Poštovani predsedavajući, poštovani predlagači ovog seta zakona, mi smo ukazali na zaista jedno čudno spajanje više tačaka u okviru ove zajedničke rasprave i govorili koliko je to besmisleno, jer su zakoni nesrodni. Kao dokaz toga je i veći broj ovlašćenih predlagača, tako da i moja rasprava mora da bude podeljena upravo tako.
Prvi deo priče će se odnositi na Razvojni fond Vojvodine. Evo, u zadnjih mesec dana, već treći put raspravljamo o nečemu što dolazi od strane Skupštine AP Vojvodine.
Ovog puta o uspostavljanju Razvojnog fonda Vojvodine koji je, kako smo čuli od vas i od nekih poslanika, postajao kao takav do februara meseca ove godine, ukinut odlukom Skupštine AP Vojvodine, pripojen Razvojnoj banci i posle nepunih devet meseci se ponovo vraća u ovom obliku koji je predložen u ovom zakonu. Interesuje nas šta se to spektakularno desilo u ovih deset meseci, da od opravdanosti odluke koja je doneta februara meseca, da se ugasi fond i pripoji Razvojnoj banci, do sada nove opravdanosti da se formira novi Razvojni fond Vojvodine.
S druge strane, morali bi da znamo i da do kraja raščistimo priču oko Razvojne banke Vojvodine, pošto je u raspravi o rebalansu budžeta, prvo, pa kasnije u budžetu Republike Srbije, bilo puno priče o Razvojnoj banci Vojvodine, o tome da li je ona zdrava banka ili nije, da li treba intervenisati da se spasu depoziti, da li država Srbija treba da pokrije te depozite po Zakonu o osiguranju depozita. Ovde je bila rasprava nekoliko dana i prilično žustra od onih koji su branili tu Razvojnu banku Vojvodine, da su njeni plasmani zdravi i da su sve insinuacije na tu temu zaista zlonamerne, a od vas smo čuli da treba da se sanira Razvojna banka Vojvodine, da deo zdravih sredstava treba da prođe Razvojni fond tako da nas interesuje šta se desilo u ovih 20-ak dana od priče da je banka zdrava do priče da treba da se spasava i da treba da se spasavaju plasmani koji su bili nezdravi.
U ovom zakonu ima nekoliko stvari koje za DSS nisu jasne. Prva je što Razvojni fond Vojvodine će poslovati u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, dakle, kao društva sa ograničenom odgovornošću.
Ciljevi fonda su definisani članom 4. razvoj privrede, poljoprivrede, podsticanje osnivanja malih i srednjih preduzeća, preduzetništva, zapošljavanja, podsticanja izvoza, podsticanja ravnomernog regionalnog razvoja, itd. Međutim, u članu 6. se kaže da Razvojni fond obavlja poslove koji se odnose na odobravanje kredite, trgovinu hartijama od vrednosti, sticanja akcija i udela na osnovu pravnih poslova, uključujući i konverziju potraživanja. Dakle, oni poslovi koji se tiču profita i bankarskih poslova.
Razvojni fond, odnosno Fond za razvoj Republike Srbije, Razvojni fond Vojvodine bi trebalo da bude analogija Fonda za razvoj Republike Srbije, se bavi pre svega odobravanjem i finansiranjem projekata koji se tiču razvoja. Ne bavi se profitabilnim poslovima, ne bavi se emitovanjem hartija od vrednosti, ne bavi se bankarskim poslovima. Mislim da Fond za razvoj AP Vojvodine treba da se bavi razvojem, razvojnim projektima, a ne profitabilnim projektima i komercijalnim plasmanima. To smo imali u Razvojnoj banci Vojvodine, pa epilog znamo otprilike kakav je.
Druga stvar koja nam ovde nije do kraja jasna tiče se plasmana sredstava iz AP Vojvodine Fonda za razvoj AP Vojvodine. Smatramo da analogno pravilima koji važe u Fondu za razvoj Republike Srbije i plasmani sredstava iz ovog razvojnog fonda treba da budu namenjeni pre svega subjektima iz nerazvijenih područja. To se ovim zakonom ne može videti, jer suština Razvojnog fonda treba da bude da se podstiče razvoj i projekti iz razvoja, pre svega nerazvijenih područja. Toga u ovom zakonu nema.
