Zahvaljujem prof. dr Slavici Đukić Dejanović.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč?
Izvolite, gospodine Blažiću.
Reč ima dr Branislav Blažić, ovlašćeni predstavnik SNS.

Poštovani predsedavajući, profesore Vekiću, dame i gospodo narodni poslanici, danas 2015. godine u 21. veku ovde u ovom visokom domu branimo struku i nauku, branimo najveće dostignuće humane medicine, a to su vakcinacije, branimo istinu od laži, branimo razum od nerazuma i branimo pravo dece na zdravlje, pravo dece na srećno detinjstvo. Od koga? Od antivakcinalnog lobija, ljudi koji preko društveni mreža šire paniku neznanjem i nekim drugim interesima.
Antivaksinalni lobi je nastao u Americi i baš me čudi da je nastao u Americi. Po čemu je on našao pogodno tle u ovoj našoj zemlji? Pre svega delujući na roditelje, delujući na ono što je najosetljivije, a to je ljubav roditelja prema svom detetu, njegova briga gde roditelj u toj svojoj brižnosti često puta može neracionalno da razmišlja.
Sa druge strane, pritisnuti nesigurnošću za sve i svašta, više ne veruje nikome. Izgubljeno poverenje u institucije, izgubljeno poverenje u autoritete, izgubljeno poverenje u obrazovanje i nauku, svakako je pogodno tle za razne mešetare koji ubacuju neku svoju logiku i neke svoje laži.
To poverenje je izgubljeno u obrazovanje pre svega zbog hiper produkcije raznih privatnih fakulteta, mahanje silnim diplomama gde se ne može znati i odvojiti znanje od neznanja i da bahatost i agresivnost postaju sinonim za uspeh u društvu.
Prema tome, država mora sa svoje strane da izvrši prosvećivanje svog stanovništva pre svega u zdravstvu i da ne dozvoli da se takvi uticaji raznih antivakcinalnih i sličnih lobija uopšte mogu primiti u društvo. Imamo primere i kažu oni da u zemljama zapadne Evrope nemate obaveznosti vakcinacije. Da, u tim zemljama nema obaveznosti, ali ima 97% vakcinisane dece. Mi ćemo sutra uvesti obaveznost zakonsku, a nećemo taj procenat moći da dostignemo, što pokazuje koliko smo u zdravstvenoj prosvećenosti još uvek zaostali za njima. Između pacijenta i lekara umetnuli su se tehnologija, mašine i odvojenost i otuđenost je dostigla ogromne razmere.
Zbog toga je ta prosvećenost stanovništva najvažnija. Gledali smo jednu emisiju pre nekoliko dana gde je sa jedne strane sedeo profesor Ilić, ugledni stručnjak u toj oblasti, a sa druge strane jedna žena koja je nastavnik engleskog, a druga je programer. Sada su oni trebali da raspravljaju stručno, naučno o tome da li decu treba vakcinisati ili ne. Zamislite to, sa jedne strane ugledni stručnjak, sa druge strane dva laika koji sa tim blage veze nemaju. Takvu emisiju, verujte, nećete naći nigde na ovom svetu. Neko to zove demokratija. Za mene je to potpuno ludilo i tada kada su pitali i kada je novinarka već izgubila živce i pitala dotičnu nastavnicu engleskog – sa kojim to argumentima ona nastupa da kaže da deca pri rođenju ne treba da dobiju BSŽ vakcinu, ona je rekla – na osnovu zdravog razuma. Zamislite koliko je taj razum stvarno zdrav.
Ti ljudi i Border Laj, tipovi koji su na granici sa ove strane i sa one strane razuma, koje ne možete svrstati u patologiju, a ne možete ih svrstati u razumne, ti su najagresivniji i najviše utiču jer oni ne znaju da ne znaju, a misle da znaju. Ti su najopasniji.
