Koleginice i kolege, za LDP je nesporno da je srpski narod podneo mnogo žrtava u proteklim ratovima u Jugoslaviji u 20. veku. Osuditi zločine nad svojim narodom je nešto sasvim prirodno, normalno i logično, gotovo nepotrebno. Ne mogu da zamislim da neko, bilo ko u ovoj zemlji nije spreman da osudi zločine počinjene nad svojim narodom. Prosto, kao da glasamo da li ćemo usvojiti deklaraciju da volimo svoju decu ili da je danas četvrtak.
Još oko Deklaracije o Srebrenici smo rekli da ako je to maksimum vladajuće većine, koju vi predstavljate predstavljajući većinu u Srbiji, ako je ovo alibi za donošenje Rezolucije o Srebrenici, onda nemamo ništa protiv da osuđujemo sve zločine počinjene nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije.
Javljaju se ovde dva problema. Tada ste ušli u jedan kompromis, nespremni da osudite genocid u Srebrenici, da ga tako nazovete, jer složićete se, na prostoru bivše Jugoslavije je učinjeno mnoštvo zločina i jedan genocid. Ograničen, ali ipak genocid. Pričam ne o svojim političkim stavovima, nego o utvrđenim sudskim činjenicama.
Danas, govorim vama kao predlagaču, vidite da oni koji su tada hteli u tu rezoluciju o Srebrenici da ubace i zločine nad srpskim narodom, to nisu uradili iz želje da se osude zločini nad srpskim narodom, nego da se spreči donošenje Rezolucije o Srebrenici.
Danas neće glasati, koliko sam razumeo iz diskusije svojih kolega iz opozicije, za ovu rezoluciju. Mi ćemo glasati, jer je to prirodno i logično. Ali, vi koji ste predložili ovu rezoluciju, sa naše tačke gledišta, tim trulim kompromisima u suštini ne poštujete srpske žrtve. Kako mogu srpske žrtve da budu, i njihova osuda odnosno zločin nad njima, alibi za donošenje neke druge rezolucije?
Šta smo i dokle smo došli? Osudili smo ne genocid u Srebrenici, nego zločin, osuđujemo zločine nad Srbima pojedinačno. Da li je bilo drugih zločina nad Bošnjacima, osim u Srebrenici? Bilo je – u Prijedoru i raznim mestima. Na pet kilometara odavde su bile otkrivene masovne grobnice sa Albancima. Da li osuđujemo pojedinačno te zločine?
Šta će biti sutra kada normalizujemo odnose sa Kosovom, pa se dogovorimo da osudimo te zločine koje su pripadnici albanskog naroda činili nad Srbima i pripadnici srpskog naroda nad Albancima. Govorim o onima koji su zakopavani i spaljivani po Srbiji. Onda ćete opet polaziti od tzv. patriota kroz toplog zeca, kao danas.
Zato je trebalo da nas poslušate i da prihvatite onu rezoluciju kakvu je Savet Evrope, odnosno Evropski parlament usvojio, gde se osuđuju svi zločini i ističe jedan od svih jer je zločin genocida. Ako je to mera, i to smo prihvatili, jer ako je ovo maksimum koji Srbija može u ovom trenutku kroz vašu vladajuću većinu da da, u redu je.
Verujemo da će u budućnosti, ako budemo brže napredovali na putu evropskih integracija, ta mera će biti drugačija i bićemo u stanju da se suočimo sa zločinima koji su počinjeni u naše ime. Moralno pravo da tražimo od drugih da osude zločine nad Srbima daje nam samo naša sposobnost i mogućnost da prvo osudimo zločine koji su počinjeni u naše ime.
Ne bismo želeli da vi kao vladajuća većina i dalje sledite narod, nego smatramo da odgovorni političari treba da vode narod. To što je javno mnjenje takvo kakvo je, odgovornost je vladajuće većine. U tome se razlikuju državnici i političari ili politikanti. Politikanti slede narod, državnici vode narod, čak i onda kada znaju da to nije većinsko mišljenje.
