Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, kaže jedna mudra izreka: „Đavo je u detaljima“. Nemojte citirati nekoga ako niste spremni da iznesete čitav citat od početka do kraja.
Dakle, uzeti sud iz jednog mesta znači uzeti mu dušu, a ne sudsku jedinicu. Ako je za nekoga sudska jedinica i sud isto, onda tu očigledno postoji problem u nepoznavanju terminologije, u nepoznavanju zakona. Ali, nepoznavanje zakona škodi, pa tako i u ovom slučaju. Zahvaljujem.

Molim vas da završimo sa replikama.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Građane Srbije možete da prevarite jednom, pa da izađete, da se izvinite i da kažete – pogrešio sam, uradio sam to jer nisam znao, možda sam bio u tom trenutku i zlonameran, ali kad izađete drugi put pa opet takvu stvar uradite, više vam niko ne veruje.
Sve te nule, o kojima je kolega pričao, su mnogo više od minusa koji smo zatekli i u sudstvu, i u finansijama, i u ekonomiji i u svakom segmentu našeg društva, ali verujem da su te nule interpretacija slična onoj koju smo doživeli ovde u Narodnoj skupštini, kada je rekao da nijedna optužnica za proteklih godinu dana nije podignuta i nije potvrđena, a onda kada smo to dokumentovali izveštajem specijalnog suda, kada se potvrdilo da je 180 optužnica podignuto i potvrđeno najmanje što smo mogli da očekujemo, ne mi, građani Srbije kojima je to bilo upućeno je izvinjenje, ali to izvinjenje nismo doživeli. Isto to izvinjenje će verovatno izostati i za ove stvari koje su izrečene malopre od uvaženog kolege.

Reč ima narodni poslanik Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, predstavnici Ministarstva pravde, moram da kažem da sam vrlo iznenađena jednom tišinom koja vlada u ovom parlamentu, kao da juče na Kosovu se nije dešavalo ništa, kao da juče Kosovo nije bilo u poluratnom stanju, kao da Aleksandar Vučić juče nije nameravao da pozove policiju da interveniše protiv sopstvenog naroda, kao da jedan narodni poslanik Marko Jakšić nije doživeo satanizaciju kroz sredstva javnog informisanja i koji je, bez odluke suda, osuđen maltene za terorizam. Da koincidencija bude veća, mi danas govorimo o pravosuđu.
Moram takođe da kažem da sam očekivala, gospodine ministre, da, nakon neuspele reforme pravosuđa, svaki zakonski predlog koji bude dolazio iz vašeg Ministarstva bude pravno perfektan, jer Srbija više nema mogućnosti da trpi greške. Očekivala sam da predlozi, o kojima ćemo danas raspravljati, budu pravno usaglašeni sa Ustavom, da budu jasni, da budu nedvosmisleni i da u krajnjem slučaju pokušaju bar da reše niz nagomilanih problema koji su stvoreni prethodnom reformom pravosuđa.
Petnaest meseci je prošlo od formiranja Vlade. Od tog trenutka do danas nijedna sistemska greška reforme pravosuđa nije ispravljena. Nemam nameru da vas za to kritikujem zato što potpuno razumem da vam je bilo potrebno vreme da se upoznate detaljno sa jednom za vas novom oblašću, ali ne mogu da imam razumevanje za to da ni ta duga pauza i ta duga priprema zakonskih predloga nije dovela do toga da danas u Skupštini raspravljamo o dobrim, kvalitetnim zakonima i zakonima koji imaju dobar, ako ne onda dovoljan reformski potencijal.
Naravno da se nastavlja sa promenama koje ne doprinose vladavini prava u Srbiji. Svakako da ćemo najžešće napasti ono rešenje koje je predviđeno u Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava i svakako da će predlog da se iz jedinstvenog sudskog sistema izdvoji sudski sistem na Kosovu i Metohiji, naići na našu najžešću kritiku zbog toga što se na taj način direktno podriva pravni poredak Republike Srbije i to je u svakom slučaju najkrupnija zamerka koju imamo na taj predlog zakona, ali nije jedina.