Imamo suštinsku primedbu i na to da će subjekti sa teritorije AP Vojvodine imati mogućnosti da apliciraju za projekte pri ovom razvojnom fondu, ali će paralelno sa time imati mogućnosti da apliciraju i za sredstva Fonda za razvoj Republike Srbije, što u principu nije nezakonito, ali u neravnopravan položaj ostavlja druge građane i subjekte iz drugih delova Srbije, kao što je to slučaj i sa sredstvima iz Fonda za kapitalna ulaganja i nekih drugih podsticajnih sredstava ministarstava da subjekti da teritorije AP Vojvodine imaju praktično dvostruko finansiranje što sa teritorije AP Vojvodine, što sa teritorije i nivoa Republike Srbije.
Drugi set zakona se odnosi na zaduživanja i ratifikaciju ugovora o zaduživanju za koje garantuje Skupština Republike Srbije i to za JAT "Airways" deset miliona evra, za "Galeniku" 15 miliona evra i dva zakona o zaduživanju za "Srbijagas". Jedan je za početak realizacije projekta "Južni tok" 30 miliona evra i 170 miliona evra za tekuću likvidnost. To je ukupno 225 miliona evra, od čega 200 miliona evra je namenjeno "Srbijagasu".
Da vas podsetim, pre nepunih mesec dana, 24. ili 25. novembra je ova Skupština je ratifikovala ugovor o zajmu kreditu "Srbijagasu" za 190 miliona evra, takođe za tekuću likvidnost.
Kažite mi, koliko kredita i koliko ratifikacija ova skupština treba da odradi da bi "Srbijagas" preživeo? Dokle više da država pokriva nečije nesavesno ili loše poslovanje?
Zaista je potpuno neodgovorno i neozbiljno da Skupština u mesec dana dva puta daje ogromne kredite, odnosno da ratifikuje ogromne kredite "Srbijagasu", a da pri tom nemamo nikakvu analizu koliko je "Srbijagas" zaista zadužen, po kom osnovu je zadužen, da li je to po osnovu nerezonskog preuzimanja firmi poput "Agroživa", Azotare Pančevo i sličnih.
Da podsetim, Azotara Pančevo kada je preuzeta od "Srbijagasa", imala je gubitak od 84 miliona evra. Sadašnji gubici se procenjuju na cifru od 360 miliona evra. Ko će da odgovara za tako loše poslovanje? Ovde su nas danima ubeđivali da je to pravi posao i da je to spasavanje Azotare. Po čijim leđima? Ko će da plati to spasavanje?
Pričali smo i o rebalansu budžeta, kako posluje "Srbijagas". Nijedan finansijski izveštaj nemate da nađete na sajtu "Srbijagasa" od 2007. godine na dalje. Nemate nijedan jedini finansijski dokument, niti o reviziji. Čuli smo danas od državnog revizora da su imali puno problema u poslu revizije "Srbijagasa", da se taj posao odužio mimo roka koji je predviđen, da su čak bili opstruirani od strane zaposlenih u "Srbijagasu", pa vas pitam zašto se pribegava ratifikaciji još jednog kredita kada je situacija takva da je očigledno da "Srbijagas" posluje vrlo neracionalno i da to apsolutno nisu čista posla? Zašto se ne sačeka izveštaj državnog revizora, pa da vidimo kako stoje stari u "Srbijagasu", pa da onda na osnovu tih podataka i na osnovu podataka koliko je zaista zadužen "Srbijagas" i koliko je likvidan da može da vraća te dugove, da krećemo u odobravanje novih kredita? Zaista je potpuno nerazumno i neracionalno i nerezonski da se ovoliko para trpa u jednu rupu bez dna.
Kao što reče jedan moj prethodnik, očigledno će morati da se prikrivaju razne donacije za kulturne i sportske manifestacije, sportske klubove i koješta još.
