Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu.
Prepodnevni deo sednice je tekao u skladu s Poslovnikom uređenim pravom da reč dobiju predsednici ili ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa.
Reč ima narodni poslanik Suzana Grubješić.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Poštovane kolege narodni poslanici, nadam se da će i ovlašćeni predlagač uskoro doći, želela bih da kažem nekoliko stvari o ovome o čemu danas raspravljamo, o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, jer sam imala prilike juče popodne i danas u ovom kratkom vremenu pre pauze da čujem argumente kolega narodnih poslanika i za i protiv ovih izmena.
Sve nas ću podsetiti na to da su još ranije i Evropska komisija a i Evropski parlament ukazali na to da blanko ostavke nisu u skladu sa evropskim standardima, da je Evropska komisija na to ukazala u godišnjem izveštaju o napretku Srbije za 2010. godinu, a da je Evropski parlament to stavio u rezoluciju o Srbiji koja je doneta u januaru ove godine.
Dalje, u upitniku na osnovu koga će Evropska komisija procenjivati da li je Srbija spremna da dobije status kandidata za članstvo postavljeno je pitanje na koji način će se rešiti problem blanko ostavki. U odgovoru je navedeno da blanko ostavke nisu uređene zakonom, već da je reč o praksi koju su same stranke uvele. Evo, citiraću jednu rečenicu iz odgovora. Onaj ko je čitao odgovore na upitnik i članovi Odbora za evropske integracije mogli su u to i sami da se uvere. Kaže se: „Kako blanko ostavke nisu zakonska kategorija, njihovo ukidanje nije pitanje revidiranja zakonodavstva i ukidanja odredaba koje to regulišu, jer iste ne postoje“. Navodi se i da je Ustavom Srbije predviđeno da poslanik može pod uslovima predviđenim zakonom da neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci čiji je poslanik. Ti uslovi, međutim, nisu definisani zakonom. Nisu bili definisani ni kada smo donosili Ustav, nisu definisani ni do dana današnjeg.
Dalje, u Akcionom planu za sticanje statusa kandidata za članstvo, koji je donela naša vlada, ne govori se o blanko ostavkama, već o kontroli stranaka nad mandatima.
Zašto sam sve ovo rekla? Bilo je nejasnoća kako ukinuti nešto što ne postoji. Blanko ostavke nikada nisu stavljene ni u jedan zakon; stavljene su samo u Ustav, i to ne pod tim imenom, već u član 102. Ustava – pravo poslanika da stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci sa čije je liste izabran. Onda smo svi bili u dilemi kako taj institut, koji ne postoji, ukinuti. Jedno od rešenja, koje je primenjeno u ovom sazivu parlamenta, jeste da se prekine sa tom lošom praksom, pa tako nijedna blanko ostavka nije aktivirana. To je imalo i dobre i loše posledice: za neke stranke je to bilo loše, za neke novonastale stranke je to bilo dobro jer su bez izbora zadržale svoje poslaničke mandate.
Bilo je nedoumica i dilema i među onima koje nazivamo nezavisnim analitičarima, čuvarima našeg morala. Citirala bih samo dvojicu. Recimo, Vladimir Goati kaže da je ukidanje blanko ostavki od posebnog značaja za borbu protiv korupcije, jer blanko ostavke postoje u Kini, Indiji, Nigeriji, Vijetnamu i sličnim zemljama. S druge strane, Milan Nikolić kaže da će nakon ukidanja blanko ostavki parlament postati buvlja pijaca na kojoj će se poslanici kupovati, prodavati, šta god, i navodi primer parlamenta Češke u kome se to redovno dešava.
Kad imate ovako suprotstavljene stavove naše stručne javnosti, koja generalno misli da su političke stranke izvor svih zala u društvu i da bi ih, ako je ikako moguće, trebalo ukinuti, šta će nam političke stranke, i ako imate, s druge strane, Evropsku komisiju i Evropski parlament koji kažu da mandat ne treba da pripada političkim strankama, već poslanicima, a s treće strane, ako imate proporcionalni sistem u Srbiji, koja je jedna izborna jedinica, gde na izbore izlaze stranke ili koalicije, izlaze liste, gde građani na izborima glasaju ne za pojedince nego za stranke ili za liste, onda smo svi mi bili u dilemi kako ovaj problem rešiti.
Ova rešenja koja su ponuđena u izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika jesu usklađena sa primedbama koje nam je upućivala, i koje će prestati posle ovoga da upućuje, Evropska komisija. To je tačno. Kakve će to posledice imati na politički život u Srbiji, to ćemo tek videti.