Nama i dan danas nije jasno tačno koji su to kriterijumi koji su vlast opredelili da danas u Skupštini raspravljamo o ovom zakonu, odnosno o ovakvoj mreži sudova i tužilaštava koja, moram da priznam donekle jeste bolja u odnosu na ono što imamo danas, ali nijedna nije dobra ukoliko je ne prate jasni kriterijumi, svi oni kriterijumi koji su morali da budu uvaženi prilikom predlaganja ovakvog jednog predloga zakona. Među svim tim kriterijumima ja nekako vidim primat političkih kriterijuma i to je nešto što je loše.
Ukoliko su čak i uzeti u obzir kriterijumi koji su morali da se uzmu u obzir, a to je recimo broj sudija, broj predmeta, broj zaostalih predmeta, veličina opštine, broj stanovnika, geografska struktura stanovništva, terenska konfiguracija, smeštajni kapaciteti i svi ti drugi kriterijumi koji su morali da budu. Ako su već i uzeti, oni nisu dosledno sprovedeni. Zašto? Da jesu, mi danas ne bismo imali situaciju da imamo Osnovni sud u Surdulici, a recimo Osnovno javno tužilaštvo u Vladičinom Hanu ili ne bismo bili u poziciji da danas imamo, tačnije nemamo sedam osnovnih javnih tužilaštava u pograničnim predelima, a znamo koliki se šverc narkotika, ljudi i oružja i svega dešava upravo u tim područjima.
Zakonom o sudijama je ugrožen jedan od osnovnih principa nezavisnosti sudstva, a to je nepremestivost. U reizboru sudija ugrožen je princip stalnosti sudske funkcije. Sada imamo situaciju da je ugrožena nepremestivost sudija i danas će sudije moći da budu premeštene ne samo iz jednog u drugi sud, nego iz višeg u niži sud, a da mi faktički nećemo znati ili oni neće znati, što je još važnije, na osnovu kojih kriterijuma, na osnovu kojih merila i koji je postupak prethodio takvom jednom rešenju i takvoj jednoj odluci.
Treća krupna zamerka koju imamo na set ovih pravosudnih zakona o kojima danas raspravljamo je svakako jedan pogrešan koncept kojim se osnovni zakoni u oblasti pravosuđa, ovde prvenstveno mislim na Zakon o sudijama i Zakon o tužilaštvima, usklađuju sa Zakonom o pravosudnoj akademiji. Podsećam vas, radi se o zakonu čija je odredba u procesu ocene ustavnosti. Prosto, nije logičan redosled poteza sa kojima ste došli u ovu Skupštinu.
Naravno, ovo su načelne, najkrupnije zamerke koje imamo na Predlog zakona i zato ću u najkraćem vremenu pokušati da se osvrnem na svaki od ovih zakona pojedinačno.
Kada je u pitanju Zakon o uređenju sudova, tačno je, on ima neke dobre osobine. Recimo, jedna od tih dobrih osobina je ta što sednica odeljenja može da bude sazvana na predlog jedne trećine sudija tog odeljenja. Druga dobra stvar je što se uvodi tzv. mala apelacija, gde će apelacioni sudovi biti znatno rasterećeni u pogledu rešavanja krivičnih predmeta i to su dobre stvari.
Takođe, ne mogu a da ne izrazim svoju bojazan u pogledu onih predloga koje ste predvideli takođe u ovom zakonu, a koji možda neće ostvariti cilj zbog koga su predloženi. Ovde prvenstveno govorim o onim paralelnim postupcima koji će se voditi na osnovu zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i za svakog onog ko ne poznaje možda pravosuđe unutra, ovo deluje kao vrlo logična odredba, ali za svakog onog ko zna na koji način danas pravosuđe funkcioniše, a posebno kako ono funkcioniše nakon reforme pravosuđa, ne može a da ne izrazi bojazan kada su ovakva rešenja u pitanju.
