Gospodinu Petroviću sam želeo prvo. Ovo poslednje što sam čuo je toliko besmisleno, a shvatićete i zašto, da je teško komentarisati na ozbiljan način. Ali, gospodin Petrović je nekoliko ozbiljnih tema postavio i želim da mu odgovorim.
Pre svega, ne slažem se sa pričom o centralizaciji, zato što je tačno da je centralna država intervenisala zbog neuređenosti, nekoordiniranosti i opšteg haosa koji postoji na decentralizovanom nivou, koji je pravljen zbog partijskih razloga da bi neki mogli da pređu cenzus na republičkom nivou, na nekim drugim nivoima i da bi mogli da postignu bolje lokalne rezultate, jer drugačije ne mogu. To nam je unelo haos takav da mi isplatimo plate za zaposlene u vrtićima, ali da zaposleni u vrtićima ne dobiju te pare, nego ljudi uzmu i prebace taj novac fudbalskim klubovima, košarkaškim klubovima, najčešće sebi, samo pronađu još jedan protočni bojler. To nam se dešavalo u jednom velikom gradu u istočnoj Srbiji i to nam se dešavalo u jednoj manjoj opštini na zapadu Srbije.
Ono što je takođe veoma važno, tu veliku fabriku „Jazaki“ nije doveo niko iz Šapca. Tu veliku fabriku „Jazaki“ lično sam pregovarao, a ceo postupak i ceo proces vode moj nemački savetnik Jorg Haskens i Danilo Cicmil. Oni su doveli „Jazaki“ u Šabac i nikakav problem nismo pravili. Tek toliko, mislim da je važno da ljudi znaju, i naravno, razgovarali i o subvencijama koje Vlada Republike Srbije treba da im uruči.
Oko biomase koju ste pomenuli, poštovani gospodine Petroviću, hoću da građanima Srbije još jedanput objasnim zašto ćete svuda na jahtama da viđate, pa i u današnjim novinama, one koji govore da im Vučić smeta. Vidite ih, oni se brčkaju uvek u najskupljim jahtama, na najskupljim mestima. Reći ću vam i zašto. Upravo zbog onih tzv. fid-in tarifa, o kojima sam ja vama pričao juče, zato što oni kažu da su veliki biznismeni i da im Vučić sprečava investicije, a radi se o sledećem, pa ćemo doći i oko biomase, da čujete koja je cena, da biste razumeli zašto to do sada nismo razvili, iako, ako se ne varam, Antiću, do sada smo dali podsticajne mere za šest projekata za biomasu, jer to naravno jeste naša obaveza, evropska obaveza, kao i vetroparkovi. Zelena je energija naša evropska obaveza. Ali, i lično gledam da odugovlačimo oko toga. Da vam objasnim zašto. Zato što vam je cena po megavat satu koji dobijete iz biomase ne 50, ne 92, kao što je za vetar, već 132 evra.
Dakle, mi plaćamo tri puta veću cenu za nešto što treba da podstičemo i gde neko na najlakši mogući način zarađuje novac. Što da plaćamo tri puta višu cenu u uslovima kada ne živimo bogato? Naša želja je da to zaštitimo. Naša je želja da pokušamo da obezbedimo da više novca ostane građanima Srbije, a ne da ode nekom drugom. I taj pritisak je zaista užasan, tih sa svih jahti. Taj pritisak je užasan.
Dok ljudi ovde rade, sa jahte vam poručuju – a, ti si taj koji zaustavljaš investiciju. Zašto mu zaustavljaš investiciju? Zato što ne daš da Srbija bude opljačkana. Kao što ne dam da Državna lutrija bude opljačkana, tako neću da dam da budu opljačkani ni drugi delovi našeg budžeta, i to je razlog. Znam ja, kao što i vi znate, da ćemo morati da povećavamo broj i kapaciteta do 2022. godine, ako se ne varam, jel tako? Do 2022. godine. U strukturi potrošnje 27%. Treba jedno 6%, 7% da povećamo. Koliko ćemo samo morati iz budžeta da izdvojimo za takvu vrstu pljačke? Nije ni važno.
Gledaćemo da to odložimo do poslednjeg trenutka, da im što manje para damo ranije.
Što se tiče stope rasta, potpuno sam saglasan sa vama. Nama su potrebne više stope rasta, a gde to vi da mi kažete gospodine Petroviću?
(Dušan Petrović, s mesta: Što?)
Zato što nam je u vaše vreme najviša stopa rasta bila plus 1,1 i to na minus 3,6, i to na minus 3,6. Mi smo tek sad uspeli da se vratimo predkrizno vreme, u vreme pre 2008. godine, tek danas, eto zato…
(Dušan Petrović, s mesta: Nisam bio predsednik Vlade. Bio sam ministar.)
