Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici i poštovani građani, izuzetno bitan set zakona koji nastavlja samo praksu uvođenja svega onoga što je potrebno kako bi u ovoj državi Srbiji funkcionisala i na snazi bila pravna država. Jačanje pravne države, jačanje sudova, jačanje svega onoga što može pomoći građanima, pojedinac mora biti zapostavljen. Samo jake institucije mogu sprovesti u delo ono što je potrebno, a potrebno je zaštititi i građane i sve one koji učestvuju u bilo kojim pravnim poslovima, kojih, nažalost, hteli mi to ili ne, imamo svakodnevno u svakodnevnom životu.
Ono što bih hteo reći da se ne bih ponavljao, to je da samo pređemo genezu rasturanja pravnog sistema, odnosno kako je pravni sistem za samo nekoliko godina, od neke tamo 2006. – 2007. godine uspeo da dođe do stanja u kome je bilo skoro nemoguće očekivati ove rezultate koje smo za samo nekoliko godina uspeli da postignemo i to, pre svega, zahvaljujući i ovoj Vladi i, naravno, ovom ministru koji je, podsetiću one koji ne znaju, 27. jula 2012. godine, na čelo Ministarstva pravde, došao je gospodin Selaković i upravo zahvaljujući njemu, uspeli smo da nešto što je u tom trenutku izgledalo kao čudo pretvorimo u stvarnost. Konačno imamo pravnu državu gde ljudi kada imaju potrebu znaju kome da se obrate, gde da odu i gde da pokušaju da nađu taj pravni lek koji je svima potreban.
Ono što moramo napomenuti, svi oni koji kažu - nije bitno, greše, bitno je podsetiti i građane, naravno, i narodne poslanike koji se toga ne sećaju, da je još 2007. godine tada ministar pravde gospodin Dušan Petrović rekao u Šapcu: „Neverovatna pojava sa kojom smo prinuđeni da živimo sve ove godine, kao što je ogroman broj zastarelih predmeta, vrlo blaga kaznena politika, postaće prošlost, ne samo našeg pravosuđa, već i našeg društva“, izjavio je Petrović 10. oktobra 2007. godine u Šapcu, a kao rezultat svega toga počelo je rasturanje pravosuđa koje je nastavljeno 2008. godine dolaskom Snežane Malović na vlast. Godine 2008. u decembru donet je set pravosudnih zakona koji uvode novu mrežu sudova i tužilaštva i predlaže izbor sudija i tužilaca.
U aprilu 2009. osnovan je prvi saziv VSS i DVT. Već u julu izašao je konkurs za izbor sudija i tužilaca, na koji se javilo 5400 kandidata. U decembru 2009. godine izabrano je 1.532 starih sudija i 875 novih. U januaru 2010. godine, pre samo pet godina, 837 sudija i 220 tužilaca i zamenika ostalo je bez posla. Naravno da su sve te sudije i tužioci odlukom Ustavnog suda vraćeni, jer sve ono što je rađeno za tih četiri godine kada se radilo na „reformi“ sudstva, rađeno je mimo Ustava i mimo prava.
Pravo čoveka na život u okvirima pravne države bilo je uskraćeno i zaista veliki, veliki problemi u ministarstvu koji su sačekali ministra Selakovića. Za vrlo kratko vreme, za nepune tri godine, dobili su svoj epilog u ovim zakonima i u svim drugim zakonima koje smo u međuvremenu usvojili, kojima ćemo Poglavlje 23. koje ćemo, verovatno, nadamo se u skladu sa tendencijama koje su pokazane 14. decembra 2015. godine, dobro da zapamtimo ovaj datum, i zaista imajući u vidu da su vlade unazad pokušavale da dođu do tog datuma, ova Vlada, predvođena Aleksandrom Vučićem i ministrima koji sede u toj Vladi, uspela je da dođe do tog otvaranja i početka pregovora od dva poglavlja. Mislim da nije dovoljno da se samo zadržimo na ta dva poglavlja, nego moramo poraditi sve što je potrebno da, recimo, upravo Poglavlje 23. koje se odnosi na pravosuđe, spremni dočekamo i da na najbrži mogući način prođemo kroz sve potrebne akreditacije koje su potrebne Srbiji da što pre postane punopravni član EU.