Naravno, znam da je vaša namera bila dobra. Vi ste planirali da na taj način podstaknete rešavanje predmeta u razumnom roku i hteli ste da rasteretite Ustavni sud od ogromnog broja predmeta sa kojima je on opterećen kada je u pitanju ova materija, ali se plašim i izražavam neku svoju distancu u odnosu na ono što ste želeli da postignete zbog toga što smatram da ovakvo rešenje neće doprineti rešavanju stvari. Zašto?
Mislim da je neophodno da pođemo od same analize stvari, a ta analiza kaže, upravo ovako, šta je to što dovodi do odugovlačenja suđenja, odnosno povrede prava na suđenje u razumnom roku. To je upravo ogromna preopterećenost i nesrazmerna opterećenost sudova u Srbiji danas. Ako imamo toliku preopterećenost sudija u određenim sudovima, onda to uzrokuje pad kvaliteta. Danas su naše sudije, to gospođa Blagojević jako dobro zna, jer dolazi upravo iz suda, preopterećene, posebno govorim u beogradskom pravosuđu. Nisu u stanju da savladaju priliv, a ne da se od njih očekuje da u razumnom roku rešavaju stare predmete.
Kada su suočeni sa tim, onda moramo da znamo da su suočeni sa zahtevima da što efikasnije rešavaju ogroman broj predmeta, ali se plašim da se efikasnost u tom pogledu shvata na potpuno pogrešan način. Nije efikasno postupanje u sudovima rešavanje što većeg broja predmeta u što kraćem roku. Naprotiv, efikasno postupanje je rešavanje i donošenje kvalitetnih odluka u razumnom roku kome je prethodilo pravično raspravljanje i pravično razrešenje stvari. To je suština priče.
Nije suština da rešavate na najbrži način, s brda dola, pa kasnije da se na takvo rešenje ulažu žalbe i da taj postupak traje u nedogled. Nije način da se rešavaju stvari ovako.
Mislim da se tim rešenjem, koje ste predvideli, otklanjaju samo simptomi, ali ne i uzroci samog problema. Ovo rešenje nije dobro jer će, plašim se, postojeće stranke da podnose ovakve zahteve za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u neopravdanim slučajevima. Vrlo dobro znamo sa čime se sudije danas suočavaju. Ako vas sudija slučajno pogrešno pogleda, stranka će na osnovu ovoga što ste predvideli u zakonu imati osnov da se obrati sudu, jer će smatrati da je njeno osnovno, esencijalno pravo ugroženo. Zbog toga smatram da ovo rešenje nije dobro.
Sa druge strane, vrlo lako možemo da upadnemo u klopku samog ovog rešenja. Kako? Tako što će, recimo, neposredno viši sudovi, koji su nadležni za rešavanje ovakvih predmeta, zapostaviti možda rešavanje svojih redovnih predmeta i biće dodatno preopterećeni da u određenom roku to završe, a neće moći to da završe zato što će biti u obavezi da rešavaju zahteve na osnovu povrede prava na suđenje u razumnom roku. Znači, biće preopterećeni.
Lično izražavam bojazan da ovo rešenje neće biti dobro. Mislim da ste malo prenaglili i da niste sa dovoljnom dozom opreznosti ovakav predlog predvideli. Upravo zbog toga što ne bih volela, a to se često dešavalo u ovom parlamentu, ne samo dok ste vi ministar, nego mnogo više i u prethodnom mandatu, da recimo jedno rešenje koje danas usvojimo za šest meseci ponovo dolazi u Skupštinu, odnosno u parlament na doradu ili na brisanje. Ne bih volela da za godinu dana se ponovo nađemo u situaciji da o tom rešenju raspravljamo, ali da ovoga puta tražimo njegovo brisanje zbog toga što viši sudovi nisu u stanju da se izbore sa bujicom predmeta koji su u međuvremenu nastali.
Negde sam čula da se ova odredba, koja se sada unosi u Zakon o uređenju sudova, unosi zbog toga što sud u Strazburu u najvećem broju slučajeva donosi odluke upravo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Istine radi, sud u Strazburu je samo u 26% slučajeva doneo odluke koje su bile motivisane ovim razlogom. 65% odluka suda u Strazburu su donete zbog povrede pravičnosti i povrede kvaliteta pravde, a ne zbog povrede i narušavanja prava na suđenje u razumnom roku.