Bili ste samo ministar, niste bili predsednik Vlade, nego samo ministar. U pravu ste, bili ste ministar poljoprivrede koji je preselio agrarnu upravu u Šabac i zato nismo mogli da koristimo IPARD-ove pare i sada smo dobili 175 miliona evra, gospodine Petroviću. Nemojte da vam dodatno govorim
(Dušan Petrović, s mesta: Nije istina.)
Svi znaju kolika je istina. Nemojte da ulazimo sada… Nemojte da mi dobacujete, jer sam vam sa najvećim poštovanjem odgovarao, saslušao sam vas, ni jednu reč nisam izgovorio, a vi mi već 10 puta dobacujte.
Vi ljudi govorite o nekakvoj diktaturi u kojoj niste u stanju da saslušate onoga koji vam sa najvećim poštovanjem odgovara, a da vam ni jednu reč nije rekao i dobacujete mi 50 puta. Šta biste vi radili da je drugačije i da je situacija obrnuta? Pogledajte šta radite kada imate 0,6%, a šta biste radili da imate 50%. Zamislite koliko puta biste dobacivali i kako biste se ponašali prema svojim političkim protivnicima. Srećom očigledno je da građani znaju kome da daju 0,6%, kome šest, a kome 60% i dobro je da je tako.
Radiće NIS duboku preradu. Imamo probleme sa tim, naravno, za koje nismo ni krivi, ni dužni i sa tim se suočavamo već nekoliko godina, jer ne možemo da ispravimo, što bi veliki Valtazar Bogišić rekao – što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi ili, kako Jojiću beše, quod initio vitiosum est, potest quam ipse habet, na latinskom, ako sam dobro zapamtio sa pravnog fakulteta. Dakle, tu se postavilo pitanje - idemo li na koksovanje ili na hidrokreking? Vaša Vlada je birala koksovanje svojevremeno.
(Dušan Petrović, s mesta: Nije istina.)
Nije istina. Tako su nam Rusi rekli. Onda nam Rusi nisu saopštili istinu. Mi nismo izabrali ni koksovanje, ni hidrokreking. Sa njima razgovaramo o tome u okviru strategije i videćemo kakva će konačna odluka da bude. Naravno da o toj odluci, pre svega, ili većinsku vlast u donošenju odluka imaju Rusi, a ne mi. Nama nije lako da tu postavljamo uslove. Znali bismo mi odmah da vam kažemo šta bi za Srbiju bilo bolje. Da li ćemo moći da se izborimo? Nisam siguran.
Što se tiče Resavice, ko Boga vas molim, dajte nam rešenje danas, a od vaših rešenja za Resavicu dobili smo samo tužbe za neplaćeni smenski rad od 2005. godine, a koji će da nas košta između 15 i 20 miliona evra. To je sve što smo dobili od Resavice i potpuno nerešeno pitanje i za rudare u Resavici i za sve druge. Danas moramo da plaćamo i da isplaćujemo sve to što ste nam vi ostavili.
Što se tiče socijalne politike, Dejvid Kameron, veliki britanski premijer koji je napravio najveći rast od velikih evropskih ekonomija u svojoj zemlji upravo je povodom socijalne zaštite izgovorio sledeću rečenicu, citiram…Ja sam ga parafrazirao. Ja sam mali čovek, ali gledam. Angele Merkel je ekspoze bio u papiru dvostruko duži, nego moj. Toliko o diktaturi da, da ovim stručnjacima nesrećnim, koji ništa ne znaju i ne čitaju, objasnim. Dakle, 125 strana, a vi ste dobili 68. Dakle, želim takođe da vas obavestim da je rečenica Kameronova bila – nešto za nešto, a ne ništa za ništa.
Ja sam govorio o radno sposobnim ljudima. Ako nemate posao kao radno sposoban čovek, molim vas da nam pomognete u čišćenju lišća. Ne vidim zašto je sramota da zaradite ono što od države dobijate. Nije posao države, pošto vidim da vi ne znate ni koju, ni kakvu ideologiju biste da zastupate, da nas vratite u samoupravljanje, u nekakvu novu sirizu i ludizam. Da ne misle ljudi da sam nekoga uvredio, ludizam je pokret nazvan po Nedu Ludu sa uništavanjem mašina itd. Vi biste voleli najviše da niko nigde ništa ne radi, da svima pare padaju sa neba. Nije moguće. Takvu politiku vodite i za tu politiku tražite podršku naroda. Ja nisam tražio za takvu politiku, već sam tražio za politiku rada, tražio sam za politiku ozbiljnosti i odgovornosti, za bolesne, invalide, za starost, za sve uvek ćemo imati preko 200 hiljade ljudi koje plaćamo.
Za samohrane majke, pošto ste opet izmišljali govorili neistine o Er Srbiji, ja razumem vašu patološku mržnju prema svakom uspešnom projektu, jer vaš predsednik nikada ni u jednom uspešnom projektu nije učestvovao, osim u ovome u Kaliforniji i Americi. Zavrnuo ih je za sve pare i to vrlo uspešno, i to je jedino što je uspešno bilo. E sad što vas boli i što vas brine što je neko drugi uspešan, ja tu ne mogu da vam pomognem. Građani Srbije se tome raduju.