Neki kažu da stranke treba da se potrude da pošalju svoje najbolje ljude u parlament. Svaka stranka se trudi da to uradi, ali to nije garancija da će ti najbolji ljudi, koji su tu i koje je stranka poslala u parlament, ostati u toj poslaničkoj grupi. Činjenica je da će sada biti mnogo lakše da bez ikakvih sankcija prelaze u drugu poslaničku grupu, da budu nezavisni poslanici, a bilo bi moralno – a o moralu i politici ne treba pričati, to je jedna druga i dugačka priča – bilo bi pošteno, recimo, da taj mandat vrate stranci preko koje su ušli u parlament. Mislim da se to neće dešavati, jer i kada smo pokušali da se nekim rešenjima ograniči poslaniku koji napusti jednu poslaničku grupu mogućnost da postane nezavisan, da pređe u drugu poslaničku grupu, da formira sa sličnim nezavisnim poslanicima svoju poslaničku grupu, rečeno nam je opet da to nije u skladu sa evropskim standardima.
Zaista ne znam koji je to evropski standard koji to definiše, jer se i u samom materijalu koji smo dobili na kraju kaže da ne postoji evropski propis kojim se ovo usklađuje. Postoji samo dobra i loša praksa.
Koju praksu smo mi do sada primenjivali, opet će to vreme pokazati. Da li je bila dobra praksa to što su nekada aktivirane blanko ostavke i da li će biti dobra praksa to što ih sada, makar formalno, na ovaj način ukidamo, što definišemo način na koji poslanik može da podnese ostavku, a da to niko drugi umesto njega ne može da uradi, pokazaće vreme. Ne mislim da će sve teći glatko i da treba da čekamo četiri godine da bi birači kaznili nekog poslanika koji je iz jedne političke stranke, iz jednog poslaničkog kluba prešao u drugi. Sve opet ostaje na strankama, na tome kako će one urediti, koje ljude će poslati u parlament.
Setite se da nekima nije bila dovoljna ni zakletva u crkvi. Kod nas u Ujedinjenim regionima Srbije, u G17 plus i u „Zajedno za Šumadiju“ neće biti, ni u drugim partnerima koji će se priključiti Ujedinjenim regionima Srbije, zakletvi u crkvi, ali opet neće biti garancija da će svi najbolji ljudi biti u parlamentu i da svi ti najbolji mogu da ostanu u jednoj poslaničkoj grupi. Mislim da to važi i za druge stranke. Nije se do sada u parlamentarnoj praksi od 2000. godine do danas desilo da baš ni iz jedne stranke neko ne pređe u drugi poslanički klub.
Slažem se sa kolegom Aligrudićem koji je govorio o razlozima zbog kojih su blanko ostavke uvedene. Da li su tajkuni pokušali da kupe neke poslanike? To je tačno. U slučaju moje stranke nisu bili u pitanju tajkuni, bio je bivši predsednik stranke koji je sa svojom bivšom strankom pokušao da napravi poslanički klub. Znači, razlozi su različiti. Te blanko ostavke su uvedene u iznudici, sada ih u iznudici ovim ukidamo. Koliko će to, kao što rekoh, uticati na dalji politički život u Srbiji, videćemo. U svakom slučaju, podržaćemo ukidanje blanko ostavki. Mislimo da ih je vreme pregazilo i da sa tom lošom praksom treba prekinuti.
Drugo na šta se odnose izmene i dopune ovog Zakona o izboru narodnih poslanika jesu te zatvorene liste. Do sada su te liste, liste koje se predaju za izbore, bile otvorene za stranke, a zatvorene za birače. Sada je stvar okrenuta: sada su liste zatvorene za stranke, a kobajagi su otvorene za birače. Mene takođe niko ne može da ubedi da će baš svaki birač uzeti spisak od 250 ljudi, pogledati redosled i reći – da, to je to, to su ti ljudi za koje glasamo. Neće, obično se glasa za lidera, za nosioca liste, za stranku. Za pojedince se retko glasa. U stvari, u ovoj zemlji jedina osoba za koju građani direktno glasaju i koja ima glasove građana jeste predsednik Republike. Nikoga više građani direktno ne biraju, ni na lokalu ni na republičkom nivou.
Zašto ovo govorim? Zato što mislim da je ova izmena kozmetička, da nije suštinska, ali da će opet napraviti problem nikome drugome nego strankama. Pitanje motivacije je ozbiljno pitanje za svaku političku stranku. Niti će biti motivisani, recimo, ako cenimo da ćemo osvojiti, da ne preteram, trideset mesta na sledećim izborima, tih prvih trideset. Koji će im biti motiv kada su sigurni? Oni ostali, koji će njima biti motiv da učestvuju, da se bore za glasove, kada znaju da neće imati šanse da uđu u parlament? To znači, opet se svaljuje sve na stranke, koje su jedine ovde koje artikulišu političke interese građana i jedine koje izlaze, učestvuju na izborima, preko kojih građani imaju svoje predstavnike u parlamentu.
Rešenje jeste u narednim koracima. Ovo shvatam kao međurešenje upravo zato što jeste međurešenje. Mi ćemo ovo međurešenje podržati, ali nama je potreban dogovor o tome da li ćemo menjati izborni zakon, da li ćemo menjati izborni sistem, da li ćemo menjati politički sistem, da li ćemo menjati Ustav.
