Pokušaću, uz zahvalnost gospodinu Jojiću, da sada na nekoliko stvari odgovorim.
Ne mislim da je rukovodstvo Srbije danas manje srpsko nego što su bili gospodin Ranković i mnogi drugi u srpskoj istoriji, naprotiv, ali vreme i budućnost daće svoju ocenu na najbolji mogući način i generacije koje dolaze. Nikada savremenici nikada nisu dovoljno poštovali. Siguran sam da će budućnost i istorija dati svoj najbolji sud.
Što se tiče vaših primedbi, postoji nekoliko stvari na koje sam veoma ponosan. Cenim strast sa kojom pristupate ovom problemu, jer to govori koliku emociju ulažete u sve, ali želim da vam kažem da u članu 14. da biste razumeli, nisu oni definisali ko, kako i u kojim granicama ulazi, jer potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju to je domet dokle mogu da dođu. Oni nisu otvorili pregovore kao mi, pa da oni mogu da budu primljeni kao država. Upravo zato smo prihvatili da tačka 14. ne sadrži prijem u UN.
I da vam kažem, samo o toj večeri mogu celu knjigu da napišem, pod kakvim smo pritiscima bili i šta se sve dešavalo. Dakle, dva su problema bila te večeri sa Briselskim sporazumom. Jedan je bio taj da pustimo nesmetano ulaz u sve međunarodne organizacije, uključujući i UN. Druga tačka je bila da region severa Kosova za policiju bude sastavljen od sedam opština. Ove četiri naše, plus Južna Mitrovica, Vučitrn ili Vuštrik kako Albanci kažu i Srbica ili Skenderaj kako Albanci kažu.
Iako potpredsednik Vlade, u tom trenutku to sam odbio, mene su izbacili napolje. Pokušavali su da vrše pritiske na sve druge, a drugi su im rekli da se mene plaše i da zbog mene neće takve stvari da prihvate. Valjda sam služio kao poseban ludak i strašilo za sve to. Onda su deset dana vršili taj pritisak na mene ovde. Rekli su mi onda jednu – stvar ćemo da ti prihvatimo, a ti prihvati drugu i da idemo na potpisivanje Briselskog sporazuma.
Ja sam još deset dana rekao da neću da prihvatim nijednu od te dve stvari, pa mogu da me ubiju. Nisam prihvatio nijednu od te dve stvari i onda smo potpisali Briselski sporazum.
Dakle, u tački 14. za nas nema nikakve opasnosti u Briselskom sporazumu. Baš nikakve. On i Jadranka to znaju bolje, može i ona to detaljnije da vam objasni. Oni mogu da dođu do nivoa SSP. Mi njima o razlozima neću ni da govorim zašto sve podržavamo viznu liberalizaciju, ali pametan ste, mlad čovek, pa dobro razumete zašto to radimo. Tako da nije to nešto što je nekome nerazumljivo.
Želeo sam nešto drugo da vam ukažem. Želim da ukažem na nekoliko stvari, pošto sada imamo više dokumenata, oko Rezolucije 1244. Vi ste pročitali ono i ja ću vam pokazati ovde da vidite kako to izgleda, ovo su obeležene pozitivne norme na koje se mi pozivamo. Nešto više imamo negativnih normi na koje se u Rezoluciji 1244 pozivaju Albanci. Želim samo da vam ih pročitam. Mislim da je važno da to ljudi znaju, mislim da je važno da ljudi znaju da Rezolucija 1244 nimalo nije jednoznačna i nimalo nije akt koji nama ne pravi mnogo problema.
Naime, ključna negativna posledica te Rezolucije je ta što se njom suspenduje pravo naše zemlje na vršenje suvereniteta nad teritorijom Pokrajine KiM i u njoj ono što je mnogo opasnije za nas, a pročitaću vam kompletan član, dakle SRJ se optužuju za izbijanje krize i nasilja i represije u Pokrajini. Dakle, u članu 3. kaže se – naročito traži da SRJ odmah obustavi nasilje i represiju na Kosovu, na način koji se može verifikovati, da započne i okonča povlačenje u fazama sa Kosova, na način koji se može verifikovati, svih vojnih, policijskih i paravojnih snaga. Dakle, oni konstatuju da mi svakako imamo i paravojne snage. Dakle, u skladu sa hitnim rasporedom sa čime će biti sinhronizovano raspoređivanje međunarodnog bezbednosnog pristupa na Kosovu.
Vi ste odmah iza toga pročitali tačku 4. pozivajući se na nju, na koju se i mi pozivamo. I samo jedan problem su oni nama napravili u skladu sa tom tačkom. Znate li ko odobrava ulazak snaga SRJ? Komandant KFOR-a. Dakle, bez dozvole komandanta KFOR-a mi ne možemo da uđemo na teritoriju KiM.
Komandant KFOR-a posle napuštanja, u zavisnosti od njegove procene, posle napuštanja ruskog kontingenta 2003. godine, je komandant NATO-a. NATO nama da pusti da uđemo na Kosovo i Metohiju dok je odluke zemalja Kvinte, pre svega SAD, neće nikada i zato sam se i celo jutro lomio, kao mnogo jutara i kao mnogo noći, kako i na koji način da reagujemo, a da efektivno i efikasno zaštitimo naš narod.
Oni takođe konstatuju da se na Kosovu ta Rezolucija, na koju se mi uvek pozivamo, konstatuju da se događa humanitarna tragedija i osuđuju se svi činovi nasilja protiv stanovništva Kosova, kao i svi teroristički akti bilo koje strane, što indirektno utvrđuje pretežnu odgovornost Savezne Republike Jugoslavije za kosovsku krizu. Konstatuje se i da situacija u regionu i dalje predstavlja opasnost po međunarodni mir i bezbednost što konstituiše osnov za korišćenje mandata Saveta bezbednosti da odlučuje o dodatnoj upotrebi sile.
U članu 3, u članu 9a Rezolucije 1244, Savet bezbednosti se pod pretnjom upotrebe sile zahteva sprečavanje obnavljanja neprijateljstava održavanjem i gde bude potrebno nametanjem prekida vatre i omogućavanjem povlačenja i sprečavanjem povratka na Kosovo saveznih i republičkih vojnih, policijskih i paravojnih snaga, osim kako je propisano u tački 6. aneksa 2.
Dakle, samo želim da vam ukažem na to, razumevajući vašu dobru nameru, ja se mučim i ne mogu da razgovaram sa onima, da vam iskreno kažem, koji bi se lako odrekli svega što je srpsko, a nemam problem da razgovaram i da vam pokažem, jer nemoguće je da to sve znate. To ja moram da znam zato što se time bavim sedam godina, sa tim živim sedam godina. To ne zna niko drugi u Srbiji, sve moguće akte. Svim razgovorima sam prisustvovao. Ljudi, ja sam se 150 puta sa njima sastajao, da sam najgluplji na svetu morao bih da znam najviše, da nema nijedan gluplji na celom svetu od mene morao bi da znam najviše.
Na Rezoluciju 1244 u početku su se Albanci mnogo češće pozivali na nju nego mi, a onda su kao po komandi negde od 2014, 2015. godine, kao da im je neko rekao – ništa drugo ne radite, pozivajte se na odluku Međunarodnog suda pravde. Evo, tu su pored mene i generalni Vladisavljević i Vujić, pa mogu to da vam kažu ovde, ali kao pijani plota ništa drugo ne rade, samo se toga drže. E, Vučići ne može to tako, uostalom tvoja zemlja, tvoj ministar spoljnih poslova je tražio, tvoja zemlja je tražila, dobili ste mišljenje Međunarodnog suda pravde i to nije ad hok Tribunal, nego pravi Međunarodni sud pravde. Šta sad još hoćeš?
To što je rekao UN me ne interesuje, nego što to nama kaže na svakim pregovorima i onda vas pogleda prethodno Ešton, posle toga vas gleda Mogerini, pogleda vas i Merkel. Šta je moj odgovor na to? Borim se, ne brinite, ne ostanem ja da ne kažem ništa. Pozivam se na hiljade drugih dokumenata, ali vam samo kažem da su oni promenili i odjednom su se u potpunosti orijentisali na taj dokument i to im je postao ključni argument.
U članu 11a Rezolucije, se navodi da će glavne odgovornosti međunarodnog civilnog prisustva uključivati promovisanje, uspostavljanje značajne autonomije i samouprave na Kosovu, slušajte me sada molim vas Miljane, to je najteži član za nas, do konačnog rešenja uz potpuno uzimanje u obzir aneksa 2 i sporazuma iz Rambujea. Zašto? Zašto sporazuma iz Rambujea? Zato što u sporazumu iz Rambujea oni vam stave jedan stav koji se nama sviđa, a onda vam samo napišu Rambuje, a Rambuje je da posle tri godine imaju pravo da se izjasne i donesu odluku o nezavisnosti.
To su nam stavili u Rezoluciju 1244, samo što mi to nikada nismo hteli da čitamo, nikada sa našim narodom nismo hteli da čitamo. Sve su nam trikove prodali, sve. Sve su to uradili protiv našeg naroda. Imali smo ljude koji to nisu hteli ni da čitaju, koji to nisu hteli da pročitaju, koji nisu hteli ni da ih pitaju – a, gde vam je referendum njihov? Ono gde su Albanci pravili greške i suprotno Rezoluciji 1244, oni nikakav ni referendum nisu obavili. Pozvali se na Kačanički referendum iz 1991. godine, pozvali se na Kačanički Ustav iz 1991. godine potpuno protivpravno proveden, u tri šatora se sastajali i njih 25 je nešto zaokruživalo.
U članu 11d se propisuje da će nakon osnivanja privremenih institucija samouprave na Kosovu, ovlašćenja međunarodnog civilnog prisustva uključivati prenošenje svojih administrativnih odgovornosti na te institucije uz nadgledanje i podršku njihovom konsolidovanju. Dakle, oni su sve vreme programirali jačanje prištinskih institucija prema Beogradu i prema svetu, „er gaumnes“. Sve vreme su to planirali, to su nam nacrtali u papiru, a mi smo uzeli jednu rečenicu na koju smo se hvatali i bezbroj puta ponavljajući na televiziji sami poverovali u to.
Samo želim da vam kažem da razumete koliko je teška pozicija Srbije, a ne zato što mi to treba da kukam. Ja sam ovo čuo 500 puta od njih i sad mi to više ni ne pominju, zato što ja nađem jednu normu koja je u koliziji sa tim i oni onda o tome ćute. Šta ću da odgovorim na ovo iz 2010. godine? Samo mi kažite šta da odgovorim? Da to nije obavezujuće mišljenje, presuda Međunarodnog suda pravde? Šta da kažem? Mišljenje? Šta da kažem?
Dakle, naša pozicija svakako nije laka, ali moram da kažem da ni pozicija svih onih koji su protiv Srbije više nije onako i onoliko laka koliko je bila do pre nekoliko godina. Ta pozicija im svakako neće biti mnogo lakša ni u budućnosti. Borićemo se za svoju zemlju, borićemo se za svoj narod i gledaćemo na svaki mogući način da, kao što sam rekao, u budućnosti gubimo najmanje što moramo, a dobijemo najviše što možemo. Da ja govorim ljudima kako teče med i mleko i kako smo mi najjači na svetu, ja to stvarno ne mogu, ne bi bilo fer i ne bi bilo istina.
