Zaista molim sve narodne poslanike da se vratimo na temu dnevnog reda.
Gospođo Plavšić, molim vas da odustanete od replike da bismo se vratili na tačku dnevnog reda, već smo i zaboravili o čemu smo raspravljali.
Reč ima narodna poslanica Jelena Travar Miljević. Izvolite.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.
Poštovani predstavnici ministarstva, podsetila bih nas da je reforma zdravstvenog sistema u Srbiji počela 2002. godine i da je tada uključila sva tri nivoa zaštite, što je dovelo do veće dostupnosti zdravstvene zaštite, ali to svakako nije nešto što je dovoljno.
Ono o čemu ću ja danas govoriti, a ne preterano dugo, jeste zaštita prava pacijenata. Danas se jako puno govorilo o Rimskoj povelji i zaista verujem, a i vidi se da je kompletan segment Rimske povelje, odnosno njeno drugo poglavlje implementirano upravo u zakon o zaštiti prava pacijenata.
Ono što jeste posebno meni dalo razlog da govorim, jeste činjenica da je, recimo, u nekim zdravstvenim ustanovama čak 72% prigovora označavano kao neosnovano u dosadašnjem sistemu zdravstvene zaštite. Kada sam počela da razmišljam o tom procentu, to mi je ukazivalo na to da ili pacijenti nisu dovoljno ukazivali na to kada su im prava povređena ili da ne poznaju dovoljno metodologiju ili da čak i sam zaštitnik prava pacijenata u okviru određene zdravstvene ustanove nije imao mogućnosti da reaguje na adekvatan način.
Sama institucija uvođenja zaštitnika prava pacijenata bila je i te kako jedan dobar korak, ali isto tako se pokazalo da je nemoguće da pravnik koji je zaposlen u jednoj zdravstvenoj ustanovi istovremeno štiti i prava pacijenata i prava te ustanove. Isto tako, veoma neretko su se ti pravnici bavili i kadrovsko-pravnim poslovima u okviru zdravstvenih ustanova, tako da mislim da jeste dobro izmeštanje zaštitnika, odnosno savetnika u okviru lokalne samouprave.
Mislim da je lokalna samouprava jedan od najjavnijih organa i trebao bi da bude jedan od najbližih građanima, i mislim da će to dovesti do određenog pojačanog, hajde da kažemo, kako samo podizanja svesti pacijenata o tome šta su njihova prava, tako i u jednoj reakciji. Ali, paralelno sa tim ono što mene raduje, jeste i sama edukacija, šta su to prava pacijenata i kako se to stvara partnerski odnos između lekara i pacijenata, na šta smo u stvari zaboravili. Zaista verujem da je to nekada postojalo. Mi u manjim sredinama to znamo da osetimo, jer mene je lečio lekar koji je lečio moju majku i vodio računa o njenom zdravstvenom stanju, a čak u jednom periodu i o mojoj baki. Mislim da je to ona puna podrška kada govorimo o odnosu pacijent i lekar, jer je to neko ko je jako dobro poznavao moju porodičnu anamnezu i ko može da pruži sutra najbolji savet za moje dete.
Ono što svakako jeste pohvalno je pravo na dostupnost zdravstvene zaštite, pravo na informacije, pravo na preventivne mere. Kada govorimo o informacijama, da pohvalno je što će svaki pacijent znati ime i prezime svog lekara. Da pohvalno jer lični odnosi su ti koji stvaraju poverenje. Naravno, da kroz sve ovo mi kroz reformu želimo da stvorimo nezavisnu i efikasnu instituciju, koja u stari, garantuje zaštitu prava pacijenata. Samo nezavisna i efikasna institucija može da pruži u potpunosti ostvarivanje svakog ljudskog prava, bilo da se radi o zdravstvenoj ustanovi, bilo da se radi o organu državne ustanove, bilo da se radi o parlamentu. Samo onog trenutka kada smo nezavisni i efikasni mi dajemo svoj pun doprinos ovom društvu.
Ono što jeste kod mene, kad govorim o pravu na informacije, malo stvorilo dilemu jeste, da pacijent ima prvo da dobije blagovremeno informacije i na način u njegovom najboljem interesu. Ali, svakako da je veoma često, upravo ta procena, šta je to što pacijent može da podnese i na koji način.