Otuda bih želeo da je istina ono što je predsednik Tadić rekao u susretu sa gospođom Klinton, da je izručenje Ratka Mladića naša unutrašnja potreba, da to ne radimo zbog međunarodnih obaveza. Otuda su kolege iz opozicije koji neće glasati za ovu rezoluciju u jednom u pravu – da je Rezolucija o Srebrenici bila zaista za spoljnu upotrebu, a da je ovo za unutrašnju upotrebu.
Dok je tako, dok ne shvatite da zločini koji su počinjeni u ime naše i njihova osuda su naša unutrašnja potreba i da to nema nikakve veze sa međunarodnim činiocima, dotle ćemo mi biti zaustavljani na putu nečeg što se zove suočavanje sa prošlošću, na putu nekakvog pomirenja među narodima koji su 70 godina živeli u jednoj državi.
Lako je osuđivati zločine. Čini mi se da je teže osuditi zločince. U tome je suština. Tražimo od drugih da osude zločince koji su počinili zločine nad pripadnicima našeg naroda. Ali, prvo treba da imamo snage, hrabrosti, morala i časti da osudimo zločine koji su počinili u naše ime nad drugim narodima.
Moralno pravo da prozivamo parlamente u okruženje da osude zločince nad našim narodom, dok se još dva haška optuženika za najteže zločine po poslednjim informacijama nalaze u Srbiji, malo je diskutabilno.
Žrtve imaju svoja prava i njihovi potomci, a to je pravo da se zločinci kazne. Ako smo, verujući, pa čak i ako nismo, moramo da znamo da i zločinci imaju svoja ljudska prava. To pravo nije samo pravo na fer suđenje, to je pravo i na kaznu. Kada zločinac ne dobije kaznu, suočava se sa nečim što je mnogo gore od kazne, a to je savest.
Pomirenje i osuda zločina na ovaj način, sa naše tačke gledišta, ne odaje poštovanje prema žrtvama, nevinim žrtvama srpskog naroda. Ovakva rezolucija je prilično površna. Rekoh – ako je ovo mera mogućeg u ovom trenutku i ako oni koji su tada hteli da se ovo ubaci u Rezoluciju o Srebrenici, sa namerom da ne bude rezolucija o Srebrenici, mi ćemo za nju glasati, ali ste mogli i bolje da je napišete.
Dajete punu podršku svojim državnim organima na procesuiranje počinilaca. Pretpostavljam da se to odnosi i na to, da ako neko krije Mladića, pa da ga nađu ili ne znam na šta se to odnosi. Što mi moramo da dajemo podršku međunarodnoj zajednici u procesuiranju počinilaca? Mislim da međunarodna zajednica nama daje podršku da to učinimo i da izručimo Mladića i Karadžića.
Mi pružamo punu podršku svim državnim organima i institucijama u preuzimanju gonjenja u skladu sa zakonom. Ako im ne damo podršku, šta, onda oni neće da rade u skladu sa zakonom? Ovde piše da tražimo da se na adekvatan način kazne počinioci zločina nad srpskim narodom i građanima Srbije. Ovo – građanima Srbije je svakako u redu, ali - zločin nad narodom, postoji samo jedan zločin nad narodom, a to je zločin genocida. Do sada je sudski utvrđen samo jedan i to u Srebrenici.
Meni stvarno nije jasno zašto pružamo punu podršku pravnom timu koji zastupa Republiku Srbiju u postupku protiv Republike Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde? Iz ovoga, ako im ne damo podršku ili će se oni raspasti, posvađati ili neće moći da završe svoj posao. Ali, ajde, ovo su samo formalne, kako da kažem, primedbe koje pokazuju aljkavost.