Vama hvala na tome što ste želeli da me saslušate i samo jedna važna informacija, izvinite. Pošto ste govorili o dijalogu o Briselskom sporazumu, svi, to je glavna tema, samo da čujete jedan važan podatak. Dobili smo zvanični podatak iz MUP Srbije. Dakle, od 1999. godina do danas na KiM tačno 9.000 etnički motivisanih napada, 9.000 etnički motivisanih napada. U periodu od 2014. godine do danas, nešto manje od 500 napada. Samo hoću da vam pokažem da ti rezultati nisu tako mali kako izgledaju. Kada pogledate proporcije, videćete da je ovo višestruko manje nego što je bilo u prethodnom periodu kada su govorili da je sve mnogo bolje nego što je danas.
Taj dijalog nam je doneo i mir i stabilnost i iako svakako nedovoljna prava za Srbe, nešto veću bezbednost za naš narod i za naše građane. To je stvar zbog koje sam zadovoljan.
Evo, da vam pročitam sad precizne podatke oko današnjeg hapšenja. Uhapsili su 28 lica, 19 policajaca, devet građana. Od tih 19 policajaca 11 je Srba, sedam Albanaca i jedan Bošnjak. Od toga je 12 sa severa, sedam sa juga, a svih devet građana su ljudi iz Zubinog Potoka Srbi, obični građani, koji su im se suprotstavili kod mesta Varage. Sad, samo da mi kažu ovi iz međunarodne zajednice kako je to dva meseca, tri meseca planirana akcija protiv kriminala i korupcije i onda me pitajte – a, šta posle toga možete i da im kažete. Osmehnete se i kažete – da, da u pravu ste i čestitam vam na vladavini prava za koju se zalažete, pošto će da dođe neki stručnjak da me pita preksutra – što ste zadržali na granici nekoga 17 minuta? Za ovo će da nam kažu – ovo je izvanredna akcija u borbi pravnu državu i vladavinu prava.
Šta da radimo, to je situacija sa kojom moramo da se suočimo i u kojoj moramo da se borimo za najbolje interese našeg naroda i za to ćemo da se borimo i od toga nećemo da odustajemo nikada. Hvala još jedanput.

Nemam nikakvo naivno verovanje u zapadne sile, nemam naivno verovanje u bilo koje sile. Sve sile imaju svoje interese. Ono u šta imam veru to je Srbija, to su građani ove zemlje i posvećen sam napretku naše zemlje.
Nekoliko ste stvari tačno primetili. Nemam nikakvih iluzija i nemam nikakve sumnje da će postojati i drugi uslovi za prijem u Evropsku uniju, i pored Poglavlja 35, bilateralni, da će neko reći da je to granica na Dunavu, da će moći da imaju šest različitih aršina za svoje različite granične sporove sa svim susedima, od Slovenaca, Bosne i Hercegovine, Srbije, pa i Crne Gore ako hoćete, svih drugih, dakle, negde morskih, negde kopnenih, negde su im reke problem, kao što je to sa Bosnom i Hercegovinom i Srbijom. Moguće. Samo nisam razumeo šta to suštinski menja. Ja nisam opijen ni podrškom ni aplauzima.
Mislim da smo više puta pobedili na najubedljiviji način u savremenoj srpskoj istoriji upravo zbog toga što nisam dozvolio da budemo time opijeni, niti da to doživljavamo na sladostrastan način. U svakom trenutku smo se ponašali ozbiljno, nismo, ni radovali se previše, ni seirili, ni napadali naše protivnike, već se okretali radu, okretali se napornom radu.
Što se rezultata tiče na njih sam ponosan. Gde god da krenete videćete da fabrike koje smo otvarali. Kada krenete prema Zrenjaninu i Kikindi, kad krenete prema Šidu i Zagrebu, kad krenete prema Novom Sadu, kad krenete prema Nišu ili u samom Nišu, uskoro i šest ili sedam fabrika, kad krenete prema jugu Srbije i u Leskovcu, i u Vranju, i u Lebanu, i u Vladičinom Hanu prve fabrike posle desetina godina, prve fabrike u Kraljevu i to dve, u Kruševcu i „Kromberšubertu“, Čačku „Forverk“ veličanstveno izgleda. Molim vas da odete da vidite, uskoro otvaraju tu prelepu i veoma dobru fabriku, dve u Loznici, u Šabac je „Jazaki“, za koji smo 10 miliona evra samo platili, iako tamo nismo na vlasti. U Kragujevcu smo napravili „Simensovu“ i „Milanović“ fabriku, nešto van Kragujevca, uskoro će imati više hiljada zaposlenih, ali nije dovoljno i u Kragujevac ćemo morati da pojačamo, ali to su stvari koje će ostati i mnogo toga ćemo morati da uradimo u Kragujevcu i u Šumadiji.
Još nisam time zadovoljan, nisam sobom zadovoljan pre svega. I, to je ono čime se ponosim kao i merama fiskalne konsolidacije i uređivanjem javnih finansija domaćinskim odnosima i poslovanjem i onim što Vlada Srbije danas ima mnogo više snage, pa čak i da ima tu vojsku i da ima tu policiju o kojoj ste vi govorili, što sve gotovo da nismo imali u prethodnom periodu, osim formalno i samo na papiru.
Kada govorite da li želim da učinim nešto veliko? Tačno je. Želim da učinim što više velikih stvari i žuri mi se. Ja ne mislim da sam neko ko ima mnogo vremena. Hoću da sprintom trčim koliko dugo mogu, a ne da kilavim i da idem klaj-klaj i da se borim samo za to da ostanem što duže na vlasti, a da iza mene ne ostane ništa. Ali, za mene je jedna stvar neverovatna. Dakle, ja već 10 put slušam danas, kao da sam došao sa nekim dokumentom koji priznaje nezavisnost Kosova, ili ne znam šta, niti sam sa tim došao, niti mi je to ideja.
(Nemanja Šarović: Strah postoji.)
Strah postoji? Aha? Sad smo opet došli u fazu iracionalnog gde nečiji strah postoji, gde se neko plaši, zato što je to čuo od komšije ili od komšinice i ništa više. Ako taj strah postoji, ne treba da postoji, ali nas to neće spasiti, to nas neće sačuvati, neće nam dati više od KiM nego što imamo danas.
Vi ste za jednu stvar u pravu. Šta god uradio jedan od vladika u Srpskoj crkvi je to tačno primetio. Šta god uradiš, kajaćeš se, i šta god da uradiš, bićeš svima kriv. Ja to znam. I to znam već duže vreme. Zato sam, i kada smo donosili Briselski sporazum bio jedini koji je otišao u Kosovsku Mitrovicu, suočio se ne samo sa zvižducima, već i sa fizičkim napadima, iako sam se trudio i mislio da sam uradio, i danas vidim da smo uradili svi zajedno najbolji i najveći mogući posao za Srbe, pošto da budem iskren nisam mnogo brinuo za Albance u Kačaniku, Glogovcu, Srbici, čitavoj Drenici, brinuo sam o Srbima. I danas vidim te rezultate.
Njihova nervoza mi posebno ukazuje koliko smo bili u pravu i ne bi slučajno Kadri Veselji danas išao u Čabru, to je jedino selo albansko u opštini Zubin Potok. Da vas podsetim zbog Čabre i incidenta u Čabri, više lažnog, nego stvarnog, oni su započeli pogrom nad Srbima 2004. godine.
Ja mislim da smo napravili veliki i dobar posao. Trudim se, jer na kraju kada prođe vreme laži, ispiranja mozga, priča o nameštenim događajima, priča o izmišljenim stvarima… ja sam doneo ovde punu kesu najgorih gadosti koje sam o sebi čuo samo u poslednjih mesec dana. To normalna čovek ne može lako da podnese, kod nas se ljudi uzbude kad mu komšija nešto kaže teško, pa obično reaguju zlovoljno. Da ponovim, juče sam doživeo to da jedan narodni poslanik pokušavao da me omete da uđem u Narodnu skupštinu Republike Srbije
(Nemanja Šarović: Zato je dobio od nas.)
Nisam vas razumeo. Ne, hteli su da kažu da pošto su njih sprečavali oni su zato reagovali, ali ja ne mogu da reagujem na taj način. Ja sam predsednik Republike. Ja ne mogu i ne smem da reagujem. A pošto me dobro poznajete, da li mislite da mi je bilo lako da ne reagujem? Mislite li da mi je bilo lepo da ne reagujem? Mislite li da mi je lepo da gledam nekoga ko se zaleće na mene, a trese se od straha dok se zaleće i da moram da ćutim i da gledam? Da moram da ćutim, da budem pristojan i gledam dok nešto psuje, nešto vreči, vrišti, a bukvalno mu se celo telo trese od straha? Ali, šta da radite. I ne razumete da li je moguće da je to nekome palo na pamet da to radi.
Pored svega toga nisam reagovao ni na šta od svega. Danas mi pridike ljudi, eno ga u Njujorku je taj Jeremić. On je u Njujorku, ja sam ovde i borim se svojim narodom da gledam kako da ga izvučemo od napada Albanaca. On je veliki rodoljub, on koji im je dao mišljenje Međunarodnog suda pravde 2010. godine, eno ga sedi u nekoj kafani u Njujorku, radi šta hoće, dok se ja borim ovde sa našim naroda. E, ja sam izdajnik. Po kojoj to ljudi logici? Po kojoj to pravdi? Po čijoj? Šta sam uradi? Šta sam to potpisao? Šta smo to napravili loše za naš narod? Da li ima neko da mi kaže konačno sem čapraz-divana koje slušam svo vreme. Sve vreme slušam šta mi ko kaže šta će da bude, pa sa tim nisam došao u Narodnu skupštinu. I pri tome vam ne krijem kada budem imao bilo šta doći ću u Narodnu skupštinu, predočiću vam šta i to ću hrabro da uradim i boriću se za to. Nemam ništa u rukama. Nemam nikakav plan. Nemamo ništa, nemamo ni razgovore. Borimo se za život i opstanak našeg naroda. Nemamo mi dokaz, nisi ti ništa Vučiću uradio, ali postoji strah u narodu da hoćeš.
Ne znam šta na to da kažem, ljudi. Ne znam, najbolje je što ovaj u Njujorku neće. Najbolje je ovaj što svaka tri dana u Londonu, kupio svoje apartmane, najbolje je da on neće. Svi su sve svoje sklonili, svi su svoje milijarde sklonili, ja što ih nemam i što sedim i stojim sa svojim narodom i borim se svakog dana i radim svakog dana, kriv sam, za šta više ljudi? Za bratovu kafanu „Franš“ koji nikad ušao nije. Nikada ušao nije. To slušam dve godine. A šta biste radili da to slušate svaki dan i za milion drugih stvari. A ono mu je kuća na moru. Kakvo more, nisam video more četiri dana ukupno u prethodnih sedam godina. I to je sve tako, to je svaki dan neko mora da kaže. I, priznaćeš nezavisno Kosovo. Ja ima kažem – neću. A ne, ne, to što ti kažeš neću, to u stvari znači hoćeš. A da sam rekao – hoću, oni bi rekli, eto da li ste videli priznao je da hoće. Pa, šta ljudi hoćete da kažete. Šta ljudi želite da kažem? Vi dobro znate da se borim za Srbiju, samo vas pitam da li je fer, da li je to uvek fer? Samo to razmislite ljudi, jesam li vas nečim uvredio? Šta možete da kažete po pitanju ekonomske snage Srbije? Znam da se radujete većoj vojnoj snazi Srbije, i imate čemu. Šta je to što je lošije? Da li je sve idealno? Naravno da nije, neće nikad biti, dok smo živi neće biti. A kad je pa to bilo dobro u Srbiji? A u kom smo to periodu mi bili zadovoljni? Evo, sada vam kažem, sada je bolje i ide na to da će biti najbolje vreme.
