Hvala. Juče nismo stigli, evo, danas ćemo, dakle, pred nama je zakon o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika. Da skratimo priču, ovde je novo sledeće, postoje tri grupe odredaba, ukratko rečeno, koje predstavljaju novine: prva se odnosi na način dodele mandata u Narodnoj skupštini, dakle, kada se izbori okončaju, na koji način se mandati dodeljuju; druga se tiče položaja manje zastupljenog pola u parlamentu; treći segment, to je ovo čuveno ukidanje blanko ostavke koje se ovde pokušava izvršiti zakonom.
Što se tiče dodele mandata, mi smo do sada imali takozvani sistem otvorene liste za političku stranku, a to znači da je politička stranka sa listom na kojoj ima 250 imena mogla nakon završenih izbora, po utvrđivanju ukupnog broja mandata u Skupštini, da te mandate dodeljuje poslanicima sa liste, bez obzira na poziciju na kojoj se ti poslanici nalaze.
S jedne strane, to je bilo dobro za pojedine političke stranke zato što su na taj način, vrlo logičan način, mogle da nagrade one poslanike koji su učestvovali na izborima i zahvaljujući čijem je zalaganju u određenom delu Srbije, određenom regionu ta politička stranka ostvarila dobar rezultat. To je moglo biti jedno od merila za mnoge političke stranke da na taj način komponuju sastav parlamenta. Ovim izmenama ta mogućnost se gubi, to više ne postoji. Postoji mogućnost da se eventualno nešto drugo uradi, ali to je blokirano ovim izmenama. O tome ću još nešto reći, samo da kažem nešto o suštini samog predloga.
Demokratska stranka Srbije nije protiv zatvaranja lista za političke stranke. Mi ne mislimo da je to katastrofalna stvar. To je, na kraju krajeva, u skladu sa određenim direktivama i standardima iz Evrope, neću namerno reći EU zato što su ti standardi stariji od same unije kao celine, i mislimo da to nije nekorektna mera. Međutim, da bi stranka adekvatno reagovala, tu mora da postoji određeni korektivni mehanizam. Mi smo taj korektivni mehanizam izbacili iz Predloga zakona načinom na koji je taj zakon tehnički napisan. Imali ste situaciju da ko god dodeljuje mandat poslaniku, bilo da to čini RIK ili politička stranka, poslanik je morao da prihvati mandat, i to izričito i otvoreno, svojom izjavom. Ovde toga nema. Ta korektivna mera je neophodna.
U suštini, mi nemamo ništa protiv toga, jer je Demokratska stranka Srbije svojim statutom regulisala ovu oblast interno i poštuje redosled na listi prilikom dodeljivanja mandata. Svi naši mandati u parlamentu su sada posledica redosleda na listi i tako će biti i ubuduće; čak i da nije izmenjen zakon u ovom delu, tako bi ostalo.
Što se tiče pitanja manje zastupljenog pola, na to neću trošiti vreme jer se sa izmenama koje su date slažemo i smatramo da su one apsolutno u skladu sa demokratskim standardima.
Međutim, ono što izaziva pažnju, podozrenje, pa na neki način i revolt jednog dela ozbiljne demokratske javnosti, to je pitanje načina ukidanja tzv. blanko ostavki. Blanko ostavke su uvedene u igru 2006. godine Ustavom Republike Srbije na taj način što se u članu 102. utvrdila mogućnost, ali ne i obaveza, da poslanik, koji ima slobodan mandat (tako je on definisan), može zahvaljujući upravo tom svom pravu da raspolaže mandatom, može da ga poveri i sopstvenoj političkoj stranci. Dakle, može, a ne mora. Šta je to kasnije proizvelo u praksi, svi znamo.
Razlozi za takvu odluku većine političkih partija koje su učestvovale u kreiranju predloga teksta Ustava ležali su u činjenici da su izvesni tajkuni pre toga pokušavali novcem da kupe poslanike u parlamentu, formiraju poslanički klub bez učešća na izborima. U jednoj mladoj demokratiji, u rovitim odnosima, kada ne postoje ustaljeni obrasci političkog sistema na koje smo svi sviknuti decenijama, ovo je bila prirodna i specifična odbrana države protiv takve vrste trgovine.
Šta se time branilo? Branili smo nekoliko ciljeva, objekata. Prvi objekat zaštite je izborna volja građana, jer mandat, podsećam, nije ni moj ni moje političke stranke; ovaj mandat na osnovu koga ja danas govorim je mandat građana. To je ono na šta svi zaboravljamo. To je nešto što apsolutno moramo imati u vidu. Građani su glasali, u ovoj vrsti izbornog zakona gde imamo stranke koje su se birale na jednoj listi, za političke programe i političke stranke. Ja sam kao poslanik koji je izabran od strane tih građana u obavezi da to pre svega poštujem.
