Hvala.
Želite da odgovorite ministru, dve minute.

Hvala vam poštovana predsedavajuća.
Gospodine ministre ne bih se ni javljao da me jedna druga stvar ovde nije zainteresovala i nešto bih vam skrenuo pažnju, doduše nema preterano veze sa vašom pozicijom ministra pravde, više kao člana saveta, ali pre toga želim da vam kažem da ste nam pročitali ta pisma, ali isto tako moram da vam kažem da isto to imamo i za prethodni zakon koji je rađen. Znate da je rađen u saradnji sa GIZ-om, znate da ga je podržala isto i USAID i tako dalje.
Ono što je suština, da mi ovde ne pričamo o načelno lošem zakonu, hoću da kažem da su oni podržali ovu opciju bez žalbe, a vi se sad zalažete za opciju sa žalbom. Samo se postavlja pitanje šta će zaista u praksi doprineti, a mi to naravno sada ne možemo da znamo. Ko će biti u pravu, nažalost, to će vreme pokazati, ali zbog nečeg drugog sam se javio za reč.
Kažete da, u prethodnom zakonu, kada su bila u pitanju odlaganja i da, naravno sud, zastajao i pravio probleme, mislim da to ne može sve biti materija regulisanja samog zakona. Zakon je predvideo što je predvideo, tako da nema odlaganja.
Mislim da u takvim slučajevima, koji će se pojaviti i u novom zakonu, niz nekih stvari, sud jednostavno neće raditi onako kako je to zakonodavac zamislio, zakonopisac ili Narodna Skupština. Mora da postoji kontrola od strane nadležnog višeg suda, Kasacionog suda, VSS i disciplinska odgovornost.
U slučajevima kada se ne primenjuje zakon nije na sudijama da ga tumače na loš način, nego da ga primenjuju.
Mislim da taj argument ne stoji i da pogotovo obratite pažnju za buduće oko primene ovog zakona da ono što se često dešavalo u praksi, da nespremno sudija primenjuje zakon na način kako je to predlagač zakona dao, stvara velike probleme u praksi.
Ukoliko se sada ne bude izvršila oštra kontrola same primene zakona, opet ćemo se naći u istoj situaciji da se određeni delovi apsolutno ne primenjuju. Zašto? Zato postoji samo jedan odgovor - praksa suda i naravno disciplinska odgovornost.

Zahvaljujem.
Ministre, tu bi završili krug.
Imamo puno ovlašćenih i biće prilike i jedan drugom ste objasnili suštinu.
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.

Zahvaljujem.
Uvažena predsednice, ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, danas kada raspravljamo o setu pravosudnih zakona i o kojima ćemo tek raspravljati u danu u pojedinostima, moram najpre da primetim da kada neki predlozi zakona dolaze od strane Ministarstva pravde, ako ništa drugo, onda bar očekujem da sve odredbe predloženih rešenja budu ustavne, što ovde nije slučaj, taksativno ću ih navesti u daljem dijalogu svoga izlaganja.
Sve danas predložene zakone, podelila sam u tri kategorije, prema nekim svojim ličnim merilima.
Što se tiče predloga zakona koje neću posebno komentarisati, to su oni koji se tiču, pre svega, Instituta pravosudne akademije, za koji, u najmanju ruku, lično uopšte, ne znam ko njega danas smatra, takav jedan institut održivim, kada predstavlja, ništa drugo do, najprostije rečeno, jedan protočni bojler za sticanje zvanja nosilaca javno-beležničkih i sudijskih funkcija, koja je sama obezvredila cilj, koja je inicijalno i postavila, o čemu postoje, inače i račun, postoje brojne kritike, ne samo od strane domaće stručne javnosti, već, prvenstveno, od strane međunarodnih organizacija.
Mislim da ste vrlo dobro upoznati sa takvim primedbama, a drugi predlog kom neću raspravljati, budući da takođe taj institut ne podržavam, jeste onaj predlog koji se tiče javnog beležništva i mislim da o stabilnosti, svrsishodnosti, bilo kog pravnog instituta, na kraju krajeva, govori broj izmena i dopuna zakona kojim se on uređuje.
Toliko o ova dva navedena, predložena rešenja, o kojima ništa detaljnije i u daljem toku izlaganja neću govoriti, iz razloga što ti instituti, budući da sam apsolutni njihov protivnik, ne zavređuju moju pažnju.
Dalje, u drugu kategoriju ulaze oni zakoni koji sadrže odredbe neustavnog karaktera.
Sadrže odredbe kojima se flagrantno krši Ustav, koje nas uče jednoj novini, kao što je to u nekim predloženim rešenjima koja ću taksativno naučiti, a to je zapravo da je Poslovnik iznad zakona, da je Poslovnik akt jače pravne snage od zakone, koje danas naučismo da je to ispod Poslovnika u hijerarhiji pravnih akata i kojim se, naravno, Poslovnikom u svako doba može derogirati zakon. Ovde ću se najduže i zadržati, no poći ću nekim redom.