Ono što bih želeo da sada kažem je da svako, verujte, i među tim antivakcinalnim lobistima da je samo jednom video dete od pertuzisa, malo dete podbočeno na krevetiću koje plače, suze mu teku a ne sme da plače glasno jer će da dobije ponovo napad kašlja, od tog straha i taj strah u tim očima od gušenja koji nećete nikada videti nigde, da su samo jednom videli to dete koje stoji jer ne sme da legne i drema onako otečeno sa krvavim očima, samo jednom da su videli tu sliku kada izbledelo umorno i iznemoglo prelazi u plavu boju i umire od gušenja nikada im ne bi palo na pamet da kažu bila šta protiv vakcine.
Englezi su 1970. i neke rešili da ukinu vakcinu protiv pertuzisa. Vrlo brzo su dobili epidemiju. Sveli su vakcinaciju na 39%. Umrlo im je nekoliko dece pa su onda panično vratili tu vakcinu i više im neće pasti na pamet da je ukinu. Samo da se setimo koliko je od tetanusa umrlo dece. Samo da se setimo predstave „Selo Sakule u Banatu“ kada otac kaže – taj ekser bolje da se u moje oko zabo nego u nogu mog deteta, žaleći za umrlim detetom. Da se setimo polio melita, koliko je unesrećenih porodica bilo od dečije paralize. Kinezi sada imaju epidemiju dečije paralize pa su krenuli da vakcinišu sve što stignu u jednoj njihovoj državi. Zar to da nam se vrati?
Zar može neko da kaže da deci ne treba dati vakcinu protiv tuberkuloze pri rođenju? To mogu da kažu samo oni koji ništa ne znaju, koji su zaboravili koliko je tuberkuloza unesrećila, koliko je ugasila ognjišta, koliko je crnih barjaka bilo na svakoj drugoj kući zbog tuberkuloze. Zar misle da je tuberkuloza otišla? Nikada neće otići. Sa njom ćemo se boriti dok je čovečanstva.
Zar su zaboravili čika Jovu Zmaja i Đuliće uveoce kada on kao lekar plače nad svojom decom koja mu umiru a ne može da im pomogne? Zar to da dočekamo ponovo u Srbiji. Koji smo mi to civilizacijski nivo doživeli? Zar smo zaboravili variolu Veru? Pa ona je bila skoro. Da nismo uspeli da vakcinišemo stanovništvo i napravimo karantine, ko zna koliko bi nas ostalo danas. Protiv čega se to antivakcinalni lobi bori?
Strašno je to i slušati, a ne o tome pričati. Razumljivo je, mlade majke nisu i ne znaju, nisu osetile kako to strašno izgleda kada se rađa dete, a ne znate da li će uspeti da preživi zbog mnogih zaraznih bolesti. Da joj mojoj majci neko rekao – ne smeš da vakcinišeš decu, ne znam, ona bi im u oči skakala. Danas oni ne osećaju tu opasnost, ti mladi roditelji, šta to znači i koliko opasno sve to može da bude.
Antivakcinalni lobi govori o autizmu od MMR vakcine. To je neki Englez lupio i ostao živ. Urađeno je 12 studija, 12 naučnih studija na stotine hiljada dece i to nije potvrđeno. Nauka je to odbacila. O čemu oni to pričaju? Odgovornost, znate, često puta se sa tom rečju manipuliše. Odgovornost je stvar kompetentnosti i ovlašćenja. Niko nema pravo da preuzme odgovornost, pa ni roditelj za svoje dete ako nije kompetentan za to. To mora da uzme država u svoje ruke. Država mora da odgovara za decu jer je to najveća vrednost koju ima država, za njihovo zdravlje, za njihov život.
Ne može, pa nije ovo vreme da Jehovini svedoci mogu svom detetu da nedaju da dobije transfuziju krvi. Imali smo slučaj devojčice u saobraćajnoj nesreći, pukla slezina, veliko krvarenje, roditelj ne da da se da transfuzija. Šta to znači? On preuzima odgovornost? Ne. Odgovornost može samo da preuzme samo ko je kompetentan i ko je ovlašćen. U ovom slučaju to će biti država.