Imamo problem Kosova i Metohije. I šta sada? Da li sam ja za taj problem kriv? Da li sam ga doneo, na bilo koji način jesam li ga generisao, stvorio, napravio, bilo šta uradio? Nisam.
Nemam nikakav plan.
Boriću se za kompromis, zato što mislim da je bolje da čuvamo živote ljudi, zato što mislim da je bolje da čuvamo budućnost Srbije. Ako je to pogrešna politika, nemam ništa protiv da to bude pogrešna politika, ali to takođe znači, kada kažem da ću se boriti za živote ljudi, da ću se boriti za živote Srba na Kosovu i Metohiji, za naš narod na Kosovu i Metohiji. Ne potcenjujte naše ljude na Kosovu i Metohiji, znate da tamo nisu pokradeni izbori, kao što nigde nisu pokradeni izbori. Znam da to dobro znate i zato nisam hteo da razgovaram sa onima koji su 2017. godine protestovali zbog lažne krađe na izborima, a znali su da nikakve krađe nije bilo, jer su imali po 16 kontrolora na biračkim mestima, a mi nismo imali ni po četiri, mi i socijalisti zajedno. Oni su imali po 16. Kako smo ukrali pored 16 vaših kontrolora? Znali su sve to, nego je to lakše da se objasni.
Ja samo vas molim, poštujući vaš patriotizam, poštujući vaše rodoljublje, vašu brigu za otadžbinu, samo vas molim, molim vas kao Boga, probajte samo s vremena na vreme da malo budete fer. Nemojte da mi kažete, e hvala za ovo ili ono što ste uradili. Evo, ovo je dobro što ste uradili, ovo je loše.
Ne tražim to. Kritikujte sve, samo kažite i ono što je loše, ali o tome što je loše, bazirajte na činjenicama, a ne na tome, postoji strah u narodu ili rekla je baba Vanga da će to da se desi, jer ja svake godine slušam Nemanja, svake godine, e, Vučić je obećao, zato su ga doveli na vlast 2012. godine, obećao je, potpisaće do 2013, 2014, 2015, 2016, 2017, 2018, 2019. godine. I evo, sedam godina ja ne potpisah to što sam obećao. Šta sam ja? Hudini?
Izvinjavam se, poštovana predsednice Narodne skupštine i vama narodnim poslanicima na višku strasti u ovom odgovoru.
Hvala na pažnji još jedanput.

Dame i gospodo narodni poslanici
Niste vi poštovani, gospodine Vukadinoviću, ni jednog trenutka pokušali da budete tolerantni, osim što biste želeli da se pravite da jeste. Želim da prevedem građanima Republike Srbije i vama, narodni poslanici, šta je to što je gospodin Vukadinović rekao. Molim vas za samo malo pažnje.
Dakle, gospodin Vukadinović je jutros rekao da smo mi potpisali dogovor o integrisanom upravljanju granica i da smo mi krivi za postavljanje granica na Jarinju i Brnjaku. Odmah posle toga sam izneo dokument sa parafima Borka Stefanovića iz 2011. godine. Na svakoj stranici se vidi da je pet prelaza postavio kolega iz „jedan od 300 miliona“ ili kako se već zovu gospodina Vukadinovića, iz partije njihovog glavnog gazde Dragana Đilasa. Tako se levičari udružuju sa tajkunima. Toliko o njihovoj ideji i ideologiji. Dakle, na svakoj stranici piše Borko Stefanović, na svakoj stranici. I došao je Đorđe Vukadinović, ručao je, svratio u salu i rekao je sledeću stvar – vi, gospodine Vučiću, niste rekli istinu, kaže - jeste on to potpisao, jeste to tada prihvaćeno, ali krivi ste vi i Ivica Dačić, vi ste to implementirali.
Pa šta da radimo? Znate, Srbija je država i tako rade sve normalne i ozbiljne države u svetu. U tome se država razlikuje od nekih drugih vidova zajednica, što država poštuje sporazum i što država ne prekida svoj kontinuitet kada dođe do promene vlasti, a ovo ima snagu međunarodno pravnog ugovora. Mi ćemo da srušimo međunarodno pravni ugovor?
Šta ste vi to tačno nama zamerili, što smo poštovali domaće zakonodavstvo i međunarodno pravo? Što smo se ponašali jedino kako smo mogli? Ivica Dačić je kriv što se ponašao jedino kako je mogao u tom trenutku? Što je proveo u delo ono što ste nam nametnuli kao obavezu? Jel vi razumete na šta moram danas da odgovaram, ljudi?
Čovek je rekao jutros, podsećam vas, citiram – nikada ROSU nije ušao na sever pre Briselskog sporazuma. Onda smo ustanovili da je to neistina. Onda smo ustanovili da su ušli tamo 26. jula 2011. godine i to je bio najveći i nateži incident kada je ROSU upao. Svi ovi posle toga su bile neuporedivo manji incidenti. On kaže - to je bio jedan jedini slučaj. Znači, malo sam izmislio da toga nije bilo, pa sam se onda setio da je to bio jedan jedini slučaj. Baš zbog tog jednog jedinog slučaja su ove granice na Jarinju i Brnjaku između Srba i Srba uspostavili. Baš zbog toga i samo jednog jedinog slučaja i nije im bio potreban drugi i treći. Evo nama se to dešava peti put kako to rade i ni jednom nismo postavili novu granicu između Srba i Srba. I ni jednom ništa slično nismo prihvatili i potpisali.
Vi kažete da priznam da je greška Briselski sporazum. Fascinirani ste i opsednuti ste Briselskim sporazumom. Ne znate šta biste rekli o Briselskom sporazumu. Sve vreme sam se trudio da čujem bilo koju primedbu. Briselskim sporazumom dobili smo četiri gradonačelnika na severu Kosova, međunarodno priznata po prvi put jer do tada nisu bili međunarodno priznati. Možda je to vama smešno. Meni nije nimalo smešno.
Vi ste nešto drugo uradili međunarodno priznato, nešto što mi nikada nismo uradili. Ovde je Republika Srbija. Ovo Jojić dobro zna. Ministarstvo pravde i državne uprave, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, a inače je sve potpisano pod odlukom predsednika Savezne Republike Jugoslavije, najpre za Fljoru Brovinu koja se oslobađa 2000. godine. Da pokažem i taj papir, da ne bude da čitam nešto sa izmišljenog papir.
Ovo je potpis predsednika Savezne Republike Jugoslavije, u to vreme, ali je ono o čemu smo mi zaboravili da govorimo i nikada nije rekao –izvinite. Nikada nije rekao – pogrešio sam zbog toga ili pogrešili su ovi moji. Predmet – Izvršenje kazne za osuđene, molim vas, slušajte me, ne za one protiv kojih se vodi postupak, već za osuđene, Mazreku Ljuana, Mazreku Bekima i Aljbina Kurtija. Zaboravili ste i vi i mi svi da je tada i Aljbin Kurti kao osuđeni terorista bio u našim rukama, ali je odlukom njihove vlasti sva trojica, braća Mazreku, osuđeni za krivično delo silovanja, a za silovanje, Nela, ako se ne varam, nikada nismo davali bilo kakve akte milosrđa, milostinje, nikada niko nije davao, ali su zato doneli odluku o puštanju na slobodu pravosnažnim presudama osuđenim Mazreku Ljuana, Mazreku Bekima i Kurti Aljbina.
Taj Aljbin Kurti, od oca Zaima, rođene 1975. godine, prebačen je na izdržavanje kazne u Okružni zatvor u Nišu. Osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina zbog krivičnog dela iz člana 125. KZ SRJ. Kazna je trebala da mu istekne 2009. godine, 27.1. Međutim, zbog odluke o pomilovanju predsednika Savezne Republike Jugoslavije, broj 112-03005/2001. od 7.12.2001. godine imenovani je oslobođen daljeg izvršenja izrečene kazne zatvora, te je istog dana i otpušten iz Kazneno-popravnog zavoda u Nišu.
Sada da vam kažem, sada razumem, ljudi, zašto oni po ceo dan i zašto se Ramuš Haradinaj i Hašim Tači se danas onoliko iživljavaju na meni. Što da napadaju nekoga drugog? Vi ljude teroriste koji su 15 godina osuđeni za najteža krivična dela protiv našeg naroda puštali ste na slobodu, osuđene, ne one protiv kojih se vodi postupak. Bili su u našem zatvoru na izdržavanju kazne i pušteni su sa izdržavanja kazne i taj danas se zalaže za veliku Albaniju i soli nam pamet. Sada su glavni koalicioni partneri sa ovima ili onima.
Kažete – ima neki tajni plan. Ima neki tajni plan. Nema nikakav tajni plan. Kod vas je bio tajni plan dok je narod mislio da se borite za Kosovo, dok je narod mislio da poštujete Ustav iz 2006. godine, a 2008. godine se niste ni setili Ustava. Proglasili su nezavisnu državu Kosovo dok ste vi ćutali i nijedan tekst niste napisali, a kamoli šta drugo po tom pitanju zato što je bilo važno tada da li će Koštunica da pobedi Tadića ili Tadić Koštunicu, a ne da li će od Kosova i Metohije nešto da ostane.
Da vam nešto kažem, u pravu ste za jednu stvar – Kosovo brani nas, ne čak u teritorijalnom i u geografskom smislu, ne ni u smislu naše istorijske baštine. Na Kosovu se vidi, tačno je, sve ono što smo radili i sve ono što ćemo da radimo. Vidi se i poštenje i čast, ali se vidi i sve ono suprotno od toga baš kod onih koji se na to najviše i najčešće pozivaju. Sve ste vi to lepo sastavili, pričali o tajnim planovima, o stolicama u UN.
Što mašete rukama? Jel to nešto pretite ili vam je prešlo u naviku da mašete ili imate neki drugi problem? Nemojte da mašete rukama. Nemojte da mašete rukama, odgovoriću vam ja precizno.
Ja sam, za razliku od vas, koji ste im dali nezavisnost u ruke 2008. godine i ćutali kao zaliveni, pogazili Ustav Srbije, koji ste doneli, bio protiv toga i nisam dozvolio da stolica u UN uđe u Briselski sporazum, i neću to dozvoliti ni ubuduće.
Ali, zamislite ljudi da nas kritikuju što smo implementirali međunarodno pravni ugovor koji su oni doneli. Ljudi, jeste li čuli nekada za takvo nešto? Jeste čuli u nekoj zemlji da se to dogodilo? Pokažite mi, molim vas, u kojoj se zemlji to dogodilo, da vas neko napadne za tako nešto što poštujete međunarodno pravne ugovore koje su prethodne vlasti prihvatile i potpisale. Ja jesam sve u životu video, pa mi sad ne možemo da vratimo ni ove u zatvor, zato što moramo da poštujemo njihovu odluku da su to danas slobodni građani, teroristi koje su puštali iz zatvora. Ne iz pritvora, već iz zatvora. Nisu oni obustavljali postupak protiv njih, nego osuđene teroriste puštali, pravosnažnim presudama osuđene.