Prvo jeste Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnom veću tužilaca. On u svom prvom članu, u ovako predloženom rešenju, glasi – sednice DVT su javne, a Državno veće tužilaca može odlučiti da sednica bude zatvorena za javnost, ako to nalažu interesi javnog reda ili zaštita tajnosti podataka, kao i u slučajevima određenim Poslovnikom.
Ovo je prilično nejasna odredba, preširoko postavljena, puna paušalija, uopšte se ne zna šta se zapravo to misli pod upotrebom te generalne klauzule, interesi javnog reda.
Osim toga, pozivate se na slučajeve određene Poslovnikom. Prema važećem Poslovniku o radu, Državnog veća tužilaca, o javnosti sednice, ona je regulisana članom 16. stavom 1, gde se u tom istom Poslovniku, u tom stavu 1. kaže – sednice veća su po pravilu zatvorene za javnost. Veće može odlučiti da pojedina pitanja razmatra na javnoj sednici. To je sve što važeći Poslovnik o radu DVT kaže na temu javnosti odnosno tajnosti sednica DVT.
U ovom članu, dakle na samom kraju kažete – u slučajevima određenim Poslovnikom, opravdano je moje pitanje jeste – kojim to Poslovnikom?
Možda nekim budućim, pošto važeći Poslovnik ovo apsolutno ne reguliše. Ako je budući, onda ste trebali da stavite i buduće vreme, Poslovnikom kojim će Državno veće tužilaca biti u obavezi da donese po stupanju ovog zakona na pravnu snagu.
Dakle, tih slučajeva na koje se pozivate, potpuno bes potrebno nema u važećem Poslovniku, dakle nema.
Zaštita tajnosti podataka, čini mi se nešto je što se podrazumeva. Ja sam uvek protivnik tog bes potrebnog ponavljanja, sada – zaštita tajnosti podataka, pa ako neko treba da zna Zakon o zaštiti podataka, moja pretpostavka jeste da su to stručna lica koja su i članovi DVT. Osim toga to se podrazumeva iz razloga što mi imamo važeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.
Moj zaključak po pitanju svega ovoga i moje potpuno opravdano pitanje jeste – kako je moguće da jedan poslovnik, da li je to Poslovnik o radu ili bilo koji drugi poslovnik, može da derogira zakon, čak na drugačiji način da uređuje zakonsku materiju, jel iz ovog člana, ovako predloženog rešenja to proizilazi.
Nije mi jasno zašto onda lepo nisu taksativno navedeni, recimo razlozi kada će javnost biti isključena, dakle, kada će se sednica DVT održavati u tajnosti i to tako što ćete to izričito navesti, sve te taksativne slučajeve, bilo zakonom, bilo što ćete obavezati DVT da u budućem Poslovniku to nešto učini.
Znate, te generalne klauzule, interes javnog reda ili kada je nešto određeno nečim uopštenim, nema apsolutno nikakvog smisla, jel izvinite, onda DVT u svako doba može da odredi diskreciono pravo i da se pozove na interes javnog reda i da isključi sopstvenu sednicu za javnost.
Kao i kod gotovo svih predloženih rešenjima o kojima danas raspravljamo, svuda stoji da se oni predlažu zarad veće transparentnosti. Apsolutno podržavam to uvođenje veće transparentnosti.
Međutim, moram da skrenem pažnju na tako nešto da ta transparentnost vidite već postoji, nije da ona nije postojala, pa sada mi činimo neki epohalan korak pa uvodimo transparentnost.
Recimo, daću vam jedan primer. Ukoliko, recimo, ja od DVT zatražim zapisnik, usvojen zapisnik sa neke iks, ipsilon sednice DVT, DVT ne mora da izađe u susret mom zahtevu jel tako, i može, kako će odlučivati? Odlučivaće tako što će doneti rešenje kojim će to odbiti.
Šta ću ja onda da uradim? Onda ću ja lepo da se žalim povereniku i moja žalba biće i osnovana, moja žalba biće i usvojena, jel to nije nikakav dokument koji DVT može sakriti, tako da tu određena javnost već postoji, određena transparentnost već postoji, tako da zapisnike sednice DVT može svako dobiti, ukoliko tako nešto i traži.
Imam jedno čisto tehničko pitanje ovde koje nije od malog značaja. Ukoliko je sednica javna, to predviđate ovako predloženim rešenjem i, recimo, toj sednici DVT hoće da prisustvuje 50 građana, ne pripadnika stručne javnosti, recimo 50 novinara, koga god, uzmite bilo koju cifru, gde će se, i u kojim prostorijama održavati sednica DVT?