Što se tiče samohranih majku, gotovo iznad proseka svakako, ali pri vrhu je, rekao bih, evropskih zemalja što se tiče zaštite prava socijalno ugroženih građana koji imaju socijalnu potrebu, Republika Srbija po mnogim segmentima, naravno i porodilja. U pojedinim segmentima čak i veća prava, nego u značajno razvijenijim zapadnoevropskim zemljama, ali šta da radite? To vas nije naročito briga, pošto je uvek lakše da se širi nezadovoljstvo.
Ja sada postavljam pitanje građanima Srbije i postavljam pitanje svima vama u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a na to me je podsetio jedan ambasador, jedne od zapadnih zemalja, pre nekoliko dana. Kaže – sve mi razumemo, sve što neko radi, ali gospodine Vučiću da li ste vi primetili da nijednu investiciju, nijednu jedinu, koja je u Srbiju došla i ni jednog investitora nisu podržali, čak ni onog kog su sami doveli. Neka čudna politika se u Srbiji vodi. Ni jednog bukvalno investitora ne podržavaju. Kada ste čuli da su bilo koju fabriku podržali, bilo koju firmu, da su bilo šta rekli da je nešto dobro? Nikada ni jednog. Ni „Fijat“ ne podržavaju, mi ga podržavamo. Nikada ni jednog investitora. Građani Srbije mogu da primete. Nikada ništa nije dobro. Kada „Mercedesov“ direktor dođe u „Ikarbus“, oni kažu – beži, sklanjaj se odatle, ne trebaš nam. Ko god da dođe bilo gde, njima nije dobar. Kada dođe „Kontinental“, nije dobar. Kada dođe „Boš“, nije dobar. Kada dođe „Kromber Šubert“, nije dobar. Kada dolazi „Tenis“, najveći evropski proizvođač mesa – sklanjaj se odavde, beži što pre glavom bez obzira. Sklanjajte se svi. Što bi rekao Jovanović, kada dođu ljudi u Beograd na vodi, koje juri ceo svet, koje je jurio taj isti Kameron koji 15,5 milijardi investiraju tamo, kakvi, sklanjajte se, bežite, ne valja to. Samo su oni pametni, a cela politika im je na tome – nemojte da radite.
Kao što sam vam rekao, kao što ne mogu da izdrže da sede u ovoj sali i nikad nisu ovde, osim kada treba dve reči da kažu. Ne mogu da slušaju ništa, a kamoli da nešto ozbiljno rade. Tako se zalažu za to i samo za jednu jedinu stvar, a to je da niko ništa u Srbiji ne radi, a da svi relativno lepo žive, a da oni mnogo dobro žive.
Srbija u kojoj ćete da se zalažete i borite za to da ne radi ništa ne može da uspe. Može da uspe samo Srbija koja radi i Srbija u kojoj nećemo da bacamo pare građana. Hoćete li da vam kažem koliko imamo različitih primera gde ti ljudi mogu da odu da prodaju određene proizvode, mogu da se snalaze da zarađuju na drugi način, ali i dalje imaju kao dodatni prihod socijalnu podršku države? Takvih je više od 30, 35%.
Sad vas ja pitam, što mi da dajemo novac na takav način kad smo omogućili svakome da osnuje svoju firmu, osnuje svoju kompaniju u skladu sa zakonom i uslove napravili bolje od 2/3 zemalja u svetu? Nema nikakvog objašnjenja. Objašnjenje će da bude ono koje je građanima najmilije. Pošto se svi spremaju, jeste li videli, kad ustanu da govore oni se spremaju kao da za spot govore i nameste kako i usta i uši i sve ostalo kako treba da izgledaju, kao da otprilike snimaju spot za TV kampanju i tako to izgovore što su smislili i ništa više, interakcija ne postoji. Nemojte da radite ništa, mi kad dođemo biće sve super, mi ćemo da vam stvorimo sistem, ali pre toga sve ćemo sisteme da rasturimo. I mnogo uspešnije od ovog srpskog. Zamislite ljude koji su uspeli da razvale američki sistem. Pa, to je kapa dole, tu nemate šta da kažete, samo kažete svaka čast ljudi, to malo ko u svetu uspe i malo ko u svetu to može.
Ali zato svako i sve o čemu govore i sve što nam se dešava je samo – nemojte da radite, nemojte da radite. E, razlika u tome je, što je vaša politika – nećemo strane investitore, što smo juče čuli četiri puta, od četiri poslaničke grupe, vaša politika je – nemojte da radite, naša politika je – hoćemo strane investitore, hoćemo domaće privrednike, jake i domaće investitore, ali hoćemo da radimo. I ponosimo se radom, ponosimo se marljivošću, a ne bežanjem kroz ta vrata svaka dva minuta.