Naravno, Ustav ne treba menjati samo zbog člana 102. ili ne znam kog beše člana koji se odnosi na broj poslanika. U ustavne promene se ne ulazi zbog takvih pitanja, u ustavne promene se ulazi kada se postigne konsenzus među strankama o mnogo krupnijim stvarima koje su se ispostavile kao nedovoljno dobre u postojećem Ustavu.
To su sve neka pitanja i dileme koje ostaju za neko buduće vreme. Zaista duboko verujem da je nama potrebna promena izbornog sistema, da nam je potrebna personalizacija kandidata, da je potrebno da se građani identifikuju i sa kandidatima, ne samo sa politikom koju neka stranka zastupa, i da je to nešto što nas, hteli ne hteli, u budućnosti sigurno čeka.
Da ponovim, poslanički klub Ujedinjenih regiona Srbije će u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika.

Iskorišćeno je trinaest minuta i petnaest sekundi od vremena zamenice predsednika poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li ima svrhe kritikovati ovaj predlog zakona, pošto je to već učinila gospođa Suzana Grubješić. Jedino mi nije jasno kako mogu da glasaju za nešto što očigledno nije u skladu sa njihovim političkim uverenjima, ali to tako obično biva kada vam je srce na jednoj strani, i razum, a morate da uradite zato što vam je neko rekao da tako treba.
Šta reći o ovom predlogu zakona? Prvo, Predlog zakona je neustavan. Član 2. Predloga zakona u suprotnosti je sa članom 52. Ustava Republike Srbije. Dakle, Ustav Republike Srbije u članu 52. kaže: „Svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran.“ To je član 52. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Član 2, koji se odnosi na član 10. Zakona o izboru narodnih poslanika, kaže nešto drugo: „Pravo da bira poslanika i da bude biran za poslanika ima punoletan poslovno sposoban državljanin Republike Srbije sa prebivalištem u Republici Srbiji“.
Svako ko je čitao bilo koji udžbenik iz ustavnog prava zna da zakon ne može da propisuje dodatne uslove za neko pravo mimo onih uslova koji su propisani Ustavom. Ako Ustav ne traži prebivalište za korišćenje izbornog prava, kako onda može zakon da propiše nešto što ne piše u Ustavu? To je prva primedba.
Druga primedba se odnosi na to što se ovim zakonom suspenduje član 102. stav 2. Ustava Republike Srbije. Dakle, Ustav Republike Srbije u članu 102. propisuje da je narodni poslanik slobodan da svoj mandat, pod uslovima koji su određeni zakonom, stavi na raspolaganje političkoj stranci sa čije izborne liste je izabran za narodnog poslanika. Šta se čini ovim predlogom zakona? Ne propisuju se uslovi pod kojima se može koristiti ta sloboda, nego se ta sloboda ukida.
Sada postavljam pitanje predlagačima zakona: šta ako ja kao narodni poslanik hoću (niko me na to ne tera, to je moja volja), da bih pokazao recimo lojalnost Srpskoj radikalnoj stranci i predsedniku SRS dr Vojislavu Šešelju, da stavim mandat na raspolaganje svojoj političkoj stranci? Kako ja to da uradim kada mi zakon to onemogućava, a Ustav mi daje tu slobodu? Ustav mi daje slobodu, a zakon tu slobodu ukida! Umesto da zakon propiše uslove pod kojima mogu da stavim svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci, meni zakon kaže – ne, ti ne možeš da se koristiš slobodom koju ti je Ustav dao. To je druga neustavnost sadržana u ovom predlogu zakona.
Zaista mi je smešno objašnjenje gospođe Nade Kolundžije da je Ustavni sud rekao da Ustav Republike Srbije nije ustavan i da zbog toga moramo da promenimo član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika. Navodno, u Ustavu piše da se mandati dodeljuju po redosledu kandidata na izbornim listama koje su podnele političke stranke. To je sve lepo, samo vas pitam u kom članu? Ne piše nigde, to ste izmislili.
Čemu služi Ustavni sud Republike Srbije? Da donosi odluke po narudžbini. Gospođu Nadu Kolundžiju, kao predstavnika predlagača, verovatno je bilo sramota da kaže da se ovaj zakon donosi pod političkim pritiskom Evropske unije. Da se to ne bi reklo, naručena je odluka Ustavnog suda Republike Srbije, koji je navodno protumačio da je član 84. Zakona o izboru narodnih poslanika neustavan. Pa, da se Vlasi ne dosete, kažemo – nije to zbog Evropske unije, nego je Ustavni sud rekao da član 84. nije ustavan pa zato pristupamo izmenama ovog zakona.
Ono što je rekla predstavnica predlagača je, s jedne strane, posledica elementarnog političkog neznanja, neznanja o ustavnim i političkim sistemima, a s druge strane, posledica pravnih i političkih falsifikata.