Mislim da je to izuzetno bitno pitanje i naime, beznačajno zasigurno nije, jel ukoliko već ovim predviđate javnost sednice onda se ne možete pozivati na isključenje javnosti pod izgovorom tipa – pa eto to nismo regulisali, imamo manje kapaciteta, nedovoljna tehnička osposobljenost, nemamo prostorija itd.
Koliko ja znam, zajedno sa vama, znači vi ste po funkciji član DVT, ima 11 članova DVT i vi kada sednete u prostoriju u kojoj se trenutno održavaju sednice DVT prostorija je već puna, može još par vas da stane okolo i to je popunjeno.
Ja vas pitam, u slučaju javnosti, gde će biti održavane sednice DVT, evo, lično sam zainteresovana da prvu buduću javnu sednicu DVT prisustvujem.
Član 2. istog ovog predloženog rešenja glasi – odluke DVT moraju biti obrazložene, ako Poslovnikom nije drugačije određeno.
Ovo je flagrantno kršenje Ustava, ovo je neustavna potpuno odredba, ne može Poslovnik kao akt manje pravne snage da uslovljava zakon niti da uređuje zakonsku materiju i time derogira zakon, a ovim se to čini, jel eksplicitno kažete – odluke Državnog veća tužilaca moraju biti obrazložene ako Poslovnikom nije drugačije obrazloženo.
Molim da što pre ili usvojite amandmane kako bi se ovakva jedna neustavnost u potpunosti otklonila iz predloženog rešenja.
Osim toga, nije dovoljno da odluka bude samo obrazložena. Svaka odluka, pa i odluka državnog veća tužilaca, pored obrazloženja, mora da sadrži još nešto što sledi na posletku obrazloženja, a to je pouka o pravnom leku. Tim pre što Poslovnik o radu Državnog veća tužilaca, imam ga ovde upravo ispred sebe, reguliše u svom članu 21. i nije mi jasno, kada vi u predloženom rešenju kažete – odluka; da li pod time podrazumevate, pošto je prilično odredba nejasna i konfuzna, da li vi pod odlukom podrazumevate i jedan generički pojam gde obuhvatate i odluku, ali i rešenja pored zaključaka, mišljenja, znači, to su akti koje donosi Državno veće tužilaca ili samo konkretno mislite na odluku?
Ako mislite i na rešenje kao odluku Državnog veća tužilaca, izvinite, pored obrazloženja mora da sadrži i pouku o pravnom leku, a onda to mora i eksplicitno da stoji u ovako predloženoj odredbi.
Naravno, i na ovaj član, kao i na prethodni, podnela sam amandman i nadam se da ćete ga usvojiti, ne zato što je epohalan i zato što savršeno uređuje predmetnu materiju, nego je, ako ništa drugo, ustavan, za razliku od odredbe koja to nije.
Analogno svemu onome što sam rekla za Državno veće tužilaca, važi naravno i za Visoki savet sudstva. Tako da apelujem da usvojite amandmane i da jednostavno sebi učinite i spasete se od neustavnih rešenja. Zato nema potrebe da ovde posebno govorim o predloženom rešenju koji se tiče izmena i dopuna Zakona o Visokom savetu sudstva.
Što se tiče zakona o dopunama Zakona o Javnom tužilaštvu, on u svom predloženom članu 1. kojim se dodaje novi član 77a. u stavu 3. glasi: „Kandidat za zamenika javnog tužioca koji je završio početnu obuku na Pravosudnoj akademiji, nije dužan da polaže ispit koji organizuje Državno veće tužilaca, već se njemu kao merilo stručnosti i osposobljenosti uzima ocena sa završnog ispita na početnoj obuci na Pravosudnoj akademiji.“.
Ovde sam podnela amandman koji je upravo suprotnog rešenja od onoga što se u ovako predloženom rešenju nalazi, dakle, potpuno dijametralno suprotne sadržine, da kandidat bez obzira na ovo, je dužan da polaže ispit pred Državnim većem tužilaca, dakle, bez obzira na ocenu sa završnog ispita na Pravosudnoj akademiji.
Ovde moram pitati, bez ikakve ironije, izvinite, a ko on recimo položi završni ispit na Pravosudnoj akademiji sa najvišom ocenom, pa šta će za njega predstavljati jedan ispit pred Državnim većem tužilaca?