Da odgovorim i drugim ljudima. Što se tiče Republike Srpske, da ne zaboravim, da sve narod vidi za šta ste u pravu zašta niste. Za Republiku Srpsku, a poštujući istovremeno integritet BiH, kako kaže predsednik Dodik i kako kažu drugi zvaničnici Republike Srpske, i lično i Vlada Republike Srbije, uradili smo više nego svi prethodni predsednici i sve prethodne Vlade zajedno.
Zato što to nije bio rad u busanju u prsa i o argumentima kojima se vi služite, da li ćemo da poštujemo međunarodno pravne ugovore, koje je neka ranija vlast potpisala ili ne, već u tome koliko smo im stvarno pomogli. Pa kad Republika Srpska ima krizu, a čudo bi bilo da nema finansijsku krizu, jer ne može da ima zbog političke situacije, veliki broj investitora, tu je Srbija da pomogne. A što to Srbija nije uradila u ranijim godinama? A što Srbija u ranijim godinama nije finansirala projekte u svim opštinama Republike Srpske, kao što danas može?
Što nije Republika Srpska ranije sa Republikom Srbijom obeležavala sve značajne datume iz naše istorije, kao što danas radimo? A što nisu ranije vlasti radile sa Republikom Srpskom na stvaranju Memorijalnog centra u Donjoj Gradini, da bismo napravili mesto Hodočašće za sve Srbe da znaju kako smo stradali u Jasenovcu? Pa, što ništa od toga nisu uradili, što ništa od toga niste napravili, nego je to ostalo za mene izdajnika da na tome radim?
Ako je to mera izdaje pristajem da sam sve što vi kažete, pa puta 10, jer to znači da Srbiju mnogo više volim i da cenim slobodu, koju su neki pomenuli više nego bilo šta, jer od slobode nema veće i važnije vrednosti za naš narod.
General Vladisavljević bi hteo da im još odgovaram, imam ja još ovih papira iz 2008. i 2009. godine generale, biće prilike za to.
Dame i gospodo, gospodin Dubravko Bojić je postavio jedno pitanje. Nisam Dubravko pogrešio u imenu?
(Dubravko Bojić: Ne.)
Izvinjavam se, u redu je.
Rekli ste - zašto sam pristajao i da li sam razočaran međunarodnim prijateljima? Ne, za onih malo za koje znam da su prijatelji. Za ove druge znam da imaju interese kao što i mi imamo interese.
Što se tiče vašeg ključnog pitanja - zašto stalno igramo crnim figurama? Pa, primorani smo i ne samo crnim figurama Dubravko. Pošto vidim da poznajete šah, naterali su nas da damo i damu, ali nam pešaka ne mrdaju napred, nego samo stopa na H liniji jednog napred i to je to i crnim figurama i dama i top manje. I ne možete drugačije.
Ako vi mislite da mi možemo da igramo belim figurama i posle Kumanovskog sporazuma i posle 2004. i posle 2008. godine i u ovakvoj konstalaciji snaga u svetu, to Dubravko nije realno. To nije ni moguće, to prosto nije stvarno.
Veroljub Stefanović, bilo bi Veroljube veoma važno kada bismo mogli da realno govorimo o problemima sa kojima se suočavamo, to bi nas dovelo do toga da budemo mnogo složniji. Nažalost, vidite da i u ovoj situaciji za koju jedino što ne mogu da se saglasim jeste da podseća na ono vreme iz 1999. godine, ali tačno je da nam je možda sloga i jedinstvo potrebnije, ali uvek je najvažnije da čuvamo demokratiju i da svakome bude dozvoljeno da izgovori šta hoće, kako hoće, koliko hoće. Zato sam srećan što su neki danas mogli da govore i duže od pola sata i da govore sve što misle i kako misle i da dobiju adekvatan odgovor.
(Vjerica Radeta: I ja što nisam dobila repliku.)
To mi je posebno žao.
A što se ovoga tiče…
(Vjerica Radeta: I treba da bude. Napisala sam na Tviteru.)
Dobio sam još jednu repliku na Tviteru, inače ih nemam dovoljno.
Samo da Veroljubu Stevanoviću nešto kažem.
Ukoliko bismo mi uspeli da razumemo da imamo zajedničku budućnost i da imamo zajednički cilj i zajednički interes, pa makar drugačije videli politička sredstva kojima do toga treba da dođemo, siguran sam da bi smo lako postigli to jedinstvo. Ovako, plašim se da ga još dugo nećemo postići i to će biti još jedna slaba karika u lancu odbrane naših nacionalnih i državnih interesa. Nažalost, ne mogu to da promenim, nisam u stanju i nemam tu vrstu snage da to mogu da uradim.
Neko je rekao da sam 2015. godine počinje da se formira ZSO. Ljudi, ja sam to rekao. Mi završili dogovore, potpisali principe o formiranju ZSO, avgust 25. 2015. godine. Noćne more od razgovora i pregovora sa Albancima i EU. Izašao napolje srećan da objavim narodu, da kažem ljudi dobili smo principe, krećemo u formiranje ZSO. I vi meni kažete da sam kriv zbog toga što Albanci i Evropljani nisu hteli da provedu u delo to što je potpisano. Moja krivica je u tome što sam bio lakoveran, što sam pomislio da međunarodno pravni ugovori važe za sve druge kao i za nas. U tome je moja krivica i odgovornost.
Hvala vam na tome, uvek ću tako da se ponašam, jer ono što potpiše Srbija, Srbija će to da ispunjava. Tako se ponašaju ozbiljne zemlje, tako se ponašaju ozbiljne države. Izvinjavam se i kriv sam, što sam verovao u ozbiljnost EU da će to da provede, ali nisam šef ni Evropske komisije, ni šef Evropskog saveta, niti bilo šta drugo, da sam o tome mogao da odlučujem.
Ja to njima svakog dana kažem, pa šta sada, da se ubijem zbog toga što oni neću da ispune svoju obavezu? Brojimo dane od tada kada to nisu ispunili. Koliko je to 2200 dana već, u dan znamo. Ne razumem samo šta je tu naša krivica? Za šta smo mi tu odgovorni? Na kraju celog dana i ceo dan juče nisam dobio odgovor na to pitanje. Da, borimo se, pravili najbolji mogući papir, ja srećan izašao, radostan.
Sećam se, imam Pavlovljev refleks kada idem u Brisel, nikad me nešto lepo ne vodi tamo. Ana je dva puta išla i nešto lepo da se desi, a mene nikad, tamo me vode samo da me muče oko Kosova, ni oko čega drugog. Imam bukvalno Pavlovljev refleks kad god idem tamo i to mi je bilo jedino lepo veče. Izašao napolje i još srećan sav što sam postigao nešto, što mogu da obradujem Srbe. I sada sam kriv zbog toga što oni to nisu ispunili.
(Ana Brnabić: Predsedniče, kada su oni dogovarali, to su tamo svi trčali da ispune. Kada su oni dogovarali, Priština je trčala da ispuni.)
Ana bi bila mnogo oštrija od mene.
Dakle, samo jednu stvar da vam kažem ljudi, hoću građanima Srbije da kažem. Ljudi, sedam godina, dakle u sedam godina od devedesete pa nadalje došli smo do Kumanovskog sporazuma, u sedam godina posle 2000. godine od svih priča da je to demokratsko pitanje, samo da smenimo Slobodana Miloševića. Kad se smeni Slobodan Milošević lako ćemo da rešimo kosovski problem. Koliko ste puta to čuli? Koliko puta Steviću ste to čuli? Milion puta smo to čuli od svih njih. Onda su ga tako demokratski rešili, da smo 2008. godine dobili nezavisno Kosovo, a tako smo ga rešili Ustavom iz 2006. godine da nam preambula i dalje stoji, a ne što nas nisu slušali 2008. godine. Te 2008. godine nismo poštovali ni preambulu, ni duh Ustava, ni slovo Ustava, ništa nismo poštovali. Zato ti Vučiću 11 godina posle toga si kriv za to. Gde to ima ljudi? Gde to ima?
Da vidim šta imam još u papirima zapisano.
Govorio je Filip Stojanović, koji je sam svakako stradao i porodica cela, ugledna srpska porodica iz Gnjilana, kao i dobar deo našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Mi ne prećutkujemo stradanja Filipe, naprotiv, mi govorimo o stradanju našeg naroda. Ne prećutkujemo stradanja ni drugih naroda, ali prvi put da neko otvoreno i nedvosmisleno sme da govori o stradanju našeg naroda, kao što znate. Prvi put, nikada ranije to nije bio slučaj. Zbog toga se i vi, ma koliko da vam je teško zbog svega kroz šta ste prošli, sasvim sam siguran, osećate ponosnim, zato što neko konačno sme da kaže šta su Srbi preživali i kroz šta su Srbi prošli, i da se ne plaši da će neko da ga lupi po glavi. Mogu da me lupaju koliko god hoće, nastaviću da govorim istinu i nastaviću da se borim da se zna istina o našem narodu.
Nećemo da ćutimo ni o Košarama, ni o Paštriku, nećemo da ćutimo ni o svim našim junacima koji su položili svoje živote na oltar otadžbine, ni o nesreći našeg naroda proteranog iz Hrvatske, ni o nesreći našeg naroda iz mnogih delova Bosne i Hercegovine, kao što nećemo da se pravimo da nije bilo zločina i na drugoj strani i gonićemo naše zločince koji su to počinili nad pripadnicima drugih naroda. Mislim da je to toliko fer odnos, toliko otvoreniji, iskreniji, bolji i pošteniji odnos nego što su sve prethodne vlasti imale.
Ja znam da se vi sa tim slažete, znam ja šta je politika, nećete vi to da kažete, ali ja znam da se kao čovek sa tim slažete. Znam ja, osećam ja puls srpskog naroda koji to vidi, koji to zna. Znate šta su mi rekli veterani, još smo napravili tu neke greške u proceduri, neke smo ljude ostavljali van kolone, zato što se neko plašio ne znam čijih reakcija. Ti ljudi su mi rekli - ovo nama niko nije uradio, mi smo ostajali bez ruku i nogu pre 20 godina, niko nam nije rekao ni hvala, a kamoli da nas neko pozove ne neku manifestaciju, da vam ništa ne pruži, da vam ništa ne da, samo da pokaže poštovanje i da skine kapu za te heroje koji su naš narod branili širom prostora bivše Jugoslavije. Nemam problem sa tim, ja sam ponosan na to.
Onda su me napali, pomešali dvojicu Lazarevića.
Nataša, rekli ste za odluku oko promene i vraćanja iz UN na EU, odnosno na Euleks. Ja sam dobio slike razbijenih automobila, uništenih kamiona, potpuno uništenih kamiona danas iz Zubinog potoka. Pretpostavljam da ćete i vi moći da ih vidite. Sve što su ti NjSO, FIT, kako god da se zovu, taj novi ROSU, sve što su uradili danas. Dakle, ja samo hoću da vam kažem da smo i ovde morali da poštujemo ono što je Rezolucija UN i ono što je pismo odobrenja predsednika Tadića iz 2008. godine, 26. novembra 2008. godine. Dakle, tu nema promena, nema to sad vi hoćete ili nećete, to je za vas zakon i to morate da poštujete.