Takođe, kada je ovaj zakon u pitanju, mislim da se nije krenulo od dobrog koncepta kada je u pitanju podela nadležnosti između Ministarstva pravde i između Visokog saveta sudstva. Ako se svi ovde zajedno zalažemo za jačanje sudske nezavisnosti, onda je bilo neophodno predvideti da Visoki savet sudstva bude nadležan za utvrđivanje kriterijuma i merila za utvrđivanje broja sudskog osoblja, ako mu je već zakonom povereno pravo da odlučuje o broju sudija.
Mislim da je Visoki savet sudstva morao da bude nadležan i za vođenje poslova pravosudne uprave, kao i za donošenje i nadzor nad sudskim poslovnikom. To su u najkraće zamerke kada je u pitanju Zakon o uređenju sudova.
Kada je u pitanju Zakona o sudijama, već sam na samom početku rekla da su odredbe koje omogućavaju premeštaj sudija vrlo problematične sa, naravno, ustavnog aspekta i da se njime narušava jedna od osnovnih pretpostavki nezavisnosti sudstva, a to je upravo nepremestivost sudija. Kod Zakona o sudijama mislim da je bilo idealno mesto da se doda odredba kada je u pitanju vrednovanje sudija. Vi znate da Visoki savet sudstva do sada nije bio sposoban da utvrdi merila i kriterijume za vrednovanje sudija i s obzirom da smo zbog odsustva tih kriterijuma imali ogromne probleme u reformi pravosuđa, mislim da je bilo dobro rešenje da se ti kriterijumi i merila predvide upravo zakonski.
Sa druge strane, ono šta sam u uvodnom izlaganju napomenula, mislim da su problematične odredbe koje ovaj Zakon o sudijama usaglašavaju sa Zakonom o Pravosudnoj akademiji zbog toga što su podnete, ako se ne varam, pet inicijativa za ocenu ustavnosti tog zakona, a u pogledu člana 40. Ako ništa, onda je trebalo barem sačekati ishod tog ustavnog postupka, pa nakon toga predlagati ovakvo jedno rešenje.
Kada je Zakon o javnim tužilaštvima u pitanju, moram da kažem da je on znatno bolji nego Zakon o sudijama. Zašto? Zato što je kod njega na jedan drugačiji način predviđeno predlaganje i izbor kandidata za javno-tužilačku funkciju. Mislim da je na bolji način to predviđeno, kao što mislim da je jako dobro što ste predvideli da tužilački pomoćnici i tužilački pripravnici imaju pravo udruživanja u strukovna udruženja. To, na žalost, nemaju ni sudijski pomoćnici, ni sudijski pripravnici. Podneli smo amandman u tom pogledu i mislim da ne bi bilo loše da dođe do usaglašavanja ta dva zakona, ako ništa, onda barem u tom delu.
Mene jako zanima koji su to razlozi doprineli da se recimo predvidi da Državno veće tužilaca pravi, izrađuje rang listu na osnovu unapred utvrđenih kriterijuma i merila za predlaganje nosilaca javno-tužilačke funkcije, a da ta odredba ne bude prisutna kod Zakona o sudijama. Takođe, zanima me, obrazložite mi zbog čega niste predvideli da sudijski pomoćnici imaju pravo udruživanja u strukovna udruženja, kao što to imaju tužilački pomoćnici i tužilački pripravnici.
Mislim da je zbog olakšanog pristupa pravdi i zbog razloga ekonomičnosti postupka bilo važno da mreža tužilaštava prati mrežu sudova. Vrlo je simptomatično zašto na osnovu ove mreže tužilaštava, koju ste nam vi predvideli, ne postoje tužilaštva u sedam pograničnih oblasti, a radi se o gradovima kao što su Bujanovac, Dimitrovgrad, Knjaževac, Majdanpek, Priboj, Sjenica i Šid. Svi ovi gradovi su u pograničnim oblastima i mislim da upravo zbog onoga što se dešava u pograničnim oblastima, ovi gradovi su morali da imaju osnovna javna tužilaštva.