Drugi cilj je onemogućavanje korupcije i trgovanja mandatima. To sam maločas rekao. Neko je nekada pokušao sa strane da kupi poslanički klub u parlamentu i to je moralo biti brutalno sprečeno.
Tri, moramo ojačavati demokratske institucije u Srbiji. Osim institucija državne vlasti, mi imamo političke stranke, bez kojih u masovnoj demokratiji nema demokratskog poretka. Naravno, van toga možemo raspravljati o kategorizaciji slobodnog mandata.
Šta smo dobili od Evropske unije? Od Evropske unije smo dobili nalog da odustanemo od praktične realizacije te mogućnosti da se mandat poveri sopstvenoj stranci, koja će onda njime raspolagati, zato što to, navodno, nije u skladu sa demokratskim standardima.
Dobili smo od Evropske komisije tekst u kome nedvosmisleno, jasno piše da odredba Ustava, člana 102, nije u skladu sa demokratskim standardima i da bi posledično moralo biti promenjeno. To tamo piše.
Međutim, hajde da vidimo na koga se to primenjuje i kakva je praksa u svetu, i šta znače ti nalozi u konkretnom slučaju. Nije nemoguće da Srbija dobije još gore naloge, još gluplje mesto u ovoj komunikaciji, ako se sami podmetnemo da primamo ćuške i udarce.
Razlog za to što je nama sada urađeno i zbog kojeg se sve ovo čini leži u načinu na koji se realizuje odredba i kako se ona poštuje u Skupštini Srbije i meri u kojoj ona izazova sukobe koji su spolja vidljivi, vidljivi su građanima Srbije a vidljivi su i članovima Evropske komisije, koji sve vreme sede u Beogradu.
Ako smo bili u stanju da od ove skupštine pravimo cirkus tri godine, ako je element tog cirkusa bila i rasprava o blanko ostavci, onda je normalno da smo prizvali nekoga da nam soli pamet. Ako smo ga već prizvali, mogli smo unapred da znamo kako će da nam soli pamet.
Pitanje slobodnog mandata je jedno teorijsko pitanje. Ono je prvo nastalo u teorijskim knjigama onih koji su pratili određenu ideologiju, a onda je našlo svoju potvrdu u političkoj praksi u pojedinim zemljama, nalik na komunističke dogme, gde su prvo Marks i Engels nešto napisali, onda je Lenjin napisao knjigu, a onda su pokušali to što je napisano da sprovedu u političku praksu na grbači naroda. To se i dan-danas radi u određenim sistemima. Ti sistemi možda imaju svoje pozitivne strane, a automatski imaju i negativne, s druge strane.
Zbog čega se ideja o apsolutno slobodnom mandatu ne forsira u starim članicama Evropske unije? Zato što je to nemoguće. Gde oni prave novi eksperiment? Prave eksperiment na zemljama članicama Evropske unije koje su tek pridošle, pa ni na njima ne do kraja, nego na onima koji to priželjkuju, na onima koji sami podmetnu glavu na panj da se to od njih traži, kao što je to slučaj sa nama. U Bugarskoj u Ustavu imate odredbu koja apsolutno isključuje imperativni mandat, koja promoviše slobodni mandat, a zatim u poslovničkim odredbama imate određene mere koje sprečavaju trgovinu mandatima u poslaničkim klupama. Njima niko ništa ne kaže za to. Oni nemaju nikakav dodatni uslov da tako nešto ukinu da bi mogli dalje da funkcionišu u EU, ali zato ga mi imamo, zato što smo sami svojim ponašanjem to zaslužili. To je suština priče.
Ovde se nikada nije vodila rasprava o tome da li je odredba člana 102. glupa ili nije. Ako bi se svi složili da je ona glupa jer je to loše formulisano, onda bi posledica toga trebalo da bude da otvorimo raspravu o tome kako da je promenimo. Ako ima konsenzusa za to, dajte da svi glasamo da se to promeni. Ali, nema konsenzusa za to, barem što se DSS-a tiče, da se menja Ustav budzašto, da se prekraja Srbija putem promena Ustava. Strah od toga, na osnovu najava koje smo čuli u javnosti, ogroman je. Zato je za nas izuzetan rizik da krenemo u bilo kakvu formu promena Ustava iz drugih razloga, a ne zbog toga da li bi se promenio član 102. To vam je najiskrenija i najotvorenija priča o tome.