Dakle, predsednik Tadić je odgovorio na pismo generalnog sekretara UN, prema kojima inače je na to trebalo da odgovori Vlada Srbije, nije ni važno, a Savet bezbednosti je i bez njegovog pisma mogao da donese odluku o rekonfiguraciji UNMIK-a i raspoređivanju Euleksa, ali bi bez njegovog pristanka je to faktički bilo neizvodljivo zbog najavljenog veta Ruske Federacije na sve odluke sa kojima se ne saglasi Srbija. To je učinjeno, dakle, tim saopštenjem njegovim zapravo je usvojen izveštaj generalnog sekretara o radu UNMIK-a od 24. novembra 2008. godine.
Mi posle toga nemamo šta da radimo i šta da tražimo. Ja ne mogu da vam kažem da se žalim na ponašanje ni Federike Mogerini ili Ketrin Ešton. One su vodile na korektan način, koliko je to moguće, pri čemu smo naravno uvek mi pod većim pritiskom nego što je druga strana. To ko hoće da vam kaže da je drugačije, nije drugačije. To je nešto što je potpuno jasno.
Dakle, situacija za nas je, da se vratim na rezultat. Rezultat je da smo sačuvali mir, da ništa strateški u sedam godina nismo izgubili, a u sedam najtežih godina koje nisu za poređenje sa onim od dvehiljaditih ili onim od devedesetih, jer smo tad nešto imali, tad nije bilo nezavisno Kosovo ni iz ugla Albanaca, ni iz ugla Amerikanaca i Evropljana, danas jeste. U takvim nemogućim uslovima izborili smo najviše za srpski narod, investirali najviše na KiM, investiraćemo najviše na KiM i ni jedno od ključnih prava nismo izgubili u međuvremenu, ni jednu od poluga moći nismo izgubili.
Šta mislite, zašto, ponavljam pitanje, zašto i danas i Haradinaj i Tači i svi albanski mediji sa takvom sladostrašću napadaju mene, a ne napadaju druge? Zašto podržavaju moje političke protivnike u Beogradu? Šta mislite zašto? Zašto im oni odgovaraju više nego ja? Možete li da razmislite samo zašto? Kažite to i sebi, pa ponekad bi bilo fer da se to kaže javnosti, nema tu slučajnosti ljudi. Perfektno oni prepoznaju ko je taj ko štiti naše nacionalne i državne interese, kao što to prepoznaju i Srbi na KiM. Mogu da ih teraju koliko god hoće da glasaju za neke druge, uvek oni dobro znaju kako i za koga da glasaju.
Neću da se javljam više, ako ima samo još jedan govornik. Hoću da se zahvalim svim narodnim poslanicima na veoma korektnoj i na veoma ozbiljnoj i odgovornoj diskusiji. Danas je bio užasno težak dan zbog onoga što se zbiva na KiM i imaćemo još mnogo teških dana, ali sam siguran da razgovorima, da dijalogom, pa zašto da ne otvorenim neslaganjem, možemo da se približimo nekakvim zajedničkim stavovima, da budemo složniji, da budemo jedinstveniji i da možemo još jače da štitimo naše nacionalne i državne interese.
Završiću današnji dan onako kako sam počeo. Povukli su se sa severa Kosova, ne mislim da zbog toga treba da budemo mnogo srećniji nego jutros, jer će oni to ponovo pokušati, ne još jednom, nego još mnogo puta zato što im je to san, nedosanjani san i taj san će ostati nedosanjani.
Završiću time što ću reći da ćemo se svi zajedno boriti za Srbiju, za interese našeg naroda na KiM, za interese naše države i kao što sam rekao, ja sam čovek poznat po karakteru koji ne zrači optimizmom, već upravo obrnuto, ali sam potpuno siguran da ćemo mudrijom, ozbiljnijom i odgovornijom politikom stvoriti uslove da iz nemogućeg ostvario najviše što možemo za našu zemlju i za naš narod, a izgubimo najmanje što moramo. To znači da će Srbija da pobedi.
Hvala vam najlepše. Živela Srbija.

Dame i gospodo, vaše ekselencije, poštovana predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovana predsednice Vlade Republike Srbije, uvaženi ministri, dragi naši predstavnici srpskog naroda i srpskih institucija sa Kosova i Metohije, poštovani narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, želim, pre svega, da se zahvalim svima koji se danas nalaze u ovoj sali, svima koji žele da razgovaraju na odgovoran i ozbiljan način o problemu koji je velik i težak, ne samo za naše ljude na Kosovu i Metohiji, već i za sve građane Srbije i celinu srpskog naroda.
Razmišljao sam da li da govorim o tome kako i na koje sve načine su neki pokušavali da me spreče da uđem u zgradu Narodne skupštine Republike Srbije, ali su to suviše slabi pokušaji i suviše nevažno za građane Srbije, te o tome danas neću da govorim.
Mislim da celu raspravu treba da počnem odgovorom na jedno važno pitanje, u šta verujemo u laž ili u istinu? Bez tog odgovora nećemo na kraju znati ni za šta smo tačno sposobni, koliko možemo, gde su granice i naše zemlje i naših snova, baš kao i naše stvarnosti. Gde je Kosovo, gde je Metohija, ko njima upravlja, gde smo mi Srbi na Kosovu i Metohiji? Možemo li mi koje su zbog Kosova protivpravno bombardovali, ubijali našu decu, izvršili agresiju, da računamo na međunarodno pravi i pravdu? Ko su nam prijatelji i da li imamo pravo na neprijateljstvo sa onima od kojih u velikoj meri zavisi naša budućnost? Da li smo sebi prijatelji ako odbijamo da se suočimo sa istinom?
Njegoš je još rekao samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode. Da li smo mi u Srbiji svesni toga? Da ako obmanjujemo sebe, ne znači da ćemo sami sebe na kraju uspeti da prevarimo i da nećemo postati ništa drugo, da nećemo sutra imati onoliko Kosovo u Srbiji, tako što ćemo se grčevito držati svojih maštarija. Da ne vredi to što krivimo realnost, selektivno biramo informacije i pokušavamo da sve to uklopimo u ono što mi želimo. Nije slučajno velika Isidora Sekulić rekla – mi smo narod koji u stvarnost ne veruje i koji stvarnost ne voli, dok je ne poznajemo snevamo o njoj, a kad nam postane jasna mi je potcenjujemo. Vere i ljubavi za realnost nikada nismo imali. Ne ide to, i vreme je da otvoreno izaberemo između slatke laži i gorke istine.
Moj posao kao predsednika Republike i ne moram uvek da ga volim i ne mora uvek da mi prija, jeste da ljudima saopštim i saopštavam istinu gorku, ponekad neprijatnu i ma kakva ona bila ali istinu. Ali, zbog istine koju govorim nemojte ni na trenutak da pomislite da se neću boriti za naš narod na Kosovu i Metohiji, za Kosovo i Metohiju više od svih onih koji istinu znaju, a namerno je prećutkuju i koji bi rado ratovali ali da u tim ratovima ginu tuđa, a ne njihova deca i koja nam svakoga dana drže patriotska predavanja, a predavanja nikome ne bi smeli da drže.
Duga i teška iscrpljujuća viševekovna borba vodila se oko Kosova, ali mi neretko zaboravljamo ne samo oko Kosova i oko Vojvodine, drugih delova današnje Srbije. U nekim od tih borbi pobedili smo, u nekim od tih borbi izgubili smo. Samo što smo se pravili da su pobede bile uobičajene, normalne i nisu predstavljale nikakvu novost, a poraze nikada nismo hteli da prihvatimo. Čak ni kada smo ih doživljavali uzastopno i u kratkom vremenskom periodu. Ne jedan već kao što rekoh mnogo poraza.
Razmotrimo ukratko istorijske činjenice, ukrštene sa prostom matematikom, sve to u pogledu pitanja, ko je koliko dugo kroz istoriju vladao teritorijom koju danas nazivamo KiM. Od Prvog veka suverena vlast Rima nad ovom teritorijom kada su pokoravali Ilire i Dalmate koje su manje više nastanjivali ovu teritoriju i koja je trajala negde do 395. godine, posle toga vlada Vizantija oko 550 godina. U Sedmom veku dolaze Slovenska i Srpska plemena na teritoriju današnjeg KiM. Od 960. godine do 1080. godine na toj teritoriji za prevlast se bore Vizantija, različiti srpski vladari.
Uzmimo grubo po 60 godina za Vizantiju i Srbe. Srpski vladari na KiM od 1800.godine do 1389. godine Turci od tada do 1912. godine, 510 godina. Srbi vladaju na KiM od 1912. godine, Srbi, uslovno govoreći Srbi, i Srbi i Albanci zajedno, pri čemu Albanci nisu bili time zadovoljni. Do 1999. godine, ovako ili onako od Kumanovskog sporazuma, dakle od 1999. godine, upravljaju Međunarodna zajednica i Albanci i onaj deo Međunarodne zajednice koji je bio podrška stvaranju nezavisnog Kosova 2008. godine.
Dakle, ako posmatramo tih 2020 godina unazad, videćemo da su se različite vlasti na KiM smenjivale i videćemo, ono što je posebno interesantno, a ja ću vam sada izneti te demografske podatke kako se u poslednjih 120 godina dramatično menjao broj Srba.
Po procenama iz 1455. godine na KiM, na teritoriji koja danas obuhvata KiM, živelo je oko 98% Srba.
Godine 1871. živelo je 32% Albanaca, 74 Arbanasa, 64 % Srba. Međutim, tada dolaze srpsko turski ratovi, Berlinski kongres i to je vreme u kojem najdramatičnije gubimo u broju Srba koji žive na KiM i prvi put 1899. godine Albanci predstavljaju, Arbanasi predstavljaju većinu na toj teritoriji u tzv. Kosovskom vilajetu, sa 48%, a Srbi su na 44%.
Kako se to sve dogodilo? Došlo je do velikog iseljavanja, velikog i teškog progona Srba, a srpska država je tada u to vreme, posle srpsko turskih ratova i Berlinskog kongresa, a Stojan Novaković je želeo da to bude na petsto godišnjicu Kosovske bitke, prvi put mi osnivamo svoj konzulat, Srpsko predstavništvo, predstavništvo Srbije u Prištini, u Kosovskom vilajetu, pri Otomanskoj imperiji i prvi naš konzul na Kosovu u Kosovskom vilajetu, bio je Luka Marinković, postavljen 1889. godine, a već 1890. godine, Albanci ubijaju Luku Marinkovića, prvog srpskog konzula na Kosovu. Posle Luke Marinkovića, promenili smo više konzula, sve do 1912. godine.
Interesantno je da su naši konzuli, verovatno bi ih, oni koji su danas hteli da spreče naš dolazak ovde, nazvali velikim izdajnicima, bili su i Branislav Nušić, prvo je bio delovođa, zatim naš konzul u Prištini, bio je i veliki srpski pesnik Milan Rakić, koji je prvo bio pisar, a zatim konzul u Prištini.
