Hvala gospođo predsednice.
Nadovezao bih se na ovo što je rekao gospodin Goran Mihajlović.
(Dragan Stevanović, s mesta: Mi smo već u Evropi.)
Ne, tamo ćemo biti svi zajedno, ali nije poenta biti u Evropi Evrope radi, nego nas radi i građana Srbije radi, standarda radi, vrednosti radi, zakona radi i onoga što je deo evropskog sistema vrednosti. Ali, o tom-po tom. To nije današnja tema.
U delu zakona koji se odnosi na neka rešenja, i to treba znati, da mi stvarno primenjujemo sve ono što je deo obrazovnog sistema drugih. Ali, mogli ste u današnjoj raspravi videti, od strane različitih kolega, kad govore o istim temama, da imate potpuno neke suprotne stavove, pri čemu je zanimljivo da prosvetni radnici o nekim rešenjima koja smo mi ovde u zakonu predložili, potpuno se slažu, vezano za uspostavljanje nekakvog reda i jednog faznog postupka u vezi nekih disciplinskih mera. Poštuju našu želju da što aktivnije uključimo i roditelje u ceo postupak, da roditelji znaju šta se zbiva. Jer, tačno je da kod jednog broja roditelja i dece ima prećutna saglasnost da se loše stvari vezano za ponašanje u školi ili prisustvo u školi sakrije od javnosti, da se o tome ne govori, pa čak su ponekad pojedini roditelji saučesnici ponašanja njihove dece.
Kad mi pravimo sistem, pravimo ga za svu decu Srbije. Vi znate, nijedan zakon, kako god on nastajao, s obzirom da je svaki zakon opšteg karaktera, ne može uključiti ceo dijapazon, recimo, osoba na koji se odnosi. S obzirom da je ovo zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, on se odnosi na kategorije đaka od prvog razreda osnovne škole do četvrtog razreda srednje škole. Kada smo predviđali neka rešenja vezana za sam disciplinski postupak, trudili smo se da nađemo rešenja koja će biti primenjiva na sve. Ukoliko mi nismo rešenja, a poslanici koji su podneli amandmane predlože nešto bolje, naravno da ćemo da prihvatimo takva rešenja. Jer, mi smo i prethodnih godina, kada smo razgovarali o drugim zakonima, apsolutno prihvatali svaka dobra rešenja. Nadam se da ste videli da postoji apsolutno dobra volja sa naše strane i da mi uopšte ne vodimo računa o tome ko je predlagač, nego šta piše u predlogu nekog amandmana.
Želeo bih da vam kažem još nekoliko reči. Poučeni onim što se dešavalo u prethodne dve godine, mi smo predložili ova rešenja vezana za vaspitno-disciplinski postupak i mere. Znači, i postupak i mere. Jer, ipak smo imali određene situacije i pokazalo se da tadašnja rešenja nisu dobra. Ja kao ministar ne bežim od naše odgovornosti za celo to stanje, jer smo mi predložili zakon. Na primer, pokazalo se da vezivanje broja časova sa određenom merom je stvaralo jednu situaciju da je bio veliki broj neopravdanih časova i da nije bilo te druge mere, onda bi se taj broj neopravdanih časova produžavao u nedogled. Imali smo situaciju i atmosferu u školi da jednostavno nije postojala nastava. Valjda je logično da je proces obrazovanja tako koncipiran da je primarno na svakom učeniku da uči, a ne da beži iz škole. Ako beži iz škole, naravno, postavlja se pitanje zašto to radi? Država treba da stvori uslove da uči, pa ako postoje neki razlozi koji nisu opravdani, da onda može i da reaguje, s obzirom da je bilo nekih postupaka i ponašanja gde su pojedini đaci pravili smetnje i drugim đacima da mogu da uče.
U svakom slučaju, mi smo se trudili da sve ovo uradimo na najbolji mogući način. Dozvoljavam da zajedno razgovaramo još o nekim rešenjima koja budu ovde predložena. Nije naša namera da dajemo prednost ni đacima ni nastavnicima. Svi smo mi sastavni deo sistema obrazovanja, i jedni i drugi, svako na svoj način. Moramo to shvatiti, pre ili kasnije. Zato je važno da se svi uključimo. Vi ste videli kroz ova rešenja koja mi nudimo da insistiramo da roditelj bude upoznat od strane direktora ili nastavnika ako dete ne prisustvuje nastavi i ako je napravilo 15 neopravdanih časova, da bude obavešten roditelj, da bi mogao da deluje. Da se ne bi desilo, ukoliko se izrekne neka vaspitno-disciplinska mera, ona se može i popraviti. To treba naglasiti. Stvara se takav sistem da, ukoliko se napravi neka greška, ne ulazeći u motive činjenja toga, uvek može da se desi da je neko dete zavedeno, ali, da postoji mogućnost da se u toku kasnijeg školovanja to ispravi.
Naravno da ćemo voditi računa i o rokovima. Ukoliko su neki rokovi suviše dugački, onda ćemo skratiti taj rok, tako da ćemo kroz amandmane i ta pitanja rešiti.
Ono što želim da znate vezano za pitanja koja su se ovde postavila, kolega Petronijević postavio je pitanje, naša namera je da do kraja mandata ove vlade donesemo zakon o osnovnoj školi, zakon o srednjoj školi, zakon o obrazovanju odraslih i donećemo strategiju. Pošto me vi podsećate stalno na strategiju, moram reći da prva rečenica koju sam izgovorio kao ministar prosvete pre evo sutra će biti tri godine, bila je da ćemo za vreme mandata ove vlade raditi na unapređenju materijalnog i statusnog položaja zaposlenih i donošenju strategije. Nisam obećavao više. Nisam obećavao više, jer sad materijalni položaj zaposlenih zavisi od ekonomske situacije zemlje, a kriza u zemlji je takva. Ono što kao ministar mogu da kažem, mi smo obezbedili da ne bude u prosveti na bilo koji način otpuštanja, da zaposleni redovno tri godine primaju plate, a da zajedno sa socijalnim partnerima i sindikatima tražimo rešenje i za socijalni status i da delimo onoliko para koliko imamo. Ali, nisam bio u svojim, kako bi rekao očekivanjima kao ministar široke ruke, pa da obećavam ono što ne možemo uraditi. Znači, rekao sam i imaćemo strategiju. Kažem vam, rekao sam i danas pre podne, ja se nadam da će i ovaj cenjeni dom biti u situaciji da se upozna sa strategijom, ako ne kroz obavezu Skupštine o tome raspravljamo, onda da organizujemo jednu javno čitanje, pa da poslanici kažu svoj sud o tome. To je naša namera.