Građani Srbije se mesecima bombarduju informacijama kako je u Evropskoj uniji poslanik potpuno slobodan, kako nema nikakve veze sa političkom strankom koja ga je kandidovala, može da radi šta mu je volja, navodno je odgovoran neposredno biračima, dužan je da čuje šta je to što mu birači poručuju i da se tako ponaša u parlamentu. Šta kaže partijska centrala, koga je to briga. Otprilike, to je neki stereotip koji se nedeljama i mesecima servira građanima Srbije. Da li je to tako? Nije.
Sada ću na jednom primeru iz države koja je otadžbina parlamentarizma, reč je o Velikoj Britaniji, da pokažem da to što objavljuju mediji pod kontrolom režima, to što gospođa Nada Kolundžija priča nikakve veze nema sa stvarnom političkom situacijom u toj zemlji koja je otadžbina parlamentarizma.
U britanskoj vladi, koja je inače mnogo glomaznija od ove naše i ima 120 članova, sede tzv. četiri vladina biča, tako se zovu. Šta je zadatak „bičeva“? Da vode računa da li njihovi poslanici u parlamentu diskutuju i glasaju onako kako njihova stranka smatra da treba da diskutuju i glasaju. Šta se dešava ako jedan od ta četiri „vladina biča“ primeti da se poslanik ponaša suprotno onome što mu je politička stranka naložila, recimo, neće da dođe na sednicu narodne skupštine, odnosno parlamenta u Velikoj Britaniji? Običaj je sledeći: uputi mu se pismeni poziv, koji se tri puta podvuče crvenom olovkom, i ako ne dođe na sednicu narodne skupštine, odnosno parlamenta, oduzima mu se mandat. Kažite mi, gde je tu sloboda britanskog poslanika? Ima li tu prekida svake veze između britanskog poslanika i njegove političke stranke? Nema.
Ovo što je pričala gospođa Nada Kolundžija je posledica toga što očigledno oni koji su pisali ovaj nakaradni predlog zakona nisu bili načisto s tim šta je suština demokratije. Oni koji su do juče bili marksisti, koji su išli i završavali Brozove škole sada treba da nas uvode u Evropsku uniju; u toj šumi raznih ideja, jer ne znaju kada su šta slušali, kada su šta govorili, sve im se pomešalo.
Dakle, za koga građani glasaju na izborima? Da li glasaju za Aleksandra Martinovića, da li glasaju za Gordanu Čomić, za Nadu Kolundžiju? Ne. Zbog čega? U masovnoj demokratiji, u eri potpune globalizacije ove naše planete, u eri neviđenog razvoja savremenih komunikacija, medija, informacionih sistema itd., šta znači jedan pojedinac u politici? Ne znači ništa.
Za koga se građani opredeljuju na izborima? Za određenu politiku, za određeni, kao što bi rekli sociolozi, pogled na svet. Za to građani glasaju. Oni daju poverenje jednom političkom programu. Ko zastupa taj politički program, da li građani time treba da se bave? Ne. Da li oni mogu da znaju kakav sam ja čovek? Slušamo ovih dana od predstavnika režima – građani treba da glasaju neposredno za poslanika, mada im se to ovim zakonom ne omogućava, jer glasaće za onog koga poznaju. Izvinite, šta to znači? Video me čovek dva puta na ulici i sada me poznaje. Otkud on zna da li sam ja dobar čovek, da li sam moralan čovek, da li sam načelan čovek? Da li zna da ću ja u predizbornoj kampanji da mu kažem da sam za veliku Srbiju a onda uđem u parlament i kažem – treba uhapsiti Ratka Mladića? Da li to građanin može da zna pri ovakvom stanju stvari? Ne može.
Šta se dešava sa ovom tezom vladajuće koalicije da je poslanik slobodan i da ne treba da sluša šta mu govori partijska centrala? Izvinite, kažite mi da li postoji neki oblik društvene organizacije, a parlament je jedan oblik društvene organizacije, politička stranka je jedan oblik društvene organizacije, gde ne postoji disciplina? Da li bi društvo uopšte moglo da funkcioniše? Zamislite da u vojsci potporučnik kaže pukovniku – šta ima tebe da slušam, ko si ti, ja sam slobodan čovek, ja ću da komandujem vojskom onako kako mislim da treba, to što si ti viši po činu, šta to mene briga. Zamislite da u jednoj bolnici medicinska sestra kaže lekaru – neću ja da lečim i dajem lekove kako mi ti kažeš, nego ću kako ja mislim da treba. Šta bi bilo sa društvom da ne postoji neka elementarna disciplina?
Šta će biti sa nečim što je jako važno, a to je načelnost u politici, kada se donese ovaj zakon? Neće ostati ni kamen na kamenu. Desiće se to da će neposredno nakon završetka izbora, neposredno nakon što RIK, pa čak i pre toga, konstatuje kome su dodeljeni mandati, početi pritisci na te poslanike, trgovina, ponude itd.