Dakle, ti ljudi su dali svoj doprinos štiteći interese sve malobrojnijih Srba, jer sve do Balkanskih ratova, mi nikako nismo mogli da se oporavimo, a ni jedna srpska vlast ovde u Srbiji, nije smela i nije mogla da se usudi ni na koji način da organizuje bilo kakav ustanak na KiM, sve do 1912. godine, sve do Balkanskih ratova, sve do oslobodilačkih ratova, kada KiM ponovo oslobađamo.
Ovo sam želeo samo da vam kažem da biste videli kako kroz dobar deo istorije su se stvari menjale, ali ono što su loši podaci za nas, gotovo katastrofalni, dolaze posle Drugog svetskog rata.
Naime, 48. godine pa sve do 53. godine, i u zanosu pobednika, mi uspevamo da sačuvamo broj Srba u istom procentu koji je bio neposredno posle Drugog svetskog rata, a to je 27% Srba i Crnogoraca, a 68% Albanaca.
Ali vas molim da poslušate podatke sada i to sve traje do 61. godine, dakle tih 15 godina posle Drugog svetskog rata, mi držimo procenat Srba u odnosu na procenat Albanaca. Držimo ga jer smo mi bili pobednici, veliki broj Albanaca se osećao kao gubitnici, veliki broj Albanaca je napustilo KiM, otišli su i preko Okeana u mnoge evropske zemlje, u mnogo većem obimu nego što su to Srbi činili, zato što kažem, ponavljam, Srbi su bili najvećim delom antifašistički nastrojeni, osećali su se kao pobednici, što nije bio slučaj sa Albancima.
Međutim, stvaranjem treće Prizrenske lige 1946. godine, Albanci počinju da nam prave najveće probleme i to će se videti da nas je skuplje koštala Treća prizrenska liga, nego i Prva prizrenska liga iz 1879. godine i Druga prizrenska liga „Bali kombetar“, stvorena 1942. godine i 1943. godine, jer su ogromnim novcem, ogromnim ulaganjima uspeli uvek i u svakom trenutku da imaju značajan upliv u Američku spoljnu politiku i preko predstavničkog doma i preko Senata, dakle , preko oba doma kongresa i preko svih drugih izvršnih organa američke vlasti.
Ono što se dešava tada, od 61. godine pokazuje kako konačno gubimo tle pod nogama na KiM.
Ponavljam, 61. godine imamo 27% Srba na KiM, ali već 71. godine imamo 21%. Ako pogledate, to je za više od 25% od našeg broja Srba, u relativnim brojevima, pad. Dakle, 81. godine već imamo 15% Srba. Dakle, od 61. do 81. godine sa 27% na 15%.
Dalje, 91. godine već imamo 11%. Dakle, više nego duplo smo u tih 30 godina izgubili u relativnim procentualnim brojevima, prisustvo Srba na KiM, dakle od 60-ih do 90-ih godina. I svi koji su na vlast došli posle prvih demokratskih izbora, 90-te godine, imali su bezbroj problema i ma kakve namere, a pretpostavljam da su namere bile najbolje, bili su u užasnoj teškoj situaciji, da bilo šta sačuvaju sa 11% srpskog življa.
Tome su doprineli brojni problemi sa kojima smo se suočavali. O tome ću, pa sada bolje da govorim nego kasnije.
Dakle, imali smo loše odluke komunističkih vlasti. Imali smo užasno loše odluke, prvo o zabrani povratka Srba i Crnogoraca na svoja ognjišta, ali smo imali loše odluke i 56. godine, za koju, nećete verovati, i zašto se mi danas, između ostalog borimo i za taj deo Srbije, gde nije ceo sever Kosova, kao što neki pričaju pripao tada Albancima itd, odnosno KiM, to je neistina, pripao je Lešak sa 12 sela i da bude nesreća veća naši ljudi su se plebiscitom izjašnjavali o tome da žele da pripadaju ne Raškoj oblasti, ne Centralnoj Srbiji, već KiM, te Albanci čak i u razgovorima sa nama, i te argumente inače im nikada to ne bih otkrio, i te argumente u razgovorima sa nama koriste.
Dakle, da ne govorim o tome da su Srbi teško mogli da dobijaju posao, a da vidite razmere problema sa kojima sa suočavamo, da recimo 61. godine je bilo oko 100.000 srpske dece u školama, 99. godine smo imali 59.000 srpske dece u školama, danas imamo svega 16.000 srpske dece u školama. Samo da vidite kolike su razmere nacionalne katastrofe kroz koju je naš narod prošao.
Danas na Balkanu, kada govorimo o nacionalnom pitanju na Zapadnom Balkanu, danas živi, po našim preciznim računicama, kasnije ću vam izneti te podatke u toku diskusije, sedam miliona i 460 hiljada Srba. Kad pitate Srbe oni bi vam rekli devet ili 10 miliona, ovo je tačna broj.
Dakle, sedam miliona i 460 hiljada Srba. U Srbiji, Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, živi danas oko četiri miliona i 70 hiljada Albanaca, njih kad pitate oni će reći da ih je šest miliona. Naravno ni oni ne govore istinu, kao ni Hrvati kad govore da Hrvatska ima 4,5 miliona, jedva da ima 3,5 miliona, itd, ali to će se uskoro videti 2021. godine.
Srbi imaju negativan prirodni priraštaj, Albanci imaju pozitivan. Ja ću vam danas izneti nekoliko važnih procena za ozbiljnu diskusiju i za ozbiljnost izveštaja koji podnosim.
Po procenama Ujedinjenih nacija World population prospects iz 2015. godine, Srbija će 2050. imati 5,5 miliona stanovnika, a 2100. godine, ukoliko se isti trendovi nastave, svega 3,5 miliona stanovnika. Ako izračunamo broj stanovnika do 2050. i 2100. godine, po postojećem stopama priraštaja Albanaca i Srba, dolazimo do sledećih podataka za Balkan. Godine 2050. Albanaca će biti, a kasnije ću dati još jednu ozbiljniju analizu od ove, broj Albanaca će biti za 1.926.400 više nego sada. Ukupno će ih biti 5.996.000, dakle 6.000.000. Srba će biti 1.222.400 manje nego danas, ukupno biće nas 6.230.000. Godine 2100. Albanaca će biti za 4.936.000 više, ukupno će ih biti 9.006.400, Srba će biti za 3.132.000 manje, ukupno biće nas 4.327.000.
Dakle, ukoliko mi sebe ne promenimo, ukoliko mi mnogo toga kod sebe ne promenimo, biće nas 2100. godine, a to je samo još jedna generacija, 2100. godine biće nas dvostruko manje na zapadnom Balkanu nego Albanaca. Dodajmo tome i nepredvidive, ali veoma izvesne emigracije iz Azije i pre svega Subsaharske Afrike ka prostorima Evrope i Balkana. Većina izbeglica jesu i biće muslimanske veroispovesti, i to ne bi bio za nas problem da mi jesmo otvoreniji, kao što se pokazalo u prethodnom periodu da nismo. Utoliko će i neki drugi imati koristi od toga, a mi nažalost to nećemo umeti da iskoristimo.
Da bi ostvarili pozitivan priraštaj Srba u narednih 30 godina, neophodno je da žene rađaju 3,2 dece. Ako ne sprovedemo krupne sveukupne promene i raznovrsne mere, ne samo da nećemo moći da govorimo o Kosovu i Metohiji, nego ćemo imati male šanse da govorimo o sopstvenom opstanku i na teritoriji ostatka Srbije.
Postoji više različitih naučnih studija, ja sam vam rekao jednu, postavljaju se pitanja – a zašto sam o ovome govorio? Nisam ja u ovome govorio samo o preseku stanja, za koje verujem da mnoge od vas jesu iznenađenje, iako svi smo negde to kod sebe duboko sakrivali i nikada nismo želeli do kraja otvoreno da govorimo. Ovo sam govorio zbog toga što moramo da razmišljamo o budućnosti, o tome da dva različita scenarija, a jedan je normalizacija odnosa sa Albancima, a govoriću o tome kakve su mogućnosti normalizacije moguće i drugi je da do normalizacije ne dođe, da imamo ili zamrznut konflikt ili zamrznut konflikt prekidan povremenim sukobima, koji bi bio u potpunosti katastrofalan scenario za naša dalja demografska kretanja.
Ono što smo zaboravili da kažemo kao istorijske činjenice koje su umnogome doprinele katastrofičnom stanju za opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, zaboravili smo da kažemo da smo bili gotovo 500 godina pod turskom okupacijom, da smo istovremeno bili, ili nazovite to kako god hoćete, pod turskom upravom, svejedno je, da smo istovremeno doživeli tragične gubitke u Balkanskim ratovima, stravične gubitke u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu, posebno naš živalj zapadno od Drine i Dunava. To su bili ogromni udarci demografskoj vitalnosti, od kojih se naš narod nikada nije oporavio. Dodatni udarac bili su ratovi 90-ih godina, ljudski gubici, egzodusi, egzodus našeg naroda iz Hrvatske 1995. godine, naravno i NATO agresija 1999. godine. To su neki od dodatnih eksternih uzroka višedecenijske depopulacije. Uzroci pada nataliteta i depopulacije su, kao i u drugim savremenim evropskim zemljama, povećanje životnog standarda, jer u najbogatijim beogradskim opštinama nam je najniži natalitet, između 142.000 abortusa godišnje, iseljavanje i bolesti.
Pre svega, u toku današnjeg izlaganja govoriću o migracijama, o važnosti da stignemo do bilo kog, jednog dana da dođemo do kompromisa sa Albancima, jer time ćemo dobrim delom zatvoriti taj negativni migracioni saldo, do 2030. godine napraviti izjednačeni migracioni saldo, to znači jednak broj onih koji ulaze u našu zemlju sa onima koji izlaze iz naše zemlje, pa od 2030. godine taj trend preokrenuti i obezbediti da imamo više ljudi koji dolaze u našu zemlju od onih koji odlaze.
Kao što sam rekao, od 1945. godine, osim zabrane povratka proteranim Srbima i Crnogorcima, imali ste iz godine u godinu povećavanje ustavnih nadležnosti Kosova, zaključno sa ustavnim promenama iz 1971. i 1974. godine. Mi smo od 1990. godine uz, mislili smo, nacionalnu obnovu, što je bilo očekivano i razumljivo posle decenija, rekao bih, ćutanja na progon pre svega Srba sa Kosova i Metohije, da smo očekivali da imamo bolje rezultate, ne ulazeći u suštinu problema odnosa sa Albancima, ne ulazeći čak ni u brojeve, ne ulazeći u ono što je moglo dete da sabere, a mi smo se pravili da to ne možemo da uradimo.
Bila je velika greška i činjenica što smo potcenjivali snagu međunarodne zajednice, to je neretko eufemizam za najmoćnije zapadne zemlje, ali kako god okrenete i šta god možemo da im kažemo, a mnogo toga lošeg i teškog možemo da im kažemo, morali smo bolje da računamo, ako ne zbog njih, onda zbog sebe. I nismo sebe smeli da dovedemo u situaciju da gubimo još ljudi, da gubimo vojsku i policiju sa naših teritorija i da istovremeno ekonomsku vrednost, odnosno vrednost bruto domaćeg proizvoda svedemo na 50% onoga što smo imali 1989. godine. Time smo snagu Srbije sveli na minimum, time smo snagu Srbije doveli dotle da možemo samo da čekamo milostinju i ono što će neko drugi da nam da i što će neko drugi da nam dozvoli.