Zakon o izvršenju i obezbeđenju jedan je od ključnih zakona, jer upravo kroz ovaj zakon sve ono što bude doneto i što bude predviđeno da se sprovede, odnosno odluke koje su sudovi doneli, upravo kroz ovaj zakon moraju biti realizovane. Ono što je jako bitno, to je da smo upravo kroz sve ove zakone do sada, kroz rad Ministarstva, došli u situaciju da više nije bitno koji sudija vam sudi, nego član o kome se sudi i da više nije bitno da li je na suđenju Petar Petrović ili Miloš Milošević, nije bitno ime čoveka kome se sudi nego delo koje je on učinio, odnosno veličina dela. Ne moramo više da razmišljamo o tome da li je pravda dostižna. Pravda je sigurno dostižna.
Ono što je takođe u uvodnom delu trebalo napomenuti, niko nije rekao da smo nasledili Ministarstvo pravde koje je i u svom poslovanju imalo parnice koje traju, najduža parnica u Srbiji trajala je 33 godine, najduži krivični postupak 16 godina, radni sport osam godina, najduži izvršni postupak trajao je 17 godina, upravni spor za ostvarivanje jednog prava na invalidsku penziju trajao je 12 godina. Upravo zakonom koji smo usvojili na nekoj od prethodnih sednica na suđenje u razumnom roku, upravo sprečava sve ove pojave koje smo nasledili i koje jednostavno mogu biti samo prošlost, imajući u vidu kako i na koji način funkcioniše ovo ministarstvo.
Naravno da sve one optužbe koje su upućene ministarstvu i Vladi kada je pisanje zakona u pitanju su neosnovane. Ova Vlada ne prepisuje zakone. Ova Vlada piše zakone u skladu sa realnom situacijom i upravo odluka da se vrati sudska taksa, odnosno sudska taksena marka, to najbolje pokazuje. Sudska taksena marka vraća plaćanje obaveza za sve one i svi oni koji su do sada na različite načine uspevali da ne plate obaveze, odnosno sve ono što je 40% građana i do sada plaćalo, uvođenjem sudske taksene marke biće sprečeni.
Budite sigurni da ovo ministarstvo u 2016. godini priprema i ste zakona kojima će uvesti i elektronsko plaćanje, plaćanje putem mobilnog telefona za one koji su to u mogućnosti, ali upravo uvođenjem sudske taksene marke hoćemo da zaštitimo one ljudi koji svoje obaveze prema sudu, prema pravdi i prema svojim građanima uredno plaćaju. Podsetiću, u ovom trenutku naplata koju smo takođe nasledili je samo 40%.
Ono što želim reći za kraj, to je da odgovornost za poslovanje, odnosno za funkcionisanje Ministarstva pravde i pravosudnog sistema u ovom trenutku je pre svega na Ministarstvu pravde i na Vladi. Skupština Republike Srbije, kojoj mi svi pripadamo, naravno da je jedan korektivni faktor i mi svojim amandmanima i svojim predlozima možemo da utičemo na donošenje odluka. Odgovornost za pravosuđe u Srbiji upravo stoji iza ministra Selakovića i ove Vlade. Odgovornost za sve ono što je urađeno do 2012. godine jasno stoji na ministrima koji su vodili pravosuđe pre SNS i pre ove konstituisane Vlade od 2102. godine.
Svi oni koji ne budu glasali za ove i slične zakone koji Srbiji garantuju pravičnost i pravdu i koji uspevaju da pravo i pravdu približe, odnosno da naprave minimalnu razliku i u budućnosti će ona biti sve manja i manja, jednostavno moraju razmišljati i o tome da je ovo jedini pravi put ka EU, odnosno ka pravdi koja je neophodna svim građanima, kako bi živeli u uslovima dostojnim čoveka.
Siguran sam da se neće ponoviti greške iz prošlosti, da će građani prepoznati i znati da cene sve ono što je urađeno, a urađeno je upravo u interesu građana, i svi oni koji ne budu postupali u skladu sa Ministarstvom pravde, odnosno sa zakonima koji su u ovom trenutku jasni i transparentni, imaće sigurno problema ne samo sa sudom i sa sudijama, nego i sa svima onima kojima je do pravde stalo.