U šta će da se pretvori Narodna skupština Republike Srbije? To je Čedomir Jovanović juče rekao, i ja stojim iza toga u potpunosti – u buvlju pijacu. Tu uopšte neće više biti bitno koliko je koja stranka osvojila mandata na izborima, šta je pričala u izbornoj kampanji, za šta se zalagala. Lepo, to je poruka iz ovog zakona: nemojte da trošite novac na izbornu kampanju, nemojte da organizujete tribine, plaćate televizijske emisije, štampate plakate i drugi propagandni materijal; sačekajte, neka to uradi neko drugi; kada dođe vreme, odrešite kesu i lepo za taj novac koji ste sačuvali kupite onoliko poslanika koliko vam treba. Što da obilazite Srbiju uzduž i popreko, da obilazite sela, da idete po televizijskim emisijama, da trošite pare, energiju, nerve itd.? Lepo sačekajte da sve to neko drugi odradi; kad se završe izborni rezultati, kad je jasno da više nema mogućnosti da se menja bilo šta na izbornim listama, kažete – treba mi deset, dvadeset, pedeset poslanika i lepo pokupujete koliko vam treba. Onda će stvarno Srbija biti primer jedne dobro uređene države.
Šta je ideološka matrica onih koji su pisali ovaj predlog zakona? To je u suštini neprijateljstvo prema parlamentarnoj demokratiji, to je ostatak najgoreg mogućeg staljinizma, titoizma i kardeljizma, a to je da moramo da imamo demokratiju, ali bez političkih stranaka. Nemojte sada da neke partijske centrale nešto tu određuju, to nije transparentno itd., treba zbog građana sve da bude javno, mandat je slobodan, svako može da radi šta mu je volja itd. Predstavnici stranke koja se zove Demokratska stranka plaše narod političkim strankama. Bukvalno, ispade da su političke stranke neka poverenička tajna društva, ko zna šta rade, čime se bave, kakvi su ljudi koji sede u tim političkim strankama. Hajde potpuno da eliminišemo političke stranke iz demokratskog procesa i da u žižu političke borbe gurnemo samo dva faktora – građane i poslanike. Ne sme da bude posrednika.
To je otprilike kao kod Martina Lutera – šta će vam crkva, šta će vam posrednik između vernika i Boga. Otprilike, tako vam je i ovde, šta sad ima tu neka politička stranka da se nešto mnogo pita. Tu je građanin koji će da glasa i tu je poslanik koji će da sedi u parlamentu. Kako je taj poslanik došao na listu, ko ga je predložio, zašto je on baš peti na listi, a nije 250, da li se to pita predstavnik predlagača?
Sadašnji sistem raspodele mandata je pošteniji. Zašto? Onaj ko je 250. na listi ima šanse da sedi u Narodnoj skupštini. Sada onaj ko je 250. nema nikakve, ni teorijske, šanse da bude narodni poslanik.
Vi se, gospođo Kolundžija, varate ako mislite da ćete ovim zakonom da napravite problem SRS zato što ste procenili da ćemo na sledećim izborima da dobijemo relativno malo mandata. Jedino što ćete prouzrokovati ovim zakonom, ako se usvoji, biće unutrašnji rat u svakoj političkoj stranci, uključujući i vašu, i to kažem sada vašim poslanicima. Ko od njih ne bude, recimo, među prvih 60-70 na izbornoj listi za sledeće izbore može da se pozdravi sa parlamentarnim mandatima.
Imaćete rat u svojim političkim strankama, vi koji ćete glasati za ovaj zakon. Šta će onda biti od te toliko priželjkivane političke stabilnosti u Srbiji ako se svaka stranka pojedinačno pretvori u bojno polje? Onaj ko je 250. neće moći očima da vidi onoga ko je, recimo, peti, a do juče su bili dobri prijatelji i kolege.
O čemu su stranke vodile računa, bar Srpska radikalna stranka? Pa, da ovde u Narodnoj skupštini sede poslanici iz raznih krajeva Srbije, od Subotice do Vranja, da svi krajevi Srbije budu koliko-toliko ravnomerno zastupljeni, i oni razvijeniji i oni manje razvijeni. Šta će sada biti? Sada ćete na listama, onih prvih 10, 20, 50, 100, imati praktično partijske centrale. Imaćete grupisanje kandidata uglavnom iz Beograda i Novog Sada. Da li znate kada će jedna mala opština imati poslanika? Nikad. Bukvalno ćete imati jedan oligarhijski parlament gde će sedeti uglavnom partijski šefovi, partijske vođe, razni sekretari, potpredsednici itd. Gde je onda tu logika ovog zakona? Gde je logika da se navodno partijske centrale mnogo ne mešaju? Ne, neće se mešati, sedeće ovde, a vi koji ćete glasati za to moći ćete Narodnu skupštinu da vidite samo na televiziji. Nemojte se radovati vi iz Demokratske stranke, vi iz SPS-a, iz G17 itd. ovom zakonu, imaćete problema u svojim političkim strankama.