Suštinski nismo protiv zaduženja koja se tiču investicija. Zaduženja od 30 miliona evra za "Južni tok" i početak realizcije tog projekta jeste zaista od suštinske važnost za Srbiju. Srbija će time dugoročno obezbediti i svoju poziciju na energetskoj mapi i energetsku stabilnost za narednih 50-100 godina. Taj projekat je zaista od kapitalnog značaja. Nemamo ništa protiv da se za ove namene država zadužuje i da daje garancije, ali nam opet nije jasno zašto"Srbijagasu"? Koliko znam formirana je zajednička firma "Srbijagasa" i ruskog partnera koji se zove "South Stream", sa sedištem u Novom Sadu, gde se Dušan Bajatović već uknjižio kao direktor i gde je predviđeno da će ta firma graditi "Južni tok". Da li je ministarstvo sa tim upoznato i da li će Vlada odobriti da onaj deo investicija koji se tiče izgradnje "Južnog toka" kroz Srbiju prolazi i bude odobren, odnosno bude rađen preko te firme"South Stream"? Mislim da i Vlada treba da da odobrenje za tako nešto.
Zaduženje "Galenike" i "JAT" je takođe, apsolutno neprihvatljivo za nas. "Galenika" je imala aferu pre dve godine sa ogromnim proneverama, koliko ja znam i prethodni direktor je smenjen i vođen je postupak protiv njega. Nemamo rezultate te afere. Sada se predlaže da se 15 miliona evra zaduži "Galenika", da država garantuje. Znamo da preko 250 miliona evra "Galenika" duguje, pitanje je da li je ovo bacanje para u bunar, nepovratno bez mogućnosti da bude vraćen?
JAT Airways još jedan gubitaš, 10 miliona evra. Takođe nećemo podržati ovo zaduživanje, jer smo sigurni da će i ovo pasti na teret države, odnosno na teret svih poreskih obveznika. Principijelno, pošto živim u Nišu, a nemamo tu čast da JAT, nacionalna kompanija, sa sedištem u Beogradu, udostoji ljude koji ne žive u Beogradu, da leti sa nekog drugog aerodroma, nemam ni pravo da podržim ovako nešto. JAT Airways ne želi, odbija da leti sa drugih aerodoroma sem sa beogradskog, kao da su građani jugoistočne Srbije, zapadne Srbije ili bilo kog drugog dela Srbije građani drugog reda, pa će država garantovati JAT-u kao gubitašu, da leti sa beogradskog aerodroma, ali JAT će moći da izabere da ne leti iz Niša, jer je to njegovo pravo.
Što se tiče ova dva zakona, koja su po nama ključna, a to je ratifikacija ugovora sa Republikom Italijom, odnosno sporazuma između Vlade Republike Srbije i Republike Italije u oblasti energetike, tu ima puno stvari da se kaže. Reći ću samo neke najvažnije. Tiču se sledećih stvari. Po ovom sporazumu Vlada Republike Srbije će odobriti Vladi Italije, odnosno partneru sa njihove strane, da gradi energetske objekte, male hidroelektrane na srednjem toku Drine i na Ibru. Takođe, po ovom sporazumu postoji mogućnost izgradnje više elektrana i vetroparkova na teritoriji Srbije, a sve za potrebe italijanskog tržišta energije.
Postavlja se jedno vrlo logično pitanje, za koje verujem da ćete dati odgovor, ili neko drugi u ovoj sali. Ako je evidentno da država Srbija nešto više uveze struje danas, nego što proizvede za godinu dana, odnosno proda i izveze, nešto više, a sigurno sa razvojem i sa prolaskom perioda narednih 10-15 godina te potrebe za energijom će rasti, kako je moguće da one energetske resurse koje imamo i koji nisu neiscrpni, a tiču se vodotokova, dajemo na raspolaganje nekome, u ovom slučaju Italijanima da oni koriste za svoje potrebe, a da mi pritom nismo podmirili naše potrebe?
Doći ćemo u situaciju da će sva struja koja se proizvede sa Ibra ili možda sutra sa Drine, biti izvezena u Italiju, a da ćemo mi morati da neku drugu struju kupujemo sa strane onda kada nam je potrebno. Znate o čemu govorim. Srbija godišnje 700 miliona kilovat sati i više uveze nego što izveze, to plati nekim parama. Potpuno je nenormalno da vi svoje energetske resurse ne koristite za svoje potrebe, nego ih dajete nekome sa strane, a naročito sa aspekta obaveza koje smo preuzeli po ugovoru o Zelenoj energiji sa Evropskim savetom, gde Srbija treba da do 2020. godine, proizvede čak 27% zelene energije, odnosno energije iz obnovljivih izvora.