Zamolila bih svoje kolege za budu malo tiši, ako je ikako moguće. Hvala. S obzirom da pokušavam da se skoncentrišem, pokušavam i da nadglasam 20 i nešto ljudi, pa mi ne ide najbolje, hvala kolege.
Isto tako kada je u pitanju pravo na obaveštenje jeste nešto što je jako dobro kao i pravo na slobodan izbor, ali i pravo na drugo stručno mišljenje, što do sada nije bilo na određen način regulisano u našem zdravstvenom sistemu.
Ono čemu bih ja takođe, volela da posvetim pažnju, je pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju, ali i uvođenje samog savetnika za zdravstvo i saveta na lokalnom nivou. Meni je jasno da na lokalnom nivou u određenim lokalnim samoupravama već postoje saveti, da oni već na određeni način funkcionišu. Ali, isto tako, mislim da bi bilo dobro da je negde ovaj savet definisan kao drugostepeni organ u odnosu na savetnika za zaštitu. Prosto se postavlja pitanje, ko će onda reagovati ukoliko, ili ko će biti taj ko će proceniti da li je savetnik dobro obavio svoj posao.
Isto tako, ovde svi spominju odbornike, nisam primetila da je u zakonu definisano da je to odbornik, nego su to predstavnici lokalne samouprave, i to nije nužno da budu odbornici. Tako da bih ja volela da tu ne bude nesuglasica ubuduće.
Pored toga, ono što jeste svakako dobro je što se zaštitnik prava pacijenata po starom, odnosno savetnik, uvodi i u privatnu praksu. Mislim da je to nešto što do sada nismo imali u našem sistemu. S obzirom, da dobar deo sredstava ide i kroz javnu praksu, kada je u pitanju zdravstvena zaštita, mislim da je upravo to stvaranje jednakih mogućnosti i zaštite prava u svim oblastima i svim nivoima ono što mi treba da pružimo pacijentima. Da li imamo dosta toga da uradimo? Imamo. Da li ima stvari koje mogu da se urade nekada bez novca, svakako postoje. Kada sam gledala ove pritužbe građana koje su do sada podnošene, jedan deo se odnosio na neljubaznost zdravstvenih radnika. Jedan deo na pravo na vreme i mogućnost zakazivanja.
Isto tako, moram da istaknem da pored prava pacijenata, žao mi je što jako retko čitamo u novinama o onim sjajnim medicinskim radnicima koji rade jedan human posao, a vrlo četo onaj manji broj koji se ogluši o ono što mu je posao bude istaknut negde u medijima. To je upravo jedna od slika koja urušava sam institut zdravstvene zaštite.
Želela bih da podsetim da smo mi izmenama ovog zakona o zdravstvenoj zaštiti pružili lokalnim samoupravama mogućnost da dopune onaj segment primarne zdravstvene zaštite koji nije jednako dostupan svim građanima kroz svoje budžete.
Iskoristiću ovu priliku da apelujem na sve lokalne samouprave da u okviru svojih mogućnosti pokušaju da pruže svim svojim sugrađanima adekvatnu primarnu zdravstvenu zaštitu, ali isto tako ću apelovati na sve nas da radimo zajedno u cilju izgradnje nezavisnih i efikasnih institucija kao garanta zaštite prava kako pacijenata tako i svih građana. Zahvaljujem se.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno pretstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima doktor Žarko Korać. Izvolite.

Hvala lepo.
Gospođo predsedavajuća, poštovani predstavnici ministarstva zdravlja i poštovane narodne poslanice i poslanici, ovo su dva zakona iz oblasti zdravstva koja su vrlo važna, ali su oni u suštini prilično različiti po svom karakteru. Ovaj prvi koji se tiče zakona o pravima pacijenata on je neophodan bio Srbiji jer on u stvari predstavlja deo korpusa ljudskih prava.
Kao što znate ne izgleda tako u prvi mah, ali mnogi ljudi su bili pacijenti u životu. Praktično se može reći da je svaki čovek kada tad u životu, ako ne onda kada je bio beba, a većina se u modernom društvu rađa u bolnici, imao neki kontakt sa zdravstvenom ustanovom, zdravstvenim radnikom, a svakako će imati još mnogo puta u životu. Znači, bili smo u poziciji pacijenta, neki su nažalost dugo u toj poziciji i to je u stvari zakon koji se baš tiče fundamenta ljudskih prava.