Šta dobijaju građani pri ovakvoj raspodeli mandata? Ne vidim da dobijaju bilo šta. Sada će, navodno, građani znati ko je na kom mestu na listi, pa će se na osnovu toga opredeljivati. Izvinite, a ko sastavlja izbornu listu? Pa, opet neka partijska centrala. U čemu je razlika? Razlika je samo u tome što sada onaj koji je 50, 100. ili 250. na nekoj izbornoj listi, zavisno koja je politička stranka u pitanju, neće nikada sesti ovde u Narodnu skupštinu.
Imaćemo parlament koji će da bude bukvalno centralizovan, imaćete poslanike koje će svako moći da kupi, koji neće odlučivati svojom glavom. To što nazivate slobodom narodnog poslanika, to je baš negacija njegove slobode. U državi koja je siromašna, u državi koja ima hiljadu i jedan ekonomski i socijalni problem, koja je još uvek u nekakvoj tranziciji, šta je lakše nego kupiti jednog čoveka koji ima mnogo problema, kome supruga nigde ne radi, koji ne može da školuje svoje dete, koji ne može da kupi stan? Šta je za nekog tajkuna da izvadi 30.000, 50.000, 100.000 evra i da kupi tog čoveka? On možda nije loš čovek, da je malo imućniji možda bi bio nezavisniji, ali u situaciji u kojoj se Srbija nalazi vrlo je lako kupiti čoveka.
Nemojte mehanički da se povodite za time, znate, tako je negde u EU. Prvo, pokazali smo vam da nije, da izmišljate evropske standarde. Kako to da evropski standard ne važi u Velikoj Britaniji, a mora da važi u Srbiji? Tamo postoje „vladini bičevi“, ovde je poslanik slobodan. Kako to? Da li ste to vi veće demokrate od Engleza? Nisu oni izmislili parlamentarizam, nego vi koji ste završili Brozove političke škole?
Gospođa Suzana Grubješić je citirala Vladimira Goatija; ja neću da citiram Vladimira Goatija, citiraću klasika srpske pravne teorije Slobodana Jovanovića, prvo njegovo delo „Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“. Evo šta on kaže, koga poslanik predstavlja. To je takođe jedna velika lekcija vama koji kažete da poslanik predstavlja ovu ili onu kategoriju građana, ovu ili onu opštinu itd. Ne, koga predstavlja poslanik? „Svaki narodni poslanik predstavlja ceo narod, a ne samo one koji su ga izabrali“. Dakle, prestanite da sejete tu laž da će sada po ovom sistemu navodno narodni poslanik biti odgovoran pred onima koji ga biraju. Sada vam je ovaj velikan srpske pravne nauke rekao da tako nešto nije moguće. Kao narodni poslanik ja predstavljam ceo narod i vi kao narodni poslanik predstavljate ceo narod. Ne možete da znate ko je za vas glasao zato što su, po Ustavu, izbori tajni. Ne možete da sa sigurnošću navedete ni jedno jedino ime, da kažete – evo, Janko Janković je glasao za mene, zastupam njegov interes. To ne možete da znate jer su izbori tajni.
Zastupate ceo narod, kao što ga i ja zastupam, razlika je samo u tome što ga zastupamo na različite načine. Ja ga zastupam u skladu sa svojim političkim programom, a vi sa svojim. Niko ovde ne zastupa svoju opštinu, svoju porodicu, svoju ulicu, svoje prijatelje, rođake, komšije itd., nego svaki narodni poslanik zastupa ceo narod. Zato se tako i zovemo – narodni poslanici. Svako od nas predstavlja ceo narod.
Kakva je veza između birača i poslanika? Evo, opet ću se pozvati na Slobodana Jovanovića. On nije bio član Srpske radikalne stranke, ali dopustićete da je znao o ovome o čemu sada pričamo više i od mene i od vas. Evo šta kaže u svom čuvenom delu „Država“, kakav odnos postoji između članova parlamenta i birača: „Birači biraju članove parlamenta na određeno vreme. Po isteku toga roka članovi se parlamenta podvrgavaju novom izboru. Dok im traje mandat članovi su parlamenta nezavisni od birača. Njihova prava i dužnosti nisu uređeni nijednim aktom volje njihovih birača, nego su utvrđeni zakonom. Kao ostali državni organi tako i članovi parlamenta imaju svoju, na zakonu osnovanu, nadležnost. Od birača oni dobijaju samo svoje postavljenje, a ne i svoju vlast. Ovu poslednju dobijaju od zakonodavca. Između članova parlamenta i birača ne postoji onakav odnos kao između vlastodavca i punomoćnika.“
Članovi parlamenta nisu dobili mandat od birača. Uopšte se ne vidi od koga su ga i mogli dobiti. Zašto? Kad se kaže narod, misli se na sve one koji raspolažu biračkim pravom. Narod kao takav je politički, a ne pravni pojam, on nije organizovan. To su svi oni koji u Republici Srbiji imaju pravo glasa.