Pozivam sve one koji žele dobro ovoj Srbiji, žele dobro građanima, da glasaju za ovaj set zakona, jer je to garancija da imamo pravnu državu koja će znati da odreaguje u pravom trenutku na pravi način i na način da zaštiti svoje građane. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Birmančeviću.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević, a neka se pripremi narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Poštovane dame i gospodo, dobra je vest da su otvorena prva dva pregovaračka poglavlja u procesu pristupanja Srbije Evropskoj uniji i to znači, za mene, da jednim delom makar ova Vlada Republike Srbije sprovodi politiku Nove stranke, poštovana gospodo, jer mi ovde kažemo jasno ka Evropi i mi ovde kažemo pokrenuti Srbiju. Znači, gospodine Selakoviću, pokrenuti i probuditi evropsku Srbiju.
Druga stvar, dobro je, poštovane dame i gospodo, kada postoji temeljnost u pripremi novih predloga zakona. Ja cenim i temeljnost u pripremi obrazloženja koju sam uočio i u uvodnoj reči ministra Selakovića, a koja je trajala 80 minuta jutros, skoro koliko pola ekspozea gospodina Vučića, ali ja taj pristup koji, mislim, otkriva jedno poštovanje Narodne skupštine, ovoga doma gde sedimo, i to veoma cenim.
Šta po mom sudu, poštovana gospodo, nije dobro? Ukazaću na nekoliko takvih tačaka, evo i gospodinu Babiću, koji nam se priključio ovde u raspravi. Nije dobro, poštovana gospodo, da se zakoni često menjaju, a danas raspravljamo o trećoj izmeni Zakona o javnom beležništvu u 13 meseci.
Vi ste, ministre Selakoviću, jutros rekli sledeće – „donekle je prirodno“, ja to sada čitam iz stenograma, „da se u tranzicionim vremenima zakoni menjaju češće, nego što je to uobičajeno“. To je citat. Kao što vidite, ministre Selakoviću, kada mi iz opozicije koristimo tuđe reči, rečenice i ideje, mi ih stavljamo pod znakove navoda, a ne kao neke vaše kolege, ministre Selakoviću, koji koriste tuđe reči, rečenice, pasuse, a onda ne stave znakove navoda.
Pazite, gospodine Selakoviću, ja mislim da je jedan od osnovnih elemenata vladavine prava, moje mišljenje je da vi to sigurno bolje znate od mene, upravo da se zakoni ne menjaju često, a tri promene u 13 meseci, mislim, je česta promena zakona. Čestim promenama se narušava vladavina prava. Umesto učestalih, pogrešnih, nedovoljno promišljenih poteza, bolje je raditi temeljnije, gospodine Selakoviću, kao što ste jutros i uradili, kada ste se temeljno pripremili za obrazloženje ovih devet dokumenata o kojima razgovaramo danas.
Druga stvar za koju smatram da nije dobra, vi ste u uvodnoj reči, ministre Selakoviću, ponovo ću da citiram i, naravno, staviti vaše reči i rečenice pod znakove navoda. Vi ste rekli sledeće u dijalogu sa gospođom Martinović – „tačno je da se već godinama u svakom izveštaju navodi da naš Ustav sadrži odredbe koje omogućavaju politički uticaj na izbore nosilaca pravosudnih funkcija i sve dok se to ne izmeni, dakle, dok se ne izmeni Ustav, biće tako“. Ja onda, ministre Selakoviću, vas pitam – šta čekate?
Vi ste, ministre Selakoviću, tri i po godine ministar pravde, tri i po godine. Zašto nema inicijative i realizacije ustavne revizije u našoj državi? Zašto to nije pokrenuto za ove tri i po godine?
Ovde smo imali diskusiju, na primer, o izmeni političkog sistema. Nije bilo ozbiljnog predloga iz vaše političke stranke, čak ni oko toga, a ustavna revizija, poštovana gospodo, budući da vi smatrate, ministre Selakoviću, da je važna, da nam je potrebna i zbog toga što dobijamo primedbe, na osnovu toga što je nema, ja se onda pitam – kako to jedna ozbiljna Vlada za godinu i osam meseci, a ako se računa i ona pre nje, koja je bila skoro u istom sastavu, za tri i po godine nije inicirala ustavnu reviziju? Gospodine Selakoviću, Nova stranka nudi vam način da se inicira i realizuje ustavna revizija. Mi to smeštamo u dve reči - faktička konstituanta i da se otvori jedna rasprava, čak i u našoj Narodnoj skupštini oko toga, pa da vidimo da li ima nekih boljih predloga, boljih ideja, pa da se onda, ministre Selakoviću, ne zadržimo na vašoj konstataciji - sve dok se ne izmeni Ustav dobijaćemo kritike ovakve vrste, pa daj da sprečimo te kritike, poštovana gospodo. Kako ćemo ih sprečiti? Iniciranjem ustavne revizije. Gospodine Selakoviću, da li ste saglasni?