Na samom kraju, svakako da je ono što ste predvideli Zakonom o sedištima sudova i javnih tužilaštava u Republici Srbiji nedopustivo. To nije nedopustivo samo zbog toga što je protivustavno, to je nedopustivo zbog toga što ste vi bili u stanju da uradite, nije bio u stanju da uradi niko pre vas, i to što ste vi u stanju da uradite, ne bi mogla da uradi ni jedna zemlja koja sebe naziva državom. Ukidate institucije sopstvene države, odričete se sopstvenog naroda, što se videlo juče na Kosovu, terate taj narod da se bori za pravdu u sudovima ili pred sudovima Hašima Tačija i verujte, gospodine ministre, istorija takve stvari ne zaboravlja.

Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Šta istorija zaboravlja a šta ne zaboravlja, svedočiće jednog dana oni koji su propustili da reaguju i 2004. i 2008. godine i oni koji su sedeli skrštenih ruku. Ali, ostavimo to istoriji, ona će o tome da sudi. Verujem da će isti ti biti u stanju da stanu, kao i ja, pred istoriju i da pred njom o tome odgovaraju.
Reagovaću na neke stvari koje ne verujem da ste namerno izneli, iako su apsolutne neistine. Rečeno je da se ovim setom zakona dovodi u pitanje načelo nepremestivosti sudija. To načelo je uspostavljeno Ustavom Republike Srbije a u odnosu na to načelo definisan je izuzetak. Zakon mora taj izuzetak da razradi. Zakon je to i učinio.
Ono što je apsolutna neistina a što je izrečeno – da je moguće izvršiti premeštaj iz višeg suda u sud nižeg ranga. To je apsolutno netačno. Ko želi da bude iskren, može da pogleda intervencije koje su predviđene u Zakonu o sudijama, važeći član 19. gde u predlogu 4. stava toga zakona stoji vrlo jasno: „U slučaju iz stava 2. ovog člana, sudija može biti premešten samo u sud istog stepena“. Znači, samo u sud istog stepena, „koji preuzima nadležnost suda koji je ukinut ili kojem je promenjen pretežni deo nadležnosti.“
Šta to konkretno znači? To konkretno znači sledeće. U Raškoj sada postoji sudska jedinica u kojoj radi šest sudija. Te sudije se vode kao sudije Osnovnog suda u Kraljevu. Te sudije, mislim da od njih šest gotovo svi, ali nemojte me držati za reč, jer sam bio u prilici da posetim tu sudsku jedinicu i da mi kažu da sam prvi ministar posle 2001. godine koji je došao da je poseti, ranije je bio sud, koje se sada vode kao sudije Osnovnog suda u Kraljevu biće sudije Osnovnog suda u Raškoj. Ja ne znam da li ima nešto prirodnije od toga? Jel to sud istog stepena? Jeste. I jedno i drugo je osnovni sud. Jel to područje trenutno istog osnovnog suda?
Ko je pažljivo slušao moje uvodno izlaganje mogao je vrlo jasno da čuje kada sam rekao da ne može da se dogodi da sudija iz Subotice bude premešten u Osnovni sud u Požarevcu. Ili da sudija Osnovnog suda iz Vranja bude premešten u Osnovni sud u Užicu.
Moguće je da ste govorili o nečemu drugom, ali vi kao vrstan pravnik pravite razliku između premeštaja i upućivanja. Sudija može biti upućen, ali uz sopstvenu saglasnost, u sud drugačijeg stepena u odnosu na sud u koji je za sudiju izabran. Ali, ovako kardinalnu grešku napraviti i optužiti nas da hoćemo da napravimo takvo narušavanje načela nepremestivosti sudija – apsolutno nije tačno. Dakle, po ovom predlogu zakona sudija može biti premešten bez svoje saglasnosti, a ukoliko dođe do ukidanja suda, samo u sud istog stepena koji preuzima nadležnost suda koji je ukinut ili kojim je promenjen pretežni deo nadležnosti.