Neću da pričam o tome koliko je nepovoljno to pregovaranje, koje je prethodna vlada uradila, gde je obavezala državu da 27% energije proizvede iz obnovljivih izvora, ali sa tog aspekta, tog nameta koji nam je uveden, ovaj sporazum deluje potpuno apsurdno. Umesto da te resurse koje imamo upotrebimo za dostizanje ovog procenta, mi ćemo te resurse na Ibru, možda i na Drini dati italijanskom partneru na raspolaganje. On će svu energiju povući, zadovoljiti svoje energetske potrebe a i povećati svoj procenat, a ne naš, učešća u zelenoj energiji koju ima svaka zemlja u skladu sa Sporazumom o proizvodnji i korišćenju zelene energije.
Što se tiče Zakona o energetici, odnosno izmena Zakona o energetici, imamo nekoliko stvari na koje imamo suštinske primedbe. Za nas je razumljivo, potpuno opravdano i podržavamo da ministarstvo mora da vrši veću kontrolu izdatih energetskih dozvola i slažemo se sa tim da treba te energetske dozvole i saglasnosti da imaju vremensko ograničenje, kao i da ministarstvo ima mogućnost da usled neiskorišćavanja resursa, posle određenog roka oduzima energetske dozvole i saglasnosti.
Svaka država, odnosno nadležno ministarstvo ima obavezu da stvori uslove za korišćenje resursa i da stvori ambijent za postizanje što je moguće, većeg iskorišćavanja tih prirodnih resursa, kroz zakonsku regulativu koja će biti krajnje jednostavna, efikasna i brza. U tom smislu, neke stvari nam nisu jasne, npr. član 34a kaže da se dozvola oduzima ako u roku od šest meseci se ne podnese zahtev za lokacijsku dozvolu. Za lokacijsku dozvolu je potrebno podneti idejni projekat, dokaz o rešenim pravno-imovinskim odnosima, saglasnost ministarstva, odnosno energetska dozvola, vodoprivredna saglasnost, saglasnost EPS-a za priključenje. Kada se dobije saglasnost ministarstva za dokaz o rešenim pravno-imovinskim odnosima na celoj trasi, npr, za jednu malu hidroelektranu, vam obavezno treba u 99,9% slučajeva saglasnost "Srbijašuma". Znate koliko taj proces traje, od tri pa naviše meseci. Saglasnost "Srbijavoda" takođe nekoliko meseci, saglasnost Elektroprivrede takođe nekoliko meseci. Da li mislite da je moguće da se za šest meseci dobiju sve te saglasnosti i da se podnese zahtev za lokacijsku dozvolu. Bojim se da neće biti. Ovaj rok je previše kratak i imajući iskustva sa birokratijom, koja je ovakva kakva jeste, će mnogi doći u situaciju da im se oduzima energetska saglasnost ili energetska dozvola.
Član 34. kaže – traži se dokaz finansijske sposobnosti, ali ne naglašava se koji je to dokaz, šta je to dokaz finansijske sposobnosti, za izgradnju nekog objekta. U obrazloženju se kaže da je to bankarska garancija. Da bi se dobila bankarska garancija, banka će vam dati garanciju ako imate građevinsku dozvolu. Da bi ste dobili građevinsku dozvolu morate da imate saglasnost ministarstva. Da bi ste dobili saglasnost ministarstva morate da imate bankarsku garanciju. Napravili ste začarani krug koji je nemoguće sprovesti. Taj član je apsolutno neprimenjiv.
Član 10, retroaktivnost, apsolutno je neprihvatljivo da oni ljudi koji su dobili energetske dozvole ili započeli izgradnju, kažu – postupci koji su započeti …
. (Predsedavajući: Vreme gospodine Lapčeviću.)
Postupci koji su započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se odredbama ovog zakona. Mislimo da je ovo neustavna odredba i da se ne može primeniti. Prosto ne može da uvodi nepredvidivost u poslovima gradnje investicije na ovaj način. Podneli smo amandmane na sve ovo što sam govorio, kao stvari koje nisu po nama do kraja jasne, verujem da ćemo imati prilike da o tome pričamo po amandmanima i da će neke stvari biti ispravljene, što bi dovelo zakon da bude prihvatljiv. Hvala.

Reč ima ministar Zorana Mihajlović. Izvolite.

