Hvala, predsednice, uvaženi gospodine Vučeviću, članovi kabineta, koleginice i kolege narodni poslanici, građani Srbije. Istini za volju, mislila sam da ću govoriti juče, kada je bio 1. maj toliko puta pomenut, u različitima kontekstima, samo ne u onom što bazično jeste.
Gospodine Vučeviću, izašli ste sa ekspozeom koji tokom jučerašnjeg dana nije bio kritikovan, jer verovatno u njemu i nema ništa što bi neko mogao da kritikuje ili vam ponudi neko bolje rešenje za sve oblasti kojima ste se bavili u svom ekspozeu. Kritikovani ste bili, politički pre svega, i to sa jednog, ja bih rekla, lokalnog nivoa, što mi je malo u startu bilo čudno, dok nisam shvatila da je posledica uključenog mikrofona i trke za prevlast u Novom Sadu. Nije to zabranjeno, samo je malo nelogično i prilično politički, da ne kažem neku tešku kvalifikaciju, ali neiskusnu.
U ovoj sali smo juče čuli da niste dovoljno rekli o borbi protiv nasilja, da niste dovoljno rekli o tome da treba zaustaviti vršnjačko nasilje, da niste dovoljno rekli o tome da treba zaustaviti femicid, da niste dovoljno rekli na temu Kosova i Metohije, a suštinski jeste.
Ono što je najtužniji momenat jeste da ste kritike trpeli od onih koji su, nažalost, nasilje kao model ponašanja uveli u Srbiju, i to ne juče. Ja ću se sasvim svesno vratiti nekoliko godina, pa i decenija unazad, da objasnim odakle nam taj narativ koji je nasilni.
Možda vi niste u svom ekspozeu napisali kako se protiv nasilja treba boriti, ali ste svojim dostojanstvenim stavom, dok ste čitali ekspoze, kada je ispred vas iskočio jedan od kolega, pokazali šta znači dostojanstvo, šta znači nereagovanje na nasilje i šta znači svest o tome da imate važan posao pred vama, a ne nikakvu platformu koja treba da objasni da umete da budete agresivniji.
Ako govorimo o vršnjačkom nasilju, a morali bi, onda ću podsetiti sve svoje kolege da smo i mi model ponašanja, i to loš. U eri u kojoj društvene mreže prate sve što se dešava u ovoj sali, ako mi očekujemo da smanjimo nivo agresije na način što ćemo da otmemo toalet papir i njime zaspemo predsedavajući sto, onda se ja izvinjavam, ali to postaje jedna, za decu bar simpatična, vrsta ponašanja koju treba primeniti.
Vi ste pokazali juče da čak i u odnosu na nekog ko vam je, hajde da kažem, nevaspitan kolega, umete da ostanete vaspitani i to jeste model ponašanja koji treba da prepišu deca, da ne morate uvek da reaguje na nevaspitanje nevaspitanjem, ali da kao roditelji morate da objasnite svojoj deci da nevaspitanje nije ulaznica ni za šta.
Kažu da niste dovoljno rekli ni o femicidu, a i on je posledica jedne teške atmosfere u društvu, nekih kompleksa koji se pojave i uglavnom reflektuju nasiljem prema ženama, sa najčešće tragičnim ishodima. Na to smo svi nekako nemi u predfazi i zgroženi kad se dogodi. Ja sam sigurna da ćete sa vašim kabinetom i te kako razmišljati o unapređenju zakonskih rešenja koja će to popraviti, zaustaviti i mi ćemo vam u tome pomoći kao parlament Srbije.
Optuženi ste da niste dovoljno rekli kada je u pitanju Kosovo i Metohija, da ste samo rekli da nam se dešava nepravda, ali ste optuženi od onih čiji je maksimum odbrane Kosova i Metohije bio moleban. Da vam nešto kažem, kada na ovaj način razgovaramo o Kosovu i Metohiji, istina je, potpuna je nepravda, potpuno smo nemoćni kada su u pitanju predstavnici u Savetu Evrope, potpuno smo nemoćni kada su u pitanju ljudi koji su davno plaćeni nekim, uglavnom albanskim, parama. Ali nismo krenuli ka Hramu Svetog Save, da se tamo pomolimo da sve to stane, nego smo krenuli u diplomatsku borbu i možda je na kraju i dobijemo. Jedno je sigurno, ako ćemo kritikovati vašu politiku o Kosovu i Metohiji ili našu kao vladajuće većine, onda moramo da se setimo svega što je definicija politike svih drugih, i potpuno je isti odnos kada su u pitanju sve teme na bazi kojih ste probali da budete kritikovani vi i članovi vašeg kabineta.
Podsetiću da u ovoj sali nema političkih amatera i, ako ih ima, jako ih je malo. Svi su manje-više ili pripadali tom starom DOS-u ili bar glasali za njega, ako nisu imali šansu da budu lideri ili funkcioneri. A DOS je na vlast došao tako što je gorela Skupština Srbije, pa kad jednom postavite taj model, on onda postane nešto što jedino znate. Ikona tih petooktobarskih promena je, ako se sećate, a verujem da se vi sećate, bio izvesni Džo bagerista, za koga nisam sigurna, mislim da čovek nije živ, pa se izvinjavam porodici što ga pominjem, ali prosto je imao svoju istorijsku ulogu, čak je i on, kao najistaknutiji u tom delu promena, bio vidno razočaran svim onim što je doveo na vlast.