Posle 2000. godine kada su mnogi očekivali da će doći do velikog poštovanja tzv. demokratskih snaga u Srbiji i da je to samo demokratsko pitanje, da Zapad nema drugih interesa i da će najednom Srbiji da vrati Kosovo pod njenu kontrolu i da će to sve biti u redu u godinama koje dolaze, događalo se sve suprotno. Događalo se to da smo bili iznenađeni svakim potezom koji se protiv nas provodio, od toga da smo u danu morali da odustanemo od političkog i pravnog kontinuiteta, bez obzira što je to sve bilo sporno još od 1992. godine i Badenterove komisije, do toga da smo morali da puštamo osuđene i neosuđene albanske teroriste iz naših zatvora, i to njih stotine, i neke od njih koji su počinili najteža krivična dela, poput braće Mazreku, koji su svedočili o zločinima onih koji danas vode albanske pregovaračke timove protiv srpskog naroda. Zatim smo pokušavali da vodimo politiku zamrznutog konflikta, iako smo se takođe pravili da ne vidimo da polako ali sigurno klizimo ka nezavisnosti Kosova.
Našao sam dopis u dokumentaciji do koje smo retko dolazili, zato sam ponosan što ćemo mi vama da ostavimo sve izveštaje, i vama i budućim generacijama, sve službene beleške sa naših razgovora i sve ono što smo radili u prethodnom periodu. Teško smo dolazili do dokumentacije, o tome će vam kasnije govoriti i Marko Đurić, ali smo našli pismo Zorana Đinđića Savetu bezbednosti gde on 2003. godine u februaru dobro predviđa šta će se dogoditi na Kosovu i Metohiji i govori kako oni žele da stvore nezavisno Kosovo i kako su sve bile neistine i laži što su im govorili u prethodnom periodu i ukazuje na sve opasnosti. Tada i prvi put počinje da se govori i da se moli, pazite, ali to je 16 godina ranije, kada smo bili u desetostruko boljoj situaciji, dakle 16 godina ranije, prvi put naši predstavnici počinju da mole, ako ni za šta drugo, da možemo da dobijemo podelu, što međunarodni predstavnici odbijaju, od Kupera, Štajnera, do svih drugih.
Imamo dalje, što ljudi zaboravljaju, zašto je bilo važno to odricanje od kontinuiteta i zašto sam ga pomenuo? Vratićemo se na Rezoluciju 1244. U Rezoluciji 1244 nigde se ne govori o Srbiji, govori se samo o Saveznoj Republici Jugoslaviji, mi se odričemo pravnog kontinuiteta u odnosu na SRJ.
Zatim, 2006. godine nestaje nam Savezna Republika Jugoslavija, zahvaljujući neodgovornoj politici koju smo mi ovde vodili i da vam ne govorim da je Srbija morala da se saglasi sa odlukom Venecijanske komisije na 54,46% tek kada smo mi na to pristali da je tek tada dozvoljen referendum u Crnoj Gori. Da ne govorim o načinu na koji smo vodili kampanju, da ne govorim o načinu da nismo bili u stanju ni novac da uložimo, da nismo bili u stanju da se ponašamo ozbiljno. Otišla je Crna Gora, otišle su nam svetinje, nikom ništa. Nestala je Savezna Republika Jugoslavija, svi su se pravili kao da se ništa nije dogodilo. Zato sam nedavno neke i pitao – kako to da su nam sve svetinje, a da nam Ostrog nije svetinja? Koliko ja znam, Ostrog nam je jedna od najvećih svetinja, pa ste svi ćutali i pravili se naivni, nevešti, kao da se ništa, nigde i nikada nije dogodilo.
Interesantno je da kada se to dešavalo 2006. godine nismo imali prijatelja, nikoga. Znao je srpski narod šta želi. Srbija se loše ponašala. Rusija se pravila da ne vidi šta se dešava, jer im je odgovaralo, mislili su da će Crna Gora biti država pod njihovom kontrolom, ćutala uglavnom. Naravno, zapadne sile su po svaku cenu pomagale otcepljenje Crne Gore od Savezne Republike Jugoslavije, uradile sve da Srbiju oslabe, da Srbiju ostave samu, da bi mogli da kažu Savezne Republike Jugoslavije više nema i da krenu u rušenje one svoje priče – standardi pre statusa i da mogu da kažu – status pre standarda, ne bi li dali Kosovu punu nezavisnost.
Ja ću vam sada, u skladu sa Izveštajem, da bi ste videli, podsetićete se mnogih važnih datuma, kratku hronologiju dešavanja od 1998. i 1999. godine do danas. Vrlo kratka hronologija sa ne mnogo komentara, da biste razumeli kako su se stvari za nas odvijale sve lošije i lošije.
Godine 1998/1999. Vašington imenuje Kristofera Hila za specijalnog izaslanika za Kosovo i Metohiju. On je do februara 1999. razgovarao sa predstavnicima Beograda i Prištine, nudeći stranama različite verzije rešenja. Učestvovali su tu i Volfgang Petrič, kao specijalni izaslanik EU i Boris Majorski, kao predstavnik Ruske Federacije.
Februar 1999. godine, indirektni pregovori Beograda i Prištine u Rambujeu, posle ucena zapadnih sila završeni su neuspešno.
Dana 22. marta 1999. posmatračka misija OEBS, koja se ponašala krajnje pristrasno, koja je falsifikovala brojne izveštaje i radila direktno u korist Albanaca i direktno protiv Srba, nedvosmisleno, evakuisala se sa Kosova i Metohije. Samo dva kasnije NATO je započeo agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Dana 09. juna, posle 78 teških, užasnih dana kroz koje je prošao naš narod potpisan je Vojno-tehnički sporazum između KFOR, međunarodnih bezbednosnih snaga i Vlade Savezne Republike Jugoslavije.
Dana desetog juna 1999. godine, Savet bezbednosti na svom 4011. sastanku usvojio je Rezoluciju 1244. U toj rezoluciji ima dobrih stvari za nas, ima vrlo loših stvari za nas, samo što mi te loše nikada nismo hteli da pročitamo. Jedna od tih loših je da su naše snage vršile teror na Kosovu i Metohiji i da je zato neophodno da međunarodne snage ovladaju tim prostorom, a da se naše snage povuku sa teritorije Kosova i Metohije.
Početak 2001. godine, posle ukidanja pravnog kontinuiteta sa Saveznom Republikom Jugoslavijom i puštanja albanskih terorista, tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije pokušao je da pokrene pregovore sa prištinskim liderom Rugovom, ali je prištinski tim u poslednji čas otkazao učešće na pripremnom sastanku. To isto je pokušala i Vlada Srbije, nije vredelo.
Dana petog novembra 2001. godine, potpisan je zajednički dokument o saradnji Jugoslavije i UNMIK, kojim se potvrđuju prava i obaveze strana potpisnica iz Rezolucije i pozivaju Srbi koji žive na Kosovu da učestvuju na parlamentarnim izborima privremenih institucija u Prištini.
Godine 2003. Zoran Đinđić šalje pismo Savetu bezbednosti u kojem ih upozorava da će stvaranje nezavisne države, a to se radi suprotno Rezoluciji 1244, dovesti do katastrofalnih posledica.
Godine 2003. ruska vojska napušta Kosovo i Metohiju i mi ostajemo samo sa zemljama NATO, sa predstavnicima četiri NATO zemlje koje su dobile svoje zone na Kosovu i Metohiji.
Te iste 2003. godine uspostavlja se princip – standardi pre statusa, odnosno da su standardi uspostavljeni odlukom UN prioritet u odnosu na razgovore o konačnom statusu. Naravno, to je bila samo prevara, to je bila igra i prelazno rešenje u kojem je trebalo da se umire oni koji su u Beogradu razumeli tu njihovu igru.
Dana 29. aprila 2004. godine, Vlada Srbije donosi prvi plan za političko rešenje situacija na Kosovu i Metohiji. Održavani su sastanci sa predstavnicima Kontakt grupe, pri čemu su oni tražili način samo kako da umire Vladu Srbije posle „Pogroma“ 17. marta 2004. godine, a gde nije bilo reakcije srpske države. Uspeli su ubrzo u tome i, kao što ćete videti kasnije, već 7. oktobra 2005. Kontakt grupa, koju čine predstavnici SAD, Britanije, Francuske, Nemačke, Italije i Ruske Federacije, usvajaju principe rešavanja statusa Kosova i Metohije, u kojima se navodi da to rešenje treba da bude u skladu sa međunarodnim standardima, ljudskim pravima, demokratijom i međunarodnim pravom, kao i da doprinese bezbednosti u regionu.
Dana 24. oktobra 2005. godine, Savet bezbednosti je dao zeleno svetlo za početak pregovora o budućnosti autonomne pokrajine. Ambasadori koji učestvuju u radu podržali su predlog tadašnjeg generalnog sekretara Kofi Anana da počnu pregovori o statusu Kosova i Metohije.
Dana 11. novembra 2005. godine, Savet bezbednosti imenovao je bivšeg predsednika Finske, Martija Ahtisarija, za specijalnog izaslanika. Pregovarački proces je praktično počeo u Prištini 10 dana posle toga.
Januara 2006. kontakt grupa donosi smernice za pregovore i zauzima stav da ne može biti povratka na stanje pre 1999. godine, ne može biti podele Kosova, niti njegovog pripajanja nekoj trećoj državi.
Pozvali su Beograd na konstruktivni rad sa glavnim pregovaračem, očigledno pripremajući teren i zato ćete videti zašto su naši potezi 12 i 13 godina kasnije bili toliko važni i toliko uspešni pripremajući teren da nateraju Srbiju da razume kako i koliko je neophodno stvaranje nezavisno Kosovo.
Od februara do septembra 2006. godine, svi oni junaci, koji su mnogi od vas nazivali izdajnicima, su se izređali u Beču na direktnim pregovorima sa Hašimom Tačijem i ostalim Albancima. Ti pregovori završeni su bezuspešno.
Dana 17. marta. 2006. godine, dve delegacije, razgovaralo se o finansiranju Srpskih opština i o njihovom međusobnom povezivanju sa vlastima u centralnoj Srbiji, o čemu su iznošeni različiti stavovi. Tada Albanci odbijaju da se formira nešto što mi uspevamo Briselskim sporazumom sedam godina kasnije, a to je zajednica srpskih opština, a što danas ne možemo da formiramo zato što EU, kao garant provođenja tog sporazuma, nije izvršila pritisak na Albance da se taj Sporazum sprovede u delo.
Peta runda pregovora je bila posvećena zaštiti verskog i kulturnog nasleđa na Kosovu. Ocenjena je kao korisna sa obe strane.
Dana 13. jula Marti Ahtisari, je izvestio članove Saveza bezbednosti u toku pregovora i u svojoj nameri da organizuje politički sastanak na visokom nivou. Zatim su održani ti sastanci kojima su prisustvovali Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Fatmir Saidiu, Agim Čeku. Izneti su različiti stavovi. Srpska strana je rekla da je spremna za najširi nivo autonomije, a Albanci samo nezavisnost i ništa drugo.
