Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Ljupka Mihajlovska

Govori

Hvala predsedavajući.

Pa, evo koleginica se ovde posebno osvrnula na smanjenje siromaštva, a mi znamo da prema svim relevantnim izveštajima osobe sa invaliditetom su kategorija stanovništva koja je u najvećoj meri u riziku od siromaštva, odnosno jedna od najsiromašnijih kategorija građana.

S tim u vezi, vi znate da postoji budžetski fond za zapošljavanje i profesionalnu rehabilitaciju osoba sa invaliditetom i taj fond se zapravo najviše, trebalo bi, najviše puni sredstvima koja poslodavci, odnosno biznis sektor uplaćuje kada ne zaposli osobu sa invaliditetom.

Tačnije, prema Zakonu o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom svaki poslodavac koji broji više od 25 zaposlenih, dužan je da zaposli jednu osobu i onda na svakih narednih 50 još jednu osobu.

Vi znate da imamo velike poslodavce, kao što su NIS, „Telenor“ i mnoge druge kompanije, koje broje preko nekoliko hiljada zaposlenih. Ono što jeste problematično sa ovim fondom, jeste nekoliko stvari. Najpre, mi smatramo da, ja i kolege iz moje poslaničke grupe, smatramo da ne treba teret zapošljavanja osoba sa invaliditetom da padne na biznis sektor, već time treba da se bavi prevashodno država.

Smatramo, takođe, da su ovim dodatno opterećeni poslodavci, ali ono što je veći problem je, što je inicijalni zakon o profesionalnoj rehabilitaciji prodrazumevao da je visina tih penala, u iznosu od tri minimalne zarade Republike Srbije, što je negde oko 70 hiljada dinara, a sada po novim izmenama zakona to je 50% od jedne prosečne zarade u Srbiji, što znači da je oko 20 hiljada dinara.

Ovim smanjenjem praktično je onemogućeno zapošljavanje osoba sa invaliditetom, budući da je svakom poslodavcu jeftinije da plati mesečno penale za nezaposlenu osobu, nego da uposli osobu čak i po ceni minimalne zarade.

Ono što je još veći problem jeste, što mi u ovogodišnjem budžetu vidimo da je u okviru ovog fonda izdvojeno svega jedna milijarda i 250 miliona dinara. Nama je gotovo neverovatno da poverujemo u to da su prihodi u tom fondu tako mali, ali naravno mi to možemo samo da nagađamo, s obzirom na to da mi nismo dobili izvršenje budžeta i da mi ne znamo koliko zapravo se slije na godišnjem nivou novca na ime penala za nezaposlene osobe sa invaliditetom.

Mi bi smo jako voleli da dobijemo tu informaciju, jer smo pokušavali i kroz zahtev za informacije od javnog značaja, prebačeni smo te na Poresku upravu, te na Ministarstvo finansija, Ministarstvo rada, nikada nismo dobili precizno koliko se novca sakupi, a s obzirom na to da i poslodavci kažu da bi radije ta sredstva dali na kupovinu pomagala, da unaprede život građana sa invaliditetom, da se javne institucije učine pristupačnim, a ne da se sliva u neki budžetski fond za koji niko zapravo ne zna gde se ta sredstva distribuiraju.

Mi znamo da se deo sredstava daje na preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje i da oni upošljavaju oko hiljadu i nešto osoba, ali mi se takođe tome protivimo s obzirom na to da se zalažemo za zapošljavanje ljudi sa invaliditetom na otvoreno tržište rada, a ne u ovim opet organizacijama koje posluju po vrlo sumnjivim okolnostima. Hvala.
I ja da se zahvalim ministru Đorđeviću što je odgovorio.

Tatjana Macura, koleginica moja i ja smo se radovali vašem dolasku ovde, svakako, ali vi, složićete se, pretpostavljam, sa mnom da ovaj zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom ne podstiče zapošljavanje već podstiče punjenje fonda, jer da želi da podstakne zapošljavanje, ne bi poslodavcima dao mogućnost da im je isplativije da plaćaju penale nego da zapošljavaju osobe sa invaliditetom.

Odgovor koji nismo dobili ni od vas, ni od ministra finansija, je – koliko se na godišnjem nivou uplati novca u budžetski fond na ime penala za nezaposlene osobe sa invaliditetom i da li država takođe uplaćuje sredstva u ovaj fond, s obzirom na to da sam sigurna da ni državni organi ne ispunjavaju obavezu iz zakona i ne zapošljavaju osobe sa invaliditetom prema kvotnom sistemu koji je predviđen ovim zakonom? Hvala.
Hvala, predsedavajući.

Koleginica je u svom amandmanu stavila poseban osvrt na ranjive grupe. Vi znate da su roditelji dece sa teškoćama u razvoju takođe jedna od izuzetno osetljivih društvenih grupa u Srbiji.

Kada govorimo o Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom, tu je došlo do nekog nerazumevanja na relaciji Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo za rad gde se ženama koje imaju decu sa invaliditetom onemogućava da kada odsustvuju zbog posebne nege deteta primaju nadoknadu za rad, već ako se za dete dobija dodatak za negu i pomoć drugog lica one moraju da izaberu da li će uzimati taj dodatak ili će uzimati platu. Već smo se susreli u praksi sa situacijom gde su žene bile primorane da u Centru za socijalni rad podnesu zahtev da se obustavi isplata tuđe nege i pomoći. To je zaista nedopustivo, jedno pravo ne bi smelo da uskraćuje drugo.

Mislim da je došlo do nerazumevanja, pogotovo kada čujem tumačenje ministra Đorđevića da se to vezuje za neke delove zakona nekog koji se odnosi na Ministarstvo zdravlja. Dakle, molim da se ova nepravedna odredba u članu 17. i u članu 12. ispravi i da nikako se roditelji dece sa teškoćama u razvoju ne uslovljavaju, odnosno njihove zarade ne mogu zavisiti od dodatna za negu i pomoć drugog lica, a na osnovu invaliditeta koje njihovo dete ima. Hvala.
Hvala najlepše predsedavajući.

Dame i gospodo, građanke i građani, ministar policije nažalost trenutno nije u sali i jako mi je žao, tako da ću u nadi da će se vratiti kasnije govoriti o tim zakonima, a možda se i neće vratiti pošto sam upravo dobila informaciju da su ispred „Komtrejda“ izbačeni polaznici IT akademije koju je organizovala Vlada Republike Srbije u okviru prekvalifikacija i dokvalifikacija i da je raskinula ugovor sa „Komtrejdom“ uz obrazloženje da nemaju dovoljno stručne kadrove. Šta se dešava ne znam, nadam se da ćemo imati više informacija o tome.