Voleo bih i ja da živim u zemlji u kojoj nemamo ovaj zakon, a da imamo 97% svesnih roditelja koji će doći i dovesti dete da se vakciniše. Voleo bih, ali će to vreme doći, ja se iskreno nadam.
Zato pozivam roditelje da shvate da ova sednica i ova želja i Ministarstva i Odbora za zdravlje i svih ovih ljudi, poslanika ovde, da je to u njihovom interesu i interesu njihove dece, da veruju nauci, da veruju struci, da veruju institucijama, a ne da veruju kojekakvim vračarama, izmišljenim, nabeđenim stručnjacima, tipovima koji ne znaju da ne znaju.
Zahvaljujem se vama, svim poslanicima koji su toliko razuma, toliko želje da pomognu, bili medicinari ili ne bili, uložili da zajedno se borimo za ovu državu, za ovo društvo i za decu koja to apsolutno zaslužuju. Zahvaljujem se ponovo što ovaj visoki dom, pored politike, pokazuje i visoki stepen čestitosti. Hvala lepo.

Zahvaljujem se, gospodine Blažiću.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne.)
Sada prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijava za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona.
Jedini prijavljeni govornik je narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite, gospodine Živkoviću.

Nema dileme da postoje mnoge stvari u životu, bilo gde na svetu, pa i u Srbiji, gde treba slušati struku i ne treba otvarati raspravu tamo gde joj nije mesto. Ovo je jedan od tih primera.
Vakcinacija, da ili ne? Mislim da ovde verovatno ima 250, da smo svi ovde primer da je ona bila uspešna, pošto smo svi mi u nekom ranijem periodu vakcinisani, masa ljudi oko nas. Bilo kakva priča koja ide, koja je borba, zabluda i neke ružne prošlosti sa naukom i strukom, naravno, treba da bude prekinuta što pre.
Čuo sam puno, još jedan primer za tako nešto je ova rasprava koja se otvara poslednjih meseci o medicinskoj upotrebi kanabisa. To nije pitanje za politiku. To je pitanje za struku i to nije tema kojom treba da se bave političke stranke i ima puno takvih tema.
Čuo sam puno primedbi na društvene mreže, nisu krive društvene mreže. Društvene mreže su mogućnosti i neko je u ovom slučaju iskoristio tu mogućnost za zlo, ali to znači da je neko propustio da iskoristi društvene mreže za nešto dobro. Ni Fejsbuk ni Tviter nisu krivi zbog toga što nadležni organi nisu poveli bolju ili bilo kakvu, pa posle i bolju, pozitivnu kampanju prema tome da treba deca da idu na vakcinaciju, a znamo da postoje razne sile i grupe poznato, popularno kao botovi, koji su spremni da napišu bilo šta. Mogla je mobilizacija da se uradi i oko jedne dobre teme.
Zašto ljudi veruju u zablude? Zašto veruju u čuda neviđena? Zašto veruju u baba Vange i mađioničare i bele magove? Za to nisu krive društvene mreže, za to su krive neodgovorne vlasti, ponavljam, vlasti, množina.
Svako ko nudi čuda za tri dana, svako ko nudi bajke sa čarobnog tepiha, svako ko nudi mambo-džambo varijante naravno da stvara, regrutuje jedan broj građana koji će početi da veruje u bilo kakvu glupost. I to mora da bude prekinuto.
Ono što je trebalo da se uradi to je jedna dobra kampanja i treba promeniti sistem zdravstvene zaštite. Nova stranka u svom programu za zdravstvo nudi kao rešenje Beveridžev sistem, sistem koji se primenjuje u nekoliko bogatih, ali i u nekoliko država koje po standardu mogu da se porede sa Srbijom. Taj sistem podrazumeva besplatnu zdravstvenu zaštitu za sve građane, primarnu zdravstvenu zaštitu, za razliku od ovog sistema koji imamo sada, koji je Bizmarkov sistem, čija posledica je da nekoliko stotina hiljada ljudi kojima je potrebna zdravstvena zaštita nisu sigurni da je imaju, neki su sigurni da je nemaju, a mnogi koji misle da je imaju zavise od toga da li su ovog meseca ili prošlog meseca plaćeni doprinosi. To se mora promeniti.