Treća stvar, podneli smo deset amandmana na ove predloge sa kojima ste došli danas u Narodnu skupštinu. Najveći broj naših amandmana dodaje neke neopravdano izostavljene tačke, zapete i slova, gospodine Selakoviću, a sve u ime vrhunskog načela vladavine prava. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Pavićeviću.

Ja mogu da nastavim još dva minuta.

Vrlo dobro znate da ne možete, gospodine Pavićeviću.
Reč ima ministar Selaković.
Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, visoko ceneći dr Vladimira Pavićevića, ja ne mogu, a da ne primetim da je on, iako ovako fizički daleko, ali politički sve bliži Srpskoj naprednoj stranci. Nešto mi govori kao da se neki izbori bliže, a on zaista sve više shvata da je politika Srpske napredne stranke, kojoj imam čast da pripadam i koja me je predložila na odgovornu državnu funkciju, mesto ministra u Vladi Republike Srbije, politika koja donosi rezultate, jer je upravo politika Srpske napredne stranke, kao okosnice ove Vlade, zajedno sa njenim koalicionim partnerima, a pod predsedništvom Aleksandra Vučića, dovela do otvaranja prvih pregovaračkih poglavlja u pristupnim pregovorima za članstvo u Evropskoj uniji.
U jednoj stvari ćemo se, između ostalog, nije samo u jednoj, pošto ste sve bliži, kao što rekoh, i to je dobro, ali složićemo se u nekim stvarima. U potpunosti ste u pravu da nije dobro da se zakon često menja i da je jedan od osnovnih elemenata vladavine prava, ne česta promena zakona. Ako imate čestu promenu zakona, jedna od stvari koja to može da znači jeste da je zakon loš. Ja to kažem otvoreno i pred vama. Taj zakon koji se treći put u 13 meseci menja, menja se zato što je nepotpun i zato što je loš.
Glavni motiv Ministarstva za ulazak u ovu izmenu zakona, i ja sam ovde uveren da će me gospodin Pavićević podržati u potpunosti, jeste ono što je bilo zaista inicijalno: izmena odredaba o nadzoru nad radom javnih beležnika.
Kada je u pitanju pozitivno zakonodavstvo Republike Srbije u poređenju sa svim zakonodavstvima država regiona, zakon koji je donet 2011. godine, ako se ne varam, maja meseca, po svojim odredbama, i to sam u razgovoru sa uvaženim profesorom Dragorom Hiberom i rekao, je donet kao zakon za zemlju u kojoj u kontinuitetu javnobeležnička služba postoji jedno dvesta godina. Nažalost, to nije tako.
Suočeni sa poslom, odgovornim poslom, naročito u sektoru za pravosuđe, ne umanjujući značaj drugih sektora u Ministarstvu pravde, mi smo započeli da na osnovu postojećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, zaista sprovodimo disciplinske postupke tamo gde su postojale osnovane sumnje da su izvršitelji delovali protivzakonito.
Dobijali smo prijave, te prijave su pred disciplinskom komisijom procesuirane, izricane su određene kazne i kada su izvršitelji u pitanju, ja ću vam dati jedan kraći pregled, a on kaže ovako. Do danas je disciplinskoj komisiji, sada pričamo o izvršiteljima, a vratiću se posle na beležnike, ukupno podneto 23 rešenja, odnosno donela je 23 rešenja o disciplinskoj odgovornosti izvršitelja. Sedam disciplinskih postupaka pokrenuto je na predlog Ministarstva pravde, dok je ostalih 16 pokrenula Komora izvršitelja. Komora je pokrenula postupke uglavnom zbog ne dostavljanja izveštaja o radu i neplaćanja članarine Komori, a jedan disciplinski postupak je obustavljen usled zastarelosti.
Odluke koje su donete su sledeće, pa vas molim da ispratite ovo, znam da ste vi čovek koji prati do detalja ovakve podatke.
Izrečena je jedna disciplinska mera trajne zabrane obavljanja delatnosti izvršitelja i nakon toga ministar pravde je doneo odluku o razrešenju izvršitelja.