Kada se u predloženom rešenju koje se tiče izmena i dopuna Zakona o Pravosudnoj akademiji, pozivate na odluku Ustavnog suda, tu onda stoji da Državno veće tužilaca obavezno predlaže Narodnoj skupštini za prvi izbor za sudijsku funkciju, odnosno funkciju zamenika javnog tužioca, kandidate koji su završili početnu obuku na Pravosudnoj akademiji, ali da se zakonom mogu, pazite – mogu, propisati pravila na osnovu kojih bi Visoki savet sudstva, odnosno Državno veće tužioca, posebno vrednovao završenu obuku. Znači, upotrebljena je reč „vrednovao“. Vrednovati tu završenu obuku nije isto samo položiti ispit sa završenog ispita i ne polagati ispit pred Državnim većem tužilaca, nego eventualno da se taj završni ispit na Pravosudnoj akademiji vrednuje od strane Državnog veća tužilaca prilikom polaganja ispita, koji organizuje Državno veće tužilaca.
Što se tiče analiza rada Pravosudne akademije, mislim da sam rekla da postoje brojne kritike, kako domaće, stručne javnosti, tako i međunarodnih organizacija. U ovom momentu, ono u šta sam potpuno sigurna jeste da polaznici Pravosudne akademije nemaju niti nivo, niti dovoljan stepen obučenosti i osposobljenosti a da bi bez polaganja ispita pred Državnim većem tužilaca ušli u proceduru izbora zamenika javnih tužioca koji se po prvi put biraju. Zapravo sigurna sam da mnogi oni ne bi ni položili ispit koji organizuje Državno već tužilaca.
Pored toga što je ovakvo rešenje u najmanju ruku preuranjeno, meni lično izgleda kao jedan, pa da budem potpuno blaga, perfidan način, da određen broj ljudi, do neke iks, ipsilon, izmena i dopuna ovog predloženog rešenja, postanu nosioci pravosudnih funkcija, konkretno nosioci javnotužilačke funkcije.
Kada bi evo sad, u ovom momentu, anonimno anketirali polaznike Pravosudne akademije, svako od njih rekao bi vam da na toj Akademiji ništa naučili nisu, ali da je doživljavaju kao jednu formu koja će im pomoći da se domognu onog čemu teže, a to je jednostavno da postanu nosioci pravosudnih funkcija.
Program Pravosudne akademije ne pruža dovoljnu osposobljenost, to znate, posebno u parničnoj materiji. Na to je više puta ukazivalo i Društvo sudija, tako da ovakvo rešenje smatram preuranjenim, potpuno ishitrenim, jedino ukoliko bi se Pravosudna akademija i sadržinski i suštinski, dakle programski ojačala, onda bi možda i bilo predmetno da raspravljamo o ovako predloženom rešenju.
Ko je stavljen u neravnopravan položaj ovome, to je isto pitanje koje se može postaviti? Stavljeni su tužilački pomoćnici koji znaju svoj posao, koji dugo vremena rade, koji su napisali bezbroj optužnih akata, koji su doneli bezbroj rešenja o odbačaju, službenih beležaka o nepokretanju krivičnih postupaka koji vode dokazne radnje, samostalno za ona krivična dela za koja može da se izrekne kazna zatvora do osam godina, koji zastupaju optužbe, itd. Tako da, sa jedne strane mi imamo ljude koji su potpuno osposobljeni i koji su već daleko obučeniji od svršenih polaznika Pravosudne akademije.
Ključno pitanje jeste i sledeće. Zašto bi se više vrednovalo oceni sa Pravosudne akademije, to je moje pitanje vama, zašto bi se više vrednovalo oceni kandidata sa Pravosudne akademije, nego recimo tužiocu koji ima neposredan uvid u rad svog, na primer, tužilačkog pomoćnika?
I pored želje koja iz ovakvog rešenja proizilazi, ne može ni u kom slučaju da se jedan institut kao što je Pravosudna akademija stavlja iznad tužilaštva, a posredno se zaključuje da se ovim hijerarhijski i te kako stavlja.
Koliko znam, predavači na Pravosudnoj akademiji su javni tužioci. Tamo ima i zamenika javnih tužioca i naravno pitanje koje se opet logično nameće jeste sledeće, a zašto oni u svom organu, dakle zašto tužilac u svom organu, znači zašto tužilac u tužilaštvu ne može da da, recimo, ocenu svom pomoćniku koji želi da se kandiduje za zamenika javnog tužioca, a koja bi na isti način bila vrednovana kao i ocena sa Pravosudne akademije? Ovo tim pre što ukoliko tužilac može da vrednuje rad zamenika javnog tužioca, a zašto onda taj tužilac ne može da vrednuje rad tužilačkog pomoćnika?
Znate, postoji ona maksima – Ko može više, može i manje.
Ovde moram da postavim još jedno pitanje koje se tiče tog čuvenog ocenjivanja. Naime, a nema baš konkretno veze sa ovim, ali ima veze, recimo, sa Državnim većem tužilaca, čemu uopšte ocenjivanje od jedan do pet tužilačkih pomoćnika kada su ocene dobili kandidati koji su konkurisali za tužioce svih tužilaštva, ali recimo neke liste, za neka tužilaštva nisu otišla u Vladu Republike Srbije, a za ona koja su otišla, otišla su bez bodovanja.