Sama činjenica da je po zakonu Visoki savet sudstva dužan da svakih pet godina ili kada smatra za potrebno izvrši procenu neophodnog broja sudija za određeni sud, pa ako se pokaže da u jednom sudu ima više sudija nego što mu je potrebno za rad, dovešće i do promene nadležnosti toga suda. Dakle, u nekim redovnim okolnostima.
S druge strane, moram da navedem i nešto što je trenutno aktivnost Komisije za sprovođenje nacionalne strategije za reformu pravosuđa. Upravo je ta komisija, u saradnji sa Visokim savetom sudstva i Državnim većem tužilaca, formirala jednu radnu grupu, jednu radnu komisiju, koja treba da formira odnosno koja treba da definiše kriterijume za premeštanje odnosno alokaciju sudija. Na naše veliko zadovoljstvo, posle duže vremena, u radu te komisije učestvuju i strukovna udruženja sudija i tužilaca i predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.
Zaista ste u pravu – to jeste jedan od najosetljivijih ali i najvažnijih poslova koji treba da bude obavljen. Uveren sam da će aktivnošću najeminentnijih stručnjaka, kako iz Vrhovnog kasacionog suda, tako iz tužilaštva, iz strukovnih udruženja, taj posao biti urađen na zadovoljavajući način. Bićete u najskorije vreme, ako budete pratili izveštaje preko internet sajtova, a uveren sam da će i sredstva javnog informisanja detaljno i redovno izveštavati o tome, biti upoznati sa kriterijumima koje upravo oni definišu. Jedan od osnovnih kriterijuma je dobrovoljnost. Ali, to moramo da uradimo.
Ono što je veoma bitno – tačno možete da definišete na koliko mesta, koliko tačaka u Srbiji će tako nešto biti potrebno da se uradi. U slučajevima nekih sudova, to uopšte neće biti potrebno da se uradi. Naravno, najosetljivije i jedno od najvažnijih pitanja jeste pitanje Beograda. Kako to uraditi u Beogradu? Odmah ću da vam kažem. Apsolutno, ali apsolutno nemam trunčicu, jedan jedini interes, da odlučujem niti da ocenjujem ko će gde u Beogradu od sudija da sudi. Ne zanima me. Spreman sam sutra da se izuzmem iz tih sednica Visokog saveta sudstva.
Šta je moj interes kao predstavnika izvršne vlasti koju građani biraju na izborima, za razliku od sudske koju ne biraju na izborima, a možda bi bilo dobro da je biraju jer bi neka odgovornost bila mnogo vidljivija, kao što je u nekim državama sa uspostavljenom neposrednom demokratijom? Dakle, moj interes je da sistem funkcioniše na zadovoljavajući način.
Reagovaću na još nekoliko stvari. Povreda prava na suđenje u razumnom roku, u pravu ste, najveći broj predstavki pred Evropskim sudom za ljudska prava se ne tiče povreda prava na suđenje u razumnom roku, ali je najznačajniji broj ustavnih žalbi pred našim Ustavnim sudom upravo nešto što se tiče povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ako ne naiđu na adekvatnu zaštitu građani se posle toga da se obrate Evropskom sudu za ljudska prava.
Šta je jedna od namera uvođenja zahteva za odlučivanje suda neposredno nadređenom sudu u kome stranka smatra da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku? Krivo mi je što niste pogledali malo i u tom smeru.
Namera je da vraćamo u naše sudove nešto što je nekada postojalo u vreme kada su naši sudovi i naše pravosuđe bilo mnogo bolje. Postojao je sistem kontrole. Kontrole neposrednog nadređenog suda nad nižim sudom. Tada nije moglo da se dogodi da se arhivira živ predmet, a takve stvari su rađene. Tada su sudije sudova nižeg stepena i te kako vodile računa kako će postupati.