Strah od nemogućnosti lečenja je jedan od najvećih strahova tranzicije, bilo ko da je na vlasti, i taj strah može da se promeni ovom promenom zakona. Mi ćemo nastaviti sa tom kampanjom.
Vojno zdravstvo treba integrisati u civilno zdravstvo i time smanjiti troškove. Nema potrebe da postoje dva paralelna sistema. Treba po Beveridžu iz budžeta, a po postojećem sistemu iz Fonda zdravstva napraviti tržišnu utakmicu gde će ući i privatno zdravstvo da nudi iste usluge istog kvaliteta po boljoj ceni i, naravno, moramo da počnemo da radimo ozbiljno. Kampanje moraju da budu ozbiljne, i medicinske i stručne.
Sinoć sam video sa svoje terase svetleću reklamu, nisam je video skoro – Klinički centar Srbije, vidi se sa pola Beograda. Lepo izgleda, ima samo par mana. Ona je na osmom ili devetom spratu zgrade koja je potpuno prazna, ne od juče, ne od ove vlasti, prazna je, ja mislim, 25, 26 godina. Napravljena je kao jedna kula od karata, ne da nema pacijenata i lekara u sedam, osam spratova, nego nema ni prozora ni vrata. To je metafora onog što mi imamo danas u srpskom zdravstvu i to je ono što mora da se promeni.
Naravno da je lepo staviti reklame, naravno da je lepo voditi kampanje, ali te kampanje moraju da imaju utemeljenje u činjenicama. Prema tome, da se batalimo time da nam se slova skroluju po državnim televizijama kada neko pokušava da spasi nekoga i rizikuje tuđe živote, kao što je primer helikopter, nego da radimo ozbiljno svoj posao, posebno kada je u pitanju zdravstvo i kada su u pitanju deca.

Zahvaljujem se, gospodine Živkoviću.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Enis Imamović, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Najpre želim na početku da se zahvalim uvaženim kolegama koji su svojim današnjim stručnim raspravama dali informacije kakve, nažalost, nemamo prilike da čujemo u javnosti svakodnevno, najpre dr Poskurici, prof. dr Đuroviću, dr Milisavljeviću, prof. dr Đukić Dejanović, dr Blažiću. Pružili su nam informacije koje, nažalost, kao što rekoh, nemamo često prilike da čujemo u javnosti.
Dozvolite mi da kažem na početku da je naš stav da je vakcinacija neophodna, jer kada bi prestali da vakcinišemo decu, za 20 godina bi nam se vratile bolesti koje smo blizu da iskorenimo i koje bi zaista nepopravljivo uticale na zdravlje našeg stanovništva, ali i individualne organizme bi doveli do velikih komplikacija, pa čak u brojnim slučajevima i do smrti.
Saslušali smo čitav tok rasprave i želim da istaknem da podržavamo vakcinaciju, ali isključivo na nivou na kojem je to regulisano u razvijenim zemljama, dakle na nivou preporuke. Odbijam da prihvatim da je svest našeg stanovništva i mogućnosti našeg stanovništva ispod nivoa svesti razvijenih evropskih zemalja. Zbog toga smatram da je odgovornost isključivo na institucijama da pruže adekvatne informacije kako bi na osnovu preporuke se stanovništvo odlučivalo o ovom vidu zdravstvene zaštite.
Kao što smo čuli, postoji velika doza poverenja i pouzdanost u metode imunizacije organizma i zbog toga ljudi u velikoj meri se i opredeljuju za vakcinaciju. To je slučaj u zemljama zapadne Evrope koje su dostigle, čuli smo, nivo i do 97% pokrivenosti vakcinama.
Sada se postavlja jasno pitanje, da li su ove zemlje do tog nivoa došle prethodnom obavezom vakcinacije ili se tu radi o adekvatnoj informisanosti?