Želim da vam kažem, pošto nam zamerate na sporosti u zakonodavnoj aktivnosti, da smo do sada doneli oko 120 podzakonskih akata. To, nažalost, govori o nečemu drugom, da u godinama pre na tome je rađeno u meri u kojoj je trebalo, ali smo 120 podzakonskih akata, četiri zakona, menjali smo Zakon o visokom obrazovanju, sada ovaj menjamo i donećemo ova tri zakona što je, priznaćete,u četiri godine mandata, da kažem vrlo velika zakonodavna aktivnost, pri čemu, logično je, apsolutno smo otvoreni za svaku vrstu kritike da zakon poboljšamo ako možemo.
Besplatni udžbenici - ovo pominjem iz prostog razloga kao i oko ovih stvari. Da li ima logike u tome da neko bude protiv projekta da mu država da besplatne udžbenike? Logike nema, ali u praksi se dešava. Jer, hoćete bolju ideju od države da đacima daje besplatne udžbenike. To je ideja profesora Mićunovića, mi smo u Ministarstvu svesrdno prihvatili, to je prosto projekat Vlade. Nikada ne govorim ministra ili Ministarstva, nego Vlade Republike Srbije i sada će, ovog 1. septembra, 230.000 đaka na nivou cele Srbije dobiti komplete besplatnih udžbenika, prvog, drugog i trećeg razreda.
U Beogradu, verovali ili ne, 92% roditelja se izjasnilo za besplatne udžbenike, a kada otvorite neke medije mogli biste pročitati ponekad toliko kritika da se čovek stvarno pita da li je moguće da roditelji budu protiv tog koncepta, neću da govorim o prosvetnim radnicima, jer kada je neki prosvetni radnik protiv tog koncepta, onda stvarno moram sebi da postavim pitanje šta je motiv? Prosvetni radnik ne bi u tom delu trebalo da pravi takvu vrstu pitanja. Njegovo je da, ako je udžbenik kvalitetan, a on ga bira, da to svoje znanje, koje poseduje kao nastavnik, prenese na đaka, da imamo đaka koji to znanje dobije i da može sutra da ga primeni. Mi već polako pomeramo sistem unapred i tražimo odgovornost. Sama činjenica da se u Beogradu 92% roditelja izjasnilo, to je anketa koju su sproveli Skupština grada i gradonačelnik, pokazuje koliko je pozitivan odnos. Potpuno sam ubeđen da i u ostalom delu Srbije postoji taj pozitivan odnos. Što pojedini izražavaju svoje neslaganje sa tim, to je druga vrsta priče.
Ovo vam govorim u kontekstu činjenice da ne možete naći uvek sve. I ne treba. Demokratija jeste pravo na različitost, ono što kažu pojedini filozofi, voditi dijalog, razgovarati sa nekim ko ne misli kao vi, ali je poenta da nađemo neko rešenje koje je najbolje za građane Republike Srbije.
Inkluzija, pošto je bilo pitanja i o tome, ide dobro. Uvek možete naći pojedinačne slučajeve kojima se pokušava osporiti koncept, ali je nesporno da smo sa ovim zakonom 2009. godine objektivno uveli inkluziju u obrazovni sistem Republike Srbije, i to da dobro funkcioniše. Nije tačno da smo bili nespremni. Recimo, u Novom Sadu ima škola gde inkluzija traje i pet, šest godina, i pre donošenja zakona, pa nije bio problem, a što bi bio problem kada se donese zakon. Suočili smo se sa ponašanjem pojedinih ljudi, gde nisu spremni da prihvate tu vrstu dece da budu sastavni deo odeljenja, jer za tu vrstu dece se pravi individualni obrazovni program, kao što se pravi poseban individualni program, kolega Mihajloviću, za talentovanu decu. Znači, niste u pravu kada kažete da nema. U članu 77. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja se kaže da se za izuzetno obdarenu decu pravi poseban individualni program.
Što se tiče pitanja učeničkog parlamenta, to je pitanje koje je pomenula koleginica Popović, to ćemo da vidimo kroz amandmane. Naša je namera da napravimo zakon koji će biti što bolji.
Što se tiče pitanja koje je postavio kolega Bojan Mladenović, radi se o sprovođenju Zakona o autorskim i srodnim pravima i naplati tzv. posebne naknade koju naplaćuju posebne organizacije. One su same određivale tarife o Zakonu iz 2009. godine. Po važećem Zakonu nadoknada se određuje pregovorima između korisnika i kolektivnih organizacija. Ako dogovora nema, onda Komisija donosi odluke. On je većinu svog izlaganja posvetio primeni Zakona o autorskim i srodnim pravima. Zakon o optičkim diskovima se ne odnosi na tu oblast.
Videli ste da nije bilo mnogo primedbi, a ove zakone koje ste vi podneli, kada kažem vi, mislim na sve narodne poslanike, neke od njih ćemo prihvatiti, jer smo već razgovarali da ima smisla, kao i oko zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Poštovane kolege narodni poslanici, naša namera je da donesemo jedan zakon koji će rešiti probleme koje smo uočili.
Oko hitnosti, tačno je, dva su razloga: početak školske godine i dogovori sa sindikatima. To govorim kao ministar i ne bežim od toga. Ako ne bi bili danas, onda bi bili u julu. Ako ne bi bili u julu, onda bi bili u avgustu, a onda se postavlja pitanje i rada Narodne skupštine. Mislim da nikome od nas ne smeta što je ovaj zakon na dnevnom redu i što smo svi u prilici da izložimo svoja mišljenja i da predložimo najbolja rešenja. Mi ćemo sva ta rešenja sagledati i predložiti Narodnoj skupštini na usvajanje, da bi dobili zakon koji će, sa primenom od 1. septembra, u sledećoj školskoj godini dati neka bolja rešenja.