E, mi smo danas, 24 godine posle, izloženi nekim kritikama koje se tiču i puta u Evropsku uniju, a setite se, put u Evropsku uniju bila je krilatica na kojoj je smenjen, kako su ga tako žargonski zvali, režim Slobodana Miloševića. E sad bi ti Evropejci, koji su obećavali zlatna brda i doline, nas da optuže što smo tako tvrdi na tom evropskom putu, uprkos činjenici da tamo nemamo neke prijatelje.
Pa ste u tom kontekstu juče kritikovani i što je na galeriji bio diplomatski kor. Ja razmišljam ko je sedeo na galeriji kada je ekspoze podnosio prvi, kako su ga tada zvali, demokratski premijer. Opet diplomatski kor. Ali je, izgleda, u to vreme američki ambasador bio bolji nego ovaj danas. Nekako je bio bliži tom bloku ili ih je, pak, doveo na vlast. E, danas ovaj američki ambasador ipak nešto radi što se ne dopada, pa je on malo manje važan, ali ja nisam neko ko je hipersenzitivan sada u odnosu na bilo kog ambasadora, pa ni američkog, samo pokušavam da podsetim građane Srbije koliko je licemerja u tim našim diskusijama na temu budućeg kabineta, gospodine Vučeviću.
Šta ćemo sad? Mi da izaberemo Vladu, a vi kolege da se zamislite oko toga šta treba suštinski da radite kao narodni poslanici. Prvo da naučite da kad neko govori vi ga ne prekidate, jer taj neko ne prekida vas apsolutno nikada. To što ste navikli da dobacujete meni lično ne smeta, čak mi je simpatično, da ne kažem da mi dozvoljava slobodu da se osećam čak i superiorno. Ali, to je nevaspitano, i to je ono o čemu sam pričala na početku. To je nevaspitanje, koje postaje model ponašanja naše dece, naših sugrađana, bez razlike gde se nalazili. I mnogo više je to model nego sve ostalo što ste navodili kao model ponašanja, iako je loše, zato što naše ponašanje ume da se pojavi i u drugom dnevniku na nacionalnoj televiziji, a sve ostalo da biste pratili, morate da pustite taj kanal. Sve ostalo je stvar izbora, a ovo je ipak nacionalna televizija.
Konačno, razgovaralo se ovde i o moralu. Opomenuti smo da nema morala. Znate koji je nivo morala bio kada smo te 2000. godine prodali predsednika Savezne Republike Jugoslavije? Znate koji je nivo morala bio kada smo čuli da o svemu što se desilo novi predsednik nije bio obavešten? To mora da je gornja granica moralnosti po reperima onih koji bi danas da objasne šta je nemoral.
Da ironija bude kompletna, nije sramota posle 24 godine biti neko ko je prepoznao da je bio u zabludi, da je ta politika bila pogrešna, da je treba promeniti. Sramota je zaboravljati takve stvari samo zato što smo se presvukli. Sada se zovemo malo drugačije, sada više nemamo te boje, imamo neke druge i sve ćemo to da saspemo u lice vladajućoj većini 1. maja, za koji kažu to je praznik rada, neradni dan.
Što se tiče Socijalističke partije Srbije, da juče nismo sedeli u parlamentu, mi bi svakako svi zajedno sedeli negde drugo, jer je 1. maj iz ugla autentičnih levičara praznik rada koji okuplja radne ljude ne da obrnu ni pile, ni prase, ali mogu, nego da sednu i razgovaraju o svom drugarstvu, o svojoj saradnji, o svojoj sabornosti.
Gospođo Brnabić, činjenica da ste na 1. maj zakazali sednicu parlamenta mogla je da bude jasna poruka da želite u parlamentu sabornost, ali vam to ne vredi mnogo. To smo uvežbali za proteklih mesec i po dana. Koliko god vi imali potrebu da ovaj dom bude ono što on jeste, uvek ima onih koji imaju potrebu da ga unize i pretvore u ono u šta ne sme nikada da se pretvori. Sve pod plaštom borbe protiv femicida najoštrije kritike, lična obraćanja, pa i uvrede smo čuli na račun žena koje će biti u Vladi Republike Srbije, odnosno u Kabinetu Miloša Vučevića. Opet jedno sa drugim ne ide pod ruku.
Međutim, ono što ja moram da konstatujem jeste da i po mom ukusu je, gospodine Vučeviću, možda moglo da bude malo više žena u vašem kabinetu, ali vi imate pravo da izaberete saradnike. Evo, neko mi kaže - biće. Ja čvrsto verujem da hoće. Ovo je vaša prva Vlada, biraćemo mi i neke druge, pa imamo kad.
Evo, potpuno ste u pravu, SPS je dao prof. Slavicu Đukić Dejanović i to, uprkos tome što možda mislite da smo mogli i drugačije, ja ipak mislim da je najbolji izbor.