Ovde su, samo bih istakao šta mislim da je u ovom zakonu zanimljivo, on je garantovao neka prava koja su neophodna u savremenom društvu, a realizacija i ostvarenje tih prava je posao ovog društva u vremenu koje dolazi. Ovde je bilo nekih primedbi koja u suštini pokazuju nerazumevanje ovog. Kaže – ovaj zakon garantuje to, ali da li to sada imamo? Pa, nemamo i naravno zato i služi ovaj zakon da će pozivajući se na ovaj zakon, ostvarujući primenu ovog zakona, zapravo neka od tih prava moći biti realizovana.
Ako sam precizan ovde je nekih dvanaest pojedinačnih prva garantovano, a počevši od prvog i osnovnog prava koje nije ni malo za potcenjivanje koje se naravno već pojavljuje u drugim zakonima, pre svega zakonima o osnovama zdravstvenog sistema, to je pravo na dostupnost zdravstvene zaštite i neka druga.
Sada nema moja pitanja će biti nekoliko primedbi. Čini mi se da u nekim stvarima, bez obzira što je zakon naravno prihvatljiv možda je trebalo biti konkretniji, za nijansu možda otići malo dalje nego što je ovaj zakon velikim delom i načelan i konkretan. Kada govorimo o pravu na informisanje mi imamo jedan problem u našoj zemlji, meni se čini, a to je stvar sad zdravstvene prakse, da kod nas zdravstveni radnici pre svega lekari imaju dosta velika prava u pogledu toga šta će vam i kako saopštiti u vezi vaše bolesti.
Ovde član 7. kaže na jednom mestu – pacijent ima pravo da informacije iz stava 1. ovog člana dobije blagovremeno na način koje je u njegovom najboljem interesu. Ipak, bih voleo da pored ovih formulacija stoji još jedna da se pacijentu ne može uskratiti pravo na informaciju o njegovom zdravstvenom stanju. Da li sam jasan? Nemojte me pogrešno shvatiti, ja sam psiholog. Nekada je kontraproduktivno pacijentu reći, ali mislim da niko nema prava da uskrati od vas informaciju koja se tiče vašeg tela i vašeg zdravstvenog stanja. Time lekar, zdravstveni sistem preuzima na sebe. Jedno pravo koje ne pripada zdravstvenom sistemu ili zdravstvenom radniku i pored toga što radi u najboljem interesu pacijenta, nego pripada isključivo vama.
Dakle, meni lično, mislim da bi proširili korpus ljudskih prava niko ne može da zataji informaciju moga zdravlja od mene, iako sigurno je nekada kontraproduktivno to reći pacijentu, čak uopšte mu reći, možda će srećnije imati tok bolesti, ali prosto, to je jedno načelno, moja primedba. Dakle, meni smeta što to u ovom delu nedostaje.
Pored toga, ovde se jako insistira na član 21. – pravo na poverljivost podataka o zdravstvenom stanju pacijenta. Kod nas je pomalo tragično to što informacije o zdravstvenom stanju ljudi se zaista vrlo često pojavljuju u medijima i u javnosti. Pogledajte naše tabloide, pa nekad i ozbiljne novine, one vrlo često ekstezivno pišu o nečijem zdravstvenom stanju i potpuno vam je jasno da to nije samo rekla – kazala negde iz bolnice, nego neko doslovno ima uvid u karton pacijenta.
Setićete se svi da se ti kartoni čuvaju u nekakvim neobezbeđenim prostorijama, u nekakvim prostorijama gde nema nikakvih mogućnosti da se oni faktički zaštite. Meni je žao, što kada je potpuno opravdano iznesen ovaj član 21, što nije rečeno, u okviru tog člana jedna obaveza zakona da će u roku od šest meseci ili godinu dana nekim podzakonskim aktom, to je ministarstvo reklo na Odboru za zdravlje da će uraditi, ja to uvažavam, ali da je to ipak ušlo u zakon, period vremena u kojem će biti obavezne zdravstvene ustanove da na takav i takav način vode računa o kartonima, da kažem, podacima pacijenata koji su sada često u elektronskoj formi, pa je to dodatni problem, kako zaštititi te podatke.