Dakle, lice, da vas podsetim ako pogledate i odredbe zakona koje jednom razrešeno kao izvršitelj nedostojna je za obavljanje profesije izvršitelja, javnog beležnika, sudije, zamenika javnog tužioca, pa čak i advokata. To je dakle, jedna izuzetno teška disciplinska mera.
Doneta je jedna mera zabrane obavljanja delatnosti u trajanju od tri meseca. Jedna javna opomena 15 mera opomena i četiri disciplinske mere u vidu novčane kazne i to dve kazne od po 500.000 dinara, jedna od 100.000 dinara, jedna od 50.000 hiljada dinara.
Kada smo krenuli, dakle, savesno, odgovorno i zakonito postupajući da na sličan način postupamo u slučaju javnih beležnika nije bilo potrebno ni mnogo vremena, šta više minuti su u pitanju, a ne ni sati ni dani, da dođete do zaključka da Ministarstvo pravde postojeće odredbe Zakona o javnom beležništvu u potpunosti vezuje ruke kada je u pitanju nadzor nad radom, naročito tehničkim aspektom rada javnih beležnika.
Kada to uporedite, recimo, sa odredbama Zakona o beležništvu u Hrvatskoj, u Crnoj Gori u Bosni i Hercegovini, u Makedoniji dolazite vrlo brzo do zaključka da su nadležnosti Ministarstva pravde u ovoj oblasti u Srbiji najmanje gotovo nepostojeće. U uslovima kada smo pre nešto više od godinu dana obnovili funkcionisanje javnobeležničke službe, a istorijsko sećanje na onu prethodnu, postojeću je gotovo izbledelo, osim u udžbenicima što se može naći, ali u pravnom mentalitetu, navikama, ponašanju našeg građanina, ono ne postoji. U početnim godinama razvoja ove službe u Srbiji potrebno je da imate jaču i veću ulogu Ministarstva.
Čak i ovim predloženim odredbama uloga Ministarstva pravde će biti manja od recimo, uloge Ministarstva pravde u Crnoj Gori kada je u pitanju nadzor. Ovo ne govorim bez ikakve primisli zaista, zato što poznajem i odredbe toga zakona, ima jedan dobar zakon i prilično dobro su kolege iz Crne Gore utemeljili ovu profesiju u Crnoj Gori.
Dakle, da li ste vi u pravu kada kažete da vladavina prava na može da se zasniva na čestoj promeni zakona? Jeste. Da li ste u pravu i da li biste bili u pravu kada biste rekli, niste rekli, ali pretpostavljam da se i oko toga slažemo da je nama potreban potpuno novi zakon o javnom beležništvu? Mislim i da ste tu u pravu.
Postavlja se pitanje zašto nemamo novi zakon, nego imamo ove izmene i dopune. Razlog je upravo taj da mi još uvek nemamo čak ni na području svih osnovnih sudova javne beležnike. Znači, ova struka je tek u povoju. Ako ćete nešto u povoju odmah promeniti, možete da napravite mnogo veću štetu, nego ako uđete u postupne izmene i dopune.
Suštinski tri su bitne stvari koje se ovim izmenama i dopunama Zakona o beležništvu uvode. Za mene možda od najveće važnosti jeste ova izmena i dopuna koja se tiče nadzora, koja jača ulogu Ministarstva. Znate kako kaže ona stara izreka „vrana, vrani oči ne vadi“, Beležnička zajednica u Srbiji, pa čak i Zajednica sudija kojih ima oko 2.600 je mala, ljudi se znaju. Jedni druge da procesuiraju, moguće, vrlo teško i vrlo retko.
Dakle, ovde je potrebno, dok jednog dana Komora beležnika ne ojača to će biti po svemu sudeći tek kroz nekoliko decenija ako se stvari budu odvijale normalno. Kao što danas imate Advokatsku komoru koja treba da bude zaista potpuno samostalna i nezavisna, ali tradicija advokature na području Srbije, na području čitave Srbije u današnjim granicama duža je od dva veka. Na području centralne Srbije 16, 17 decenija. Ovde je beležništvo mlado, treba mu udahnuti snagu i treba dobro paziti šta svaki beležnik radi. Tu je ključna uloga Ministarstva pravde i uloga sudova, komore naravno, ali ako nas iznenadi komora pozitivnim delovanjem, to je dobro, ali ne treba da se nadamo niti oslanjamo na to.