Šta je dalje slučaj u svetu? Pitanje slobodnog mandata, pošto je teorijsko pitanje novijeg datuma, nije uspelo (jer je ideološki zasnovano) da pobije ozbiljnu i pravu naučnu teoriju o politici i političkim sistemima, počev još od Maksa Vebera, koji je rekao da ne postoji apsolutno slobodni mandat u masovnoj demokratiji, da je on potpuno inkompatibilan sa masovnom demokratijom.
Kako vi mislite da građani glasaju za političke partije kao institucije političkog sistema ukoliko taj građanin ne zna ili ne može ni da pretpostavi šta će se sa njegovom izbornom voljom događati tokom četiri godine, kada je reč o političkoj opciji koju je izabrao? To je nemoguće. Ako bi mandat bio apsolutno slobodan, kako je moguće da u Nemačkoj, u vreme kada su partije imale ili danas imaju tanku većinu u Bundestagu, zakoni prolaze sa dva-tri glasa, i to uvek sa toliko, i da niko ne iskoči iz voza? Kako je moguće? Šta, oni su slobodno odlučili, iz dve-tri političke partije u koaliciji, da im je baš taj zakon svima prirastao za srce i da užasno vole da glasaju za predloge nemačke vlade? Nije tačno, nego postoje pravila igre. Niko ne iskače iz voza. Zbog čega? Zbog sebe – da, ali i zbog građana koji su ih birali, jer znaju da je mandat njihov, građana, a ne njegov posebno.
Koje su mere koje tome doprinose? Različite. U Španiji ne postoji nijedna jedina odredba ustava ili zakona koja utvrđuje da mandat pripada političkoj stranci, već sasvim suprotno, on je potpuno slobodan, ali postoji društveni dogovor svih političkih stranka u Španiji koji je star dvadeset godina. Nikad nismo imali „preletanje“ u španskom parlamentu. Zato što je to javno, javno je rečeno i zato što celo društvo stoji iza toga. Ovde ne stoji celo društvo, ne stoje političke stranke u Srbiji iza određenih principa. To je suština priče danas.
Zato imamo sve ovo što imamo. Zato se ova nakazna odredba ovog predloga zakona ovde i javlja. Mi imamo Ustav Republike Srbije koji je stipulisao jednu mogućnost, a vi je odredbom ovog zakona potpuno blokirate – to je nemoguće, to je neustavno – pozivajući se istovremeno u ovoj raspravi od strane predlagača i predstavnika predlagača na to da postoji odluka Ustavnog suda.
Sad slušajte, da vas ja nešto naučim o pravu i načinu tumačenja odluka Ustavnog suda, ako to niste znali, a to je da je svaka odluka Ustavnog suda akt za sebe i izvor prava samo za tu situaciju. Ne postoji mogućnost za zakonodavca i za ljude koji primenjuju propise da tumače odluke i obrazloženja odluka Ustavnog suda na taj način što bi ih primenjivali na druge situacije. Ako padne odredba člana 5. iks zakona, to se odnosi samo na tu odredbu tog zakona. Kraj priče.
Nema šanse da se u argumentaciji za izmenu ovog zakona da obrazloženje kojim će se reći – znate, mi ukidamo blanko ostavku zato što je Ustavni sud tako rekao. Nije tačno. To je laž. To je definitivno laž. Samim tim što je to laž ne stoji ni ono divno obrazloženje sa početka diskusije u kojem je rečeno da je, između ostalog, razlog za donošenje ovog zakona potreba usklađivanja sa Ustavom Srbije. O da, za određene odredbe je to tačno (čitamo mi ono što dobijemo), ali za ovu odredbu to nije tačno. Ova odredba narušava Ustav Republike Srbije.
Venecijanska komisija, a o tome je u nekoj javnoj debati bilo reči pre ove rasprave, navodno je, kako to tumače pripadnici vladajuće koalicije, Srbiji rekla da treba ovako da uradi. To isto nije tačno. To je gnusna laž! Oni su rekli da član 102. Ustava nije dobar. Svako može da vidi na internetu šta piše Venecijanska komisija. Član 102. Ustava nije dobar, pa nam preporučuju, preporučuju da ne žurimo sa implementacijom člana 102. Ustava u izbornom zakonu, tj. da izborni zakon ne menjamo ako imamo nameru, prema njihovoj preporuci, da promenimo član 102. Ustava. To je sve što su oni rekli.