Verujte mi, ti podaci se zloupotrebljavaju, tim podacima se ljudi ucenjuju, na primer koliko je puta neko imao prekid trudnoće, od čega je neko bolovao, kod bolesti koje su polno prenosive, znači ima jako mnogo situacija u kojima se može karijera čoveku uništiti, njegov život, tako što će u javnosti izaći podaci koji su zaista potpuno njegovi i privatni i stvar su zdravstvene ustanove i njega, odnosno lekara i njega.
Tako da nedostaje jedna obaveza, rečeno je, verujem da će ministarstvo to uraditi, ali da je ministarstvo trebalo možda ovde da unese obavezu u kom vremenskom periodu će doneti podzakonski akt kako će se to regulisati? Prosto moraće ovako elektronski, ovako ovi drugi i to je obaveza da se čuva, ko ima ključ, posebna prostorija itd, ko može uopšte da uđe u tu prostoriju i slično.
Ovde je, po mom mišljenju, najveći deo nerazumevanja je bila ova odredba koja je uvela nešto što postoji u onom ranijem zakonu, to je ministarka, koleginica profesor Đukić već rekla, to je taj uzrast od 15 godina. Samo bih hteo da vas zamolim da kažem, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, to je verujem ipak nerazumevanje, ne vaša zla volja onih koji su protiv toga.
Danas u svetu, u kojem mi živimo, ovaj u kojem je Srbija danas, taj deo sveta, mladi ljudi imaju mnoga znanja, ne mogu da kažem da brže sazrevaju, a neko tvrdi da su u mnogi težim uslovima deca, to je sada za raspravu – šta znači brže sazrevanje; ali, svakako neka mlada osoba iznad 15 godina, od 15 godine zaista mora biti pitana, mora biti deo procesa koji se tiče njenog sopstvenog zdravlja.
Godine 1924. je doneta prva Deklaracija o pravima deteta. Ujedinjene nacije su donele tu deklaraciju čini mi se 1989. godine, potpisala je i tadašnja Jugoslavija. Sada imamo i Konvenciju o pravima deteta. Ta konvencija je nešto što ovde u Skupštini, neki ljudi su dosta olako govorili da se deca mogu tući itd, to apsolutno nije tačno. Postoje odluke UN, mi smo potpisnik tih odluka da dete ima neka neotuđiva prava.
Jedno od tih prava se danas smatra da već od uzrasta od 15 godina dete mora dati saglasnost na medicinski tretman. Molim vas, dete ne odlučuje o tome nego lekar njemu predlaže, a neko ko ima 15 godina daje saglasnost ili ne daje. Ne možemo smatrati da neko ko ima 17 godina ili skoro 18 godina da ga niko ne pita o tome koji zdravstveni tretman će prema njemu biti primenjen.
Samo bih hteo da zamolim, kada govorimo o ovom zakonu, UNICEF kancelarija u Beogradu je imala nekoliko primedbi koje se nisu pojavile, znam da ih vi imate, ne znam koji je tehnički razlog, na Odboru za zdravlje i porodicu, oni su predložili, ja sam saglasan sa tim lično, prvo da ova formulacija ako dete ima sposobnost prosuđivanja, ta koleginica Đukić Dejanović je u pravu, ta formulacija postoji u psihijatriji i u psihologiji, ona nije sporna, ali zašto se ona uvodi samo za dete od 15 godina? Po toj logici ja mogu da kažem – punoletan čovek ako ima sposobnost rasuđivanja, da mu se saopšti od čega je bolestan, to ne može biti uslov.
Pod dva, tamo je rečeno da kod nekih podataka koje dete daje, dete i od tri godine, neko je ovde rekao da li od tri ili od pet godina, i od pet godina, da ima pravo na privatnost jer je moguće da dođe do teških zloupotreba deteta. Vi morate da date šansu detetu da ono nekome kaže, verujući u poverljivost podatka, možda ga seksualno zlostavlja roditelj, možda ga divljački tuče pa to nažalost niko nije primetio u sredini u kojoj dete živi.
Dakle, treba dati pravo bez obzira na uzrast, može biti gotovo apsurdno mali, rani predškolski uzrast, da dete ima pravo na privatnost, da može nešto u sebi šta mu se zbiva da taji. Ovde su ljudi rekli - da roditelji znaju; šta ćete da radite ako su roditelji vinovnici tog zlostavljanja i svega? Molim vas, vodite računa, to je češće nego što mislimo. Sve u svemu, mislim da je zakon koristan, meni nedostaje samo što nema nekih, kako bih rekao, drugih stvari.