Nekoliko pitanja, odnosno nekoliko odgovora. Vezano za Južni tok, koji ste pomenuli, da, postoji zajedničko preduzeće u odnosu 49% Srbijagas – 51% ćerka Gasprom firme, vezano za izgradnju Južnog toka. I naravno da u onom delu koliko Srbijagas učestvuje u tom zajedničkom preduzeću, koje je inače vlasnik projekta i biće vlasnik projekta u Južnom toku, u tom procentu je takođe odgovorno i učestvovaće u izgradnji Južnog toka. U tom smislu je svakako potrebno, kada govorimo o zaduženju i kada govorimo o Južnom toku, da, to jeste to preduzeće koje je vlasnik projekta i u tom smislu Srbijagas je deo tog preduzeća u iznosu od 49%.
Ne bih komentarisala više da li je Bajatović tu. Znači, Srbijagas je taj koji delegira svog predstavnika u tom zajedničkom preduzeću. Srbijagas danas ima generalnog direktora koji je imenovan na Vladi, na predlog SPS i zove se Dušan Bajatović.
Druga stvar, Italija – Srbija, moram odmah na samom početku da vam kažem, to je nasleđen sporazum iz prethodne ili prethodnih vlada. Postoje naše obaveze koje ste vi pomenuli, a to je da do 2020. godine imamo 27% iz obnovljivih izvora energije u finalnoj potrošnji energije. Ovo ministarstvo je napravilo Nacionalni akcioni plan iskorišćenja izvora energije. Mi ga, između ostalog, sutra šaljemo energetskoj zajednici i u tom planu smo predvideli kako ćemo doći do tih 27% učešća obnovljivih izvora energije u finalnoj potrošnji energije, bez energetskog sporazuma sa Italijom, upravo imajući u vidu ovo što ste vi sada rekli.
Tačno smo naveli da iz hidroelektrana preko deset megavata, imaćemo 250 megavata ili 23%. Iz malih hidroelektrana ćemo imati oko 17%, iz energije vetra 46, iz energije sunca jedan, iz biomase, odnosno pre svega kogeneracije devet, biogasa tri, geotermalne 0,1, otpada 0,3, deponijskog gasa jedan. Upravo smo se rukovodili time da je to, pre svega, međudržavni sporazum i da ne možemo da računamo na to da je to deo našeg zelenog energetskog bilansa i tu ste vi potpuno u pravu.
Vezano za same izmene Zakona o energetici, ne mogu da se složim sa vama, vezano za samu lokacijsku dozvolu, zato što sve ono što bude bilo iz oblasti ingerencije Ministarstva energetike, to se odnosi i na određene dozvole EPS koje ste vi sada pomenuli, mi ćemo kao ministarstvo uticati na to da se te dozvole, i ne samo dozvole, saglasnosti, šta god je potrebno, dobiju što pre, upravo da investitor ne bi imao problem. Ovo je bio početak, znači, ovim izmenama i dopunama zakona, da obavežemo investitora da on ima neku obavezu kada dobije bilo saglasnost, bilo energetsku dozvolu, a da bismo opet što pre dobili izgrađen ovaj objekat.
Kada govorite o ovoj retroaktivnosti, dakle, oni će zadržati svoje pravo, stečeno pravo i sa rokom od tri plus jednu godinu, ukoliko ne završe svoj objekat, e tada će im biti oduzeta dozvola po novim izmenama i dopunama zakona.

Hvala.
Milan Lapčević, replika.

Kratko ću. Ovo što ste govorili o Sporazumu sa Italijom, da je to nasleđen projekat. Znam da jeste nasleđen projekat, ali u ovom sporazumu takođe piše da svaka strana može da raskine ovaj sporazum. Ako je nedovoljno kvalitetan i dobar, zašto ga ne raskinemo? Ako ne uvažava naše interese onako kako treba da budu, zašto bi mi onda ratifikovali nešto što nije do kraja za nas dobro? Ne vidim gde je tu interes države Srbije. Šta je interes države Srbije? Italijanski partner će imati 51% u zajedničkoj firmi. Po tom osnovu će imati i upravljačka prava. Znate kako se radi kada imate upravljačka prava, gledate da profit te firme bude što je moguće manji, na sve moguće načine će se odlivati novac iz te firme i profit će biti minimalan, zato što se deli. Znate i slučaj Mobtela, kako se to radilo, to je razrađena priča davno.