Vi koji pričate o tome ko je vlasnik mandata, ne postoji vlasnik mandata. Mandat je, prevedeno na jezik ustavnog prava, skup prava i obaveza koje ima jedan narodni poslanik kao javni funkcioner. Ne postoji vlasništvo nad javnom funkcijom. Ne može mandat da bude roba u prometu, a vi ste ga tako shvatili. Zato ste omogućili političkoj partiji prodanovića da sedi u Narodnoj skupštini, jer ste mandat protumačili kao robu u prometu – imaće ga ne onaj ko dobije poverenje od naroda, nego onaj ko ima više novca da ga kupi.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da zbog Poslovnika, i inače, nema razloga da se jedni drugima obraćamo lično. Ovde govorim u ime 109 narodnih poslanika i ovlašćena sam da obrazložim razloge za donošenje ovog zakona i razloge za ovakva rešenja, tako da ne smatram da je ovo lična polemika sa bilo kojim narodnim poslanikom.
Naravno da verujem da neki znaju dobro teoretičare iz prošlosti, ali pretpostavljam da ne misle da se i teorija, a i stvarnost nisu u međuvremenu menjali. Ako se već pozivaju na Ustav, onda znaju da naš Ustav ne poznaje narod kao nosioca suvereniteta, već poznaje građanina kao nosioca suvereniteta; to je suštinska razlika u odnosu na to što je nešto kao skup, masa ili množina, a ne pojedinac koji ima svoj identitet i može se identifikovati.
Istovremeno, ako je tačno to da je i dalje važeće da mi ovde predstavljamo sve građane, onda takođe mora biti tačno da ne predstavljamo političke partije. Ako predstavljamo sve građane, teško da možemo da tvrdimo da predstavljamo pojedinačne političke partije. Dakle, moramo se opredeliti – ili jedno ili drugo, oba nisu logična.
Ono što ovim zakonom zapravo definišemo nije sprečavanje narodnog poslanika da svoj mandat stavi na raspolaganje stranci ili izbornoj listi sa koje je izabran. Samo definišemo način na koji narodni poslanik sam može podneti ostavku, a ne neko drugi u njegovo ime. Dakle, ne može politička partija da drži u šaci poslanika i da ima njegov mandat u rukama i da ga neko treći u ime narodnog poslanika podnosi.
Kako god da razumemo demokratiju, možemo je razumeti na različite načine, ali ono što je sasvim sigurno to je da ne može biti tačno da DS kao partija pokušava da ukine ili negira partije. To je prosto samo po sebi nelogično i neodrživo.
Ako se već upoređujemo sa iskustvima nekih drugih i ako kažemo da u engleskom parlamentu postoji tzv. „bič“, morate takođe reći da u engleskom parlamentu niko treći u ime poslanika ne može podneti ostavku. Dakle, bez obzira na to što postoji onaj ko disciplinuje poslanike da se ponašaju u skladu sa politikom ili programom stranke, ili kako god hoćete, nema mogućnosti da neko u ime poslanika podnese ostavku. Dakle, samo se o tome ovde radi, da ne bi bilo neke zabune.
Još jedno pitanje: ko kompromituje poslaničku funkciju i ko kompromituje instituciju poslanika? Da li se kompromituje institucija poslanika i time što se tvrdi kako je parlament buvlja pijaca? Ja mislim – da. I da li se kompromituje stalnim ponavljanjem priče da će ako neko bezgrešan u centrali ne kontroliše te korumpirane, bedne, jadne poslanike, oni biti samo roba na pijaci za prodaju? Mislim da to devalvira funkciju narodnog poslanika i da svako ko tako nešto izgovori vređa i sebe samog, ako iole veruje da je častan, pošten, da je ovde zato što veruje u nešto i zato što hoće da ostvari neku ideju za koju veruje da je u interesu građana u čije ime to govori.
Ako neko misli da postoji instrument kojim će se sprečiti da korumpiran čovek ostane korumpiran, onda mislim da je jedini način da postoji zakon koji to kažnjava. Dakle, ne postoji način da neko bude korumpiran, a da ne podleže zakonu. Onda treba postaviti pitanje da li treba da menjamo odredbe o imunitetu i da sklonimo mogućnost da se onaj ko je kršio zakon i bio korumpiran skriva iza imuniteta? Ako automatski bude izložen sudskom progonu, možemo da kažemo da je to najbolja zaštita.
Ako neko hoće da kaže da negde u partijskoj centrali postoji neko ko će sprečiti korupciju tako što će u ime narodnog poslanika podnositi ostavku, onda mislim da se ne razumemo. Mislim da to nikako ne može biti rešenje, jer korupcija se ne leči tako što ćemo tvrditi da neko nije sklon korupciji i automatski mu verovati jer je on negde u nekoj centrali, a svi drugi koji sede ovde u parlamentu, koji su došli u parlament zato što su dobili podršku građana Srbije potencijalno su sumnjivi i možda već unapred korumpirani, pa će se, ako ih neko u centrali ne drži na kratkom lancu, prodati za male, velike pare, zavisi kako ko sebe ceni. Tvrdim da stranke koje su ozbiljne i koje veruju u ideje i koje imaju ljude koji veruju u ideje... Nema para kojima te ljude možete kupiti u ovom parlamentu. Zato mislimo da je narodni poslanik taj koji jedino može podneti ostavku, niko drugi u njegovo ime. Ako je stranka pogrešila i poslala pogrešnog, kazniće je birači.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović, dva minuta, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, sad ne mogu da nadoknadim neznanje koje je očigledno posledica dugog niza godina provedenih u jednom drugom ideološkom svetu, ali pokušaću opet da pozovem u pomoć Slobodana Jovanovića.
