Gospodin Dereta, replika. Izvolite.

Gospodine ministre, hvala vam na prilici da završim misao, kako ste rekli. Vi ste, naravno, izazvali i neke druge misli, pa ću prilagoditi to novim okolnostima.
Drago mi je da radite na strategiji. Međutim, strategije kod nas apsolutno ne garantuju ništa. Daću vam primer Ministarstva prosvete koje, između ostalog, zapošljava 415 ljudi. Četiri stotine petnaest ljudi radi u Ministarstvu prosvete na stalnoj plati. To ministarstvo, u odsustvu ministra koji je dao otkaz i otišao na godišnji odmor, nije uradilo ništa po pitanju upisa u srednje škole. Nije uradilo ništa po pitanju drugog kruga male mature itd. Dakle, ispostavilo se da tih 415 ljudi ne radi ono što bi trebalo da bude njihov posao.
Ono što Ministarstvo prosvete ima jeste Strategija prosvete do 2020. godine. Ono što nema posle godinu i nešto dana, to je akcioni plan, a to je vremenski okvir, o tome sam hteo da govorim, vremenski okvir u kome će se te neophodne promene i sprovesti, koje će strategija definisati.
Zato smo mi hteli ovim amandmanom da obavežemo ministarstva da, bez obzira na strategiju koju vi radite, naprave i svoju analizu onoga što rade, kako rade, i da novi ministri, kad to već stari nisu uradili, pokušaju da izmene njihov rad i učine ga funkcionalnim u onom smislu u kome ta ministarstva treba da obavljaju poverene im poslove.
Vi ste govorili o tome, kako ste rekli, nadležnosti koriste, koje imaju ministarstva. Ministarstvo prosvete svoju nadležnost ne vrši kako treba i to je dokazano. I potpuno je pogrešan razlog koji se navodi najčešće u javnosti za ostavku gospodina ministra. To je ta mala matura. Razlog za njegovu ostavku mora biti da njegovo ministarstvo, bez obzira na 415 zaposlenih ne funkcioniše.

Reč ima ministar.

Upravo ste mi dali povoda da se javim i da dovršim nešto što malopre nisam pomenuo, a što mislim da je dobro.
Ministarstvo na čijem sam čelu je prvo ministarstvo koje je u čitavom prethodnom periodu uvelo jednu novu praksu, a to je da se uporedo sa izradom strategije radi i na izradi akcionog plana. Da nemamo takvu situaciju kao što smo imali kod nekih drugih strategija, vi ste naveli primer jedne. Doneta je strategija. Godinu dana se čeka da se donese akcioni plan. Daću sebi za pravo da kažem – ne znam tu materiju. Boga pitajte kad će biti doneta. Ne znam.
Nedavno smo, nema ni dva meseca kako smo raspravljali ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, posle toga je i doneli, Strategiju za borbu protiv korupcije, Strategiju za reformu pravosuđa. Tada sam rekao da smo mi, unevši taj novi duh, radili istovremeno na izradi akcionih planova. Dobra strana, odlična strana toga je što kada pišete uporedo i jedan i drugi akt, možete da korigujete ono što bi eventualno u naknadnoj izradi akcionog plana bilo nesprovodivo. Automatski možete da uvidite koji su to propusti.
Doneli smo i oba akciona plana. Već smo krenuli da realizujemo obaveze iz njih. Ista metodologija, isti način rada, primenjuje se i prilikom izrade strategije za reformu sistema javne uprave. Radi se na strategiji, a uporedo s njom, radi se i na akcionom planu.
Prvi put smo uveli da u akcionim planovima imate i rubriku budžetiranja, pa svaka mera koja treba da bude preduzeta od određenog državnog organa, urađena je i procena njenih troškova. Automatski gledamo koliko će šta da košta.
Iskreno, verujem da je to jedan od način koji treba da primenjuju i drugi organi koji rade na izradi nekih strateških dokumenata. Ali, naravno, rekli ste jednu ključnu stvar, strategija u Srbiji ne znači ništa. Tu možemo na osnovu nekih naših kao društva gorkih i loših iskustava iz prošlosti da se usaglasimo i da kažemo – u pravu ste kad ste to rekli.
Nažalost, ona je često zavisila od političke volje pojedinca koji je bio zadužen za sprovođenje akcionog plana, odnosno strategije. Tako nam se dešavalo da nekada i ispunimo obaveze iz akcionog plana, ali da organ koji smo konstituisali recimo donošenjem nekog zakona ne radi svoj posao kako treba. Zašto? Zato što u akcionom planu nismo stavili koji su to pokazatelji koji će nam pokazati, odnosno dokazati da li je akcioni plan ispunjen ili nije. Zato smo uveli i novu rubriku, a to su upravo pokazatelji.
Zašto je sve ovo bitno što sam naveo? Upravo zato što se na osnovu toga vrši sutra i skrining ispunjenosti naših obaveza u procesu evropskih integracija. Za sprovođenje ozbiljne reforme potrebne su tri stvari. Samo jedna od tih stvari jeste norma, jeste normativni aspekt, da li je to zakon, da li je to podzakonski akt, da li je pre toga strateški akt, akcioni plan.
U potpunosti ovo što ste vi predložili kroz vaš tekst amandmana, ne samo da poštujemo i podržavamo, već radimo na tome i imaćemo pre 31. a mislim da je 31. oktobar stavljen, i pre 31. oktobra ćemo imati pregled čitavog stanja sa predlozima mera. I to će biti odlična osnova za dovršetak strategije i akcionog plana za reformu sistema javne uprave. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta, replika.