Bilo je teško iskreno pripremiti se za ovu sednicu, između ostalog i zbog toga što zaista nema mnogo primedbi na većinu zakona koji su danas ovde pred nama i ja ću se sada osvrnuti na set zakona za koje je zaduženo Ministarstvo pravde i naravno za mene lično, a verujem i za cećinu ljudi koji se dugo bave ljudskim pravima, jedan od najvažnijih zakona je Zakon o besplatnoj pravnoj podršci.

U ovom zakonu sam videla komentare većine organizacija civilnog društva, odnosno nevladinih organizacija i videla sam da ste većinu komentara, konkretno „Jukoma“ usvojili, kao i brojne druge komentare i zaista to pohvaljujem. Pohvaljujem i to što su prepoznate određene kategorije osetljivih društvenih grupa u zakonu, kao one kategorije ljudi koji mogu dobiti besplatnu pravnu pomoć.

Ono što je takođe važno, još jednom da istaknem, je što je nevladinim organizacijama ostavljena mogućnost da nastave sa pružanjem besplatne pravne pomoći i dobro je da ste prepoznali da su oni ključni akteri u tom smislu, obzirom na to da kada su oni to radili, pravosuđe je malo znalo ili nimalo znalo o pravu ljudskih prava i dobro je da se njima omogućeno ovim zakonom i da su negde, kako i sami kažete u obrazloženju sistemski prepoznati.

Možda neke eventualne nedoumice ili izazovi koji bi mogli da se dese u skladu sa ovim zakonom jesu recimo, konkretno član 4. koji kaže da i onaj koji ne ispunjava uslove u smislu ako nije korisnik socijalne pomoći ima pravo ako bi ga korišćenje pravnih usluga dovelo u situaciju za potrebu socijalne pomoći.

Ne znam kako će se to meriti, mislim da će to biti veliki izazov kao i ovo da se odbija postupak u kome očigledno da tražilac besplatne pravne pomoći nema izgleda na uspeh. Tu možemo zapasti u jednu situaciju nezgodnu koja bi mogla da proistekne iz nečije subjektivne procene da li postoje izgledi da se spor obavi na kvalitetan način, tako da su to neki izazovi koje sam ja primetila u zakonu, ali načelno još jednom želim da pohvalim ovaj zakon. Mislim da je to veliki pomak za ostvarivanje osnovnih prava, posebno kod ljudi koji su finansijski i na drugi način ugroženi.

Kratko ću se osvrnuti na zakon o dopuni Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa. Tu nemam nikakvu primedbu na ovaj član koji menjate, ali sam iskreno očekivala još kada je on došao, on je došao dosta ranije u odnosu na ove druge zakone u skupštinsku proceduru, da ćete menjati član 17. odnosno onaj deo koji se odnosi na klauzulu kada je reč o potpisivanju lica koja ne mogu da daju svojeručni potpis. Ovde konkretno mislim na osobe sa invaliditetom, recimo, slepe i slabovide ili drugi ljudi koji iz bilo kog razloga ne mogu svojeručno da se potpišu. Imamo izmenu zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom u vezi korišćenja faksimila, ali nažalost, koliko mi je poznato i koliko su mi ljudi govorili, kod javnog beležnika imaju velikih problema s tim, jer se faksimil ne priznaje kao legalno sredstvo za potpis. Tako da se nadam da će uskoro i u tom smislu doći do tih izmena.

Htela sam da se osvrnem na ovaj zakon za koji je zadužen MUP, a to je Predlog zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama. Opet moram da kažem da kada analiziram zakone, uvek ih analiziram iz ugla osoba sa invaliditetom i kako oni utiču na osobe sa invaliditetom. Tu se zaista iskreno nadam da će se kroz strategiju koja je predviđena ovim zakonom, a i kroz druge zakonske akte prepoznati neophodnost da se osobe sa invaliditetom uključe u sva dalja planiranja kada je reč o evakuaciji u vanrednim situacijama. Pretpostavljam da predstavnici ministarstva znaju da je na Trećoj konferenciji UN u Japanu ovo bila jedna od ključnih tema i da smo dobili između ostalog i preporuku Komiteta UN u odnosu na inicijalni izveštaj koji smo podneli, a koji se odnosi na sprovođenje Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, da u ovom smislu smo malo toga preduzeli.

Pohvaljujem da se u zakonu osobe sa invaliditetom prepoznaju kao grupacija koja ima prednost pri evakuaciji, ali sa druge strane, kada govorimo o ljudima sa invaliditetom, ovde ne mislim samo na to da oni treba da budu neko ko se evakuiše, već oni vrlo korisno mogu uticati na zajednicu da i sami budu oni koji pomažu pri evakuaciji, pri nekoj vanrednoj situaciji, posebno ako govorimo o ljudima koji imaju neki drugi oblik invaliditeta, a ne samo telesni.

Tako da se nadam da će ovo takođe uvrstiti u izradu strategije i da ćete uključiti organizacije koje se bave osobama sa invaliditetom jer i prema procenama Svetske zdravstvene organizacije, oko 15% ukupnog stanovništva su osobe sa invaliditetom. To je veliki broj, a takođe i sa ove konferencije u Japanu koju sam pomenula kažu da stopa smrtnosti u opasnim situacijama je dva do četiri puta veća kada je reč o ljudima sa invaliditetom. Dakle, govorim o svetlosnim signalizacijama za ljude koji ne čuju i o raznim drugim modelima koje bi trebalo uvrstiti, pa i u Zakon o planiranju i izgradnji, jer vi verovatno dobro znate da neko ko se otežano kreće ne može da koristi protivpožarne stepenice.

Toliko od mene. Hvala.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, članice i članovi Vlade, građani i građanke Republike Srbije, drago mi je da danas imam priliku da postavim pitanja ministrima u Vladi.

Naravno, pitanja je mnogo, a vremena je malo, tako da ću se najpre fokusirati na dva ministarstva, a to su Ministarstvo prosvete i Ministarstvo za rad.