Očekujem da ćemo tokom jeseni razgovarati i o zakonu o osnovnoj školi i o srednjoj školi i o obrazovanju odraslih, pa ćemo se onda možda ponovo vratiti na neke od ovih tema, da vidimo da li su rešenja dobra ili ne. U svakom slučaju, vidite da radimo u najboljoj nameri, sa ciljem da rešenja budu najbolja i za đake i za roditelje i za zaposlene i, naravno, za obrazovni sistem i za Republiku Srbiju.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i Predlog zakona o optičkim diskovima. Neću govoriti o zakonu o optičkim diskovima, jer je to vrlo efektno pre mene govorio kolega Bojan Mladenović. S druge strane, ne vidim nikakvu kompatibilnost, niti uzajamnu povezanost ova dva zakona. Koncentrisaću se na ovaj zakon koji mi je blizak, jer sam čovek koji dolazi iz prosvete i govoriću o ovom zakonu.
Kao što reče moj kolega Goran Mihajlović, možda ovaj zakon nije trebalo donositi po hitnom postupku nego ga pustiti u redovnu proceduru. Slažem se sa time, ali je ipak od svega toga najvažnije da zakon stigne do 1. septembra, dakle, do početka nove školske godine, kada mu je i vreme. Nadam se da se neće ponoviti situacija od pre dve godine, kada smo donosili osnovnu verziju ovog zakona, čiji smo pretres u parlamentu imali u mesecu julu, ali se desilo nešto – vladajuća većina je tada malo smanjila gas na putu ka Evropi i zakon je počeo da važi tek 8. septembra, što je izazvalo i te kako velike poteškoće i probleme u svim školskim ustanovama, jer znamo svi, da ne ponavljam, da školska godina počinje 1. septembra, a zakon je stupio na snagu 8. septembra.
Da se vratimo samom zakonu, iako se možda na prvi pogled tako čini da su ovo samo kozmetičke izmene ovog zakona, ipak to ne bih tako rekao, jer sam zakon ima 31 član i to pre svega govori da je ovaj prethodni zakon, koji smo doneli pre dve godine, imao veliki broj manjkavosti, što doduše i priznajete, a ovde je priznao to i sam ministar, jer je praksa neke stvari demantovala i to stoji u obrazloženju.
Bez obzira na sve ovo što sam rekao, mora se ipak priznati da ovaj zakon ima i neka poboljšanja. Sada ćemo malo prošetati kroz ovaj zakon. Govoriću ovde i o dobrim i o lošim stranama ovog zakona.
Recimo, član zakona koji reguliše međusobno preuzimanje zaposlenih između ustanova je nedovoljno jasan, iako po svojoj suštini ova stvar ne mora da bude negativna, jer ako se baš doslovno pogleda ovaj član zakona, onda se može videti da se za obavljanje ovog procesa, može zaključiti da se traži saglasnost svih zaposlenih unutar jednog kolektiva, što praktično nikada nije izvodljivo, umesto da se traži samo saglasnost onih zaposlenih na koje se ovaj zakon odnosi.
Zbog toga je u ovom smislu i kod ovog člana SRS intervenisala i amandmanom i zatražila njegovo brisanje, baš zbog ovih nepreciznosti o kojima je ovde reč i o kojima sam govorio.
Zakon predviđa i izmenu nekih stvari koje se odnose na izbor nastavnika, saradnika, vaspitača itd. Reći ću da je ovde zakonodavac imao dobre namere, jer zaista u ovoj oblasti treba da se interveniše, ali nažalost, ovde se nije išlo do kraja, ovde treba ugraditi neke čvršće, pouzdanije mehanizme, kako bi se kod izbora nastavnika, vaspitača, saradnika, obezbedilo da se što manje grešaka napravi prilikom izbora ljudi, jer ipak ti ljudi rade sa decom i svaka ta greška kasnije može skupo da košta i školu i obrazovanje uopšte.
Ne samo to, mislim da kada je u pitanju ova stvar ovde zakon uopšte nije dotakao jednu veoma važnu stvar. Mislim da treba direktorima škola i ustanova dati veća ovlašćenja da nekim ljudima za koje se ispostavi da prosveta ipak nije za njih, da im se direktori zahvale, da im preporuče da potraže neko drugo zanimanje, a da na njihova mesta dođu drugi kompetentni ljudi.
Naravno, slažem se da neko može biti dobar matematičar, dobar fizičar, hemičar, inženjer, ali istovremeno ne mora biti dobar pedagog i na taj način bi izbegli neke neprijatne situacije koje smo imali tokom i ove i svake školske godine i to u više mesta u Srbiji.
Skoro svaka škola, navešću primer bilo koje škole u Srbiji, a u skoro svakoj školi se nađe poneko od profesora, nastavnika kod koga ima više jedinica ili možda nekolicina profesora, jedna mala grupica profesora kod kojih ima više jedinica nego kod svih ostalih profesora zajedno. To je jedna boljka svih škola i boljka našeg obrazovanja i mislim da se Ministarstvo i ljudi koji rade i servisiraju Ministarstvo prosvete moraju pozabaviti ovim, jer praktično to su uvek isti ljudi i to su problemi koji su do sada i za sada nerešivi. Ovde nisam video da nešto od takvih stvari ima namere da se reši u zakonu, mada rekao sam da postoje neke dobre namere prilikom odabira ljudi za prijem u rad u školama.
Zbog toga jedan od najvažnijih zadataka direktora i treba da bude taj da izvrši pravilan izbor zaposlenih, kako bi se greške u budućnosti svele na minimum.
U zakonu je dobra stvar što se menja onaj član koji se odnosi na odgovornost učenika i vođenje vaspitno-disciplinskog postupka protiv učenika. Međutim, ovde se nažalost opet nije išlo do kraja. Ovde je opet ova stvar pogrešno urađena. Zakon predviđa da se vaspitno-disciplinski postupak ne može voditi bez prethodnog saslušanja učenika i uzimanja njegove pisane izjave, odnosno bez prisustva njegovog roditelja ili staratelja, ako se radi o maloletnoj osobi. To je sve u redu.