Pomenuli ste sudije i sudove u Beogradu kao najopterećenije. Istina je, najopterećeniji, ali po rezultatima rada, kada se udubite u izveštaj i pogledate - i najefikasniji. Sudije u Beogradu rade najviše i gotovo da u potpunosti savladavaju svoj priliv. Imate, naravno, odstupanja, manje više, to svugde postoji, ali globalno gledano, to jesu jedni od najefikasnijih sudova.
Ne bih poredio sa recimo nekim sudovima koji su zaista veoma dobro organizovani, ažurni, dobro funkcionišu kao što je npr. Osnovni sud u Požegi.
Dakle, ono što je mnogo bitno je uvesti opet taj sistem kontrole. Možete da zahtevate da tražite informaciju od Vrhovnog kasacionog suda ili od Republičkog javnog tužilaštva - koliko su u prethodnom periodu od godinu dana, dve godine, tri godine otišli u neku kontrolu rada sudova ili tužilaštava nižeg stepena. Ono što mogu unapred da vam kažem, nisam tražio, tražio sam za finansijsku kontrolu takvu informaciju i dobio sam, i vrlo je poražavajuće, vrlo loše, i svedoči o jednoj hroničnoj onesposobljenosti naših pravosudnih organa da vode računa o takvim stvarima. Ali, ono što već sada mogu kao svoju procenu na osnovu dosadašnjeg poznavanja stanja da iznesem jeste da je stanje u vršenju kontrole izuzetno teško.
Zašto nije propisano da sudijski tužilački pomoćnici imaju pravo udruživanja u strukovna udruženja? Moje lično mišljenje je da takvim odredbama nije mesto u ovom zakonu, ali u svakom slučaju ničim im nije zabranjeno da se udružuju u takva udruženja. Sudijski i tužilački pomoćnici su državni službenici. Za njih je osnovni zakon Zakon o državnim službenicima. Državni službenici imaju pravo da se udružuju, kao što imaju pripadnici svake druge struke.
Kada je reč o merilima i kriterijumima za ocenu rada sudija i tužilaca, i time bih zaključio, apsolutno sam saglasan sa onim što ste izneli, a to je da je neophodno doneti takve kriterijume. Koliko mi je poznato radna verzija tog pravilnika je gotova. Održana je serija javnih rasprava po sudovima kada je u pitanju Pravilnik koji se tiče sudija. Održana je serija javnih rasprava o sudovima u Srbiji, dobijena je ekspertiza Venecijanske komisije, definisane su neke manje zamerke na takav pravilnik.
Čuo sam od određenih predstavnika nekih strukovnih udruženja gotovo identične reči koje ste vi ovde izneli - nikako norma i nikako efikasnost na uštrb pravičnosti. Potpuno se slažem. Samo ću jednu stvar da pomenem, pre 10, 15 godina, u identičnom pravilniku bile su postavljene, ako hoćete pre 20 godina, za 30% veće norme i pravosuđe je funkcionisalo mnogo bolje. Sada su stavljene norme koje su cenjene na osnovu najnižeg rezultata rada najlošijeg u efikasnosti suda u Srbiji i najboljeg. One norme koje su predložene su bliže onom lošijem, nego onom najboljem, i to opet nekome ne odgovara.
Dozvolite molim vas jednu stvar da primetim, sudija osnovnog suda u Republici Srbiji ima ministarsku platu. Sudija osnovnog suda ima tri puta veću platu nego što je plata radnika koji radi u privredi i koji stvara novu vrednost. Moram to da navedem zato što se njegovim radom puni taj budžet. Ja sam i dalje za to da sudija treba da ima takvu platu, i uopšte ne sporim tu visinu. Visina plata sudija i tužilaca u Srbiji je ocenjena u skladu sa životnim standardom građana Srbije kao jedna od realno gledano, prve tri, četiri, po visini u Evropi.