Naravno, samo su sačinjene liste na osnovu bodova, što je analogno oceni, pa je na svakoj listi prvi onaj koji je dobio najveći broj bodova, ali ti bodovi su nevidljivi na nekakvim listama koje su otišle u Vladu Republike Srbije.
Da li to znači da će se bez obzira što je Vlada primila tako nešto, dakle bez bodova, u ovom momentu toliko i o transparentnosti koju upravo danas ovde treba svi da proklamujemo, a zna se da su prvi na listama oni koji imaju najveći broj bodova, tako su ocenjeni od strane svojih kolega, ipak postupiti u skladu sa zakonom i predložiti prve sa liste.
Naravno, volela bih i da znam da li ste vi kao član Državnog veća tužilaca po funkciji predložili da takve liste idu u Vladu Republike Srbije sa bodovima, pošto ste toj sednici Državnog veća tužilaca i prisustvovali.
Na samom kraju, osvrnula bih se i na zakon o kome će se danas najviše raspravljati, a to je naravno Zakon o izvršenju i obezbeđenju, za koji ću glasati. Za ostale teško da ću, ukoliko se amandmanima ne budu poboljšala rešenja, posebno ukoliko se ne budu otklonile neustavne odredbe.
Ono što je vidljivo i ono što treba pohvaliti u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, jeste već na samom početku promena naziva iz izvršitelja u javni izvršitelj.
Odmah je razgraničena isključiva nadležnost, to je jako dobro i sudu je u isključivu nadležnost stavljeno izvršenje izvršnih isprava u vezi sa porodičnim sporovima i vraćanja na rad, dok su sada javni izvršitelji, a ne samo izvršitelji isključivo nadležni za izvršenje ostalih izvršnih isprava, da ih sada sve ne nabrajam.
Posebno što ja cenim kao dobro rešenje jeste uvođenje žalbe kao pravnog leka, tako da su sada u ovom izvršnom postupku pravni lekovi i žalba i prigovor, dok vanredni pravni lekovi nisu dozvoljeni, a prema važećem zakonu, još uvek važećem i u ovom momentu, postojao je samo prigovor o kome je rešavao sud koji je donosio rešenje i koji je odlučivao o tom prigovoru.
Budući da mi ovde ističe vreme i da neću moći reći sve šta mislim o Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, koji generalno smatram dobrim zakonskim rešenjem, zadovoljstvo mi je što imamo i dan u pojedinostima gde možemo lepo i taksativno preći sve odredbe zakona, pa u tom danu nešto više o svim predloženim rešenjima i amandmanima za koje sam sigurna da ih morate prihvatiti. Hvala.

Hvala, vreme ste potrošili. Zahvaljujem.
Reč ima ministar Selaković.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvek uživam u žaru rasprave u koju pojedini poslanici nekada uđu i to je prava skupštinska rasprava i volim kada tako i izgleda.
Rečeno je nekoliko stvari na koje ću se osvrnuti i visoko uvažavajući i ceneći pravničko iskustvo i pravničko obrazovanje uvažene prethodnice, mislim da se vredi osvrnuti na to.
Naravno da je reč, kada govorimo i o predloženim izmenama i dopunama Zakona o visokom savetu sudstva i Državnom veću tužilaca, da eventualno usvajanje ovih predloga zakona podrazumeva za sobom obavezu donošenja izmenjenog Poslovnika, odnosno izmena ili dopuna Poslovnika o radu. Svakako da je to nešto što se podrazumeva, kao što čusmo da se podrazumeva zaštita podataka o ličnosti, a imamo niz državnih organa koji to ne podrazumevaju, pa ako ne piše izričito u zakonu, tu obavezu ne poštuju.
Ukoliko mislite da je preširoka odredba u kojoj se može isključiti javnost, ja očekujem da vidim amandman gde će biti taksativno nabrojani slučajevi u kojima javnost može da se isključi. Pa, imamo još uvek mogućnost i delovanja preko odbora. Što se mene tiče, apsolutno nemam nikakav problem s tim, imajući u vidu i strategiju prema kojoj ministar pravde, ko god to bio, nakon promena Ustava više neće biti član ni Visokog saveta sudstva, a da li će biti DVT-a, to ćemo videti s obzirom da tužilaštvo ne uživa nezavisnost kao sudstvo, pa prema tome i treba da bude drugačije tretirano i u drugačijem položaju.
