirodno jedan deo nadležnosti ministarstva preneto u sekretarijat.
Sekretarijat bi, u stvari, po mom uverenju, čak mogao da bude i služba. Realno, njegova pravna priroda je istovetna pravnoj prirodi svake službe Vlade, a to je da servisira ministarstva, posebne organizacije i organe uprave u sastavu ministarstva svojim znanjem u određenoj oblasti. Ovde konkretno u oblasti usklađenosti propisa sa sistemom propisa koji predlažete u sistemu.
Ne mogu da verujem da je ovo i dalje sporno. Verujte, ne mogu da verujem. Prosto, ne znam da li više da se javljam za reč. Javljaću se samo zbog toga što se vi konstantno javljate za reč i tako autoritativno govorite o tome, a bili ste ministar. To što ste bili ministar, to je lepo. Bili ste ministar ekonomskog resora, verovatno, pretpostavljam. Ne znate ovu materiju. Ovo je Zakon o državnoj upravi. Sasvim je druga tema.
Hoću da vam kažem iskreno šta je stvar, mislim da je i vi znate, ali da ste vi ovo iskoristili da pričate o javnim agencijama. Javne agencije su pitanje za drugo ministarstvo. Ne znam što ste vi ovde o tome, ovde govorimo o zakonu o objavljivanju akata, a vi hoćete da govorite o Zakonu o javnim agencijama, o nekoj drugoj temi. Kažem vam, ovo može ovako i drugačije ne može. U našem pravnom sistemu ne može.
Skandal bi bio jednu službu, sad govorim služba, ne u pravnom smislu reči nego da bih ljudima bilo jasno, službu ovlastiti da može, praktično, suspendovati akte organa državne uprave. To bi bio skandal. Prihvatanje vašeg amandmana bi bilo, prosto, neprirodno.
Jedna služba Vlade da odluči da obustavi od izvršenja akt ministarstva, na šta bi to ličilo? Zašto onda to ne donesete u Zakonu o Narodnoj skupštini da služba Narodne skupštine obustavi zakon pre njegovog stupanja na snagu i kaže – ne možete vi to, gospodine Odalović hoće da pošalje, ma ne, ne, dajte vi, gospodine Odaloviću, nama da mi vidimo da li je to u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Na šta bi to ličilo?
Imate prethodni postupak, imate Odbor za ustavna pitanja, za zakonodavstvo, kroz koji se to sprovodi i prolazi, kao što i mi imamo prethodni postupak u Vladi, u kom učestvuje Sekretarijat za zakonodavstvo, ali u prethodnom postupku. Ne može u naknadnom postupku da učestvuje Sekretarijat za zakonodavstvo. To je, opet kažem, nemoguće i neprirodno.
Ne sporim da postoji anomalija, čuo sam mnogo šta vezano za ovaj direktorat, od pitanja plata pa nadalje. Svašta sam čuo, i za Kontrolu leta itd. To je nadležnost ministarstva koje to treba da uredi. Ne znam zašto ste vi sad baš našli ovu temu i mene da se bavite time? Ovde vaš amandman prosto ne može tako da ide.
Ako ste hteli da izložite taj problem, mogli ste, ali bez toga da nam odgovorite da li mi umemo nešto ili ne i da imamo neke namere, da agencijama ne znam šta učinimo ili ne učinimo. Nemamo mi nikakve namere, posebno ne prema javnim agencijama. O javnim agencijama imam neki svoj stav koji je dosta kritički. Javne agencije su javne agencije, ali ne možemo reći javnoj agenciji – plati objavljivanje onoga što je zakonom ustanovljeno kao tvoja obaveza. To nema logiku.
Gospođo Tabaković, to ne možemo da radimo. To je i dosad bio stav i ubuduće će biti stav, jer ona radi u okviru javnih ovlašćenja. Kada hoće da objavi nešto van toga, onda će da plati, kao što će da plati svako drugi. Ona može da objavi hiljadu stvari drugih, ali pravilnike koje donosi u okviru javnih ovlašćenja, kao povereni posao, ne možemo da joj naplatimo. Uostalom, što se onda ne bi dogovorili, pa da nam ih onda ona vrati u ministarstvo, pa da ministarstvo napiše pravilnik, objavi, pa opet dođe besplatno.
Prema tome, nije to put. Kažem vam opet, ne znam odakle vama informacija. Mi imamo mišljenje preduzeća "Službeni glasnik". Nikakvu primedbu ljudi nisu dali. Znam lično i direktora, mogao je i usmeno da kaže ako ima neke primedbe. Ne znam koja su to pisma pisali? Možda su vama, nama stvarno niko nije. Pitao sam kolegu iz zakonodavstva, niko živi nije pisao nikakvo pismo. Ne znam o čemu pričate, zaista, sem ukoliko to nije bilo malo da se nakiti i podupre diskusija.
Na kraju, javna preduzeća nisu tu da stiču profit. To i vi i ja znamo. Nije cilj javnog preduzeća da stiče profit, jer da je cilj, odmah bi Aerodrom Beograd mogao da digne takse 800 puta i da stiče profit. Nije javno preduzeće tu da stiče profit. Javna preduzeća, pre svega, obavljaju delatnost od opšteg interesa i to je prvi i osnovni cilj javnog preduzeća.
Nema potrebe, kolega, da se krstite. To, mislim, piše i u prvih tri člana zakona. Kao što su tu i komunalna preduzeća da rade na lokalu. Javna preduzeća to rade ukupno. Javna preduzeća obavljaju delatnosti od opšteg interesa, jer da je drugačije, gospođo Tabaković, vi ste imali veze sa nekim javnim preduzećima, radili ste, recimo, mislim, u Pošti ili ste imali veze. Zašto bi, recimo, Pošta držala otvorenu poštu u Medveđi? Recite mi, kolega koji tako lepo gestikulira, zašto bi Pošta držala otvorenu poštu u Medveđi ili u Trgovištu?
Dajte mi ekonomski interes, ako ste vi u pravu da javno preduzeće služi za sticanje profita. Znači, Zakon o javnim preduzećima je jasan. Javno preduzeće je tu da obavlja delatnosti od opšteg interesa i profit nije primarni u radu javnog preduzeća, jer da je primarni, PTT Srbija bi zatvorila 60% pošta, jer nema nikakav interes u Trgovištu držati radnike, plaćati struju, firmarinu, ne znam šta se sve plaća, prostorije, ovo, ono, da je upravo ono što vi meni želite sada ovde da kažete i javnosti želite da kažete.