Ali, moram da vas podsetim da praksa poznaje i druge situacije. Imamo puno puta priliku da škola, odnosno prosvetni radnici nisu u situaciji da uzmu niti pisanu izjavu, niti da saslušaju učenika, niti da kontaktiraju ili razgovaraju sa njegovim roditeljima, odnosno starateljima. Ovo o čemu govorim je posebno izraženo u srednjim školama, jer ima puno slučajeva, učenici se upišu u prvi, drugi ili neki sledeći razred srednje škole, idu nekoliko dana, nedelju dana, uzmu potvrdu da su redovni učenici, iskoriste tu potvrdu za dečiji dodatak, za prevoz, porodičnu penziju ili neku drugu mogućnost koju im pruža zakon i više se ne pojavljuju u školi. Taj učenik više tokom cele godine ne dolazi u školu, a vi niste u mogućnosti da ga izbacite iz škole, iz razloga što niste u mogućnosti da ga saslušate i uzmete pismenu izjavu, jer njega više nema u školi, jer mu nije glavni motiv da ide u školu, da nastavi školovanje, nego mu je glavni motiv bio da školu iskoristi za ovu privilegiju i beneficiju o kojoj sam govorio.
Onda, tokom čitave godine u dnevniku, u rubrici za izostanke, provlači se ime jednog ili više učenika, a to je pogotovo čest primer kod romske populacije i škola je tu nemoćna i zbog toga je SRS intervenisala amandmanom da u određenim slučajevima kod ovih prilika, ne mogu sada ovde da se setim svega, i nekih sličnih prilika, da se može povesti disciplinski postupak protiv učenika posle izvesnog i određenog vremena kada je evidentno očito i jasno da se njegovo saslušanje ne može izvršiti, ne može se uzeti pismena izjava od njega i da se ne može doći do njegovih roditelja.
Rekoh, SRS je ovde intervenisala amandmanom i molio bih i ministra i njegove saradnike, gospodina Kostića i Mitrovića da o ovome povedu računa.
Opet, kada sam kod ovog izostajanja iz škole, a to su još neke kolege pominjale, ima jedna neprecizna odrednica koja kaže – ako se blagovremeno ne opravdaju izostanci, ta reč blagovremeno je ipak neprecizna, to blagovremeno može biti jedan dan, dva dana, pet dana i mislim da to takođe treba da se ispravi u zakonu.
Što se tiče vođenja evidencije i podataka koji obuhvataju te evidencije, lično smatram da se ovde traži preveliki broj podataka. Vidimo da izmene i dopune ovog člana zakona maltene i baziraju najveću pažnju, ako pogledate zakon najvišeg teksta odnosi se na ove evidencije.
Naravno shvatam nameru, treba ustrojiti i evidenciju. Treba da se ima baza podataka, ali ovde zaista ima previše podataka koji su apsolutno nepotrebni. S jedne strane, tu treba čitava armija iz škole ljudi koji treba da radi na ovim podacima. Zamislite škole sa hiljadu i više učenika, a imamo takvih škola. Tu moraju da se uzmu podaci o njegovim roditeljima, pa o dedi po ocu, babi po ocu, dedi po majci, babi po majci, devojačko prezime majke po ocu, devojačko majke po majci. Verujte mi, radio sam na tim slučajevima, tako da mi je to poznato.
Bilo je ovde pokušaja da se radi nešto sa "EIDS" da se radi, tu je nešto stalo, ali nije ni tamo baš sve tako loše. Ima tu i dobrih stvari.
Kod ove evidencije i kod ove baze podataka moramo napraviti neku selekciju jer može doći do velikih zloupotreba kod te baze podataka. Naime, veliki broj ljudi, veliki broj faktora ima kompletnu socijalnu sliku svakog učenika i ako je to tako, onda će se u školi uvek ili u ustanovi, govorim u školi zato što dolazim iz škole, ali i u nekoj drugoj ustanovi će se uvek naći neko ko će hteti da zloupotrebi to što ima tu socijalnu sliku o nekom učeniku i njegovog roditelja ili od njegovog saradnika da traži određenu protivuslugu za sebe.
U zakon ste vratili jednu stvar koju sam vam pre dve godine ukazivao. Odnosi se na vraćanje mogućnosti na održavanje zaposlenih u određenim slučajevima i preko propisane norme.
Moram da podsetim ministra Obradovića, ako se seća, pre dve godine sam u ime SRS obrazlagao onu osnovnu verziju zakona i baš sam naveo primer da, recimo, postoji deficit jednog zanimanja, to se odnosi pogotovo, ne u Beogradu, u većim delovima Srbije, pa sam naveo primer Topličkog okruga i recimo u srednjoj stručnoj saobraćajnoj školi tamo apsolutno nema saobraćajnih inženjera, a danas u gotovo svakom manjem mestu u Srbiji takvu situaciju imamo sa profesorima matematike. To je takođe deficitarno zanimanje i zato je dobro što ste ovu mogućnost vratili.
Uz sve ovo što sam govorio smatram da je najveći nedostatak ovog zakona, a i svih zakona koji donosi ova vlada, iako se ministar ovde hvalio sa 120 podzakonskih akata i pravilnika, ne želim da sumnjam u to, želim da mu verujem, ali još uvek nisu doneti svi odgovarajući pravilnici, pogotovo pravilnik o ocenjivanju, a bez tog pravilnika o ocenjivanju sve ono što se radi nije baš na pravi način vrednovano.
Ovim zakonom daje se veći značaj i bliže se reguliše obrazovanje odraslih i vidimo da se ovde uskoro najavljuje donošenje ovog zakona. To je u redu.
Moram da kažem da ova stvar realno nikada nije zaživela u praksi, to znam iz iskustva i ne verujem da će to biti nakon donošenja ovog zakona o obrazovanju odraslih o kojem je ovde reč.
Setite se, mi smo i formirali i Prosvetni savet za obrazovanje odraslih. Videli smo da ti ljudi još uvek ne primaju platu, iako mislim da ova stvar jeste potrebna Srbiji, jer u Srbiji ima veliki broj nepismenih, ali ovde treba još bliže i temeljnije pristupiti ovim stvarima jer u praksi to do sada nije dalo nikakve rezultate.
Priveo bih kraju moju diskusiju. Hajde da vidimo kakvi su efekti reforme obrazovanja koju vodi ova vlada, odnosno vratiću se i na prethodne vlade, pre ove. Bez obzira što su prosvetni radnici zbog štrajka koji je trajao dugo, nezadovoljni ministrom Obradovićem, znam da pokušavaju nešto da rade, ova reforma počela je 2003. godine i sa ciljem da se poveća efikasnost i kvalitet obrazovanja. Evo, osam godina je prošlo od tada. To je period da se završi jedna kompletna osnovna škola i rezultati ne da nisu zadovoljavajući nego čak mislim da su poražavajući.