Ali, dozvolićete jednu stvar, predmete ne možete ceniti svaki isto. Postoje teži predmeti, složeniji, komplikovaniji. Postoje oni koji su lakši. Kada smo pričali o sudijama u Beogradu i sagledavanju priliva i pričali o velikom zaostatku, velikom broju starih predmete, tu je na delu ono što nas čeka odmah nakon izbora predsednika sudova, a to su programi za rešavanje starih predmeta, gde mora da se uvede maksimalna procesna disciplina i gde sam uveren da ćemo poput naših kolega u Republici Srpskoj biti u nekom doglednom periodu, u budućnosti u stanju da kažemo da smo rešili stare predmete. U Republici Srpskoj su to uspeli. Ostalo im je još u narednih godinu dana da reše i zaostatak tih predmeta u osnovnim sudovima i samo će se posvetiti nadolazećem prilivu. Nije to neka velika matematika. Samo je potrebno uspostaviti dobru procesnu disciplinu.
Sa onim što nas čeka uveren sad neke od tih stvari do kraja godine će biti. Upravo su završene izmene i dopune Zakona o parničnom postupku i završene izmene i dopune Zakona o vanparničnom postupku. Definiše se tj. uobličuje se radna verzija izmena i dopuna Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Kroz određene izmene i dopune procesnih odredbi daćemo dodatni doprinos da pravosuđe bude i pravičnije i efikasnije. Nikako jedno više od drugog, ali sa druge strane ću dodati i to da završavamo javnu raspravu sa Predlogom zakona o posredovanju u rešavanju sporova. Dodaću da kao što ne možemo efikasnost da posmatramo izdvojeno od pravičnosti, od kvaliteta pravde, tako ne možemo da izdvojeno posmatramo ni nezavisnost bez odgovornosti. Sve su to dve strane jedne iste medalje. Sudija ako je nezavistan a nije odgovoran, onda to nije njegova nezavisnost. To se zove nekako drugačije. Isto je i ovo što smo malopre rekli – sud ako je efikasan a nije pravičan onda to nije efikasnosti i to nije sud. Zahvaljujem i izvinite ako sam previše vremena oduzeo.

Reč ima narodni poslanik Milica Radović.

Gospodine ministre, meni je jako drago što se vi u načelu slažete sa manje više većinom kritika koje sam iznela na ovaj set pravosudnih zakona i jako mi je drago što je taj nivo kvaliteta u raspravi prisutan i kamo sreće kada bi takav nivo rasprave postojao i prilikom raspravljanja o drugim zakonima.
Moram samo da vam ukažem na odredbu Ustava koja reguliše nepremestivost sudija. U stavu 2. tog člana se kaže da u slučaju ukidanja suda ili pretežnog dela nadležnosti suda za koji je izabran sudija izuzetno može bez svoje saglasnosti biti trajno premešten ili upućen u drugi sud u skladu sa zakonom. Znači, kaže se – slučaju ukidanja suda ili pretežnog dela nadležnosti. Ne kaže se – u slučaju ukidanja suda ili promene pretežnog dela nadležnosti sudija. Radi se o vrlo važnoj i jasnoj razlici.
Kada smo govorili o nepremestivosti sudija neophodno je da se utvrde kriterijumi. To je ono u čemu se slažemo. Ali ne bih volela da odsustvo tih kriterijuma bude razlog za premeštaj nekog sudije iz jednog u drugi sud zato što možda on u datoj situaciji u datoj odluci nije politički odgovorio na zahtev koji se pred njega stavlja.
Sa druge strane, govorili ste o Ustavnom sudu, o tome koliko je on opterećen i koliko on nije u stanju da reši onoliko veliki broj ustavnih žalbi. Ako je to tako i ukoliko je on zaista opterećen ogromnim brojem ustavnih žalbi i nerešavanja tih predmeta, pa šta ga onda sprečava da pokrene raspravu o predlogu za ocenu ustavnosti Statuta Vojvodine koji smo kao poslanička grupa podneli pre skoro četiri godine? Bukvalno ćemo proslaviti četvrti rođendan od podnošenja tog predloga pred Ustavni sud.
(Predsedavajući: Vreme.)
Šta onda Ustavni sud radi? Žao mi je jer nemam više vremena, a imam mnogo toga što bih vam još odgovorila bez obzira na uvodno slaganje sa većinom mojih stvari.

Reč ima ministar Selaković.