Najpre, pitanje za ministra Đorđevića, pretpostavljam da znate da je u utorak održan protest ili bolje reći mirna šetnja majki i porodilja i trudnica, koje imaju primedbe na važeći Zakon o finansijskoj podršci porodicama s decom.

One su zatražile logističku podršku od poslanice Tatjane Macure, te u tom smislu ona njima jeste pomogla da se to organizuje, ali zarad javnosti da kažem da su od političarki govorile na tom skupu samo Tatjana Macura i ja. Skup je zaista bio miran bez bilo kakvih uvredljivih tonova i bez bilo kakvih uvredljivih reči, a samo sa jednom željom, a to je da se razmotre izmene i ponovne izmene i dopune ovog zakona.

Naime, primedbe se, pre svega, odnose na broj meseci koje ulaze u obračun za zarade, zatim na to da majkama koje imaju decu sa invaliditetom nisu omogućena prava iz ovog zakona, ukoliko dete prima tuđu negu i pomoć i nije definisan minimalni iznos koji majke primaju. Negde je naš zaključak da je ovde možda najveći problem to što se ovde mešaju prava iz radnog odnosa i prava na neki vid socijalne zaštite.

Takođe pitanje za ministra Đorđevića, da li ste na Vladi razgovarali ili nameravate da razgovarate o tome da se penzionerima izvrši vraćanje penzija koje su im umanjene u protekle četiri godine, jer ovo sada nije vraćanje, već je praktično obustavljanje oduzimanja penzija?

Takođe, poslanik Vladimir Đurić, predložio je jednim zakonom da bi bilo dobro proglasiti taj novac javnim dugom i na taj način u vidu obveznica na period od pet godina izvršiti vraćanje tog novca penzionerima. Ne mislimo da je to rešenje najbolje, možemo da razgovaramo o tome, možda rok treba da bude duži, možda na drugačiji način, ali, eto, da li postoji inicijativa i želja u Vladi Republike Srbije, da se ljudima koji su pošteno i predano radili u ovoj zemlji i borili se za nju ipak taj novac vrati.

Za ministra prosvete – da li možete da obećate ili kažete da ćete se zalagati za to da se u standarde za akreditaciju uvrste i standardi koji se odnose na pristupačnost visokoškolskih institucija za studente sa invaliditetom i tu se pre svega misli na arhitektonsku i na informaciono-komunikacionu, kako bi oni nesmetano mogli da prisustvuju svim predavanjima i ispunjavali svoje ispitne obaveze ravnopravno sa ostalim studentima? Hvala.
Hvala ministre Đorđeviću što ste pokazali želju da diskutujemo o ovome i koliko sam shvatila biće izmena i dopuna zakona.

Međutim, govorite o podsticajima, a znate dobro da nam je stopa nasilja nad ženama velika, imamo i veliku smrtnost, a jedan od ključnih uslova da se to smanji jeste da se poveća ekonomska nezavisnost žena. Ako je neko radio dve godine, pa ostao bez posla, pa nakon dve godine dobio dete, praktično njoj ništa ne ulazi u prosek. Mi moramo da odradimo minimalnu sumu ako ćemo stvarno podsticati rađanje o ohrabriti majke da se odluče, pre svega na prvo dete, a onda govorimo dalje o drugom, trećem i četvrtom.

Što se tuđe nege i pomoći tiče, mi ili ne pričamo o istoj nadoknadi ili neku u ministarstvu ne razume. Lično sam korisnica dodatka za tuđu negu i pomoć jer mi je procenjen invaliditet, po tim nekim skalama, da mi je neophodna dodatna podrška za neke stvari i samim tim i dodatni novac. Deca su korisnici tuđe nege na osnovu procene stepena invaliditeta. Ovde piše, u članu 12. – Pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada, radi posebne nege deteta ne može se ostvariti za dete koje je ostvarilo pravo. Znači, mama ne može da ostvari pravo na naknadu zarade, odnosno na naknadu plate, to piše u članu 12, molim vas da se usaglasite i vidite šta i kako.

Što se penzija tiče niste mi odgovorili, da li će biti povećanja. Podržavamo to što ste stabilizovali budžet. Kada govorite o rezultatima pitanje je i sa kim se poredite. Nije poenta biti bolji, poenta je biti najbolji i uvek bivati bolji, tako da molim da mi odgovorite da li će biti vraćanja penzija ili ne?
Što se tiče govora mržnje i diskriminacije, mi tu ne delimo ljude ni na vlast, ni na opoziciju i moje kolege iz Pokreta Centra i poslanička grupa Slobodni poslanici osuđuju, naravno, takav vid govora. Država zaista, kako je rekao Slobodan Jovanović, treba da bude moralni zavod za odgoj čoveka i zaista moramo da vodimo računa šta izgovaramo.

Ministre Šarčeviću, samo bih vam još nešto rekla, nije to predviđeno samo Zakonom o visokom obrazovanju. To predviđa i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom i Zakon o zabrani diskriminacije.

Ne dajte se prevariti kada vas budu ubeđivali da je to nemoguće zato što su mnoge zgrade fakulteta zaštićeni spomenici kulture, jer to, naravno, jeste tačno, ali postoji način da se izvrši adaptacija i kada je objekat zaštićen, ako je Sagrada Familia pristupačna osobama koja koriste kolica, sve Gaudijeve kuće građane pre 100 godina, Šembrun i razni drugi muzeji po Evropi, da ne nabrajam, sigurno to nisu ništa manje kulturno-istorijski značajna zdanja od zgrada naših fakulteta a, verujte mi, sva pomagala koja ljudi sa invaliditetom koriste su deo njihovog ličnog prostora i kada vas neko nosi, evo da sada građanima objasnim, to je isto kao kada biste bilo koga ko se samostalno kreće uzeli u naručje i time narušili i njegov integritet i autoritet.

Pogledajte zgradu Rektorata Univerziteta u Beogradu kako je danas pristupačna a, verujte mi, velikim delom je to zbog toga što sam silne sastanke preplakala odlazeći tamo kada su morali da me nose, tako da je sve moguće i ja stvarno očekujem da ćete vi ovaj mandat bar što se tiče studenata sa invaliditetom se izboriti da to uđe, jer ako mogu razni uslovi, od laboratorije i opreme da budu, može i to da bude. Hvala vam.
Hvala, predsedavajući.

Kratko ću se samo osvrnuti na Zakon o PIO, više ću se baviti izmenom Zakona o visokom obrazovanju.

