Dame i gospodo narodni poslanici, odmah ćemo da reagujemo na ovo što je sada rekao ministar u ime Vlade. Dakle, ta naša tri amandmana, koja je Vlada prihvatila, čine ovaj dokument Narodne skupštine pravno valjanim zato što su prihvaćeni amandmani očistili odluku, preambulu i prvi stav od našeg stava prema mišljenju Međunarodnog suda pravde.
Dakle, dobro je što ste ovo prihvatili, nećemo time ljutiti države koje se oslanjaju na Međunarodni sud pravde, niti sam sud, a ni svoj stav da nam je to mišljenje bilo potrebno. Žao mi je što su dva amandmana ostala, to su već naši unutrašnji politički amandmani u kojima smo mi insistirali na drugačijem odnosu prema Narodnoj skupštini kod ovakvih dokumenata, kod pokušaja, ali neka to ostane za naše rasprave.
Mislim da bi ovakva odluka, sa ovakvim amandmanima, iz ove skupštine mogla da izađe i sa pozitivnim mišljenjem SNS, a pozivam i one koji su do sada govorili protiv toga da se izdignu iznad svoje slabe politike i da se priklone ovako jedinstvenoj politici Srbije i Narodne skupštine. Mi ćemo glasati za Predlog odluke.

Zahvaljujem, gospodine Nikoliću.

Reč ima narodni poslanik gospođa Gordana Čomić.

(Dragan Todorović, sa mesta: Replika.)

Dobićete reč posle Gordane Čomić u okviru vremena koje imate.

Dame i gospodo, želim da podelim par svojih procena o prostoru i o kontekstu koji je nastao nakon donetog mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu, zato što smatram da je važno i da može pomoći boljoj atmosferi ili inspirisati na još dublji i čvršći dijalog svih nas koji smo u Narodnoj skupštini.
Moja lična procena da je ovo prva rasprava o Srbiji i o situaciji sa Kosovom koja se zaista vodi u Narodnoj skupštini. Rasprava zato što jedni druge čujemo, jedni druge slušamo i jedni drugima pokušavamo da argumentujemo svoje vizije i svoje poruke o tome kakvi su problemi pred kojima je Srbija trenutno i šta je najbolje da se uradi 2011, 2012, 2013, 2014. i 2015. godine.
Ta vrsta rasprave podrazumeva da ako postoji dobra vest u proceni o posledicama mišljenja Međunarodnog suda pravde, onda je ta vest da se u Srbiji političke procene sameravaju sa realnošću, a ne sa očekivanjima koje imamo, da politika treba da postane spisak mogućnosti, a ne spisak želja o kojima ćemo građanima Srbije saopštavati literarne sastave.
Druga procena koju želim da podelim s vama je koju vrstu poruke želimo da danas pošaljemo Srbiji u celini i građanima koji žive na Kosovu, bez obzira da li su Srbi, Albanci ili bilo koji drugi. Naša poruka je jasna i ako postoji dobra vest o tome šta je posledica mišljenja Međunarodnog suda pravde, to je da je potpuno osvetljeno koliko je uzan manevarski prostor koji ima ova vlada ili koji je imala vlada pre nje ili one vlade pre ove vlade.
Taj uzan manevarski prostor nalazi se u stavu da nema građanina Srbije koji bi bilo kojoj vladi dao mandat za nečuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta i nema nijednog političara koji bi ušao u vlast ili opoziciju sa željom da krši Ustav Srbije.
Ako razgovaramo s biračima, bili oni naši, DS ili bilo koje druge stranke, oni će vam reći – mi znamo kako je teška situacija. Znamo da u svetu nema pravde, da je pravo samo pravo jačeg. A kada ih pitamo – dobro, šta onda očekujete od nas? Kažu – borite se. I to je ono što radimo u uskom manevarskom prostoru, ono što možemo i umemo za njihov bolji život, za Srbiju u kojoj će se živeti sve bolje, godinu za godinom, koje su pred nama.

Gospodine Todoroviću, gospodin ministar nije ništa niti uvredljivo niti nejasno rekao. Da li želite u okviru vremena vaše poslaničke grupe?

(Dragan Todorović, sa mesta: Pravo na repliku.)