Dakle, jedan deo odredbi se tiče nadzora, kada sumiram sve šta je bitno, drugi deo po meni važno, naročito zbog mladih kolega, uvođenja javnobeležničkog saradnika, kao vrste službenika u javnobeležničkoj kancelariji. Treći korpus mera tiče se tehničkih izmena i dopuna koje su zaista bile nepredvidive. Da nismo imali ni jedan problem od početka uvođenja beležništva u Srbiji, te vrste izmena i dopuna bi svakako bile potrebne.
Sada se vraćam zašto sam pomenuo disciplinske postupke protiv izvršitelja i disciplinske postupke kada su u pitanju beležnici. Dakle, ja sam malopre pročitao rezultate odnosno izveštaj o radu disciplinske komisije kada su u pitanju izvršitelji. Kada su u pitanju javni beležništvi, Ministarstvo pravde podnelo je dva predloga za pokretanje disciplinskog postupka protiv javnog beležnika, jedan postupak okončan je u oktobru mesecu izricanjem novčane kazne, a pred disciplinskom komisijom Javnobeležničke komore u toku su još dva disciplinska postupka, jedan je podnet od strane drugih subjekata, ne od Ministarstva pravde. takođe je Ministarstvo podnelo i prekršajnu prijavu protiv jednog beležnika gde je postupak okončan izricanjem novčane kazne u iznosu od 100.000 dinara.
Uveren sam da će ovi rezultati biti značajno sadržajniji kada se Ministarstvu dodele nadležnosti koje ono zaista treba da ima, jer smo pokazali na primeru izvršitelja da ovaj posao u okviru Ministarstva zaista radimo strogo profesionalno. Svaku anomaliju nezakonitosti ili nepravilnost u radu neke nove profesije mnogo je lakše, efikasnije i delotvornije sankcionisati na samom početku, kako se to ne bi ponavljalo. Ja tu nemam apsolutno nikakav lični odnos, koji god da je u pitanju nosilac odnosno pripadnik pravosudne profesije, ako je to u nadležnosti Ministarstva pravde, ni po babu, ni po stričevima, prema svima jednako.
Ako je to od 139 sadašnjih beležnika, njih 30 nadam se da nije, to će pokazati kontrola rada, svih 30 treba procesuirati. To su stvari koje treba da se rade u samom startu i mi od toga nećemo odstupati.
Kada je reč o promenama Ustava, vi ste učen čovek, predajete na jednoj eminentnoj visokoškolskoj ustanovi i vrlo dobro znate da kada se lišimo onog svakodnevnog političkog govora koji je nama kao političarima svojstven, da kada god je Srbija na brzinu donosila novi Ustav ili menjala postojeći to nije bilo dobro.
Citiraću i predsednika Vlade sa njegovog predavanja na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, početkom oktobra meseca ove godine kada je rekao, parafraziraću – svaka promena Ustava ili donošenje potpuno novog Ustava u Srbiji mora da bude propraćena najširim mogućim političkim konsenzusom. Ne verujem da u ovom trenutku taj konsenzus postoji, kada pređete u našu SNS znam da će postojati u većoj meri, ali šalu na stranu.
Dakle, mislim da je to nešto što je počelo, osnova svega, najširi mogući politički konsenzus. Pričati o onim stvarima u kojima se politički razlikujemo mnogo, ali pričati i praviti odnosno formulisati takva rešenja koja nas neće dovesti u situaciju da kroz narednih pet, šest ili devet godina razmišljamo o promeni tog Ustav ili o donošenju nekog potpuno novog.
Dakle, to je nešto što nam nedostaje. Mislim da je zato potreban mnogo viši stepen kulture političkog dijaloga, a ono što znam, jeste da taj stepen danas postoji mnogo više nego što je postojao pre dve godine, neuporedivo više nego što je postojao pre četiri godine, što je zaista dokaz napretka ovog društva i nije bez razloga što smo dobili otvaranje prvih poglavlja. To zaista ukazuje na neke ključne, vitalne promene. Nisu te promene onoliko brze koliko bismo i vi i ja, verujem, želeli, ali ne mogu da budu brže ako želimo da budu zaista kvalitetne.