Ovde se čula kritika i na račun Ivice Dačića, ali me ne tangira, iskrena da budem, zato što već tri dana, od kada ste objavili sastav svog kabineta, ja slušam zadovoljstvo pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova zbog činjenice da će Ivica Dačić da se vrati na čelo tog resora, što znači da, uprkos vašim ambicijama, gospodo… Sačekaću ja sve da čujem. Trebalo je pitati ko se kome više sviđa, ali jedna stvar koja i dalje treba da se uradi jeste da shvatimo da Skupština Srbije donosi zakone koji u dobroj meri, da ne kažem u potpunoj, diktiraju kvalitet života građanki i građana Srbije.
Zato, gospodo budući ministri, očekujem da sa puno svesti u ovoj fazi kada preuzimate svoje pozicije, pošto nas je vreme nekako naučilo da svaki mandat počne na jedan način, a onda se dogodi nesreća poput Kovida ili sukoba u Ukrajini, koji promeni put ili diktira nešto novo, nadam se da ovo neće biti Vlada kojoj će trasu koju ste zacrtali, gospodine Vučeviću, nešto poremetiti, jer je trasa koju ste zacrtali dobra za građane Republike Srbije i, konačno, za nju smo kao vladajuća većina dobili poverenje i to ne malo.
Moramo imati odgovornosti prema onim ljudima koji nisu glasali za nas, jer je očigledno da su nečim bili nezadovoljni, pa su probali da alternativu za nas nađu negde. Koliko su uspeli, shvatiće oni jer će se ovaj broj građana koji ukazuju poverenje, sigurna sam, promeniti na sve strane.
Neki naredni izbori, možda čak i ovi lokalni, će pokazati koliko nas u datom trenutku nisu dobro razumeli.
Ono što ću svakako da vas molim, i sa tim ću negde i završiti, jeste da u ovom mandatu obratite pažnju na jednu kategoriju ljudi koja je nepravedno zaboravljena – kategorija raseljenih Srba koji su bili zaposleni ili u javnom sektoru ili u nekada javnim preduzećima kojih više nema.
Njihova novčana naknada je određena nekom odlukom Vlade čak 2008. godine ili možda i 2006. godine, ne sećam se tačno, i ona je krajnje nepravedna u odnosu na te ljude koji su svoj radni vek negde proveli, nešto radili i ostali bez mogućnosti da ostvare svoje pravo na penziju. Čak i ako ga ostvare, sa tim prosekom koji imaju zbog te novčane naknade, to uglavnom budu minimalne penzije.
Surova se privatizacija desila u centralnoj Srbiji, ali još surovija rasprodaja svih naših fabrika dogodila se u južnoj srpskoj pokrajni pod patronatom Aljbina Kurtija. Ljudi koji su te fabrike gradili nisu imali pravo ni na kakvu naknadu niti ih se iko setio. Čak ni na kakvu naknadu nije imala pravo ni država Srbija, koja je apsolutno bila vlasnik svih tih fabrika koje su privatizovane mahom strancima ili lokalnim albanskim kriminalcima, pa ušle u preprodaju.
Tih ljudi nema mnogo. To je možda dvadesetak hiljada, ali vas molim da se njima pozabavimo na način na koji oni to zaslužuju, da im obezbedimo uslove da dostojanstveno sačekaju svoju starost i sačekaju neko vreme kada ćemo obezbediti uslove da se možda i vrate svojoj kući.
Ono što mi se naročito dopada jeste da ste imali jedan ton nacionalno odgovoran i dobro je što je tako. Dobro je i što ste na glas rekli, da svi vidimo i u kom smeru idu težnje nekih koji bi da nas vrate na neke stare puteve i nas koji smo prepoznali pokušaj da se ponovi jedna istorijska greška i nećemo je dozvoliti.
Vama i vašem kabinetu svakako želim uspešan rad. Socijalistička partija Srbije će bez sumnje glasati za ovu Vladu i biti partner iz ugla poslaničke grupe, baveći se čak i predlozima određenih zakona za koje mislimo da su nepravedno prošli put izostali da budu na dnevnom redu, ali zaslužuju da se tamo nađu.
Oni se tiču i žena i majki i svih posebnih kategorija, socijalno ugroženih ili važnih kojima se moramo baviti studioznije nego što smo to do sada uradili. Sada smo postavili okvir, ali nam trebaju finese zato što svaki zakon koji donesemo kada u primeni pokaže da mu fale finese, onda je naša obaveza da ga unapredimo.
Radovaću se jer će to verovatno biti jedan od zakona koji će imati apsolutnu podršku. Ako se to ne dogodi, onda će se jasno videti da je sva priča o tome bila samo suva politička demagogija i pokušaj da se pokupe određeni glasovi sa levice, jer čulo se kroz ove diskusija da ima i većih levičara od socijalista, ali bogami i većih radikala od gospodina Šešelja. I on bi ostao u čudu da je čuo kako neki koji su se zdušno borili protiv njega danas govore njegovim rečnikom, pa čak nije ni modifikovan.
Hvala vam.