Volela bih samo da ministar Đorđević odgovori, ako može, u vezi sa ovim izmenama koje se odnose na sticanje prava na pomagala za slepa lica. Vidim da će ovde umesto novca dobijati direktno pomagala i kaže se da će detaljnije ministar to propisati. Sada, znam da postoji neki pravilnik o medicinsko-tehničkim pomagalima koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, pa da li će ta vaša uredba biti kompatibilna, da li ćete nešto menjati u vezi sa time? Ako može samo kratko pojašnjenje.

Ne krijem, iskreno, simpatije koje imam prema onome što ministar Šarčević radi u Ministarstvu, za većinu stvari, naravno, uvek ima mesta za kritiku. Osvrnuću se ovde na ovaj član zakona gde vi u stvari ispravljate grešku, dakle, kada je u pitanju, umesto stečenog visokog ili srednjeg obrazovanja, i zanima me da li se to odnosi na tzv. bridžis programe. Jer, negde sam i ja naivno verovala, u ovom članu zakona gde kažete da praktično neće studentu biti oduzeta diploma i biti proglašena nevažećom ako je stekao po uslovima koje nije ispunjavao, mislila sam da se to nadovezuje na ovaj član i te tzv. bridžis programe, programe u visokom obrazovanju koji služe da se premosti kada je neko zaposlen a nema diplomu, pa neka skraćena verzija, čak u nekim zemljama i za studente iz osetljivih društvenih grupa.

Takođe, ovaj deo gde govorite o menadžerima, skinuli ste odgovornost da visokoškolska ustanova to uređuje opštim aktom i kažete da će se to urediti u skladu sa zakonom, ali u zakonu i dalje ne piše koje su nadležnosti menadžera i koja su njihova prava i obaveze. Kojim će to zakonom biti regulisano? Ako može pojašnjenje i u vezi sa tim.

Na kraju, naravno, ono što je intrigantnije u zakonu već godinama su izmene koje se odnose na studente koji su visokoškolske ustanove upisali pre 2005. godine. Nekako, i kada neko hoće nešto dobro da uradi u bilo kom resoru, stalno vuče neku brljotinu iz prošlosti i ne može da je se oslobodi da krenemo napred. Zaista verujem da je ovo rešivo, trajno rešivo, i negde nam i to pokazuje kako se ceo javni sektor koji finansiraju građani i država odnosi prema svojim korisnicima.

Znate, vi kada plaćate privatnu uslugu, vi očekujete određeni kvalitet. Ako ja idem u školu stranih jezika i ne prođem test za koji sam se spremala, meni neko neće reći – glupa si, idi kući, nego će me zvati milion puta, pokušavati da mi ponudi dodatne časove, neke pogodnosti itd. Mi ovde imamo situaciju da imamo studente koji su nizali devetke i desetke tokom studija i da su jednom trenutku svog života bili primorani da pauziraju studije, da li je to smrt bližnje osobe, da li je to bolest, da li je to brak, rođenje deteta, šta god.

Za mene je zaista, kao nekog ko veruje da bez kvalitetnog obrazovanja nema napretka ni društva ni pojedinca, neshvatljivo kako je moguće da nema žive osobe u toj visokoškolskoj ustanovi da pozove tog studenta i vidi zbog čega je prekinuo sa studijama, da li treba neka dodatna podrška da se te studije završe.

Jednim amandmanom sam to predložila i sada ću pokušati da objasnim šta sam predložila. Molim vas da to pogledate, jer ne verujem da ću učestvovati kasnije u amandmanskoj raspravi. Stvarno ne mogu da sedim ovde i slušam recitacije napisanih, izmišljenih i besmislenih amandmana, iz mog ugla, naravno, ograđujem se. Tim amandmanom ja zapravo predlažem da se visokoškolske ustanove obavežu da stupe u kontakt sa studentom u određenom vremenskom periodu, pisanim, telefonskim, usmenim putem, da sa njim naprave individualni plan završetka studija, koji će takođe biti dužan da ispoštuje i student i visokoškolska ustanova i da se vidi da li treba još neka dodatna podrška, možda neko kratko predavanje iz određenog predmeta koji je komplikovan i da ko ne ispuni te uslove na kraju gubi status studenta. Takođe, ako se sa studentom ne stupi u kontakt, što ne verujem da je verovatno, takođe prestaje status studenta, u skladu sa zakonom.

Mislim da je to zaista izvodljivo. Ima i studenata koji su napustili studije, neće da se ispišu, vode se formalno kao studenti zato što to treba da plate. Ima studenata koji su se odselili, koji rade, koji nemaju nameru da se vraćaju. Stvarno mislim da bi bilo lepo da sa ovom pričom već jednom završimo, za sva vremena. Hvala vam. Prijatno.
Hvala.

Prvo pitanje upućujem ministru sporta i omladine, ministru prosvete i ministru zdravlja, kao i celoj Vladi Republike Srbije – da li vas zabrinjava poražavajući i katastrofalan podatak koji smo juče imali prilike da čujemo u medijima, a to je da oko 50% mladih ljudi u Srbiji je depresivno i anksiozno? Ne znam kako je metodološki rađeno ovo istraživanje, ali verujem da nema mnogo grešaka i da su čak možda podaci i gori, te u tom smislu možda postoji neka greška.

Da li smatrate da je ovo crveni alarm i šta ćemo uraditi po tom pitanju? Šta mi nudimo danas mladim generacijama, osim jeftinih droga na ulici i raznih rijaliti programa, nasilja i promovisanja patriotizma u vidu mržnje prema drugim narodima? Imate li rešenje za ovaj problem i da li možemo da dobijemo izveštaj o sprovođenju strategije za mlade, posebno u domenu zdravlja i bezbednosti mladih?

Pitanje za ministra prosvete Mladena Šarčevića – može li se od Nacionalnog akreditacionog tela, i zašto ne, očekivati da u standarde za akreditaciju uvrsti i deo koji se odnosi na pristupačnost visokoškolskih ustanova, kako arhitektonsku, tako i informaciono-komunikacionu za studente sa invaliditetom? Verovatno ste u Izveštaju institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti videli da je to jedna od preporuka u pogledu dostupnosti visokog obrazovanja studentima sa različitim vrstama invaliditeta, ali i Komiteta UN za prava osoba sa invaliditetom.