Nije ništa rekao nejasno, ni uvredljivo. Nema osnova za repliku. Žao mi je.

(Dragan Todorović, sa mesta: U okviru vremena poslaničke grupe.)

Izvolite.

Gospođo Dejanović, zapanjujuće je kako vi dozvoljavate izvršnoj vlasti da se ponaša u Skupštini Republike Srbije. Gospodin Vuk Jeremić je naneo najveću moguću uvredu SRS.
Gospodin Vuk Jeremić izgleda da ne zna elementarne stvari. Ne zna podelu između izvršne i zakonodavne vlasti. Nismo mi činovnici Vlade da bi bili njeni emisari. To možete da radite sa nekim drugim. Sa SRS ne možete. Možemo kroz određene institucije, kroz određene međunarodne organizacije da damo pun doprinos da naša država iz toga izvuče neku korist, a ne da budemo vaši emisari.
Moram da vas podsetim, gospodine Jeremiću, da nemamo adekvatan odgovor u predstavnicima vladajuće većine, jer očigledno nisu spremni da preduzmu određene korake koji su nužni kada je u pitanju Srbija.
Pre svega, to je Zajednica nezavisnih država. Mi smo tamo već nekoliko godina mogli da budemo posmatrači bez ikakvih obaveza, što bi sigurno pomoglo našoj državi da se prošire neke mogućnosti, ne samo političke, nego i ekonomske.
Pomenuo sam već u prethodnom izlaganju ovaj dogovor o kolektivnoj bezbednosti. Šta ste vi učinili? Do dana današnjeg niste našli za shodno da odgovorite na tu ponudu.
Šta ste uradili na naš predlog da se formira grupa prijateljstva sa iranskim narodom? Dobro znate, ministre, koliko je Iran značajna zemlja i koliko bi to pomoglo interesima Srbije, kao što to danas zna predsednik Skupštine. Ko to koči? Ko koči? Predstavnik DS, predsednik Odbora za inostrane poslove.
Posle svega toga zovete nas da vam budemo emisari. To možete da radite sa nekim drugim, sa SRS ne možete. Mi smo ovde da kontrolišemo vlast, da kontrolišemo i izvršnu i sudsku vlast, a ne da radimo one poslove koje je vi trebalo da uradite. Da ste znali da uradite te poslove ne bi danas bili u ovoj situaciji.
Zašto se niste obratili ranije? Zašto ove rasprave nije bilo u Skupštini pre godinu dana, pre dve godine, nego ste se sada setili kada su praktično svi putevi zatvoreni, kada ste izgubili na svim poljima i sada se hvatate za slamku i tražite nešto od nas što nikada ne možemo da uradimo, niti ćemo uraditi.
SRS će uvek voditi računa o državnim i nacionalnim interesima i u skladu sa time donosiće odluke koje će pomoći da se naša situacija, koja je jako teška, koliko-toliko popravi.

Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovani predsedniče Republike, poštovani predsedniče Vlade, gospodo ministri, poštovana predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, jedna od prvih lekcija koje je trebalo da naučim na pravnom fakultetu još 1975. godine bila je definicija države, a s tim u vezi i prava i pravnog sistema.
Država je po toj definiciji, malo anahronoj, aparat sile u rukama vladajuće klase, dok je pravo skup normi koje uživa sankciju države. Malo evoluira definicija prava i kaže da je to skup legitimnih prinudnih normi. Međunarodno pravo ima nešto modifikovanu definiciju, ali njena osnova je slična i može se sažeti u dve reči, da je to konsenzus moći.
Međunarodni sud pravde jeste jedan od bitnih instituta koji bi trebalo da štiti međunarodni pravni poredak. Najviši organ UN jeste Generalna skupština UN. Teritorijalni integritet je do četvrtka, a smatram i posle četvrtka jedan od ključnih temelja na kojima počiva stabilnost međunarodnog prava i međunarodnog pravnog poretka. Teritorijalni integritet Srbije je u slučaju južne srpske pokrajine potvrđen i posebnom Rezolucijom 1244.
Da li je Međunarodni sud pravde u Hagu svojim mišljenjem od prošlog četvrtka ukinuo ovaj osnovni princip međunarodnog prava? Smatram da nije, ali ovakvo mišljenje bi međunarodni poredak stavilo na ozbiljan ispit. Čak i ako se složimo da je izbegao odgovor na ključno pitanje suvereniteta, čak i ako je reč o neobavezujućem aktu, pa čak ako je taj akt i pravno manjkav, ovo mišljenje jeste vezano za jedan slučaj, ali međunarodni precedenti su takođe izvor međunarodnog prava i zbog toga se time stvara veća opasnost za međunarodni pravni poredak koji garantuje teritorijalni integritet.
Ovo mišljenje nije samo pretnja teritorijalnom integritetu Republike Srbije, jer ona ne može biti sui generis i ne može se odnositi samo na pojedinačan slučaj, čak se to u mišljenju Međunarodnog suda pravde u Hagu i ne pokušava nametnuti.
Vratimo li se na definiciju sa početka, ona nam daje odgovor na pitanje da li pravni poredak, pa i međunarodni pravni poredak, kreiraju vladajući, odnosno da li je on konsenzus moći? Šta ako smo se sasvim uverili da je to tako? Da li mi i dalje treba da se koristimo mehanizmima međunarodnog prava, odnosno međunarodne pravne politike i da li imamo uopšte alternativu? Koje druge mehanizme možemo da koristimo i da zaštitimo teritorijalni integritet Republike Srbije?
Neke od tih mera i mehanizama smo već neuspešno koristili i one su vezane za još veće rizike. Opozicija danas nije dala ni jedan jedini uverljiv predlog, ni jedno uverljivo ubeđenje da treba da menjamo zacrtanu politiku Vlade RS koju sprovodi Ministarstvo spoljnih poslova.
Pronalaženje kompromisa koji će biti u skladu sa međunarodnim pravom, uključujući i poštovanje principa suvereniteta zemalja, moramo strpljivo tražiti. Ta politika treba da omogući ostanak Srba na Kosovu i smatramo da je to ključna stvar koju svi ovde moramo da zastupamo, bez obzira da li se radi o opoziciji ili poziciji.
Borba za teritorijalni suverenitet Srbije nije pitanje jedne vlasti, ni pitanje jednog vremena. Ne smemo da učinimo nijedan korak koji bi otežao položaj Srba i drugih ne Albanaca na KiM, ali siguran sam da država Srbija može da učini više da položaj Srba i drugih ne Albanaca na Kosovu bude bolji i da povratak raseljenih lica bude održiv.
Naša dosledna politika, uveren sam, ne može biti na kraju neuspešna, niti ostati usamljena. Zbog toga pozivam sve kolege narodne poslanike da daju podršku ovoj odluci, da daju podršku Srbima i nealbancima koji žive na KiM i svim građanima koji smatraju Srbiju svojom domovinom, a žive na KiM.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović.