Danas, posle osam godina, izuzev svetlih primera naših talentovanih učenika, koji su osvajali prva mesta i medalje na raznim svetskim, evropskim i drugim takmičenjima, imamo učenike koji imaju slabije znanje nego pre osam godina i koji imaju slabiji odnos prema školi i uopšte prema obrazovanju nego što je to bilo pre osam godina.
Naravno, to možda nije samo razlog reforme obrazovanja, postoje tu i drugi faktori – opšta slika društva, ekonomska kriza, besperspektivnost, nemogućnost zapošljavanja.
Ovo što sam govorio za osnovne i srednje škole, to isto važi i za fakultete. Danas možda studenti sa naših fakulteta izlaze sa većom prosečnom ocenom nego što je to nekada bilo, možda završavaju fakultet za kraće vreme nego što je to nekada bilo, ali čisto sumnjam i siguran sam da izlaze sa manje znanja nego što je to bilo možda u vreme dok sam studirao, ljudi pre mene ili posle mene, ali to je ipak ta činjenica, a takva je situacija i sa dobijanjem akademskih titula i akademskih zvanja. Danas je i ta stvar devalvirala i bukvalno je moguće veoma lako i veoma brzo steći neko akademsko zvanje – dr, mr itd, pogotovo na privatnim fakultetima. Toliko. Hvala.

 Reči ima narodni poslanik Radiša Ilić.
Vašoj poslaničkoj grupi ostalo je 14 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dva predloga zakona, a pre nego što nešto budem rekao o njima, gospodine ministre, pošto ste nekoliko puta danas spomenuli ulazak Srbije u EU i naš boravak tamo, kao i gospođa predsedavajuća, što se tiče EU da će nam tamo biti bolje, sada vas u ime građana Srbije pitam, a vi da mi odgovorite u ime Vlade da li ćete i dalje biti na sadašnjim pozicijama za ulazak u EU ukoliko uslov za to bude priznavanje nezavisnosti Kosova?
Sada bih se vratio ovim zakonima. Što se tiče Zakona o optičkim diskovima, počećemo od samog obrazloženja predlagača za ovaj zakon, a koji je očekivan i već viđeno za mnoge zakone koje u poslednjih nekoliko godina dolaze pred narodne poslanike, predlagač nas informiše da je Republika Srbija u procesu pristupanja STO dala izjavu da će doneti upravo ovaj zakon i to na insistiranje EU i SAD.
To ne bi bilo ništa čudno da većina država STO nema ovakav zakon. Znači da za njih nije važila ova procedura. Sada, kada se mora nešto što se mora, odnosno što nalaže perjanica demokratije, čovekoljublja i milosrđa, mislim na SAD, čudi me što niste uzeli u obzir i njihov zakon i jednostavno ga prepisali. Međutim, oni to nemaju, ali zato imaju iskustvo u sprečavanju piraterije. Verovali ili ne, za izradu ovog zakona korišćena su zakonska rešenja iz Filipina, Hong Konga i Crne Gore. Ako njih treba da prepisujemo zakone verovatno ćemo tamo stići gde su i oni.
Vama je verovatno poznato da u Srbiji postoje određeni zakoni, uredbe i rešenja koji se tiču ove problematike i zaštite od piraterije i ako neko hoće da se obračunava sa ovom vrstom kriminala imao bi i bez ovog zakona dovoljno zakonsko pokriće da deluje. Nabrojaću samo deo tih propisa i uredbi. Neke su donete još u SRJ ili u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, gde su predmet upravo optički diskovi. To je Zakon o autorskim i srodnim pravima, Zakon o zaštiti intelektualne svojine, Zakon o zaštiti od visokotehnološkog kriminala, Pravilnik o vođenju katalogu računarskih programa, Pravilnik o utvrđivanju računara, računarske opreme i softvera, Uredba o uslovima koje treba da ispunjavaju primerci autorskih dela i predmeta srodnih prava koji se deponuju. Baš tačka 7. govori o optičkim diskovima.
Pored svega ovog, trebalo bi upoznati javnost u Srbiji da kod nas ne postoji ni jedan proizvođač praznih optičkih diskova i oni se uvoze. Dakle, oni koji insistiraju na usvajanju ovog zakona u srpskom parlamentu, oni štite u neku drugu svoje interese, a ne naše. To što će neko imati licencu koja će se baviti tim poslom, ne znači da neće biti onih koji se ilegalno bave tom delatnošću. Ovaj zakon ih u tome neće sprečiti. Ponavljam i dosadašnja zakonska rešenja su bila dovoljna da se zaplenjuju i uništavaju piratske produkcije, da se procesuiraju organizatori i distributeri tog materijala.
Pored tih, rekao bih, namenskih zakona i uredbi, i sam krivični zakon Republike Srbije, to ste naveli u obrazloženju, predviđa krivičnu odgovornost po članu 199. za delo neovlašćenog umnožavanja tuđeg autorskog prava. Se u svemu, opet će kola da se slome na neke sitne distributere piraterije po gradskim trgovima, iako neko dopadne do nadležnih organa kao nelegalni proizvođač optičkih diskova, odnosno distributer i neko ko ih stavlja u promet, neće mu biti problem da plati novčanu kaznu koju ste predvideli, s obzirom da se u ovom biznisu okreću milioni evra.
Ono što SRS smatra u vezi ovog problema je sledeće. Da ne bude zabune, apsolutno smo protiv svake vrste piraterije i zloupotrebe autorskog prava u svim društvenim delatnostima i oblastima. Smatramo da su u Srbiji na snazi zakoni na osnovu kojih uspešno možemo da se odnosimo sa ovim problemima. Na kraju, da moramo da ispunjavamo baš svaku želju i EU i SAD, pa čak i o ovom pitanju.
Što se tiče ovog Zakona o obrazovanju, Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, znamo kakve je sve promene morao da pretrpi ovaj zakon, odnosno ova oblast zbog direktiva EU, i ne samo on, već i ostali zakoni iz oblasti obrazovanja.