Gde će biti održavane sednice DVT ili VSS? Odmah da vam kažem nešto što mislim da je mnogo dobro. Naime, DVT, a uveren sam i VSS, će od polovine sledeće godine dobiti smeštaj u možda najboljoj zgradi pravosudnih organa u Beogradu, u Katanićevoj ulici, tik uz Hram Svetoga Save. U takvoj zgradi nalaziće se i prostorije koje mogu da prime i više desetina, pa i do stotinu ljudi. Tako da, neće biti nikakav problem održavati sednice kojim želi i stotinu ljudi ili 150 ljudi da prisustvuje u toj zgradi, za razliku od sadašnje zgrade u kojoj, u dobroj meri takvi uslovi za rad ne postoje. Mada, vrlo dobro znate da su i do sada čitavom nizu puta održavane javne sednice, pa nije postojao ovaj problem nikada do sada. Dakle, kao što sam rekao, biće menjan Poslovnik o radu i DVT i VSS.
Kada su slučajevi u kojima javnost treba da bude izuzeta? Naravno, kada je u pitanju većanje i glasanje uvek, naravno kada je u pitanju odlučivanje u disciplinskim postupcima.
Kada je reč o primedbi da svaka odluka DVT ili VSS treba da sadrži pouku o pravnom leku, možda sam vas pogrešno čuo, ali tako sam čuo, u redu, dakle, pravni akti koje donose Visoki savet i Državno veće jesu po svojoj prirodi odluke. Mnogi od njih ne sadrže pouku o pravnom leku zato što je posebnim zakonima jasno predviđeno kada na odluku VSS ili DVT postoji pravo na pokretanje upravnog spora. Niti su sve odluke po svojoj prirodi takve da one treba da sadrže i mogućnost izricanja pravnog leka, pa i pouku o samom pravnom leku.
Zanimljiv mi je deo rasprave koji se ticao usklađujućih izmena i dopuna Zakona o javnom tužilaštvu, pretpostavljam i Zakona o sudijama, jer otprilike i jedno i drugo je saobrazno. Ja pokraj sebe ovde imam dva dopisa. Jedno je uputilo Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika Srbije, drugo je uputila Asocijacija pravosudnih savetnika Srbije. Nakon dobrih i plodotvornih sastanaka koje smo imali sa rukovodstvima ova dva strukovna udruženja, postoji potpuna saglasnost kada je u pitanju predloženi tekst zakona i spremnost, kako VSS, tako i DVT, da u najtešnjoj saradnji sa predstavnicima ovih udruženja budu izrađeni podzakonski akti koji će definisati način polaganja ispita i sadržinu toga ispita.
Daću vam samo jednu stvar kao primer. Ako se sudijskim i tužilačkim pomoćnicima omogućava da polažu identičan ispit kao što su ga polagali i polaznici početne obuke Pravosudne akademije, ne vidim zašto bi to bio problem. Uostalom, programski savet u potpunosti, a upravni odbor u ubedljivoj većini Pravosudne akademije imenuju VSS i DVT.
Da li Pravosudna akademija treba da radi bolje? Apsolutno sam saglasan sa vama. Da li smo mogli nekada da vodimo polemiku o tome da li ona treba da postoji ili ne? Da. Danas EU i Evropska komisija, a naročito Direktorat za pravosuđe, od nas zahtevaju, dakle, zahtevaju da Pravosudna akademija postane jedini način ulaska pravosudnih funkcionera u naše pravosuđe.
Da li je to dobro ili nije? Nažalost, izgubili smo mogućnost da više polemišemo o tome. Na nama je da to poboljšamo što možemo više. Uz ovakva rešenja, mi ostavljamo mogućnost ljudima koji su ušli u naš pravosudni sistem kao sudijski ili tužilački pomoćnici pre nastajanja Pravosudne akademije da imaju ravnopravan tretman. I to će im se naročito kroz pravilnike o ispitima i omogućiti.
Postavljeno je jedno u nizu pitanja – zašto bi se više verovalo oceni koja se dobije od ispitne komisije na Pravosudnoj akademiji nego, recimo, javnom tužiocu ili zameniku? Reći ću vam zašto. Zato što nam je više od 98% sudijskih i tužilačkih pomoćnika bez argumenata ocenjeno ocenom „naročito se ističe“. Sistem ocenjivanja je u potpunosti obesmišljen. Ja sam rekao – više od 98%, a to znači sigurno i 99%. Da li je to verodostojno, da li je to smisleno, da li je to argumentovano?
Visoki savet je radio dugo na izradi Pravilnika o vrednovanju sudijskih pomoćnika. Došlo se, uz veliku pomoć i učešće i Asocijacije pravosudnih savetnika Srbije i Udruženja sudijskih i tužilačkih pomoćnika, došlo se do poslednjih rešenja koja uživaju podršku svih činilaca koji su učestvovali u izradi. Mislim da je to veliki, kvalitativni pomak koji predviđa jedan mnogo bolji sistem ocenjivanja.
Ali, dozvolićete, postoje u našem sistemu sudijski, tužilački pomoćnici. Tu još uvek nemamo razrađen taj sistem. Postoje sudijski pomoćnici koji nikada ne žele da postanu sudije. Postoje ljudi koji u svojstvu savetnika u Vrhovnom kasacionom sudu odlaze u penziju.