Dame i gospodo, pažljivo smo slušali izlaganje šefa pravnog tima gospodina dr Batakovića i došli smo do zaključka da su čak i u tom pravnom timu postojale dve suprotstavljene opcije. Jednu je verovatno zastupao gospodini Vojin Dimitrijević, koji ima to ekstremno stanovište da je Slobodan Milošević kriv za sve loše što se desilo u zadnjih 50 ili 100 godina.
S druge strane, poznato je da je gospodin Bataković napisao mnogo knjiga o Kosovu i da je na jedan argumentovan način objasnio da su ti problemi nastali mnogo pre, još od čuvenog akta titoističke Jugoslavije 1946. godine, kada je zabranjeno Srbima da se vrate na Kosovo. Negde oko 100.000 ljudi nisu imali pravo da se vrate na Kosovo. Takođe, on je kritikovao i Ustav iz 1974. i amandmane iz 1968. i 1971. Dakle, jasno je da u tom pravnom timu, koji je radio i borio se za interese Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, nije postojala sloga, blago rečeno.
Što se tiče Ministarstva spoljnih poslova, smatramo da ministar nije imao lošu nameru, čak da je imao dobru nameru kada je pokušao 2008. godine i pokrenuo inicijativu koja je završila jednom vrstom uspeha kada je Generalna skupština, ako se ne varam, sa 77:74 uzdržanih i 6 protiv, uputila zahtev Međunarodnom sudu pravde da se izjasni i da da svoje mišljenje povodom Deklaracije o nezavisnosti Kosova.
Međutim, ministar je, ne samo što se tiče spoljnog okruženja, ograničen u svom delovanju, već nekoliko meseci posle toga druga vrsta državne politike koja pokazuje da Hag nema alternativu dovela je do kraha te inicijative pred Međunarodnim sudom pravde.
Navešću i konkretan primer. Negde, ako se ne varam, 26. februara 2009. godine doneta je presuda u slučaju Milutinović i ostali i tada su najveći vojni i policijski funkcioneri osuđeni na drakonske kazne zatvora i upravo je ta presuda bila glavni argument američke delegacije pred Međunarodnim sudom pravde.
Dakle, vi pokušavate da pravnim sredstvima nešto uradite i da poboljšate poziciju Srbije pred navalom novih priznanja nezavisnosti Kosova a, s druge strane, to se sve ruši zato što je upravo Haški tribunal, koji navodno nema alternativu, bio glavni argument američke delegacije 8. decembra 2009. godine.
Istog datume je i ruska delegacija podnela svoj podnesak i nastupio je ambasador Ruske federacije, koji se pozivao na Rezoluciju 1244. Dakle, Amerikanci su se pozivali na Haški tribunal, Rusi na Rezoluciju 1244 i po tome je skandalozno da u ovoj deklaraciji nema pozivanja na Rezoluciju 1244 i skandalozno je da niste naš amandman usvojili, već ste usvojili amandman koji faktički ublažava ovu rezoluciju, koja je na ivici jedne vrste pravnog nihilizma ili defetizma, kako god hoćete.
Takođe, Ministarstvo se očigledno suočilo sa ograničavajućim faktorima, jer pravo pitanje koje je trebalo biti poslato Međunarodnom sudu pravde – da li je jednostrana deklaracija o nezavisnosti Kosova, koju su proglasile privremene institucije uz pomoć SAD? To je bila prava definicija koja bi došla do suštine stvari.
Ako nije tačno ovo što mi tvrdimo, onda Vlada i vlast u ovoj zemlji treba da nas ubede da Bondstil nije bespravno podignut na srpskoj zemlji, da nas ubede da Amerika nije prva država u svetu koja je priznala nezavisnost Kosova i treba da nas ubede da poziv Džozefa Bajdena upućen predsedniku Srbije nije bio jedna vrsta drske diplomatske, političke i svake druge provokacije.
Takođe, delegacija SRS je učestvovala na skupu diplomatske akademije u Ministarstvu inostranih poslova Ruske Federacije 2010. godine, 30. januara. Tada je bilo govora o odnosu Ruske Federacije prema međunarodnim sudovima. Verujte mi, najgore ocene je dobio Haški tribunal.
Pogledajte danas u tom kontekstu i izjavu načelnika četvrtog odeljenja ruskog ministarstva inostranih poslova, bivšeg ambasadora u Srbiji, gospodina Aleksejeva i videćete da imate prostor diplomatski, politički, da pokažete jednu vrstu političke hrabrosti i da zajedno sa Ruskom Federacijom uputite zahtev za prestanak rada Haškog tribunala. Tako ćete olakšati i diplomatsku poziciju Republike Srbije pred najavljena nova priznanja tzv. Kosova.
Naravno, u tom smislu nemojte očekivati, to je jasno, da će u kontekstu one čuvene izjave Sergeja Lavrova od 18. februara 2007. godine Rusi biti veći Srbi od Srba, već upravo vi treba da pokažete jednu vrstu političke hrabrosti i dostojanstva.