Ova ozbiljna Vlada jeste ozbiljna. Vi ste postavili jedno pitanje, citiraću vas – kako to jedna ozbiljna Vlada nije inicirala promenu Ustava? Podsetiću vas na sledeće, da smo doneli Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa. Kada je ona donošena u ovoj Skupštini, ljudi koji su neka vrsta vaših političkih saveznika napadali su nas zašto smo u Nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa naveli nužnost promena Ustava u oblasti organizacije, odnosno u delu organizacije vlasti, odeljku o sudovima, odnosno o VSS i javnom tužilaštvu, u onim delovima koji se tiču Državnog veća tužilaca, zašto smo uneli u Strategiju nužnost promena Ustava. Čak su nas i prozivali da je Strategija u tom delu neustavna. Ne, mi smo izneli u jednom dokumentu o strateškom razvoju jedne grane vlasti u Srbiji svest o tome da su ustavne promene neophodne.
Ovo nije stvar koja traje od juče. Znate, kada je Ustav 2006. godine donet, mi smo imali tada kao država prethodno mišljenje Venecijanske komisije koja je ukazala na problematičnost ovih odredbi, ali mislim da ovde treba hladne glave, vrlo racionalno svi dobro da razmislimo. Dakle, što se tiče mene kao funkcionera koji je u ovom trenutku ministar pravde, pa po funkciji član i Državnog veća i VSS, ja nemam nikakav problem apsolutno da kažem da ministar pravde po položaju ne treba da bude član tih organa.
Ali, pazite, malo pre sam pominjao Crnu Goru, oni su imali ustavne promene, i to ustavne promene upravo vezane za Poglavlje 23 i Poglavlje 24. Da li znate da u njihovom Visokom sudskom vijeću, ili savetu, ne znam kako je tačno formulisan naziv, većinu ne čine sudije? Većinu čine pravnici laici, ne sudije. Jedan od razloga zašto je to tako, jeste što po broju stanovnika u malenoj Crnoj Gori kad biste imali samo sudije, za pet-šest godina imali biste tri-četiri porodice u sudstvu i nikoga više.
Dakle, veliko je pitanje i ja vas molim, sad zaista ozbiljno, kao odgovorni ljudi na odgovornim funkcijama želim da razgovaramo. Oprostićete što ovo izgleda kao direktno obraćanje, znam da to nije dopušteno, ali na vašu inicijativu i vaš govor gledam potpuno partnerski i prijateljski. Razmislite o tome da li i kod nas u Visokom savetu treba posle izmena Ustava da sede samo sudije ili u ubedljivoj većini sudije.
Znate iz kog razloga? Vi ćete me ovde potpuno razumeti. Svaka vlast proističe, odnosno svaki suverenitet u modernim demokratijama izvire i potiče od građana. Građani su vrhovni nosioci suvereniteta svake države. Oni taj suverenitet prenose na svoje na slobodnim demokratskim izborima izabrane narodne predstavnike. Ti narodni predstavnici onda, birajući sve druge nosioce i funkcionere javne vlasti, deo suvereniteta prenose na njih. Ako se izbriše svaka veza, dobro me pratite, svaka veza vas kao na slobodnim izborima izabranih narodnih predstavnika sa nosiocima sudske vlasti, ja vas pitam šta će to biti izvor vlasti kod sudija i kako će oni da sude u ime naroda kada takav narod nema apsolutno nikakve veze sa njihovim imenovanjem?
Ovo zvuči kao pravno-teorijsko pitanje, pravno-teorijska rasprava. Podsetiću vas, u kolevci moderne demokratije, u Americi, u SAD najveći broj sudija se bira na slobodnim izborima. Dakle, građani izlaze na izbore i biraju sudije. To je potvrda da su oni nosioci funkcija javne vlasti. Razmislite o tome, voleo bih jednom da čujem i vaše mišljenje na tu temu. A da li smo se kao država obavezali da se Ustav u ovom delu izmeni? Tako je. U Akcionom planu za pregovaračko Poglavlje 23 predviđeno je da se te ustavne promene izvrše do kraja 2017. godine i to je uradila ova Vlada. Dakle, mi smo prvi put smogli snage da kažemo – ući ćemo u ustavne promene i sprovešćemo ih tad i tad.