Izmene koje predlažete su verovatno sugestije sa terena, ali i neko novo usklađivanje sa evropskim standardima. Odmah na početku bih vas pitao, gospodine ministre, pošto ste predvideli izmene i u članu 12. koji se odnosi na Nacionalni prosvetni savet i Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, da li je Nacionalni savet trebao da da neko mišljenje o ovim izmenama i dopunama, pošto im tako nešto stoji u opisu poslova? Ovo vas pitam, gospodine ministre, jer se u današnjim medijima, a verovatno ste pročitali vest, pojavila vest da su članovi Nacionalnog prosvetnog saveta oštro protestvovali, jer su se izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja našli na dnevnom redu Skupštine mimo njihovih primedbi za taj tekst. Informacija je objavljena u današnjem "Kuriru". Nacionalni prosvetni savet smatra da je prekršen zakon na osnovu koga je savet obavezan da razmatra, zauzima stavove i daje mišljenje Ministarstvu prosvete i nauke o pomenutom Predlogu zakona.
Što se tiče dela zakona koji se odnosi na odgovornost učenika i na disciplinski postupak protiv zaposlenog, trebalo bi da se realnije sagledaju neke činjenice i da se ozbiljnije i drastičnije sprovode kaznene mere. Izneću vam samo dva podatka koji će najbolje prikazati stanje u kojem se nalaze i nastavnici, ali i učenici. Po sprovedenoj anketi, na jednom solidnom uzorku prosvetnih radnika, došlo se do poražavajućeg rezultata koji kaže da je svaki šesti nastavnik, profesor bar jednom bio žrtva nasilja učenika. Bilo je slučajeva povređivanja, paljevine, maltretiranja, pretnji, čak i povreda opasnih po život.
U prilog ovome govori još jedno istraživanje koje je sprovedeno u Vojvodini i koje je pokazalo da svaki deseti srednjoškolac nosi neku vrstu oružja u školi. Konkretno, baš u Novom Sadu je učenik kažnjen zbog nošenja skakavca, samo ukorom. Obrazloženje je – da nije nikog ugrozio ili povredio. Ja bih rekao da nije stigao nikog da povredi. Znači, dok mu se ne ukaže prilika, kao onom mučeniku u Kraljevu koji je izbo svoju nastavnicu, samo je dobio ukor.
Nije to nikakva povreda obaveza, to je krivično delo – nošenje noža, možda i pištolja ili bombe u školi, i to još od strane maloletnika koji su skloni konfliktnim reakcijama i afektnim stanjima. To je posao za policiju. Ukor mu dođe kao nagrada.
Da ne budu samo učenici nasilnici, to znaju da budu i prosvetni radnici, na žalost. O tome nam svedoče mnogobrojni slučajevi iz medija o zlostavljanju učenika od strane svojih nastavnika i profesora. To mi je povod da prokomentarišem član 142. osnovnog zakona i ove nove stavove 8, 9. i 10. koji se odnose na pokretanje disciplinskog postupka. Neverovatno je da neko može jeftino da se izvuče od odgovornosti koju je recimo prosvetni radnik koji zlostavlja učenika i kome se disciplinski postupak toliko odužio, više od šest meseci, tako da vođenje samog postupka zastari.
Pitam se i da li treba da se pita i ministarstvo – ko je taj direktor ili neko drugi u njegovo ime kome se može dogoditi da disciplinski postupak zastari. Upravo protiv takvih ministarstvo mora oštro i energično da deluje, jer ako se zlostavljeno dete, odnosno učenik ne zaštiti u ovom stepenu, brzo i efikasno, posledice mogu biti tragične.
Imali smo slučajeve kada su se posle dve, tri godine nastavnici koji su zlostavljali učenike, protiv kojih se vodio disciplinski postupak, pa je zastareo, zbog kojih su deca proživljavala traume, ponovo su se vraćali na posao i to u istu školu. Često su za to imali pomoć i od pravosuđa.
Gospodine ministre, na kraju bih vam uputio pitanje, ali i jednu sugestiju. Već ste govorili o tome, a o tome je govorila i koleginica Vojić-Marković, a koje se odnosi na sprovođenje programa inkluzije. O tome ste vi dosta dali neka obrazloženja maločas, a koje je na snazi od prošle godine i koje se odnosi na obrazovanje učenika, dece sa posebnim potrebama koja su počela da pohađaju nastavu sa ostalom decom. Gospodine ministre, kakvi su rezultati sprovođenja tog programa? Opšte je mišljenje prosvetnih radnika, da se u ovaj program ušlo brzopleto, bez unapred pripremljenih uslova za rad, bez odgovarajućih stručnih lica, kao što su pedagog i psiholog. Takvi programi jesu zaživeli u zemljama EU i zemljama zapadne Evrope. Konkretno, u Norveškoj, ali ne u potpunom obliku, ali su se prethodno obezbedili svi potrebni uslovi.
Treba realno sagledati situaciju i da li ovaj program pomaže ili odmaže toj deci. Na seminarima, prosvetni radnici koji su predavači, iznosili su uočene probleme. Oni nisu mogli da dobiju ni jedan konkretan odgovor, kako su trebali da postupe u konkretnim situacijama. Znam da ste vi morali da sprovedete taj program, ali morate da prihvatite i ozbiljne primedbe, nastalih na osnovu iskustava nastavnika i profesora.
Poslanici SRS, članovi Odbora za prosvetu bi želeli da dobiju na uvid, ukoliko je moguće i ukoliko postoji mogućnost, zaključke najnovijih seminara posvećenih sprovođenju ovog programa, ukoliko ih je bilo, gde su verovatno navedene sve teškoće i problemi koji zakon nije predvideo, a koji nisu regulisani ni podzakonskim aktima, zato što se izgleda niko nije trudio ni da ih reši. Zahvaljujem.

Jedanaest minuta i 50 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić, pa Nikola Žutić. Oni nisu prisutni.
Narodni poslanik Milan Knežević. Imate 12 minuta na raspolaganju.

Pošto sam očigledno poslednji govornik večeras, nalazim se u situaciji da ću ponoviti sigurno neke stvari koje su kolege iz drugih poslaničkih grupa iznele. Ove promene i dopune zakona imaju malo članova – 31 član. Tako da, i primedbe koje se iznose u dosadašnjoj raspravi, koje se iznose su slične i verovatno bi bile slične primedbe da su učestvovali u diskusiji i poslanici vladajuće većine, pošto su neke od njih stvarno objektivne.