Ima jedna stvar koja traži jedno objašnjenje. Izražavamo žaljenje i solidarnost sa žrtvama NATO bombardovanja. To je u redu, ali mi objasnite - zašto mi jedanaest godina posle NATO bombardovanja ne znamo koji je to broj žrtava? Koliko je žrtava poginulo u NATO bombardovanju? Koja su njihova imena? Neverovatno je da je to i dalje državna tajna nekakve države koja nije prethodna, nego pretprethodna.
Treća država unazad je to i to je još uvek državna tajna. Zašto je to državna tajna? Koliko je ljudi poginulo u NATO bombardovanju? Svaka žrtva je zapisana, popisana, tačno se zna gde je stradala, u koliko sati, na kom mestu i pod kojim okolnostima.
Da li bi možda otkrivanje te tajne bacilo neko novo svetlo, recimo, na okolnosti pod kojima je nesrećna Milica izgubila život, a koja služi kvazipatriotima za politiku koja faktički ima za cilj da zaustavi Srbiju ka EU. Da li bi skidanje državne tajne neke stare države, koje više nema, možda bacilo novo svetlo na bombardovanje RTS-a? Možda bi se saznalo da je tamo poginuo neki drugi broj ljudi, mnogo veći nego onaj koji je zvanično objavljen.
Licemerno je pominjati NATO, a jedanaest godina skrivati taj podatak od građana Srbije. To je moja primedba na rezoluciju, ali u suštini mi moramo da prođemo kroz ovo. Nadam se samo da nećemo sada u budućem vremenu koje dolazi donositi i druge rezolucije, jer zašto mi ne bi sad osudili i druge zločine nad Bošnjacima?
Da li ova rezolucija uključuje i Štrpce i Sjeverin? Jeste da su to državljani Srbije, po naslovu bi ih uključivala, ali nije suština osuditi žrtve, nego kazniti zločince, jer zločincima se sudi na sudovima, bilo u Hagu, bilo u našoj zemlji, ali odgovornost za zločine nije samo na zločincima, koji imaju svoje ljudsko pravo da dobiju zasluženu kaznu, odgovornost za zločine pada i na politiku, to je drugi deo mog izlaganja.
Šta je sa politikom? Nije suština izručiti Mladića, nego je suština izručiti Mladića i reći jasno zašta je on optužen. Ta zločinačka politika, koja je vladala devedesetih, ona je najodgovornija za zločine, pa tek onda zločinci, neposredni izvršioci. I u Hagu, to smo ponovili mnogo puta, sudi se samo izvršiocima.
Čak i bivši predsednik je u suštini jedan izvršilac, a ne kreator te politike. Kreatori te politike zločina su i dalje među nama, još uvek moćni i uticajni, jer nisu u naponu snage, bliži su kateteru nego fudbalu, ali još su uticajni. Jedan najveći među njima kreator te politike, koji je u mladosti ubijao svoj narod zbog Jugoslavije, a u starosti slao mladiće da ginu protiv Jugoslavije, tu je i dalje. O tome dok ne otvorimo priču, o politici zločina, ovo će biti samo pena.
Dok ne otvorimo to suočavanje sa prošlošću, ideologija koja je dovela do zločina pojavljivaće se ne više kroz vojsku, ne više kroz naoružanu formaciju državne bezbednosti, pojavljivaće se kroz navijačke grupe i ostalo podzemlje. Koliko smo to puta rekli, mladi ljudi koji nikad nisu bili u Bosni i na Kosovu imaju šta da izjave. To je suština.
Znači, zločini, žrtve, zločinci i politika zločina. Dok to ne otvorimo, biće ovakvog zamajavanja, da oni koji su patriote neće da osude zločine nad srpskim narodom. Vi ćete tim trulim kompromisima i dalje ovu suštinu politike zločina skrivati, ona će živeti i praviti nam probleme kakve nam pravi proteklih dana.