Negde 2015. godine u jednom projektu već je napravljen nacrt predloga izmena tih standarda za akreditaciju, međutim, oni naravno nikada nisu usvojeni. Pretpostavljam da ima velikih otpora u određenom monopolističkom ponašanju određenih visokoškolskih ustanova, ali vi, ministre, verovatno znate da afirmativne mere koje se donose za upis studenata sa invaliditetom nisu dovoljne da se ovi studenti na adekvatan način uključe u visoko obrazovanje. Za mnoge studente sa kvalitetom veći problem od toga kako će spremiti i da li će položiti ispit predstavlja kako će se kretati po visokoškolskoj ustanovi i kako će naći materijale u pristupačnim formatima.

Pitanje za ministarku Zoranu Mihajlović – da li postoji komisija u okviru vašeg ministarstva koja prati primenu Pravilnika o tehničkim standardima planiranja, pa sad da ne čitam ceo Pravilnik, ali koji se odnosi na pristupačnost objekata koja je namenjena osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama?

U Zakonu o planiranju i izgradnji član 206. kaže da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka koji se odnosi na nepoštovanje ovih standarda prilikom izgradnje i adaptacije objekata podnosi nadležni urbanistički inspektor. Da li je ikada pokrenut ijedan prekršajni postupak i kako to izgleda u praksi? Evo, ja predlažem da krenete od vašeg resora i da nam kažete šta je urađeno u pogledu pristupačnosti glavne autobuske i železničke stanice u Beogradu i da li se prema planu rekonstrukcije železničke stanice „Prokop“ planira da ova stanica bude pristupačna i osobama sa invaliditetom, jer decu će neko nekako i uneti, ali za starije osobe i za osobe sa invaliditetom to je praktično nemoguće i nije u skladu sa poštovanjem njihovog ličnog integriteta.

Pitanje za ministra Zlatibora Lončara – zbog čega u Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama ne postoje odredbe koje se odnose na pristupačnost zdravstvenih ustanova? Ne znam da li znate, ali gotovo da ne postoji klinika u okviru Kliničkog centra Srbije koja ima pristupačan toalet za osobe koje se kreću uz pomoć kolica. Pretpostavljam da se negde tradicionalno medicinskim pristupom posmatranju osoba sa invaliditetom smatra da one ne ustaju iz kreveta i da te radnje verovatno obavljaju u sobi ili u krevetu, ali zaista je sramno da, primera radi, Klinika za infektivne i tropske bolesti nema toalet u koji može ući osoba koja koristi kolica.

Naravno, jedno možda vama ne tako važno pitanje, ali ja volim da se bavim ovozemaljskim temama, zbog čega su toaleti u zdravstvenim ustanovama u katastrofalnom stanju i liče na toalete na železničkoj i autobuskoj stanici, kada znamo da je u tržnim centrima higijena u toaletima besprekorna, a dnevno tamo prođe i nekoliko hiljada ljudi? Hvala.
Hvala. Rešili smo nedoumicu.

Osvrnuću se pre svega na Predlog izmene Zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Prva moja primedba biće, u stvari, što se ovde danas sa nama ne nalazi ministar policije kada govorimo o ovoj temi. Vama svaka čast ministre, naravno, ali svi znamo, samo onaj ko ne želi to da vidi ne zna, da ključni problem kada je u pitanju upotreba narkotika u Srbiji stoji, leži u policiji.

Vi ovde u obrazloženju zakona, između ostalog, navodite: „Neophodno je poboljšati uslove za skladištenje trajno oduzetih količina opojnih droga i u potpunosti pokrenuti sistem za uništavanje oduzete droge.“

Meni, negde, kao nekom prosečnom čitaocu dolazim do zaključka da mi nemamo razvijen sistem za uništavanje zaplenjene droge i onda mi se logično opet, kao prosečnom čitaocu, nameće pitanje šta se radi sa drogom koju mi zaplenimo? Da li se ona distribuira na ulicama našeg grada i završava, nažalost, u telima naše omladine? Ko tu drogu distribuira i da li, zapravo, oni koji su je zaplenili, odnosno, službena lica koja učestvuju u ovome?

Ono što sam očekivala nadajući se da se izmene i dopune zakona pre svega, u ovom trenutku donose, odnosno predlažu zbog nemilih događaja kojih smo svi bili svedoci u proteklom periodu, a tiče se znatnog broja mladih ljudi koji su preminuli od preteranog konzumiranja raznih vrsta droga. Međutim, u obrazloženju stoji da je javna rasprava završena još početkom prošle godine, tako da se ovim zakonom vrše samo neke tehničke izmene ali suštine nema.

Nema sankcija, oštrijih sankcija za službena lica u policiji i drugih snaga bezbednosti koje mogu da učestvuju u akcijama trgovine drogom. Ne postoje te sankcije ni u Krivičnom zakoniku. Jednostavno, da se slikovito izrazim, mora da postoji poseban krug Pakla za ljude koji rade u policiji i drugim snagama bezbednosti ako zloupotrebljavaju svoj položaj dilujući drogu i na taj način dovodeći određene ljude u smrtnu opasnost.

Takođe, često se pominje Grupa za monitoring droga i zavisnosti od droga i sve vreme provejava u obrazloženju koliko je značajno da ona funkcioniše. Ona, koliko sam shvatila, trenutno ima tri zaposlena lica i planira se od 2019. da se zaposle još dve osobe, što je opet evropska preporuka i ispada kao da će se svi problemi koje mi sa drogom imamo rešiti kada se ovih pet ljudi angažuje.

Međutim, suštine u zakonu nema. Nema suštinskog načina da se reši problem lečenja ljudi, jer, složićemo se da je ovo bolest, a pošto ne osuđujemo ni ljude koji obole od raka, ne možemo da osudimo ni ljude koji su, nažalost oboleli od ove pošasti.

Dakle, nema pomena o resocijalizaciji, vi ćete, takođe, našla sam juče na sajtu Insajdera da postoji aparat za detekciju novih droga koji je donirala EU, a koji mi ne koristimo. Ne znam da li je to tačan podatak, nadam se da ćete mi vi razjasniti šta se dešava sa tim aparatom?

Vi ćete, verovatno, mene vratiti na Strategiju koja se bavi borbom protiv droge. Međutim i ta strategija je vrlo diskutabilna, s obzirom na to, biću iskrena, u obrazloženju stoji, da mi nemamo skoro nikakvu statistiku kada je reč o rasprostanjenosti upotrebe psihoaktivnih supstanci.