Pre nego što krenem na konkretno komentarisanje nekih elemenata ovih dopuna, moram da prokomentarišem. Uvek kad se ovde diskutuje o bilo kom zakonu koji se odnosi na obrazovanje, vaspitanje, ja sam uvek u nedoumici svi znamo da su takvi zakoni krucijalni za jedno društvo i da je donošenje tih zakona, veoma kompleksna interakcija. S jedne strane, đaka i učenika, s druge strane, njihovih roditelja, pa onda nastavnika a direktno i indirektno iz same države i društva. Tako da donošenjem tih zakona predstavlja interakciju svih tih interesa koji postoje u školstvu.
Možda sam ja malo i staromodan, pa ovo što kažem neće možda ni odgovarati, ja ipak smatram da mora svaka država da malo više kroz zakonske akte ipak izgradi sistem mnogo većeg uvažavanja nastavnika. Mnogo većeg uvažavanja, poštujem prava deteta, poštujem prava studenata, verska prava, sva prava koja smo mi ovde izglasali i koja su opšte priznata i prava koje jedno demokratsko društvo mora da uvažava.
Kada govorimo u konkretnom zakonu, malo više treba, jer 99% možda i više nastavnika obavlja odgovorno posao. Ti pojedinačni slučajevi koji se događaju i koji su uvek prikazani u medijima ipak ne predstavljaju populaciju nastavnika, jer najveći procenat obavlja savesno i u ovim teškim, ekonomskim i socijalnim uslovima u kojima se obavlja posao ne samo njihov nego svih struktura, znači, oni odrađuju kako treba.
S druge strane, isto je i najveći procenat đaka i učenika se nalaze u granicama pa da kažemo isto u 90% možda u manjim procentima, ali to je procenat 2%, 97-96% to su deca sa nekim malim normalnim nestašlucima, a opet oni drastični primeri koje opet čitamo u medijima ne prezentuju tu mladu populaciju đaka i učenika. I sada svaki zakon o kome mi pričamo u stvari po meni je ristrikcija i kada govorimo ovde je i jedno poglavlje su disciplinske mere za te drastične primere, jer za onu apsolutno najveću većinu i nastavnika na prvom mestu, i učenika sve se završava u regularnim procedurama.
Tako da, diskutovati o ovakvim izmenama u 31. članu je veoma teško, ne sumnjam u dobru nameru objektivno kažem ministarstva da je ovih 31. član proizišlo iz potreba u realizaciji kako je rečeno onda primedba sindikata, usklađivanje sa drugim zakonima tako da sigurno da su ove neke izmene koje trebaju da poboljšaju kvalitet tog zakona.
Sada bih krenuo o nekim konkretnim stvarima da kažem sigurno ću da se ponovim u nekim konstatacijama pošto kad bi se tih ko je pratio diskusije dosta se preklapamo u primedbama. Prvo bih krenuo eto ovde ste ubacili u član 1. zakon i nagovestili ste potrebu donošenja zakona o obrazovanju odraslih, što je stvarno značajno, jer prema statističkim podacima kad smo još pre dve godine diskutovali o ovom zakonu, kad ste vi zvanično dali podatke koliko ima sa osnovnom, sa nesvršenom i srednjom to je više od 40% populacije. Tako da je to sigurno isto veoma važan zakon, samo lično mislim kad gledam ova formulacija je vam je ako hoćemo da poboljšamo zakon neadekvatna, mislim može da bude bolja. Kažete - specifičnosti obavljanja delatnosti obrazovanjem. Ovo specifičnosti obavljanja mislim da je nepotrebno, svaka delatnost ima svoje specifičnosti. Nisam pravnik, nisam lingvista, ali sigurno da je dovoljno reći – delatnosti obrazovanja odraslih u sistemu obrazovanja i vaspitanja uređuje se posebnim zakonom.
Kad kažemo, specifičnost odnosi se na svaku profesiju, tako da mislim da ovaj deo nekako tehnički nije dobar. Onda isto, primedbu, nisam bio na raspravi u načelu, onda opet je formalno tehnička primedba, kad ste dali kod baze podataka u članu 10a, i lepo ste naveli šta je ustanova, kako vodi bazu, pa baza podataka predstavlja skup, pa evidenciju, da ne navodim.
Imate u članu, 10b, opet dajete u prva dva stava podaci o ustanovi šta je to i podaci o deci i učenicima. Čisto tehnički ova dva stava više pripadaju, gledajući koncept zakona odnosno izmena koje ste dali, pripada ovom članu 10a.
Tako da apsolutno prva dva stava daju neku definiciju pojma šta znače ti podaci o deci i o ustanovama, pa pri tome ovaj deo je na neki način za 10b ne upada i ne pripada ovom konceptu.
Isto tako, kad ste ovde navodili podatke, sad sam ja malo konkretan, primedba u stavu 4. člana 10b "određivanje obrazovnog statusa dece i učenika, prikupljaju se" navodite sve podatke koji treba da uđu u tu bazu podataka.
Mislim, da ste napravili propust pored ocena o ispitima, klasifikacionim periodima, znate, određen broj dece učestvuje na takmičenjima. Ako vodimo bazu podataka treba da svakog učenika koji učestvuje na takmičenju i ostvario, pa da se kažu osvojene nagrade, da bi u tom delu trebalo obratiti pažnju na te nagrade i pohvale koje pojedini učenici osvajaju na takmičenjima, a to je njihov trud i tako bi vi na ovaj način, već kad govorite o tim podacima koji se odnose na decu i učenike upotpunili apsolutno sve te podatke koje ćete da vodite u bazi podataka.
Sledeća stvar koja je primedba, ponavljam se ovde, odnosi se na poglavlje koja su vezana za prava deteta i učenika je odgovornost učenika. Imam jedno pitanje ministru, kad je pravljena ova razlika, u prethodnom zakonu je bilo ocenjivanje od šestog do osmog razreda sada menjate od petog do osmog, šta je to presudno? Po mojoj logici stvari prvi i četvrti razred bi mogao da predstavlja jednu celinu a posle peti i osmi razred. Koje je to objašnjenje, na osnovu kojih istraživanja je peti razred privikavanje, adaptiranje na novu nastavu, znate sva ta deca kada krenu u školu rastu sa okruženjem izloženim i televiziji i mnogim filmovima koji imaju agresivnost u ponašanju, tako da se ona od rođenja vaspitavaju i deluju i okolina i porodica i škola na njihovo vaspitanje.