Ja sam iznenađen u kojoj meri vi zapravo sve više sprovodite politiku LDP, zato što je ohrabrujuće da je jedna vrsta promišljenog, razumnog pristupa problemima nešto što se uvodi u praksu. Ono zašta se, između ostalog, ne sprovodi strategija u oblasti obrazovanja, zato što sam nju uzeo kao primer, je upravo to što su zaključili da je to jako skupo.
Kada su beležili lepe želje, onda su naravno beležili sve što im je palo na pamet. Kada to treba sprovesti u praksu, recimo pitanje broja učenika po odeljenjima, pitanje besplatnih udžbenika itd, ispostavilo se da za to nema sredstava. I izgovor za ne sprovođenje bilo koje strategije, to je moje iskustvo, kao nekoga ko je to posmatrao, posmatrajući rad Vlade iz nevladinog sektora, jeste da su finansije uvek bile razlog zašto se neka dobra želja ne sprovodi.
Ja bih voleo da, to što vi sada uvodite i razmatranje unapred finansijskog opterećenja koje će to predstavljati, vodite računa o tome da vas nedostatak sredstava ne sputa u onome što treba uraditi. Ako vam bude bilo potrebno, i nevladin sektor, koliko znam, pa i LDP, ima sigurno spremna rešenja koja ćete moći da kopirate kao još jednu svoju politiku. Hvala.

Ministar Selaković, izvolite.

Zahvaljujem, samo što ja tu politiku, koju ste vi nazvali politikom vaše partije, ne bih imenovao tako. Normalno da imate pravo da to uradite, ali za mene je to kao nekoga ko se ovim poslom bavi, vremenski ne dugo ali prilično posvećeno, za mene je to politika zdravog razuma za državu koja je u krizi u kojoj mi jesmo, jer smo nažalost došli dotle da, ako tako ne postupimo svi zajedno, pitanje je da li ćemo i dalje biti nešto što nosi epitet države i organizovanog društva.
Dakle, drago mi je da postoje neke strateške stvari oko kojih možemo da nađemo zajednički jezik, a ja mislim da je ovo, kao što sam i govorio pre dva dana, setite se, ja mislim da to mora da nam bude cilj, da jednoga dana imamo državu u kojoj će se bez obzira na promene vlada, znati koja su ministarstva, znati koji je delokrug njihove nadležnosti, ali za to je potreban zaista najširi mogući politički konsenzus. Mislim da je to neki ideal u tom organizacionom smislu sistema državne uprave kojoj moramo da težimo.
Drago mi je što smo se usaglasili oko ovoga i, kao što sam rekao, ovo ćemo uraditi. Ako bude trebalo ja ću vrlo rado doći u Narodnu skupštinu, okupiti šefove ili članove poslaničkih grupa koji žele to da čuju i da sagledaju, da vide koji su rezultati do kojih su došli, jer kao što rekoh, nažalost, 22 godine to u Srbiji nije rađeno. Zahvaljujem.

Reč  ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.

Ja ću vrlo kratko samo da kažem. Naravno da je konsenzus potreban, ali današnja diskusija oko naizgled jednostavnog zakona, pokazuje da je taj konsenzus maltene nemoguć. To je ono zašto smo mi ograničili i obavezali tek da obavežemo ministarstva da preduzmu nešto u vremenski određenom roku. A do konsenzusa doći u ovom kontekstu, ovako kako je postavljen, bojim se da je maltene nemoguće i to je ono što treba sve da nas zabrine i pre svega to je ono što građani vide kao problem i što vide kao nemogućnost da se nešto dogodi što će zaista suštinski promeniti njihove uslove života. Prema tome, više razgovora i saglasnosti, a manje obračuna sa prošlošću i obračuna, tj. neprihvatanja onoga što se danas događa.