Mi moramo da jačamo karijerni sistem napredovanja među pravosudnim službenicima. U tom smislu, a na osnovu poslednjeg sastanka koji su predstavnici sindikata pravosuđa imali sa predsednikom Vlade Srbije Aleksandrom Vučićem, tokom prošle nedelje, nedvosmisleno je zaključeno da ćemo u narednoj godini otpočeti rad na izradi posebnog zakona o pravosudnim službenicima, čime bi se ova kategorija zaposlenih lica u sistemu države izvukla iz državno-službeničkog sistema i formirao poseban pravosudno-službenički sistem. Takav sistem će omogućiti ovo što sam rekao, a to je da imate karijerne pravosudne službenike, karijerne sudijske i tužilačke pomoćnike, kojima nije cilj da postaju funkcioneri, odnosno da postanu nosioci pravosudnih funkcija.
To je razlog zašto smo mi u situaciji da se više oslonimo, ali samo kod nekih, i to moram da napomenem, iako ste rekli da nećete govoriti o predloženim izmenama i dopunama Zakona o Pravosudnoj akademiji, osvrćući se na izmene i dopune Zakona o javnom tužilaštvu, vi ste u dobroj meri govori i o Pravosudnoj akademiji, kao i o predloženim izmenama i dopunama.
To što je neko dobio odličnu ocenu na završnom ispitu posle završene početne obuke Pravosudne akademije ne znači da će biti predložen za sudiju osnovnog ili prekršajnog suda, niti za zamenika osnovnog javnog tužioca. To je samo jedno od merila koje se uzima u obzir. Negde će se desiti da bude predložen kandidat koji nije završio početnu obuku Pravosudne akademije. To je i razlog zašto smo i pored saglasnosti oko toga kako načelno treba regulisati, kroz pravilnike VSS-a i DVT-a, ispit, ova pitanja zajedno sa tužilačkim, odnosno zajedno sa udruženjima tužilačkih i sudijskih pomoćnika i asocijacijom pravosudnih savetnika…
To je jedan od razloga zašto oni u svojim pismima ističu potrebu da „vakacio legis“, dakle početak primene ovog zakona, bude od 1. septembra sledeće godine. Ja tu njihovu primedbu, odnosno tu njihovu sugestiju apsolutno podržavam. Potrebno je dovoljno vremena da se organizuje i da se na pravi način propiše i organizuje polaganje ovih ispita. Mislim da će to biti urađeno na način koji će apsolutno uzeti u obzir interese svih učesnika u ovom poslu i da ovde nemaju ni sudijski ni tužilački pomoćnici. Da se razumemo, i prethodna govornica i ja pripadamo generacijama koje su završavale pravni fakultet u vreme kada nije postojala Pravosudna akademija i ubedljiva većina naših vršnjaka jesu ljudi koji su sada već iskusni i dobri sudijski i tužilački pomoćnici, koji u našim pravosudnim organima rade po sedam, osam, devet, deset godina i koji nisu imali prilike da budu predloženi za sudijsku ili javno-tužilačku, odnosno funkciju zamenika javnog tužioca.
Prema tome, njihovi interesi će ovde svakako i te kako biti uzeti u obzir i ovde nema razloga za brigu o njihovoj diskriminaciji. U jednom razgovoru sa njima ja sam im rekao – kolege da li biste vi nešto imali protiv ispita, gde bi se unapred objavio po pet, šest meseci, godinu dana set od 500 ili 1.000 mogućih pitanja? Kaže – ne bismo. U čemu je problem? Ko zna odgovore na ta pitanja, kod njega nije ni problem.
Druga stvar, neko ko je dobio na Pravosudnoj akademiji trojku, on može da polaže ovaj ispit. Opet kažem, ako se organizuje ispit na isti način kao što je završni ispit na Pravosudnoj akademiji, pa šta ko ima protiv toga? Dakle, neka to regulišu sa Visokim savetom i Državnim većem udruženja. Od mene imaju apsolutnu podršku u tome, a što se tiče Pravosudne akademije i njenog delovanja, mislim da ga treba unaprediti i da ga treba učiniti još boljim.
Pogledajte jednu stvar vrlo važnu i posle odluke Ustavnog suda interesovanje ljudi za upis na Pravosudnu akademiju ne opada. Taj podatak ipak nešto govori.
Okončao bih nečim što nije tema ove sednice, ali će biti tema neke od narednih sednica. Po Ustavu Republike Srbije predlagač kandidata za javnog tužioca je Vlada. Ulogu predlagača, dok se ne promeni Ustav, Vladi Republike Srbije neće promeniti niko, dok se ne promeni Ustav.
