Cilj ovog amandmana jeste da se iz zakona izbriše nešto što ne postoji. Donekle mogu da shvatim odgovor Vlade, odmah da se razumemo. Još, čini mi se 1993. godine, tako beše, Ustavni sud je proglasio da taj član nije u skladu sa… Pobrkao sam, izvinite, ovo se odnosi na besplatno objavljivanje opštih akata. Pazite, naš amandman i ono što ste vi odgovorili, ne komunicira. Mislim da smo isto mislili.
Znači, tamo gde postoji obaveza po zakonu da se određeni opšti akt mora objaviti Službenom glasniku ne podleže plaćanju, ali zašto onda i kada su u pitanju drugi organi i organizacije gde takođe postoji zakonska obaveza? Vi sada brišete te dve reči, odnosno tri – organi i organizacije. Mislim da nepotrebno to brišete, ali kada sam već uzeo reč, gospođo Đukić-Dejanović, a tiče se sledećih amandmana, sve je to povezano, da ne bude neke zabune.
Znate, ako je Ustavni sud za određeni član zakona utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom Republike, ovde imamo situaciju da se radi o bivšem ustavu, onda se postavlja pitanje – zašto taj član da postoji u tekstu zakona i da se precrta i da stoji ili dole u nastavku negde da taj član više ne važi, s obzirom da je odlukom Ustavnog suda stavljen van snage?
Gospodine Markoviću, vrlo često menjamo zakone, pa se promeni neki član. Sa izmenama i dopunama tog zakona gde se taj član menja ili uklanja, njega više nema. Ako je to uradio Ustavni sud, onda takođe ne bi trebalo da postoji u zakonu. Zašto postoji opasnost?
Ne kažem da je praksa ovo što ste odgovorili, to jeste praksa, ali moramo da menjamo praksu. Evo zbog čega vam to kažem. Sećate se da je bio zakon o nadziđivanju i pretvaranju zajedničkih prostorija u stambene objekte.
Ustavni sud Republike Srbije je nekoliko puta vodio neke postupke i doneta je odluka od strane Ustavnog suda da se neki članovi stavljaju van snage, ali moram da vam skrenem pažnju da je onda i Narodna skupština 1993. ili 1994. godine donela Zakon o stavljanju van snage tog zakona, a zbog toga što su neki postupci bili u toku našlo se solomonsko rešenje da tamo gde je doneto prvostepeno rešenje, gde je postojao postupak itd, okončaće se po zakonu koga više nema.
Naravno, krenuli su problemi. Vi čak danas u opštinama imate posebna odeljenja u čijem opisu poslova stoji i da rešavaju po zahtevima po zakonu koga više nema. Tog zakona nema ne od pre dve godine, nego od 1993. ili 1994. godine.
Zato postoji ta opasnost i zato smo ovim amandmanima, ne ovaj konkretno, nego ova dva sledeća, koristim vreme koje stranka ima, tražili da ono što je Ustavni sud proglasio da nije u saglasnosti sa Ustavom Republike ne bude više u tekstu zakona, da ga mi uklonimo. Zašto?
Imamo i obavezu i ne treba da stoji ni kao istorijska odredba. Ti članovi postoje kada se napravi retrospektiva od prvog donošenja izmena, dopuna itd, ali kada je Ustavni sud već odlučio dajte da ga uklonimo, da ne postoji, tim pre što je ovo odluka Ustavnog suda iz 1993. godine i nema nikakvih pravnih posledica 2010. godine.
Ustavni sud kada je odlučivao 1993. godine, to je čini mi se savezni, odlučivao je u skladu sa tada važećim ustavima. U međuvremenu je donet novi Ustav 2006. godine, tako da ni sa gledišta tog istorijskog aspekta ne treba da postoji u zakonu više.
Ne sporim ono što je odgovorila Vlada, to jeste praksa, ali moramo da menjamo tu praksu. Kao primer zašto treba da se menja praksa baš uzeo sam ovaj zakon iz 1993. godine o nadziđivanju koji ne postoji od 1994. godine. Na stranu tog što i danas neki građevinski magnati i investitori vrše nadziđivanje i pretvaranje po tom propisu koji ne postoji i danas.
Dokaz za to – pogledajte nadležnosti pojedinih organa lokalne samouprave. Imate tamo odeljenja za imovinsko-pravne poslove ili za stambeno-komunalne poslove, pa kad se taksativno navodi šta je nadležnost tog organa, stoji čak i primena ovog zakona, a zakon ne postoji.
Navodno, zaostali predmeti iz 1993. godine, to teško neko da može da nas ubedi da baš postoji neki predmet iz 1993. godine. Ako postoji, onda su to verovatno oni kapitalci koji treba nadzidaju na nekoj teritoriji neku veliku zgradu.
To pitanje danas se rešava, ali sa poštovanjem pravila imovinskog prava. Taj zakon se nije zasnovao na pravilima imovinskog prava, nego na pravilima korišćenje iz stanarskog prava. To više ne postoji.
Zato je važno da naše propise treba očistiti od onog balasta koji stoji nekom greškom u našim propisima. Toliko.