Onog trenutka kada se otvori Poglavlje 23, to je naša obaveza. Sve što smo napisali u Akcionom planu moramo da ispunimo, u rokovima koje smo sami predvideli i da uložimo sredstva koja smo predvideli za finansiranje toga. Zbog toga otvaranje poglavlja jeste teži posao za nas kao organe javne vlasti, jer podrazumeva mnogo veću i mnogo težu aktivnost i mnogo više rada nas kao predstavnika odgovornih državnih organa za svako poglavlje, ali je to za nas mnogo izvesniji proces, jer se politički kriterijumi, koji su neretko opterećivali Srbiju u prethodnih 15 godina, svode na minimum.
Ostaju i dalje pitanja razgovora sa privremenim institucijama samouprave u Prištini. To je nešto što je jedan težak proces, ali proces u kome smo pokazali da možemo čak i ono što je najteže, čak i ono što je do juče izgledalo nezamislivo, za šta bi se mnogi zakleli da se nikada neće ni dogoditi. Dakle, pokazali smo da i to možemo. Mislim da možemo i ovo, a do tada videti u ovim okvirima koje sada imamo, a koji su suženiji u poslednje tri godine, gde smo suzbijali taj uticaj druge dve grane vlasti na recimo izbor sudija ili zamenika javnih tužilaca koji se prvi put biraju ovde u Narodnoj skupštini, sveli smo zaista na minimum.
Recimo, kolega Petar Petrović je govorio o tome, kada na 12 sudijskih mesta u jednom velikom beogradskom sudu konkuriše 430 ljudi i Visoki savet predloži 12 kandidata koje ovde izabere Skupština, a da ni za jednog od njih 12 od onih 420-ak ne čujete prigovor i svi kažu – ovo je odlično urađen izbor. Onda shvatite jednu stvar, i time završavam, da nije ovde ključno ko bira, već kriterijumi na osnovu kojih bira. Kada su jasni kriterijumi, u Austriji ministar pravde bira sudije sa liste koju mu dostave, a u Finskoj predsednik države. Dakle, različiti su organi, ali se zna kako može da bira.
Prema tome, budite bez brige, mi ćemo taj posao, kao što smo ga započeli, završiti, lišiti sudstvo svake zloupotrebe političkog uticaja i stvoriti takve uslove da ne može da nam se prigovori da imamo nedozvoljeni uticaj na sudstvo, kao što se prigovara zaista, i to je istina, sve manje i manje, a o tome svedoče konkretni podaci. Ali, onda onaj ko bude nadležan za taj posao, da li je to VSS ili neki drugi organ, preuzima jednu mnogo, mnogo veću odgovornost za sve ono što će se u okviru te grane vlasti činiti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Selakoviću.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević, replika.
Izvolite, gospodine Pavićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani potpredsedniče Bečiću, uvaženi ministre Selakoviću, poštovane gošće i gosti iz ministarstva, mislim da je dobro da ministar Selaković češće dolazi u Narodnu skupštinu budući da je čovek sklon dijalogu, poštovana gospodo i raspravi o onome što su teme na našem dnevnom redu.
Ali, moram jedno dodatno zapažanje sada ovde da saopštim, evo vama, ministre Selakoviću. Kada jedan ministar, dakle, član Vlade u Narodnoj skupštini počne da brani veliko načelo vladavine prava od Vlade čiji je član, onda je ministre Selakoviću vreme da razmislite o tome da pređete u opozicione redove.
Ja sam ovde ministre Selakoviću, svedok ne samo teškog udara Vlade, izvršne grane vlasti na vladavinu prava, nego teškog udara naprednjačke većine na parlamentarizam. Ovde se, ministre Selakoviću, četvrtak kada se to smatra potrebnim proglasi sredom. Ovde se daje reč poslanicima po povredi Poslovnika, a kada oni argumentuju da hoće da zloupotrebe Poslovnik.
Poštovana gospodo, ovde je reč ne samo o udaru, ja mislim naprednjačkom ministre Selakoviću, na vladavinu prava, na parlamentarizam nego često i na zdravi razum i razmislite onda o tome, čiji ste vlade član? I, da li je vreme možda da vi pređete u nekakve druge redove, plus, budući da je ministar Selaković u nekoliko navrata rekao da smo saglasni oko nekih stvari, evo npr. oko nekih komentara ovih predloga zakona, moje je očekivanje u najmanju ruku da se prihvati barem devet od deset amandmana koje smo podneli na ove predloge zakona. To bi značilo pravu, jasnu saglasnost ministre Selakoviću. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.