Ako smo pažljivo slušali ovu raspravu, onda ste mogli videti kako to izgleda kada vi kažete da se brzorastuće drveće i upotreba podrazumeva, jer je poslanik koji vas podržava rekao da to nigde ne piše u zakonu. Moguće je da vi kažete – nema veze šta priča koji poslanik, uključujući i mene ili bilo koga drugog, moguće je, ali što onda sedimo svi ovde zajedno?
Ako vi iz rasprave čujete da jedan poslanik, koji smatra da amandman treba odbiti, čita zakon, očigledno vrlo pažljivo, razume se, inače, i kaže treba ga odbiti, jer to nije predmet ovog zakona, a vi nama kažete da su vama pravnici rekli da se brzorastuće drveće podrazumeva, mi imamo nesporazum, banalan ali dubok. Kada su takvi nesporazumi banalni, a duboki kod zakona, recimo, iz prirodne javnih finansija, zvuči paradoksalno, to je lakše ispravljati. Kada su iz tema ljudskih prava ili prava na pravično suđenje, notari, lakše je ispravljati. Nemar i nepoštovanje dijaloga kod zakona iz zaštite životne sredine je jako teško ispravljati. Jako teško.
Šta sad danas radimo? Sav onaj mehanizam nemara, prema dijalogu, o tome kako hoćemo da nam se šume koriste, koju smo koristili decenijama unazad, koristimo i sada očekujući da to da drugačiji rezultat, pa ne može korišćenje jednog istog mehanizma dati drugačiji rezultat.
Šta je vama ponuđeno ovim amandmanom? Drugačiji mehanizam. Otvorimo raspravu politikom da hoćemo da bude brzorastućih šuma u Srbiji koje će se koristiti za biomasu. Ovaj amandman vas ne obavezuje ni na to koliko će šuma biti, ne obavezuje vas ni to ko će ih saditi, ne obavezuje vas ni na podsticaje, državnu pomoć i subvencije. Ovaj amandman kaže: „Narodna skupština je u dijalogu sa predlagačem, sa svojom Vladom Srbije, zaključila da je deo ukupnog razvoja u Srbiji potreba da se zakonski precizno definiše da hoćemo brzorastuće šume“. I ništa više i ništa manje.
Nemam nadu da je ovaj saziv Skupštine mesto u kome će biti dijaloga, a nemam ni namere da od dijaloga odustanem u bilo kom sazivu. Kada naiđe neki sličan zakon, kao što je ovaj, gde se vrlo uvereno tvrdi da se podrazumeva, pa poslanik kaže toga nema u zakonu, za sledeći sličan zakon ću dati predlog da od cene koštanja menjanja Srbije po Poglavlju 27 svaki poslanik, koji suvereno tvrdi da nešto ima u zakonu, da nešto nema u zakonu, braneći Vladu ili napadajući Vladu, ima da deo svog novca za primenu Poglavlja 27 kroz pregovore. Lakoća reči koje ovde sklizne, jer volimo Vladu i hoćemo da se pokažemo kako podržavamo Vladu i, vidi kako sam ti lepo kazao kako te podržavam, nema veze šta piše, ta lakoća reči bude pretvorena u par hiljada evra koje treba da platiš, zato što si ovde tvrdio da se podrazumeva u privrednim šumama ili si tvrdio da toga uopšte nema u zakonu, će valjda doprineti nekoj elementarnoj odgovornosti koju imamo u raspravama prema temi rasprave, a ne prema tome da li podržavamo Vladu, interesnu grupu, ministra ili bilo koga ko nam je rekao – kaži nešto lepo o zakonu, pa samo da to prođe.
Taj deo neka bude kod mnogih drugih zakona. Kod Zakona iz zaštite, kod zakona koji se tiču prirodnih resursa, kod zakona koji se tiču oblasti energetike, neće moći baš da se dešava tako. Dešavalo se, pa je šteta očigledna. Da li su neki od nas spremni da ćute o tome, neki nismo spremni, tome će služiti Skupština.
Nije nama namera ni da vas zadržavamo na temi zakona, ni da objašnjavamo da se bolje razumemo u oblast brzorastućih drveća. Nama je namera da ova Skupština zaista postane mesto gde se prave politike kroz dijalog, zato što na osnovu činjenica procenimo da je ta politika dobra za sve. Imena podnosilaca dijaloga ili nas koji branimo ili napadamo amandman ili zakon će i ovako biti zaboravljena. Neće nas zaboraviti priroda koju ćemo oštetiti ili ekonomija koju nećemo razviti zato što smo lenji za dijalog.