Mi ne možemo okrivljivati roditelje za strah koji je prirodan kada je u pitanju zdravlje dece, zato što usled nedostatka informacija izražavaju bojazan u ovaj metod. To je prosto priroda. To je onaj roditeljski refleks ili čuveno šesto čulo i mi moramo imati to u vidu. Zato je neophodno svima predstavljati sve aspekte vakcinacije, tačan sastav, delotvornost, ali i moguće rizike i neželjene reakcije i shodno tome omogućiti slobodu izbora.
Ne mogu da prihvatim činjenicu da je sa jedne strane pružena mogućnost nosiocima i prenosiocima pojedinih zaraznih bolesti, poput EJC-a, hepatitisa i slično, da odbiju lečenje poštujući njihova ljudska prava, a da se zdravoj novorođenčadi ili zdravim odraslim ljudima nameće obavezna vakcinacija. Mi danas nemamo nijednu zakonsku odredbu koja obavezuje lekara ili zdravstvenu ustanovu da pruže neophodne informacije pacijentima i roditeljima zdrave dece o vakcinaciji i sastavu vakcina, mogućim nus pojavama, tj. eventualnim štetnim posledicama. Deo takvih informacija smo danas imali prilike da čujemo u, kao što rekoh, stručnim izlaganjima naših uvaženih kolega.
Nažalost, lekari u našoj zemlji najčešće nisu dovoljno voljni da pruže potrebne informacije, niti da daju garancije, niti da preuzmu odgovornost da vakcina koju prepisuju neće izazvati veću štetu nego korist. S tim u vezi, smatram da u ovom momentu ne postoji onaj minimum uslova da se takva metoda označi kao obavezna.
Lekar koji vakciniše dete mora obavezno da pregleda dete, da se pre svake vakcine izvadi krvna slika i alergeni, da bi se u najvećem procentu mogla isključiti svaka negativna reakcija specifičnog organizma, da upozna roditelje o svim detaljima koji se tiču vakcine i vakcinacije, kao i da preuzme određeni teret rizika konačne odluke. Tek kada to predvidimo zakonom, može se razmišljati o, kao što rekosmo, takozvanoj obaveznoj vakcinaciji.
Mere opreza smanjuju rizike na minimum i mi ih moramo predvideti zakonom kao preduslove za uvođenje obavezne vakcinacije. Postoje deca koja se rađaju sa određenim oštećenjima i kod kojih je utvrđeno da bi zbog njihove slabosti vakcinacija nanela više štete nego koristi. Zbog njih se mora izbeći svaka isključivost.
Bez dileme, vakcinacija dece jeste neophodna, ali, nažalost, onu najkvalitetniju ne obezbeđuje država, već se mora obezbeđivati iz privatnih sredstava, što je još jedna od prepreka za uvođenje obavezne vakcinacije.
U obrazloženju ovog predloga zakona, u delu koji tretira usklađenost propisa sa propisima EU, između ostalog stoji da ne postoje relevantni propisi EU sa kojima je potrebno uskladiti odredbe ovog predloga zakona, a postoji stavka koja kaže – razlozi za delimičnu usklađenost, odnosno neusklađenost sa propisima EU. Sve ovo je dovoljno da se postavi pitanje zašto ovaj predlog zakona nije usklađen sa razvijenim zemljama EU i sa EU u celini, kojoj kao država težimo?
Imajući u vidu sve ovo što sam danas rekao i što smo čuli u današnjim raspravama, smatram da u ovom trenutku ne postoji onaj minimum uslova da podržimo ovaj predlog zakona i, dozvolite mi, u danu za glasanje nećemo biti ni za, niti protiv, već ćemo biti uzdržani kada je u pitanju ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Saglasno članu 98. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona.
Sa radom nastavljamo sutra u 10.00 časova, raspravom o drugoj tački dnevnog reda, o zajedničkom jedinstvenom pretresu po tačkama od tri do šest dnevnog reda. Zahvaljujem.