Nemačka i Francuska su tokom više vekova ogrezle u zločin. Koliko su puta ratovale među sobom, ali su onda sele jer su imale državnike, a ne političare. Posle Drugog svetskog rata su napravile to istorijsko pomirenje koje je kičma ujedinjene Evrope. Jesu li oni u principu najveći i najznačajniji u tom trenutku bili? Da, jesu.
Kada se meri odgovornost za zločine i za politiku zločina, onda svakako je veća odgovornost onog ko je veći i ko je jači od onoga ko je manji i slabiji. Zato su dve najveće i u istoriji najratobornije nacije morale da sednu i da naprave taj istorijski dogovor. Tako i mi moramo da preuzmemo svoj deo odgovornosti.
Nažalost, ovakvim potezima, te osuđujemo Srebrenicu, ali nećemo da kažemo da je genocid, pa sada osuđujemo zločine nad Srbima kao alibi. Mi ne pokazujemo da smo sposobni za tu veliku odgovornost, a ono što nam posebno smeta, ne poštujemo naše žrtve. Naše žrtve nisu samo zbog toga što su druge narodi takođe imali zločince i što je u drugim narodima ideologija zločina u jednom trenutku istorije nadvladala, ne.
Drugi narodi treba da osude svoje zločince, mi treba da osudimo svoje. Ko prvi osudi svoje ima pravo druge da proziva da nisu uradili svoj posao. Ta pogrešna politika, ta politika zločina, ta opsednutost narodom kao nekakvim organizmom i zanemarivanje suštine, a to je država, to je ono što je problem i koji još u ovoj Srbiji skoro da ima dominantan uticaj. Odgovornost za to ipak u ovom trenutku pada na vladajuću većinu.
Ne bih hteo da vam oduzimam dalje vreme i da vam držim predavanja o patriotizmu, samo ću vam pročitati deo jednog teksta Slobodana Vitanovića, koji je pre nekoliko godina umro, ovo je napisao pred smrt, a tiče se baš te opsednutosti. Ovo je jedna poruka onim ljudima koji misle da je prirodnije voditi ljubav sa žirafom nego sa drugim ljudskim bićem, a pričaju o beloj kugi.
Sećanje na strašan poraz Prvog ustanka, u kome je stradala jedna trećina naroda, bilo je potisnuto i nije služilo kao moguća opomena. Ovim, većine političara u 19. veku i manjine trezvenih ljudi, narod je vaspitavan s jedne strane u duhu kosovske žrtve i trajnog važenja kosovskog zaveta, a s druge u duhu svoje junačke nadmoći i spremnosti na smrt preko koje oni koji ostanu idu do pobede.
Nije nimalo slučajno što je pesnik Đura Jakšić, na početku Hercegovačkog ustanka, u samoubilačkom i verovatno alkoholičarskom zanosu narodu uputio sledeću poruku: "Padajte, braćo, plinte u krvi, ostavte sela, nek gori plam, bacajte sami u oganj decu, streste s sebe ropstvo i sram. Ginite, braćo, junaci, ljudi, za propast vašu svet će da zna, nebo će plakat dugo i gorko, jer neće biti Srbina".
Taj patriotizam devedesetih, koji opstaje i dalje i koji je toliko žilav, on je i dalje vladajući nacionalizam u Srbiji, i oni koji pričaju o beloj kugi, oni smatraju da je ovo patriotizam. Vaša je odgovornost da, vodeći ispravnu nacionalnu politiku i osudivši svoje zločince, imamo pravo da tražimo to od drugih, a ovakav nacionalizam pripada 19. veku.
Ovo nijedan narod u Evropi nije radio i zato su tu gde jesu. Mi smo ovo radili i dalje neki misle da je to najveći patriotizam da se sopstvena deca bacaju u oganj i da će svet saznati istinu, i da je za belu kugu kriva manjina od desetak odsto naših sugrađana koji imaju drugačije seksualno opredeljenje, a ne ovo. To je suština. Ako se ne uhvatimo u koštac sa suštinom problema, ova pena od osuda u principu neće dati rezultat.