Takođe, u Predlogu odluke koji danas razmatramo navodi se da Srbija neće nikada ni eksplicitno, ni implicitno priznati nezavisnost Kosova. Molim vas, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, bilo koji student prve godine fakulteta kada pročita članove 6, 10, 14, 16. i 88. videće da EU zahteva jednu vrstu dobrosusedskih odnosa sa tzv. Kosovom. To je implicitno priznanje Kosova i Metohije. To treba jasno reći.
Ako proučavate način delovanja EU, videćete da oni upravo insistiraju na dvosmislenim odredbama koje se mogu tumačiti kao jedna vrsta pritiska i kao jedna vrsta priprema za ono što nije teško predvideti.
Predsednik Srbije sigurno zna da je Evropski savet upravo ta superinstitucija u EU koja je iznad Evropskog parlamenta, iznad Evropske komisije i iznad čak i Saveta ministara, o kome smo pričali večeras.
Šta će se desiti, konkretno pitam, ako posle usvajanja odredbi iz Lisabonskog ugovora, to je 2014. godina, pod kvalifikovanom većinom od 55% prisutnih šefova država i vlada u Evropskom savetu bude donet uslov da Srbija mora da pristane na otvaranje neke vrste diplomatskog predstavništva republike Kosovo u Srbiji? To će biti uslov koji ćete vrlo teško uspeti, ni kroz Evropski parlament, ni kroz bilo koju drugu instituciju da oborite.
U tom smislu, diplomatska i politička aktivnost mora da poseduje jednu vrstu ekonomskog patriotizma. Šta je ekonomski patriotizam? To je moderni nacionalizam. Moderni nacionalizam koji upravo treba da pokaže jednu vrstu i ekonomske hrabrosti i, što to ne reći otvoreno, pogledajte kako vam posluje "Sartid", pogledajte kakvu ima monopolsku cenu struje, pogledajte kakvi su ekološki uslovi u toj fabrici i uvek postoji alternativa za neku drugu investiciju. Navešću vam najmanje pet ili šest ruskih isto tako velikih firmi u toj oblasti koje će na mnogo bolji način ulagati u ovoj oblasti.
Takođe, zašto ne reći i to, vi imate ovde preko 200 ili 150 hrvatskih firmi, ne postoji reciprocitet u toj oblasti prema Hrvatskoj. To treba razumeti kao jednu vrstu ekonomskog patriotizma koji je neophodan i koji mora da prati ove političke i pravne akcije.
Takođe, ako pogledate Bečku deklaraciju iz 1961. godine i 1969. godine, koja propisuje u članu 22. da se strane moraju držati odredbi ugovora i dobronamerno ih ispunjavati, videćete da vaši američki partneri, pre svega, i njihovi pratioci iz EU nisu ispunili ni jednu stavku iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a da ne pričam o Dejtonskom sporazumu, da ne pričam o Rezoluciji 1244.
U tom smislu, vi morate znati s kim imate posla. Takođe i kada je ministar bio prošli put u ovoj skupštini pre nekih godinu dana, i to je jedna od naših najvećih zamerki njemu, on mora da se izbori za veća davanja za Ministarstvo inostranih poslova. Nije bio dužan da prihvati rebalans budžeta, gde je davanje za Ministarstvo inostranih poslova pod uticajem MMF smanjeno za 20%, a mesec dana posle toga Kosovo je primljeno u MMF i to je Džozef Bajden, prijatelj Srbije, na jedan patetičan način izjavio u Prištini.
Na kraju, pravo pitanje koje se postavlja pred svima nama je zašto Amerika vodi 20 godina tako neprijateljsku politiku, bez obzira što se menjaju vlasti, bez obzira što se menjaju fraze itd? Ako pogledate šta se dešava na Bliskom istoku videćete da antimuslimanska politika SAD u Izraelu, Iraku, Avganistanu se kompenzuje ovde na Balkanu. To je jasno.
Pogledajte, 1999. godine trebalo je da bude proglašena palestinska država. Nije, ali je bombardovana Srbija. Proglašena je mapa puta. Džordž Buš je proglasio mapu puta. Godine 2008. je trebala da bude proglašena palestinska država, ali nije, proglašeno je tzv. nezavisno Kosovo.
U tom smislu treba da promenite politiku i da se suočite sa pravom realnošću u međunarodnim odnosima i da se okrenete našim istorijskim partnerima, a to je pre svega Ruska Federacija. Treba da razmislite, postoji carinski savez između Rusije, Belorusije, Kazahstana, i uskoro će se verovatno pridružiti i Ukrajina. Postoji i dogovor o kolektivnoj bezbednosti, gde Rusija predvodi sedam zemalja. To je jedan korak koji pokazuje da EU ima alternativu, pokazuje da imate dostojanstvo i pokazuje da imate promišljenu politiku.

Narodni poslanik Jelena Trivan ima reč.