Dakle, strategija je imala neki akcioni plan koji je istekao. Planirano je da se donese novi u prvom kvartalu 2018. godine. Mi smo u trećem kvartalu, koliko sam ja shvatila, nije donet novi akcioni plan. Međutim, kažem, dovodimo u pitanje kvalitet te strategije kada se ona praktično ne zasniva na nekim pouzdanim podacima.

Vi ovde kažete u obrazloženju, do sada nije sprovedena evaluacija preventivnih programa koji su ranije sprovedeni u ustanovama. Kaže, polazana vrednost za broj lečenih zavisnika ne može se sa sigurnošću utvrditi jer trenutno ne postoji sistem za prikupljanje podataka na nacionalnom nivou.

Mi nemamo informacije o programima koji se sprovode pa dajemo kao neku ciljnu vrednost da uvedemo nove. Dakle, nismo evaluirali ni one koje smo imali, a hoćemo da uvedemo nove.

Ne znam, meni je uvek bilo fascinantno kako u sezoni možemo da utvrdimo broj obolelih od gripa, a ne možemo da imamo podatak o broju ljudi koji se leče od bolesti zavisnosti.

Sve u svemu, ovaj zakon ne znam šta će doneti. Zaključak do kog smo došli jeste da nemamo podatke. Ja sam stvarno pokušala na sve moguće načine da dođem do nekih relevantnih podataka i jedino što sam našla jeste istraživanje Batuta iz 2014. godine.

Vođenje statistike do duše nije manjkavost samo u ovoj oblasti, to nam se inače zamera, i međunarodne institucije, kako smo veoma oskudni sa statistikom u većini oblasti. Tako da ni ne znam ni na osnovu čega ćemo ovde raspravljati, osim da se držimo tih tehničkih izmena zakona i da se eventualno oslonimo na primere iz neposrednog okruženja, na ono što nalazimo u medijima.

Tu pre svega ne mislim ni na ove mlade ljude koji su podlegli ovoj užasnoj stvari, nego mislim i na javne ličnosti koje se malte ne hvale svojim pojavama da konzumiraju drogu. Čak i da se ne hvale, svojim izgledom to prilično dobro ilustruju. Neki su, nažalost, i najmoćniji ljudi u državi i po finansijskoj moći i po vezi sa uticajnim ljudima iz vrha vlasti.

Ja se pitam stvarno, kada ćemo pristupiti ozbiljno ovom problemu? Da li ćemo čekati da deca javnih ličnosti ili političara počnu da umiru ili na ni to neće biti dovoljan pokazatelj.

Molim da se stvarno država ozbiljno zauzme za rešavanje ovog velikog problema. Hvala.
Hvala, predsedavajući.

Koleginice i kolege, zaista ću se truditi da se držim onoga što je na dnevnom redu, iako smo imali prilike da slušamo o svemu i svačemu.

Prvi zakon na koji ću se osvrnuti jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o matičnim knjigama. Tu pre svega želim da pohvalim deo koji se odnosi na mogućnost promene matičnog broja kod osoba koje su odlučile da promene pol.

Ono na šta bih prvenstveno želela da ukažem jeste, a imala sam prilike da čujem i juče i danas od nekih kolega narodnih poslanika, iako mi jesmo na ovaj ili onaj način izabrani od strane građana, da govorimo o raznim temama i da možemo da imamo mišljenja o svemu, da bi ipak trebalo da se o određenim temama informišemo i da bi neki govor mržnje i jezik diskriminacije trebalo da izbegavamo. Dakle, osobe koje odluče da promene pol ne rade to iz hira. To rade, pre svega, zbog toga što je to pitanje i deo njihovog identiteta.

Ono što u zakonu nije do kraja definisano jeste šta se dešava u onom vakum periodu kada osoba još uvek nije izvršila promenu pola, a podvrgla se tom činu? Zapravo, čuli smo od organizacija koje se bave transrodnim osobama i raznih eksperata da postoji taj problem u tom vakum periodu, jer ovde je rešenja da Ministarstvo zdravlja u roku od 15 dana, nakon promene pola, dostavi podatak o tome i tada osoba može da izvrši promenu matičnog broja.

Međutim, vi znate da je to proces koji traje minimum dve godine, da tom procesu prethodi psihološka priprema ljudi koji se tome podvrgavaju, a uostalom to i ne bi trebalo da bude samo pitanje promene pola, već prosto samog osećaja osobe i kako se ta osoba oseća i kako vidi taj svoj deo identiteta. Možda bi trebalo razmisliti da se nađe neko rešenje gde će ipak osobe i tokom samog trajanja procesa… Zbog hormonske terapije i zbog svega oni uveliko se identifikuju sa polom koji menjaju, a praktično u matičnom broju stoji onaj drugi pol.

Takođe, kao neko ko je bio članica Nacionalnog saveta makedonske nacionalne zajednice, mislim da mogu da govorim legitimno o tome sa kojim teškoćama se u radu suočavaju nacionalni saveti, pa ću se malo osvrnuti i na Zakon o nacionalnim savetima, odnosno na Predlog o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima.

Dobar je cilj koji je predviđen i obrazložen, a to je da se smanji politizacija nacionalnih saveta, ali iskreno mislim da je to nemoguće zato što konkretno i u ovom parlamentu, dakle, u delu zakonodavne vlasti, mi imamo predstavnike određenih manjinskih zajednica čiji se glas čuje, za razliku od nekih drugih predstavnika manjinskih zajednica u Srbiji čiji glas ne možemo čuti u parlamentu spletom različitih okolnosti.

Takođe, u svakoj Vladi Republike Srbije mi imamo bar jednu manjinsku zajednicu koja učestvuje u radu Vlade i samim tim za neverovati je da ta manjinska zajednica koja učestvuje u radu Vlade neće na neki način se zalagati da manjinskoj grupacija kojoj pripadaju ima bolji položaj u odnosu na druge manjinske zajednice.

Ovo će se možda, pretpostavljam, ne mora nužno da znači, najviše manifestovati kroz član 43. Predloga zakona o izmenama i dopunama, a koji se odnosi na član 119. važećeg zakona gde se kaže da budžetskim fondom za nacionalne manjine upravlja nadležno ministarstvo. To je u redu. Međutim, bliže kriterijume uređuje Vlada u kojoj, kao što smo rekli, učestvuju određeni predstavnici određenih manjinskih zajednica.