Samo još da kažem, što se tiče ovog Saveta za zdravlje, to je jedna potpuno nova institucija, mi je do sada nismo imali, inače, taj Ombudsman se zove u svetu za zdravlje, on je obično u zdravstvenoj ustanovi. Nama je rečeno, možda je to opravdano u našem društvu da je loše da on bude u zdravstvenoj ustanovi, da će trpeti pritisak lekara, da će biti malo suviše familijaran sa zdravstvenim osobljem. Hajde da prihvatim to, ovako sam neodlučan ovde, doneta odluka da bude na nivou lokalne samouprave.
Rečeno nam je, ja sam postavio to pitanje i sad ponovo postavljam za javnost, kaže – pravnik sa medicinskim znanjem, pitao sam, šta znači medicinsko znanje? Rečeno je da će biti posebna obuka tih ljudi, da će organizovati Ministarstvo zdravlja obuku za pravnike koji će štititi, vezani biti za probleme zaštite zdravlja građana. Oni će imati neke legitimacije, ovde su predviđene legitimacije. Oni će imati prava da dođu u zdravstvenu ustanovu, da se pojave kao zaštitnici građana na lokalnom nivou.
Mi ovo nismo imali, ovo je, da kažem, uvek rizik novog zakona, uvodi se jedna institucija. Evo, da otvoreno kažemo, mi intenzivno razvijamo neki naš sistem demokratske Srbije, recimo intenzivno od 2000. godine, uz sve uspone i padove. Neke institucije, to najviše zavisi od sposobnosti ljudi, kao što je recimo Zaštitnik građana, vidim da mu se građani sve više obraćaju. Znači, neke institucije su uspele u Srbiji da funkcionišu, nadam se da će ovo uspeti, jer ja često čujem jako mnogo pritužbi na situaciju u zdravstvenim ustanovama, ali moram da kažem da često čujem, što mene pogađa i iznenađuje, odnosi se često na neljubaznost i to su stvari koje sam siguran da se vrlo lako mogu ispraviti, znači kada dođe neko ko je zaštitnik ustanove, onda će moći da sasvim realno reaguje.
Stavljaju se ovi saveti, koji su meni nejasni. Kako će biti konstituisani, a koji će kao voditi računa. Daj bože da u što više opština u Srbiji počne da funkcioniše. Verovatno će u početku samo u nekim, ali hajde da kažemo da će u nekom vremenu videti da li je ovo uspelo ili nije. Navijam da uspe. Da li će uspeti u Srbiji, nikada niste načisto i kod dobrih ideja da li će one, nemojte da upotrebim onaj katastrofalan izraz koji nema veze sa srpskim jezikom, zaživeti u praksi. To je katastrofalan srpski jezik. Da li će to uspeti da bude funkcionalno ili da postoji na pravi način u društvu?
Ovaj drugi zakon je meni bliži. Većina zemalja nema ovaj zakon. Ovaj zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, pretpostavljam da je drag našoj ministarki. Ona je sama neuropsihijatar. Mislim da treba imati ovaj zakon. Problem ovog zakona je nešto drugo. Ovaj zakon je ograničen strukom. Znači, ako se ovaj prvi tiče ljudskih prava, konvencija i Deklaracije o ljudskim pravima, ovaj zakon je velikim delom ograničen onim što je danas psihijatrija, klinička psihologija. Ne možete mnogo ići izvan njega.
Naravno, u ovom zakonu se vrlo precizno regulišu stvari koje su u stvari najsloženije u psihijatrijsko-psihološkoj praksi i on, pre svega, ako preskoči uvodne odredbe, on jako precizno definiše dve stvari, o kojoj prvo je bilo govora u parlamentu, a druga nije, koliko sam pratio raspravu, a nažalost nisam mogao jutros, imao sam druge obaveze, nije pomenuta. Prva je prisilna hospitalizacija. Savest mi nalaže da kažem da ima zemalja koje ovo nemaju.