Kao što je rečeno u paragrafu 18, „pod narodom se razume onaj skup ljudi koji žive u istoj državi“. To vam je, gospođo Kolundžija, ono što se danas naziva građanima. Od pojma „naroda“ treba razlikovati pojam „narodnosti“, a da bi se to moglo učiniti treba biti načisto sa time šta je narodnost. Nekad se uzimalo da je narodnost prirodna krvna zajednica kao i pleme i da je između nje i plemena razlika samo u tome što je narodnost jedno pleme koje se narodilo tj. umnožilo i razgranalo itd.
Dakle, Slobodan Jovanović razlikuje narod od nacije, i to sam vam ja i podvukao. Narod, to su građani; nacija ima u Republici Srbiji mnogo: neki su Srbi, neki su Mađari, Albanci itd. Narod u smislu građana, svi su jednaki pred zakonom. O tome se radi. Vi narod poistovećujete sa nacijom. U pravnom smislu i pravnim naukama, to nije tako. Kada se kaže narod, misli se – svi građani. Ti građani su, naravno, etnički, verski, kulturološki i jezički različiti, ali pred državom su svi oni građani.
Sada ispada, ako ste pažljivo slušali gospođu Nadu Kolundžiju, nije kriv onaj ko je parlament pretvorio u buvlju pijacu, nego ako ukažete na to da je parlament pretvoren u buvlju pijacu. Vi ste ga, gospođo Kolundžija, pretvorili u buvlju pijacu, niko drugi. Nismo mi iz Srpske radikalne stranke, kada nemamo ovde većinu.
Vi ste selektivno postupali sa tim famoznim blanko ostavkama: kada ste ih vi podnosili Administrativni odbor je oduzimao mandate narodnim poslanicima; kada smo ih mi podnosili niste tako činili. Imali ste neujednačeno postupanje u istim pravnim situacijama. To je najveći pravni zločin koji može da se zamisli, da u istoj situaciji postupate na dva različita načina.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Kada je moja stranka u pitanju onda postoji blanko ostavka. Kada je podnose srpski radikali onda to nije u skladu sa demokratskim standardima. O tome se radi.
Kažite, gospođo Kolundžija, nisam dobio odgovor na to pitanje – šta konkretno građani dobijaju od toga što će sada partije da određuju redosled kandidata na listi? Hoće li građani da ih određuju? Neće. Opet će da ih određuju političke stranke.
Zašto plašite narod političkim strankama? Mi smo svoje statute dostavili Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu. U tim statutima ne piše nešto što je sporno. Znači, mi smo demokratska i politička organizacija.

Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju za repliku je iskorišćeno. Zahvaljujem. Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Bojim se da uvek kada nemate jake argumente vi potegnete malo uvrede, ali to je vaš problem, a ne moj.
To što ste mladi ne znači da ste u stanju da razumete promene u svetu u kojem živite i da prihvatite da su se neke teorije i neke praktične stvari u životu promenile i odmakle od onoga što vi sada ovde govorite.
Kada se kaže da je građanin nosilac suvereniteta, u savremenoj teoriji to nije narod. Postoji suštinska razlika između određenja države kao građanske države, gde se suverenitet pripisuje građaninu kao jedinki, a ne zbiru. Postoji velika razlika i tu razliku tako razumem.
Ono što želim da kažem jeste da ne tvrdim da je ono što mi predlažemo nekakav idealan model, da smo mi tu sada uspeli da razrešimo sve probleme. Naročito ne tvrdim da smo sada rešili osnovne probleme koje i inače ovo društvo ima u svom demokratskom razvoju. Uopšte to ne tvrdim, niti sam ijednog trenutka to tvrdila. Mislim da je neke probleme koji su uočeni potrebno rešavati i u ovoj fazi kako bismo u nekom sledećem trenutku, menjajući kompletan izborni sistem i pravila izborne utakmice, postavili sistem koji je bolji od ovoga. Samo se o tome radi.
Niko ovde nije tvrdio da smo sada dali rešenje za sve probleme. Ovde su samo neki problemi koji su evidentirani i koji su zaista problemi. Ako hoćete, oni nama jesu problem i u sprovođenju, jer mi u dve i po godine blanko ostavke ne prihvatamo kao instrument, pa možete reći da kršimo Ustav. Ako tvrdite da je ovaj zakon neustavan, onda je odluka da se ne prihvate blanko ostavke takođe neustavna. To što vaše bivše kolege sede u ovom parlamentu nije naša greška, nego vaša.