Kvartalno izveštavanje trošenja budžetskih fondova je, takođe, čini mi se, previše ambiciozno i mislim da odredba koja se odnosi na stalne troškove nacionalnih saveta, a koja ne sme biti veća od 50% ukupnog budžeta će biti sporna za nacionalne savete koji imaju manji budžet. Recimo, saveti koji imaju godišnje budžete oko 70 hiljada evra, recimo, neka je to u proseku 6.000 evra mesečno, vi za taj novac, ako želite da imate profesionalce, pravnike zaposlene u nacionalnim savetima, treba da održavate sajt, da plaćate knjigovođu, mislim da to nije dovoljan iznos sredstava. Imam još nešto, ali neke stvari smo kroz amandmane.

Nemam mnogo vremena, pa bih se samo osvrnula i na Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Vi ste predvideli da 2% pripadnika nacionalnih manjina, koji učestvuju sa 2% u ukupnoj populaciji Srbije, se mogu obratiti na jeziku nacionalne manjine koje pripadaju u parlamentu, a mi smo negde razmišljali korak dalje i volela bih da čujem ministra šta misli o tom predlogu. Pripadnici nacionalnih zajednica koje u jedinici lokalne samouprave čine 2% od ukupnog stanovništva jedinice lokalne samouprave mogu u gradskoj skupštini ili u opštinskoj skupštini da se obrate, takođe, na jeziku nacionalne zajednice kojoj pripadaju. Time bi, recimo, u Pančevu pripadnici makedonske nacionalne zajednice mogli da govore na svom jeziku.

Pitanje za predstavnika VSS. Ne sumnjam da su se stvorili zakonski uslovi za izbor novih sudija, niti ću se baviti njihovim biografijama, ali prema Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije kaže se da je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da s punim radnim vremenom u Srbiji ima 2.586 sudija, što je na 100 hiljada stanovnika 37 sudija, evropski prosek je 21, a sudstvo nam je i dalje neefikasno.

Po ovom podatku možemo zaključiti da nama neefikasnost sudstva ne proizlazi iz manjeg broja sudija, nego je problem u nečem drugom. Šta se može po tom pitanju uraditi, s obzirom na to da je nama zaista… Što se tiče reforme pravosuđa, prema svakom izveštaju Evropske komisije, i dalje dobijamo vrlo negativne ocene. Hvala.
Zahvaljujem.

Građanke i građani, koleginice i kolege narodni poslanici, prvo pitanje upućujem ministru za zaštitu životne sredine gospodinu Goranu Trivanu.

Centralno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda na jednom od najzagađenijih vodnih tokova u Evropi, u Vrbasu, trebalo je da bude gotovo još 2012. godine. Još uvek nije počelo sa radom i nema naznaka kada će se to desiti. Postrojenje je sagrađeno novcem iz evropskih fondova, odnosno EU je izdvojila oko 15 miliona evra za izgradnju ovog postrojenja. Mediji su čak izveštavali da će Srbija morati da vrati taj novac. Molim ministra da nas izvesti dokle se stiglo sa tim projektom.

Naredno pitanje upućujem predsednici Vlade Ani Brnabić. S obzirom na to da je predlagač zakona o kojima mi raspravljamo ovde u Skupštini uglavnom Vlada Republike Srbije, a da su u njihovoj pripremi učestvovali i razni eksperti EU, da li smatrate da su ovi zakoni toliko loši kada skupštinska većina, iz čijih redova je izabrana Vlada Republike Srbije, podnosi na stotine amandmana? Da li smatrate da se time nipodaštava rad stručnjaka koji su na ovim zakonima radili?

Naredno pitanje je za predsednicu Skupštine Maju Gojković. Da li i kada planirate da pristupimo konačnoj izmeni Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, kako bismo efikasno i bez opstrukcija mogli da radimo posao za koji su nas građanke i građani birali na parlamentarnim izborima 2016. godine?

Pored ličnih uvreda koje narodni poslanici jedni drugima upućuju i ne bivaju najčešće sankcionisani, jedna od najvećih prepreka jeste sada i već ustaljena praksa podnošenja na stotine besmislenih amandmana od strane, pre svega, vladajuće koalicije, ali ne zaostaju ni pojedini poslanici opozicije za tim. Da pojasnim građanima, vreme predviđeno za amandmane, odnosno za raspravu po amandmanu je najviše 10 sati. Jedan poslanik može da podnese jedan amandman na jedan član zakona. Najčešće se na dnevni red stavljaju zakoni koji nisu toliko osetljivi i onda predstavnici vladajuće većine podnose amandmane koji praktično ni po metodološkim pravilima, a ni po svom sastavu ne bi mogli biti sastavni deo zakona, čemu ide u prilog i to da ni oni sami na kraju ne glasaju za te amandmane.

Dolazimo do toga da se guši konstruktivna rasprava. Gosti koji su ovlašćeni predlagači zakona, najčešće ministri sa saradnicima, nažalost, zevaju, jer ni sami ne vide smisao tih amandmana.

Mi ovde, ma kakve karijere imali, imali ili nemali određeni kredibilitet, kada dođemo svojim kućama, pre nego što legnemo, pogledamo se u ogledalo i trebalo da se zapitamo da li i na koji način doprinosimo čovečanstvu i svojoj zemlji, da li smo mi istinske patriote ili nečiji pijuni. Želim da verujem da se poslanici koji obrazlažu ove besmislene amandmane ne osećaju ni malo prijatno i da im se u nekom oblačiću iznad glave ipak pojavi tekst zakletve koju svi mi ovde položili kada smo stupili na dužnost narodnog poslanika.

Indikativno je da koalicioni partneri najveće stranke ne učestvuju u ovoj farsi, jer ih je, pretpostavljam, sramota. Ne učestvuju ni svi iz najveće stranke vladajuće koalicije.

Molim kolege koje ovo rade da se duboko moralno preispitaju, jer građani ovo ipak gledaju, a u istoriji naše lepe Srbije ostaće zabeleženo da je neko bio biran da doprinese unapređenju zemlje, a zapravo je poziciju koristio da ismeva sopstveni narod.