Hajde da razgovaramo otvoreno. Bivša Jugoslavija je imala. Srbija je to nasledila i ima i Srbija. To u Srbiji decenijama postoji. Ima zemalja koje ovo nemaju. Smatraju da je to kršenje osnovnih ljudskih prava da sa lekarskim nalogom neko može da vas strpa u psihijatrijsku ustanovu. Tamo, nažalost, država reaguje tek kada neko napravi neki prekršaj, ali onda imate i problem da neko ko je u nekom vrlo lošem mentalnom stanju, agresivan, paranoidan, da napravi neko ozbiljno krivično delo i tek onda može policija da reaguje. Ima i to svoje opasnosti, ta potpuna zaštita ljudskih prava. Mi ovde ograničavamo ljudsko pravo na slobodu i to je vrlo opasno i taj deo je ovde zakon pokušao da reguliše.
Vi ste videli da se u roku od 24 časa mora dati mišljenje kada se privede to lice, kad ga policija i hitna pomoć dovedu u psihijatrijsku ustanovu. U roku od tri dana mora da se donese sudska odluka, što će biti vrlo interesantno, jer to može da se dogodi za vreme praznika, može da se dogodi vikendom i stvar može da bude interesantna. To je vezano za ovaj zakon o mreži sudova. Mesto gde se o tome sudi može da bude udaljeno. Koliko sam ja video, nema suda u svakom mestu gde se nalazi psihijatrijska ustanova, tako da je to problem, ali ta tri dana su zaista po meni maksimalan rok, jer neko zaista može da bude strpan u psihijatrijsku ustanovu, a da se utvrdi, bilo stručnjak, bilo što je sad pravna procedura, da smatra da mu tu nije mesto.
Koleginice i kolege, samo vas na nešto upozoravam - biti u psihijatrijskoj ustanovi nije kao biti na onkologiji ili na ginekologiji. To nosi stigmu i celoga života tu osobu može da prati to da je bio u psihijatrijskoj bolnici; što je tragično, ali realnost većine društava u kojem živimo. Znači, to nisu neozbiljne stvari. To može da ima konsekvence za životnu karijeru. Kao što je on čuveni američki sociolog rekao - to je karijera duševnog bolesnika. Kad jednom zalepe etiketu da se duševni bolesnik, nikad više ne možeš to da skineš, uvek će neko da šapće iza tebe, nećeš dobiti posao, nećeš moći da stvaraš baš prijateljstva, neće ti dozvoliti da budeš roditelj i mnogo što šta. Drugim rečima, to nije za igru.
Ako smo tu praksu nasledili, onda je koleginica Đukić Dejanović u pravu, to treba smanjiti i time izbeći mogućnost da zaista neko protiv svoje volje bude u psihijatrijskoj ustanovi.
Druga stvar koja se ovde detaljnije definiše je elektrokonvulzivna, nekad se zvala elektro šok terapija. Da ne otvaramo sada temu te terapije, ona svakako u nekim slučajevima pomaže, pre svega kod depresija. Uzgred bude rečeno, pošto su žene češće depresivne nego muškarci, 70% osoba koje se tretiraju elektrokonvulzivnom terapijom su žene, tako da se ovo tiče i ženskih prava, čak više nego samo ljudskih prava, nego i prava žene. One su mnogo češće podvrgnute ovoj terapiji.
To je terapija koja pomaže, nekada ostavlja ili ostavlja izvesne posledice. To je pre svega stručno pitanje.
Ovde je decidirano donet stav, i to je član 55, ja se nadam da ga dobro interpretiram, da ta osoba mora da da pismenu saglasnost. Znači, ne može nikom da bude primenjena elektrokonvulzivna terapija da nije dao saglasnost. To je vrlo važno. Znači pismena saglasnost, ne usmena saglasnost osobe nad kojom će se ona izvršiti, s tim što su potrebna tri prethodna uslova da budu zadovoljna, a prvi je da je to u najboljem interesu itd, da je zaista neophodno.
Ovde su izvršeni primeri. Neke kolege su rekle potpuno tačne podatke, da su kod nas neke psihijatrijske ustanove praktično postale ne stacionarne ustanove, nego azili. Meni nedostaje ovde, to je moja primedba, ja nisam amandman pravio, jer očigledno vidim da nema spremnosti Ministarstva, ne mislim nešto negativno time, nego ne vidim trenutnu spremnost da se tako daleko ide u zakonu. Zaista mislim, to je moje profesionalno mišljenje, da treba zakonom ograničiti dužinu vremena koje neko može da provede u psihijatrijskoj ustanovi. Kada je neko deset godina u psihijatrijskoj ustanovi, molim vas, to više nema veze ni sa lečenjem, to je socijalni slučaj, porodica ga neće nazad, nema gde da se vrati. To je degradiranje psihijatrijske, psihološke pomoći. To je degradiranje te ustanove. Ona nije kriva za to. Društvo ono što ne može da reši, gurne tamo i to nije u redu ni prema toj osobi, ali nije ni prema onima koji treba da se staraju o toj osobi.