Nemojte da izmišljamo i da građanima Srbije plasiramo neistine o tome šta je Venecijanska komisija rekla. Što se tiče blanko ostavki, Venecijanska komisija ovo od nas nije tražila. Kad bi država kasnije tražila mišljenje Venecijanske komisije da li smo ovo što sad radimo dobro uradili, odgovor bi bio, naravno, negativan, jer tamo ne sede budale, nego bi rekli – ljudi, vi niste normalni, mi smo vam rekli da nam se ne sviđa odredba člana Ustava koji imate, vas baš briga i vi ste onda rešili da prekršite zakonom odredbu tog člana 102. Ustava. Kako je to moguće? Kako je moguće da na taj način radimo? U demokratiji nije moguće, naravno.
Da se vratim na pitanje primene slobodnog mandata. Slobodni mandat, odnosno mandat vezan za političku stranku, gde se veza političke partije i izabranog poslanika najbolje očitava, pre svega imaju zemlje Komonvelta. Kasnije je Velika Britanija ukinula to zato što nije imala neposrednu potrebu, zbog prirode i načina izbora u toj zemlji. Tamo se, naime, bira poslanik na izbornoj jedinici, jedan protiv jedan, ko pobedi taj uđe u parlament. Tamo građani na drugi način to rešavaju sami. Tamo gde postoje proporcionalni sistemi u zemljama Komonvelta, tamo je svuda, bez izuzetka, čak i u određenim regionima Kanade, poslanik vezan za političku stranku i postoje odredbe koje sankcionišu „preletanje“, odlazak iz jedne poslaničke grupe u drugu. U svim zemljama Komonvelta. U svim.
Imate zemlje, ako ćemo navoditi zemlje Azije, koje nisu zemlje Komonvelta, sa čudnim nazivima, a ovde kod nekih to izaziva gnušanje, neću ih navoditi, ili zemlje Afrike... U redu, to nije vrh demokratije u svetu, ali šta ćemo da radimo sa zemljama članicama Evropske unije? Šta ćemo da radimo sa članom 160. stav 1. tačka c) Ustava Portugalije, u kojem je propisano da će poslanici izgubiti mandat? Između ostalog se kaže – izgubiće mandat ako se registruju kao članovi stranke drugačije od one za koju su se zalagali na izborima. To piše u portugalskom Ustavu i neposredno se primenjuje. Nijedan ga majci nije prešao iz jedne poslaničke grupe u drugu u Portugaliji otkako je članica EU do danas. Toj zemlji se daje novac da bi se Evropska unija spasila kad su u krizi, ali ona je stara članica EU i Portugaliji niko u Briselu neće da kaže ništa.
Sad se vraćamo na početak priče – zašto nama kažu, a njima neće? Zato što smo mi novi, novopridošli, zato što je jednom sistemu kakav je EU potrebno ujednačavanje u eksperimentu koji rade a ne javašluk. Javašluk ne mogu da izleče među zemljama članicama, ali zato mogu da uspostave pravila za one koji dolaze. Ponavljam, za ovu situaciju u kojoj se nalazimo sami smo krivi. Niko ne bi pominjao nikakve blanko ostavke, nikakve mandate da se ovde ta ustavna odredba na pristojan i normalan način realizovala od početka ovog mandata i da se nije dizala prašina. Ako dižemo prašinu oko takve stvari, trebalo je da oni koji dižu prašinu sami znaju čemu ovo vodi. Za to odgovornost snosi vladajuća većina koja se obrazovala u parlamentu, a ne opozicione grupe, bez obzira na to kako ko to tumači. Sad se nalazimo u situaciji u kojoj jesmo.
Ovo što ste vi predložili, duboko sam uveren, apsolutno je pravno nemoguće. A da li smo mi kao DSS spremni da razgovaramo o eventualnoj promeni koja bi donela nekakvu drugu meru zaštite a da to ne bude ta tzv. blanko ostavka? Jesmo, spremni smo. Spremni smo da razgovaramo, kao članovi ovog društva, kao politička stranka koja je registrovana, koja ima određeni legitimitet u narodu, spremni smo da razgovaramo o različitim modalitetima. To nije sporno. Ali, taj razgovor mora biti takav da nas uveri da je to zaista problem i da se taj problem onda mora rešiti na drugi način. Ovaj, kako vi radite, nema nikakve veze. Ovim samo pokazujete sopstvenu nesposobnost, pokazujete da ne znate kud udarate.
Drugo, vi ste se na kraju pozvali na Akcioni plan Vlade kao razlog za donošenje ovoga. Izvinite, molim vas, vi ste to doneli danas i donećete ovaj izborni zakon, a onda ćete ponovo da usvajate izmene i dopune u septembru i oktobru zato što ovde niste rešili ključne probleme na koje ste se žalili, zato što niste imali vremena. To zaista nije u redu. Hvala vam.