Znate, patriotizam nije kada se preko tarabe svađate sa zvaničnicima Republike Hrvatske. Patriotizam nije ni kada Albance nazivate Šiptarima. Patriotizam je kada želite narod koji je obrazovan, narod koji ima visoku ekološku svest, zemlju u kojoj je stopa nasilja svedena minimum. Patriotizam je kada ljudi veruju svojoj državi. Jedan od naših najistaknutijih intelektualaca Slobodan Jovanović, proučavajući Platona, ističe da država treba da bude zavod za moralni odgoj čoveka.

Ja ovoj Vladi ne zameram način na koji vodi, u najvećoj meri ne zameram način na koji vodi spoljnu politiku. Ne zameram nezaustavljiv put ka evropskim integracijama, ne zameram ni dijalog sa Prištinom, ali ono što istinski zameram je što ste dozvolili ovakvo moralno posrnuće i to samo zarad lake pobede na izborima. Pitanje je samo kakav ćemo narod i kakvu ćemo državu na kraju imati ili će nam od države ostati samo granični prelazi? Hvala.
Hvala.

Prvo pitanje je za ministra unutrašnjih poslova – dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Olivera Ivanovića, s obzirom na to da je to prošlo skoro dva meseca, a da javnost nema apsolutno nikakve informacije o tome?

Drugo pitanje je za ministra prosvete Mladena Šarčevića – da li će nešto preduzeti u pogledu formiranja komisije koja će ispitati sve u vezi sa plagiranim doktoratom Siniše Malog, još uvek aktuelnog gradonačelnika, s obzirom na to da se Ministarstvo umešalo, u vezi sa izborom rektora na Univerzitetu u Kragujevcu je reagovalo – da li će nešto preduzeti i po ovom pitanju?

Sledeće pitanje je za ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zorana Đorđevića. Da li je tačno da ste zadužili vašu pomoćnicu Biljanu Barošević da pritisne organizacije koje se bave unapređenjem položaja osoba sa invaliditetom da prikupljaju sigurne ili, kako ih vi zovete, kapilarne glasove za SNS tokom izborne kampanje u Beogradu?

Dakle, prema informacijama koje mi imamo i koje smo dobili direktno od nekih osoba, te osobe su ucenjene time da neće biti finansirane od strane Ministarstva za rad u pogledu održavanja njihovih redovnih godišnjih programskih aktivnosti ako ne budu anketirale svoje članstvo, našle ljude koji će glasati za SNS, a u prilog tome ide i to da su morali da potpišu podršku javnih ličnosti koje su dale podršku SNS na izborima u Beogradu i samo su osobe sa invaliditetom potpisane kao funkcioneri ovih organizacija, dok su svi ostali potpisani sa svojim titulama i svojim zvanjima.

U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da se ove godine prvi put konkurs za finansiranje tih programskih aktivnosti nije raspisao krajem protekle godine u decembru kako bi od januara ove organizacije dobile finansijska sredstva, već se konkurs raspisuje tokom izborne kampanje. Još uvek nijedna organizacija nije dobila finansiranje, pretpostavljam da se čekalo da se vidi kakav će učinak biti. Dakle, da li Ministarstvo za rad ima veze sa ovim i šta ćete preduzeti po tom pitanju?

Takođe, pitanje za ministra Đorđevića je – koliko se osoba sa invaliditetom zaposlilo u 2017. godini, kakve kvalifikacije ove osobe imaju i na kakva radna mesta su zaposlena? Da li rade na otvorenom tržištu rada ili rade uglavnom po nekim centrima i pomenutim organizacijama koje se bave osobama sa invaliditetom? Koliki je budžet od penala koje poslodavci, odnosno biznis sektor plaća za svaku nezaposlenu osobu sa invaliditetom i na šta su te pare potrošene?

Pitanje za ministra zdravlja Zlatibora Lončara – da li je predviđeno prilikom izgradnje i rekonstrukcije Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj da se obezbedi i jedno odeljenje za odrasle pacijente koji se odmalena leče u Tiršovoj, a koji su podvrgnuti najsloženijim hirurškim intervencijama i koji boluju od retkih bolesti, kojima zaista niko osim stručnih lekara koji rade u Tiršovoj ne može da pomogne. Ove osobe se i nakon navršenih 18 godina leče u Tiršovoj, ali sve zavisi od dobre volje lekara koja svakako ne izostane, ali je proceduralno sve to veoma teško sprovesti. Moje pitanje još jednom je – da li će se voditi računa da se obezbedi jedno odeljenje i za odrasle pacijente?

Na kraju, opet pitanje za ministra Đorđevića i za predsednicu Narodne skupštine gospođu Maju Gojković – da li je tačno da je jedna od osoba koje su napale štand stranke Dosta je bilo i Dveri u Batajnica Aleksandra LJubojević? Da li je ona zaposlena u Narodnoj skupštini i da li vrši funkciju direktorke Centra za podršku osobama koje su bile izložene trgovini ljudima, a centar se nalazi pri Ministarstvu za rad i zapošljavanje? Toliko od mene. Hvala.
Hvala.

Ostalo je nejasno na kraju da li sklapanje i raskid ugovora može da obavi roditelj mimo volje učenika i učenik mimo volje roditelja.

Ministre mi, kao i za svaki prethodni član, naš amandman je - briše se, jer smatramo da ovaj zakon nije dobar, da nam neće ništa dobro doneti. Ako već niste mogli da se oduprete želji jednog čoveka koji, verujem da je veoma nedokazan, možda je trebalo povezati ga sa obrazovanjem odraslih, pa onda gomilu mladih, koji nisu završili srednje škole kada je za to bilo vreme, pre svega žena iz ruralnih područja, mogli ste njih uključiti u ovo dualno obrazovanje i na neki način im omogućiti možda eventualno potencijalne poslove, a novim nadolazećim mladim generacijama dati priliku da se školuju za neke konkurentnije pozicije.

Duboko verujem da je ovaj zakon napravljen da bi se smislilo kako da se vladajuća garnitura duže zadrži na vlasti, jer se trenutno održava tako što ucenjuje zaposlene da im sakupljaju kapilarne glasove, a nastaviće da se održava tako što će nove generacije mladih i od njih praviti jeftinu radnu snagu, koju će onda takođe ucenjivati sa mizernim zaradama. Čovek koji je gladan, koji je siromašan ne može da misli, ne može da promišlja i naravno ne može da zna u kakvoj se situaciji nalazi i kako treba da se bori za bolji položaj.

Dakle, još jednom vas molim, i u svoje ime i u ime poslaničke grupe, da odustanete od ovog zakona. Hvala.