Mislim da treba zakonom ograničiti koliko se može provesti u takvoj ustanovi. Treba obavezu imati. Doduše, ovde u zakonu ima revizije. Ona mora da bude češća i treba apsolutno posle nekog perioda vremena, recimo, dve godine, godinu dana, otežati uslove kako u reviziji ta osoba može da ostane.
Ljudi, čuli ste ovde na dva mesta da imate pacijente koji sede deset godina u bolnici u Kovinu ili ne znam gde. Kao student sam to prvi put video i bio sam u šoku. To je potpuno besmisleno. Niko ne može da bude deset godina u bolnici, jer time društvo saopštava da mi ne znamo s njim šta da radimo. To nije nikakav odgovor. Ta ustanova ne služi tome da nekoga drži. To je sada socijalni slučaj. Na drugi način je to trebalo rešiti. Trebalo je rešiti tako da je ta osoba pod nadzorom, da bi dobio adekvatnu medikamentoznu terapiju, da ima neko da se brine.
Ono što iz toga proističe i za mene je to vrlo važno, s tim završavam, potrebno je da, ne samo ograničiti… Odmah da vam kažem da ne bude da nisam rekao – nema u svim zemljama ni elektrokonvulzivne terapije. Koliko je meni poznato, Slovenija je to zabranila. Da ne budete vi u zabuni. Slovenija je zabranila. Od 1995. godine Slovenija nema tu terapiju.
Znači, ista je stvar ovde. Vi morate dužinu hospitalizacije ograničiti, otežati, onemogućiti praktično da bude preduga. Mislim da je u zakon trebalo, a znam da nema para, znam da će svi skočiti, neke nove institucije. Svi su ovde govorili o socijalnoj psihijatriji. Govorila je čak i koleginica koja je protiv zakona i njena poslanička grupa neće glasati, koleginica iz DSS, takođe psihijatar, Sanda Rašković Ivić i ona je rekla nešto o toj socijalnoj psihijatriji. Samo u tom delu se slažem s njom.
Možda je trebalo u ovaj zakon uneti upravo obavezu formiranja, ne znam, to verovatno u mreži zdravstvenih ustanova, to treba na drugim mestima, ali možda ovde naglasiti da su potrebne upravo te institucije koje bi uspele da resocijalizuju onoliko koliko je to moguće i polako vraćati ljude u sredinu iz koje su oni iščupani pre devet, deset, pet ili sedam godina.
Jednom davno sam radio jedan film, nije bitno, čak je dobio i neku nagradu, ekipa koja je radila sa mnom, u jednoj psihijatrijskoj ustanovi u Jugoslaviji, to je danas u jednoj drugoj republici. Tamo se desila jedna neobična stvar, s tim da završim, optimistički. Tamo je za direktora po onom socijalističko-komunističkom ključu došao jedan čovek koji nikakve veze sa psihijatrijom nema. Onda je on primetio, pošto je dobar čovek, da tamo sede mnogi pacijenti koji u stvari više nisu pacijenti, nisu za tu bolnicu. On je iznajmio autobus, potrpao ih unutra i krenuo je od kuće do kuće da ih vraća kući. Mi smo snimili sa kamerom šta se dešavalo. To je užasno potresno. Išli smo sa njima i on je vraćao te ljude kući. Došao je i rekao – evo, vraćamo vam ga, nema potrebe, on više nije bolestan i, naravno, taj film je najbolje pokazao da su većina tih ljudi samo socijalni slučajevi, da neće da ih prime porodica i sredina.
To moramo da sprečimo. Mislim da je ovaj zakon prvi važan korak ka tome da regulišemo, zaštitimo mentalno zdravlje građana ove zemlje na način koji, kako bih rekao, precizira ne samo mogućnost zloupotrebe, nego pre svega prava tih ljudi koji su često strašno ugroženi u svakom društvu. Hvala.

Hvala.
Pošto više nema prijavljenih za reč, zaključujem zajednički načelni pretres.
Sa radom nastavljamo u utorak 14. maja u 10.00 časova.