Državno veće tužilaca je imalo zadatak da utvrdi koji su to kandidati koji zadovoljavaju uslove da budu birani na tu funkciju. Ko će biti izabran odlučiće Narodna skupština. Možda će se dogoditi da Vlada identičnu listu prosledi Narodnoj skupštini, možda neće.
Podsetiću vas, malo manje od decenije i po kako je Vlada preuzela sebi nadležnost da ona bira tužioce, i to ne javne tužioce, nego i zamenike, pa je to bilo ocenjeno neustavnim. Ovakav sistem, a u skladu sa direktivama Saveta Evrope koje kažu da između, i to ne samo za javne tužioce, nego to kažu i za sudije, organa koji predlažu kandidate za pravosudne funkcionere i onoga koji bira treba da postoji stručno telo koje će utvrditi ispunjenost uslova za obavljanje te funkcije. U ovom slučaju to je apsolutno ispoštovano od strane Državnog veća tužilaca.
Dakle, nije Državno veće tužilaca to koje predlaže kandidate, odnosno kandidata. To je posao Vlade, i to u Ustavu jasno piše. Dokle god se Ustav ne promeni, to će tako da bude. Da li postoje javna tužilaštva za koja nisu predloženi kandidati od strane DVT-a Vladi? Postoje i mislim da ništa ne treba osuđivati unapred, jer Državno veće tužilaca uvek može za ta tužilaštva da pozove na dodatne razgovore one kandidate koji su već prošli kroz razgovore sa komisijom. Mislim da će to DVT i uraditi i više sam zato da to uradi.
Što se tiče izbora javnih tužilaca, isključivo nadležan da predloži je Vlada, isključivo da bira je Narodna skupština. Moje mišljenje, skromno pravničko, jeste da to ne treba menjati. Javno tužilaštvo nije nezavisno, ono je samostalno. Javni tužilac je samostalan u konkretnom predmetu kada postupa. Politiku krivičnog gonjenja donosi izvršna i zakonodavna vlast.
Znate, u Srbiji, time ću okončati, postoji jedna tendencija u dugom nizu godina, da svako sebi dodaje prefiks nezavisnog. Samo niko nije nezavisan kada iz budžeta treba da primi pare. Tu niko nije nezavisan.
Dakle, uveren sam da sam makar na neka pitanja koja ste postavili dao odgovore. Da li ste zadovoljni ili ne, vi ćete to pokazati kroz nastavak rasprave i kroz vaše pravo poslaničko da glasate, a u svakom slučaju zahvaljujem i na onome što ste rekli, kada je u pitanju Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju. Ne umanjujući značaj ovih predloga zakona, mislim da je to najveći i najznačajniji zakonodavni projekat sa kojim smo izašli pred poslanike u Narodnoj skupštini. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine ministre.  
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić, replika.
Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.
Ja ovde moram da kažem, ja i ministar se očigledno nismo ovde razumeli, pošto je izneto mnogo stavi koje ja uopšte nisam spominjala, a bila sam pak prilično konkretna kada sam postavljala pitanje, izlagala svoje nedoumice.
Krenuću od ovog postavljenog, uopšte nisam govorila o načinu predlaganja javnih tužilaca, da li to predlaže Vlada, da li ih bira Narodna skupština. Ako već govorimo danas u smislu svih ovih seta zakona gde je zajednički imenitelj transparentnost, ja sam vas onda samo pitala – zašto su liste otišle u Vladu Republike Srbije bez bodova, a otišli su bez bodova. To je bilo moje eksplicitno pitanje, niste mi odgovorili na to pitanje. Nije takva praksa, ali dobro.
Što se tiče vašeg pitanja, što je amandmanom, nisam navela taksativne slučajeve, pa eto, ja sam smatrala da će predlagač da ih navede, a ne da se poziva na interese javnog reda. Nije moje ovde da predlažem, mogu naravno, ali mogli ste već i vi ukoliko ste već došli sa ovim predlozima zakona.
Što se tiče udruženja za koje kažete sudijskih i tužilačkih pomoćnika i ostalih strukovnih udruženja da oni zapravo nemaju ništa protiv. Ja nemam ništa protiv što oni nemaju protiv. Ja jesam advokat po profesiji, ali nisam njihov zastupnik u Narodnoj skupštini, već iznosim svoj lični stav. Ja sam protiv ovakvog načina. Znate. Ja nisam ovde glasnogovornik nikakvih udruženja. Moj stav da iznesem ono što mislim, a u pravosudnoj akademiji ja ne mogu da kažem ništa dobro kad ne mislim ništa dobro i treba da…jednostavno.
Dalje, vi govorite, na tehničko pitanje, kažete od polovine sledeće godine.

Vreme. Zahvaljujem, gospođo Batić.

…izvinjavam se, a šta ćemo do polovine sledeće godine? Zahvaljujem.