Ministar Selaković ima reč.

Kako ste rekli ovo poslednje, oprostite, molim vas? Vidite, nikoga ne bih vodio ni na kakav panj za klanje ako nisam spreman da prvi stavim glavu na njega.
Mislim da je krajnje nekorektno govoriti na takav način, jer svaka priča na ovu temu i na ovakav način vraća nas u periode kada je neko drugi bio na vlasti, nosio odgovornost za rešavanje velikih i krupnih pitanja, političkih pitanja i svako davao neki svoj manje dobar, a mnogo više loš doprinos rešavanju tih pitanja.
Godine 2000. ja jesam imao 17 godina, ali se vrlo dobro sećam predizbornih obećanja pojedinaca da je problem Kosova i Metohije politički problem odnosa naših prijatelja iz zapadnih država, koji ćemo odmah nakon završetka predsedničkih izbora u direktnom dijalogu rešiti.
Dogodili su se predsednički izbori i oni koji su zastupali takve stavove došli su u priliku da vladaju. Ne vidim da smo se za ovih 14 godina ni za pedalj makli u pozitivnom smeru kada su u pitanju rešavanja tih najtežih i najkrupnijih pitanja za našu naciju, državu i društvo.
Nema tu proizvoljnih tumačenja ili se neko zalaže da imamo jednog jedinog isključivog tumača Ustava i da to bude jedan čovek i kako on pročita i kaže da Ustav glasi i znači da to bude tako. Republika Srbija je država. Ta država ima sopstvene institucije. Te institucije pružaju zaštitu ustavno-pravnog poretka. Ako je nešto proizvoljna formulacija, onda je to formulacija suštinska autonomija. Svi znamo šta je, a niko ne zna šta je i svi smo spremni da je tumačimo na ovaj ili onaj način.
Zašto nije moguće suštinsku autonomiju definisati kroz dva ili tri zakona doneta na način kako to predviđa Ustav? Nisu retke države koje imaju ustav sačinjen od dva, tri ili četiri akta.
Samo skrećem pažnju na ono što mislim da je srž problema. Mislim da je ovakav pristup jedini pravno ispravan i moguć način kako taj problem da se rešava. Možemo u tome da se slažemo ili da se ne slažemo, da podržavamo ili ne podržavamo, ali ja sam uveren da je ovo način rešavanja koji poštuje i naš nacionalni interes, koji je veći od Ustava i Ustav, kao osnovni pravni akt, i ono što je najbitnije, potrebe srpskog naroda i drugih naroda koji u zajednici i dobru žive sa Srbima na Kosovu i Metohiji. Zahvaljujem.

 Izvolite, gospodine Samardžiću.

Gospodine ministre, vi ste izvršili zamenu teza. O suštinskoj autonomiji može svako da misli na svoj način, da je interpretira. To jeste jedan opšti pojam koji dopušta njegovu konkretizaciju na različite načine. Ali, ako ta odredba Ustava upotrebi zakon u jednini, onda je to jedan zakon, jedan poseban zakon o suštinskoj autonomiji. O tome se radi.
Naime, ne možete vi od tog jednog zakona praviti više zakona ili više posebnih zakona. Po našem ustavnom sistemu jedna autonomna pokrajina ima statut, a druga ima poseban zakon o suštinskoj autonomiji. Obe imaju različite načine kako se donose. To je, razume se, posledica situacije u kojoj smo se našli. Mi smo mogli 2006. godine da odredimo ustavni položaj Kosova u detaljima kako to može da učini Statut AP Vojvodine, nego smo ostavili jedan poseban postupak za njegovo usvajanje. Ali, ishod tog postupka je potpuno jasan ustavno. To je jedan poseban zakon o suštinskoj autonomiji.
Kada je reč o sudijama i sudovima na Kosovu, upotrebio sam jedan izraz koji je možda bio neprimeren i nije se ticao vas lično, ali moram da vas podsetim da su sudije u Mitrovici pre pet i po godina, marta 2008. godine, branili taj srpski sud svojim telima, sve sudije, bilo ih je oko 50, pa i sudsko osoblje. Oni su 17. marta te godine bili nasilno odvedeni u prištinski zatvor. Tada je država stala iza njih. Istog popodneva su se vratili, zato što je Vlada, ne država, to izvojevala.
Hoću da vas podsetim na taj čin da su ljudi bili spremni da žrtvuju svoju slobodu radi tog suda u Mitrovici.
(Predsedavajuća: Vreme.)
On je više nego sud. On je institucija Republike Srbije, gospodine predsedniče. Zato ne treba da dirate te stvari koje su regulisane ovako kako su regulisane u današnjem zakonu. Zato smo mi amandmanima tražili da se to manje-više vrati. Može da deluje i Osnovni i Viši sud u Mitrovici i Prekršajni sud. Može da deluje i Odeljenje Upravnog suda i Apelacionog suda, sve to može, drugde ne može. Gde može – može, gde ne može – ne može, ali je važno da Srbija ima svoje institucije. O tome se radi.

Hvala.
Reč ima ministar Selaković.