Znači, ne znam na koji način takvo jedno pitanje, verovatno, pretpostavljam da ste na osnovu mišljenja odgovarajućih pedagoga, ali opet bih voleo da čujem obrazloženje što je to tako napravljeno? Što je bilo šest, a sad pet, a što nije četiri, jer neka celina. Oni koji učestvuju u prosveti, ponavljam je do četvrtog i od petog do osmog, tako da je to neka primedba.
Isto ponavljam primedbu ove situaciju kod te disciplinske odgovornosti premeštaja u školu. Mislim da ovo na adekvatan način nije rešeno. Verovatno i vi sami, ne mislim vi kao ministar, nego sigurno je to veoma delikatan problem kad treba da se premešta iz druge škole. Ovde imate uslovljenost, a šta ako se roditelj ne složi da će da pređe dete ili šta ako neće staratelj, to su drugi pominjali. Kako razrešiti takav problem koji će možda da se dogodi kao što imamo mali procenat agresivnih nastavnika i dece, tako će i ovo da bude retko ali može da se pojavi kao problem.
Priznajem kad bi mene neko pitao, ne bih znao kako bih razrešio situaciju, ali bih tražio mišljenje. Tako da ovaj deo je primedbam, ovo uslovljavanje je stvarno na ovaj način, jer stvara mogućnost da li ćete ubeđivanjem, da li će na neki način razgovora, pregovora, pritisaka za prebacivanje i nastavak školovanja u drugu školu učenika, koji je za premeštaj.
Na odgovarajući način, kao primedba, isto možda od vas, a možda stručni tim predloži ovo kod primene nastavnika. Znate, nekad i kad su se upisivali fakulteti, a pogotovu kad, glupo je što kažem na medicini, tražilo se uverenje lekarsko da ste vi sposobni, vi odete i ovaj samo napiše lekarsko uverenje. Nažalost, bilo je da i ne pregleda nekog, jer imamo i Zakon o deci sa posebnim svojstvima i Zakon o hendikepiranim da mogu da studiraju, da se prilagođavaju, da se oni uključe u zajednicu.
Koje su to psihofizičke i kako biro može da proverava psihofizičke sposobnosti jednog nastavnika?
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vaše poslaničke grupe je iskorišćeno.)
Samo minut, hvala, ja sam očekivao, ne bih ništa novo rekao, jer bih ponovio stvari koje su prethodni poslanici rekli. Podržavam te diskusije i primedbe, mislim da su opravdane i da tu sigurno nešto kroz amandmane možete da usvojite i da još poboljšate ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Ovim je iscrpljena lista narodnih poslanika prijavljenih za reč, a po redosledu i iz poslaničkih grupa, a pošto nema više prijavljenih, a pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika Narodne skupštine?
Narodna poslanica Radica Jocić, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe SRS, četiri minuta i 30 sekundi. Izvolite.

Hvala. Na kraju rasprave bih da skrenem pažnju na par stvari oko kojih smo se, nadam se, danas uglavnom svi složili. Molim ministra da amandmane koji su u ovim područjima uloženi dobro razmotri, a to su, na primer, postupnost mera u vaspitno disciplinskom postupku uz obavezno uključivanje roditelja i, naravno, postupno praćenje efekata tih mera, da bi moglo, recimo, u toku jedne školske godine da se te mere iskoriste, ustvari da se kod učenika vidi efekat tih mera. Složili smo se, čini mi, se skoro svi danas da je premeštanje učenika u osnovnim školama iz jedne škole u drugu jako komplikovano i da mora da se precizira sa još par stvari. Evo i prethodni kolega je pomenuo baš neslaganje roditelja i eventualno neslaganje škole u kojoj treba da se premesti.
Zatim posebno bih istakla proveru psihofizičkih sposobnosti kandidata koji se javljaju na konkurse za nastavnike saradnike i drugo, jer mislim da je to mesto gde može da se uoči kvalitet i da se poboljša uopšte kvalitet nastavnog kadra u školi. Mislim da je to tek u začetku, jer ni direktori, a ni službe nadležne za zapošljavanje mislim da nisu u situaciji da adekvatno procene psihofizičke sposobnosti prijavljenih na konkurse. Mislim da smo malo pažnje posvetili i u zakonu i danas uopšte usavršavanju nastavnika. Složila bih se, pomenuto je danas da je najveći procenat nastavnika u školama ustvari entuzijasti koji svoj posao obavljaju najbolje što mogu, a da je samo mali broj onih protiv kojih se vode disciplinski postupci, a mi smo o tome najviše pričali.
Takođe, mislim da nije potrebno posvećivati pažnju privatnim časovima i nekako ih uvoditi u zakonske norme. Mislim da mnogo više treba posvetiti pažnje onom što može da se postigne na času, odnosno u onim regularnim tokovima, a da ovo nikad nije bilo nešto popularno, a to što toliko košta, to je već posebna priča. Volela bih da rezultat prijemnog ispita, koji ove godine prosečno, čini mi se, 13,45 bio i za srpski i matematiku, a naravno bude svake godine sve bolji. Mislim da unapred dati učenicima i testove i rešenja ne vodi nekom velikom kvalitetu. Godine 2009. sam diskutovala u pravcu da ako se zna oblast iz koje se daju zadaci, nema potrebe da učenici pre toga imaju i rešenja. Čini mi se da to najviše vodi tome da oni pokušavaju da to nauče napamet.
Volela bih da vlada učini mnogo više da se učenici koji završe i srednje škole, a i kasnije fakultete mogu da sa svojim znanjem koji su stekli, što pre zaposle i da to znanje iskoriste i primene, a ne da u toku svog školovanja dođu u situaciju da nisu sigurni za šta da se opredele, jer ono što najviše možda vole da studiraju i žele i da će u tome naći sebe, ne vodi toj sigurnosti. Hvala.

Da li još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. želi reč?
Da li ministar želi reč? Da.
Izvolite, ministar Žarko Obradović.