Poštovana predsednice, predsedniče Vlade, članovi Pregovaračkog tima, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o privatizaciji Telekoma, ili o ovome što je pod nekim lirskim naslovom dato – motivi i posledice. Ali, samo na trenutak, moram da se vratim na ovo o čemu ste vi govorili, gospodine Stefanoviću.
Odlično je što ste pomenuli primer Oksforda i Kembridža i drugih univerziteta koji nisu opterećeni time da stavljaju grbove na svoje diplome. Možda su zato ti univerziteti na vrhu svetske liste, a Beogradski i Prištinski, koji su opsednuti tim insignijama nisu ni blizu prvih petsto univerziteta.
Ako ste tim putem krenuli da se bavite ozbiljnijim, životnim, tehničkim stvarima, svaka čast. Mali je problem što ovaj harvardski đak, sada ministar spoljnih poslova, ide nekim drugim putem, pa polako postaje ministar za Srbe izvan Srbije i glumi i preuzima argumentaciju i rečnik Mihalja Kertesa i nekih drugih iz 1991. godine, ali okej. Jučerašnji sastanak u Karađorđevu je bio ohrabrujući. Možda će naša generacija ipak imati budućnost. Možda neće biti generacija bez budućnosti, kako se zvao vaš bend svojevremeno.
Ali da se vratimo na pitanje privatizacije Telekoma. Nekako mislim da moramo da se vratimo korak unazad. Ovde ljudi uglavnom govore kao da je Telekom neki meteorit koji je pao na Srbiju i sada vodimo raspravu oko toga kako ćemo da ga privatizujemo, kao da Srbija nema nikakva iskustva s ranijim privatizacijama, pa i s privatizacijom tog istog Telekoma. I niko u toj priči nije do kraja nevin, da tako kažem.
Postoji neka predistorija. Telekom je privatizovan 1996-1997. godine, u vreme izborne kampanje, po dosta dobroj ceni, ali novac nije otišao u infrastrukturu, nego u kupovinu socijalnog mira ili izborne pobede. Vlada Zorana Đinđića je 2001-2002. godine uspela da po isto tako veoma dobroj ceni vrati Telekom nazad.
U međuvremenu su neke druge vlade bile na vlasti. U Vladi su bili i oni koji su tražili ovu današnju sednicu, bili ste u prošloj vladi i vi, gospodine Cvetkoviću, kao ministar finansija, i tu je bilo dosta ozbiljnih problema. Kupljen je Telekom, odnosno operater u Republici Srpskoj, po ceni koja je, čini mi se, za 30% bila veća od drugoplasiranog ponuđača.
Kada ponudite 30% veću cenu, postoje dva moguća problema – ili postoji neka vrsta političkog dogovora da se firma koja se kupuje preplati, ili je onaj ko je procenjivao kada je davao svoju ponudu kao Telekom napravio katastrofalnu grešku u proceni. Ta veća cena koja se danas isplaćuje, odnosno otplaćuje kroz kredit, opterećuje Telekom i ubija, između ostalog, i njegovu kupoprodajnu cenu u ovom procesu.
Ako se vratimo na druge privatizacije, moram da pomenem NIS. Vi ste rekli gospodinu Andriću da ne postoji nikakva bojazan da će novac biti protraćen. Ako možemo da čujemo – gde je tačno otišao novac od privatizacije NIS-a?
(Predsednik: Vreme.)
Drugo pitanje – čuli smo koliki je profit, ali kolika su dugovanja Telekoma Srbije drugim javnim preduzećima…
(Predsednik: Gospodine Đuriću, privedite kraju rečenicu.) … i javnih preduzeća Telekomu? Hvala.