Govorili ste o tome da ste napravili plan kako ćemo dostići tih 27%, ne uvažavajući ove resurse koje imamo, na Drini i na Ibru. Procenjena količina energije koja se može dobiti iz elektrana na Drini i Ibru i od vetrogeneratora je na nekih hiljadu megavata. Koliko ćemo dobiti od malih hidroelektrana, koje će biti na nekoj Bistrici ili na nekom potoku, na Staroj planini ili ko zna gde već? Ovo su glavni energetski resursi koje Srbija ima, a ti resursi nisu neiscrpni. Mi suvo zlato, najkvalitetnije resurse i najveće resurse dajemo Italijanima. Ne kažem da ih dajemo džabe, ali ne uvažavamo naše interese. Valjda prvo sebe treba da gledamo. Zašto mi nismo uzeli kredite da napravimo te elektrane, pa da prodajemo tu struju? Zar to nije logika? Hoće li italijanski partner sa živim parama praviti? Neće, i on će uzeti kredite. Nema nikakve logike.

Vreme.
Reč ima ministarka Zorana Mihajlović.

Ne može se reći da nemamo baš nikakvu korist, zato što cena električne energije po kojoj ćemo mi to prodavati Italijanima je 155 evra po megavat času. To je garantovana cena, vrlo visoka. Ako se sećate, pre 15 minuta sam pominjala cenu električne energije kako je kupujemo. Znači, 155 evra po megavat času, to je prva stvar.
Druga stvar, ako bismo to dalje trebali da razrađujemo, ovde će se graditi elektrane, po samom sporazumu maksimum je oko 800 megavata, ali po onome što sada imamo u projektima, to je negde oko 350, 360 megavata i procenjuje se da je investiciona vrednost oko 600 miliona evra. Verujem da ono kada se gradi u našoj zemlji, pa neće baš biti angažovane neke druge firme, nego će biti angažovane naše srpske, domaće firme. Znači, ne može se reći da to apsolutno nema nikakvih interesa za Srbiju, a posebno napominjem interes koji se tiče garantovane otkupne cene.
Kada ste pomenuli kako ćemo iz malih hidroelektrana to dostići, onih 27%, ja sam rekla da iz malih hidroelektrana do 10 megavata ćemo imati 17% u tom ukupnom iznosu i to je negde oko 188 megavata. Ne bih rekla da smo sve iskoristili od potencijala. To je i donja Drina i Morava. Nismo mi napravili ovaj akcioni plan iskorišćenja obnovljivih izvora paušalno, nego smo vrlo detaljno to uradili, upravo ne samo zbog obaveza, nego što je naš interes da obnovljive izvore energije maksimalno iskoristimo, jer kada imate domaći izvor, tu se slažemo, samim tim smo mi energetski bezbedniji i manje uvozimo električnu energiju.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević i završavamo krug replika.

Divno što ste pomenuli ove podatke. Svi preostali resursi će biti 180 megavata, a ovi pomenuti koji idu Italijanima 350 megavata, čak 360, a koštaće izgradnja tih kapaciteta 600 miliona evra. Samo Srbijagasu sada odobravmo 200. Šta je bio problem da damo EPS da to napravi i da prodajemo energiju, finalnu? Samo najnerazvijenije i, da ne kažem, zemlje sa najslabijim intelektualnim kapacitetima daju svoje sirovine, ne prodaju finalne proizvode. Da li je moguće da mi ne umemo da napravimo elektrane i da prodajemo finalnu struju? Plaćaće se 155 evra po megavatu, da, ali nećemo prodavati mi, nego zajednička kompanija u kojoj Italijani imaju 51%, a mi 49%. Znate li kako se taj kapital, kada se napravi profit, kako se on prikazuje? Dovoljan vam je slučaj Mobtela i ne znam kojih drugih zajedničkih firmi. Uvek je zajednička firma ona koja ima najmanji profit.
Dakle, nema tu mnogo hleba. Ono što je suvo zlato dajemo, a za to dobijamo mačku u džaku. Prosto, koljemo vola za kilo mesa. Energetski resursi moraju da budu prevashodno u interesu građana ove zemlje, a tek onda, kada nam pretekne preko onoga što je nama potrebno, može da se daje.

Hvala.
Reč ima ministarka Zorana Mihajlović.