Ako tumačimo Ustav, dajte da ga tumačimo u svakoj njegovoj odredbi i u svakoj njegovoj reči na identičan način.
Jednina u normativnom smislu znači množinu, pa kada kažete u Ustavu zakon, to u formalnom smislu ne mora da bude jedan, već može da bude više zakona i to dobro znate. To je upravo suština.
Zato sam rekao da suštinska autonomija može da bude uređivana ne samo formalno jednim zakonom o suštinskoj autonomiji, već kroz više njih.
Što se tiče ovoga što je govoreno o sudijama i tužiocima sa Kosova i Metohije, poznato mi je šta se dešavalo 2008. godine. Poznato mi je da pre 2008. godine, takođe, formalno nije postojao sud Republike Srbije, kada govorimo da su tamo radili tzv. UMNIK sudovi, u kojima su radile sudije Republike Srbije, da je njihovo angažovanje i da je rad tih sudova bio definisan sporazumom koji je usvojila tadašnja Vlada, ali se nije pozivala na Ustav Srbije kada je usvajala taj sporazum.
Sada imamo sličnu situaciju. Vi možete da kažete – jeste, ali to je bila UNMIK administracija i jeste u pravu. Ništa ja tu ne sporim, ali hajde da se vratimo na ono što sam ja malopre rekao. Na prvom mestu interes srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i onaj interes koji zastupa ova vlada čiji sam član i interes koji sam zastupao ja kada sam bio u prilici da o tome pregovaram i razgovaram bio je stvoriti i osigurati uslove da Srbi ostanu da žive na Kosovu i Metohiji, jer smo nažalost svedoci da, ko god se nalazio na vlasti, Srbi sa Kosova i Metohije prethodnih 14 godina stalno odlaze. Nekada su odlazili više, kao što je to pod pritiskom nasilja bilo recimo 2004. godine, kada država Srbija nikako nije reagovala da to zaustavi ili da se tome suprostavi. Nekada nisu reagovali uopšte.

Hvala.
Reč ima gospodin Samardžić. Izvolite.

Gospodine ministre, opet ste pobegli od teme kada ste dali onu analogiju sa zakonom. Ne govorim o zakonu, govorim o posebnom zakonu. On je u jednini. Zakon je u jednini, a primenjuje se kao množina. To je jasno. Dakle, poseban zakon je u jednini i on ostaje kao jedan zakon, jedinstven. Namerno niste uzeli primer posebnog zakona, nego zakona kao takvog.
Kada je reč o sudu u Mitrovici, morate da vodite računa o hronologiji. Mesec dana pre tih događaja Albanci su proglasili nezavisno Kosovo. UNMIK nije reagovao. On je rekao – ja ću se postaviti ili mi ćemo se postaviti statusno neutralno. Šta je Republika Srbija mogla tu da uradi? Mogla je da preuzme UNMIK institucije u svoje ruke, one koje je mogla.
Mi smo organizovali tada izbore na celom Kosovu u 24 opštine i to je bilo jedini odgovor. UNMIK je prećutno to prihvatio. Sudije su same odlučile da preuzmu sud u Mitrovici iz tog statusa UNMIK u status Ustava Srbije. To je bila njihova volja i odgovor na opasnost da će UNMIK taj sud predati Albancima. Sada Albanci više nisu u statusu privremenih organa samouprave, nego nezavisne države. To je taj interpretacioni kontekst koji morate imati u vidu kada govorite o tome. To su bile akcije države, vrlo žive akcije koje su odgovarale na trenutne situacije, kao i 2004. i 2008. godine, kada kao refren ponavljate da država nije ništa prihvatila.
Znate, taj napad na Čaglavicu u dva sata između 17. i 18. marta, on je zaustavljen reagovanjem države. Sutradan posle podne Savet bezbednosti imao je vanrednu sednicu i o tome je doneo određene zaključke. Sam UNMIK i KFOR su počeli drugačije u bezbednosnom pogledu da se tu ponaša, a vi ponavljate kao neki drugi da smo mi organizovali samo moleban. Iza te akcije bilo je puno stvari koje su se događale, o kojima mi ne pričamo, misleći da ljudi to znaju, ali kada već ne znaju, što onda ne pitaju?

Hvala.
Reč ima ministar Selaković. Izvolite.

Ja se vrlo dobro sećam, a pretpostavljam da se seća i ubedljiva većina narodnih poslanika da je 2008. godine čitava javnost ubeđivana kako Vlada Srbije ima tzv. akcioni plan za reakciju države u slučaju da se proglasi nezavisnost Kosova.
Kao i većina pravnika, očekivao sam da prva država koja prizna jednostrano proglašenu nezavisnost, bude tužena. Da je tužena prva, videli bismo koja bi to dalje to uradila. Ja to nisam video. Nije video niko ni u Srbiji. Možete da kažete – zato je pala Vlada. Posle toga su bili neki izbori. Neko je zastupao jednu tezu, neko drugu, izbori se završili, formirana je nova Vlada i otišlo se dalje.
Svako je dao neki svoj doprinos, to sam rekao na početku rasprave, pa bio taj doprinos CEFTA ili Brisel, bio taj doprinos amnestija iz 2001. godine ili nešto drugo. Nemojte gledati samo iz ugla bezgrešnosti, svako je na neki način dao neki doprinos.
Ja i dalje tvrdim, ovo je način da, radeći u skladu sa Ustavom, nešto dobro uradimo. Da je ustavopisac ovde hteo da napravi razliku i da kaže da, kao u drugim slučajevima, nije reč kada kažete u jednini zakon da normativno mislite na množinu, da su to zakoni, onda bi rekao da se suštinska autonomija Kosova i Metohije uređuje jedinstvenim posebnim zakonom koji se donosi po proceduri predviđenoj za promenu Ustava. Dakle, rekao bi – izričito jedinstvenim posebnim zakonom, a to ustavotvorac nije rekao. Zahvaljujem.