Nastavlja se osma, deveta i deseta runda, na kojima se razgovaralo o decentralizaciji, na kojoj Albanci nikada nisu pristali. Tada je dat nalog Martiju Ahtisariju, Kontakt grupa ga je ovlastila da počne izradu o sveobuhvatnog rešenja za status Kosova.
On je predstavio 02. februara 2007. godine to rešenje i njegovo rešenje je nadgledana nezavisnost, iako ona, implicite, nigde nije pominjana, ali je bilo jasno u kom smeru sve ide.
Dana 13. februara jedna od retkih sednica, to povodom onih koji nam drže predavanja kada se drže sednice skupštine Srbije, odbacuju se svi stavovi iz Ahtisarijevog predloga kojima se krši suverenitet i integritet Srbije.
Zatim se održavaju od 21. februara do 2. marta konačni pregovori u Beču da se pokuša približavanje stavova dve strane. U tome se ne dolazi do bilo kakvog uspeha i onda se dolazi do konačnog zaključka Ahtisarija – reintegracija u Srbiju, Kosovo u Srbiju nije realna opcija zbog čega je međunarodno nadgledana nezavisnost najbolje jedino moguće rešenje.
Zatim, na zahtev Beograda i Moskve Savet bezbednosti upućuje na KiM posebnu misiju koja je za četiri dana utvrdila stanje na terenu, jer je nekoliko članica tog tela izrazila rezerve u pogledu rešenje koje traži Ahtisari.
Sjedinjene države i članice EU podnele su Savetu bezbednosti novi peti predlog o KiM, koji se nama ostavlja 120 dana i Prištini, ali bez da se dogovorimo, bez automatizma u provođenju plana Martija Ahtisarija.
Oni su, suočeni sa jasnom pretnjom veta ruskog, Amerikanci i pet članica EU, odustali od nastavka procesa rešavanja statusa Kosova u Savetu bezbednosti, najavili dalju brigu o tom procesu. Zatim su formirali trojku Išinger, Vizner i Bocvan Havčenko. Njihovim imenovanjem počela je nova runda pregovora. Zatim su u sedištu EU u Njujorku održani direktni razgovori Tadića, Koštunice sa Fatmirom Sejdiom i Čekuom. Beograd je izneo svoje viđenje, Priština je iznela svoje.
Ono što je važno to je da je to sve na takav način trajalo sve do 10. decembra 2007. godine, dok trojka pregovarača nije okončala svoju misiju. U izveštaju njih trojice govori se da nije postignut sporazum o budućem statusu i da su se obe strane obavezale na uzdržanost od nasilja, što je bilo važno u tom trenutku.
Zatim idemo na 19. decembar 2007. godine. To je finale svega. Savet bezbednosti nije doneo nikakve zaključke u vezi sa pitanjem budućeg statusa i već 13. februara Vlada Kosova najavljuje da će proglasiti nezavisnost.
Dana 14. februara Vlada Srbije donosi odluku o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa i 17. februara 2008. godine kosovski parlament tzv. je proglasio nezavisnost države Kosovo i tokom nekoliko narednih dana nezavisnost su priznale SAD, Turska, Albanija, Austrija, Švajcarska, Nemačka, Italija, Francuska, Velika Britanija, Australija, Poljska. Za samo godinu dana 84 zemlje.
Dana 18. februara, to je jedna od dve sednice koje su ukupno održali, održava se sednica srpskog parlamenta. Da li znate koliko je trajala dan pošto su Albanci proglasili nezavisnost na Kosovu? Šta mislite, koliko dana, nedelja, meseci je trajala ta sednica Narodne skupštine? Sat i po vremena. Na utvrđivanje Poslovnika je potrošeno više od pola sata. Za sat i po vremena mi smo doneli svoje odluke i rešili problem.
Dalje smo imali problem sa 15. avgustom 2008. godine. Tada ministar spoljnih poslova Republike Srbije, gospodin Jeremić zvanično predaje zahtev Generalnoj skupštini UN tražeći da to telo podrži Rezoluciju Republike Srbije, kojom se traži savetodavno međunarodno mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Pitanje sudu glasi: „da li je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?“
Dana 8. oktobra 2008. godine Generalna skupština usvojila je zahtev Srbije da se Međunarodni sud pravde izjasni o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti tzv. Kosova. Jedini argument kada govorim o međunarodnom pravu, jedini ozbiljan argument koji su Albanci potezali na svakom našem sastanku, koji imate u svakoj našoj službenoj belešci, ne u predstavi za televiziju, ne u svojim govorima u Savetu bezbednosti, je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, na svakom razgovoru po deset puta ponovljeno zato što je neko tada razmišljao o sebi, o svojim političkim poenima, o slikanju na televiziji, a ne interesima Republike Srbije i o interesima našeg naroda na KiM.
Dana 26. novembra 2008. godine usvojeno je mišljenje Saveta bezbednosti UN, kojim je omogućeno raspoređivanje misije Euleks na KiM, a mi smo se u odgovoru na pismo Generalnog sekretara saglasili sa dovođenjem Euleksa na KiM. Potpisao ga je predsednik Republike Boris Tadić.
Jula 2010. godine Međunarodni sud pravde je doneo savetodavno mišljenje da jednostrano proglašena nezavisnost tzv. Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Zašto sam ovo pročitao do ovog trenutka? Zato što je važno da mi jednu stvar znamo, mi smo 1999. godine neravnopravnom i nemogućem sukobu poraženi time što smo potpisali, ne naši vojnici nego smo poraženi, neravnopravna je borba bila, potpisana je delimična politička kapitulacija. Povučene su naše snage sa KiM. Mi smo se pravili kao da se ništa nije desilo. Posle toga smo mi tražili, 2004. godine nismo reagovali ni na šta, 2008. smo reagovali tako što smo izašli na ulicu jedno veče i nismo se saglasili sa proglašenjem nezavisnosti, a 2008. do 2010. godine, dok je trajao postupak pred Međunarodnim sudom pravde, mi smo dali najsnažnije argumente albanskoj strani za sticanje nezavisnosti.
Dana 9. septembra 2010. godine dolazi do toga da Savet bezbednosti pozdravlja spremnost EU da olakša proces dijaloga između Prištine i Beograda. Godine 2011. 8. marta imamo prvi sastanak Borka Stefanovića i Edite Tahiri. Do polovine 2012. godine su postignuti tehnički sporazumi o slobodi kretanja, matičnim knjigama, carinskom pečatu, katastru, priznavanju univerzitetskih diploma, integralnom upravljanju granicama, regionalnoj saradnji. Ono što je najvažnije, i za tu odluku imamo 2011. godine, posle tri godine suprotstavljanja srpskog stanovništva sa severa KiM, uspostavljena je granica na Jarinju i Brnjaku između centralne Srbije i sa 98% srpskim življem nastanjenog severa KiM.
Ono što je važno, a što sam zaboravio da vam kažem, dakle, precizne podatke koje smo mi napravili, nisam vam to rekao, za 2017. godinu, sećate se slučaja kada su nam Albanci uhapsili ljude iz Crvenog krsta uz podršku takođe EU. Pošto niko nije želeo da nam dopusti da izbrojimo ljude na KiM, mi smo to radili preko ljudi iz Crvenog krsta i preko Kancelarije za KiM. Mi smo izbrojali sve Srbe koji žive na KiM. Za vas informacija da je u 2017. godini, danas računajte da je to za 2.000 ljudi manje, 94.998 Srba živelo, od toga 47,1% na severu pokrajine, a južno od Ibra 52,9%. Ta razlika se stalno smanjuje, odnosno povećava se procenat učešća severa, jer je bezbednije i sigurnije za stanovništvo na severu, a manje je bezbedno i manje je sigurno, jer se i naslanjaju direktno na centralnu Srbiju, ne žive u enklavama.
Kada pogledate te brojeve sa brojevima od pre 1990. i 1991. godine, po popisu, videćete da je to tri do četiri puta manji broj Srba nego što je tada živelo.
Albanaca, prema onome što smo mi mogli da izbrojimo, a negde nismo mogli da uđemo, ali prema našim procenama, između 1.162.000 i 1.325.000, ne više od toga, pošto oni vole takođe da lažu, kao što i mi sebe volimo da lažemo o brojevima, pa pričaju da ih je dva miliona, pa slušate različite vrste maštarija. Nema ništa od toga. Dakle, njih je mnogo manje od tih brojeva, ali je i nas mnogo manje od brojeva o kojima govorimo i to ljudi trebaju da znaju.
Ono što je veoma važno to je da su tekli teški pregovori od 20. septembra sve do 19. aprila 2013. godine, kada se potpisuje, kada Ivica Dačić kao predsednik Vlade Republike Srbije potpisuje Briselski sporazum. To je prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa. Zatim se vode do kraja 2013. godine pregovori o implementaciji prvog sporazuma. U maju 2013. godine usaglasili smo plan implementacije.
Ono što je važno, u toj godini postignut je aranžman o oficirima za vezu i Kancelarija za Kosovo preuzima obaveze iz domena nadležnosti Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu. Ukupno je tokom 2013. godine održano 40 sastanaka od kojih je osam na visokom političkom, a 32 na tehničkom i ekspertskom nivou. Ovo vam sve govorim kao deo izveštaja o našem radu u prethodnom periodu.
Devetnaestog marta 2014. godine usaglasili smo fitosanitarni sertifikat i veterinarski i zdravstveni sertifikat za gotove proizvode. Usaglašavanjem ovih dokumenata na statusno neutralnom načinu, omogućen je neometan plasman proizvoda preduzeća iz centralne Srbije na Kosovu.
Od marta do septembra 2014. godine traje prekid u političkom dijalogu između Beograda i Prištine usled lokalnih izbora u Srbiji kao i usled izbora i formiranja tzv. "vlade privremenih institucija" u Prištini.
Četrnaestog novembra 2014. godine postižemo dogovor o posetama zvaničnika, a videli ste kasnije kako se tog dogovora ni jednog trenutka nisu držali, kako su to, rekao bih, apsolutno arbitrarno upotrebljavali ili bolje reći zloupotrebljavali, do toga da su pokušavali da unize i prebijanjem, omalovaže direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marka Đurića.
Vodili smo tzv. "pregovore" iz oblasti energetike i telekomunikacije, a postignut je dogovor o mostu tzv. "Žbogarov plan". Međutim, što se tiče tog mosta, to želim ljudima da kažem ovde, bili smo sve vreme izloženi pritiscima, strahovitim pritiscima da se baš preko jednog centralnog mosta pusti saobraćaj, ne pešački most da bude, ne da bude otvoren za pešake, nego da se puštaju kamioni i automobili preko tog mosta. Kad god bismo rekli - imate još dva mosta na 50 i 100 metara odatle kojim idu i autobusi i kamioni i svi drugi, zašto želite da uđete u centralnu ulicu na severu Kosovske Mitrovice, to je ulica Kralja Petra po svaku cenu? Odgovor nikada nismo dobijali. I sve vreme do dana današnjeg, tome smo izloženi.
Pre neki dan kad sam razgovarao sa najvišim evropskim predstavnicima bilo je - učinite nešto, pustite taj most. A onda smo mi krenuli u rekonstrukciju u severnoj Kosovskoj Mitrovici, posebno smo uradili i spomenik, videli ste caru Lazaru, sa pogledom na most, uradili smo posebno pločnike, pešačku zonu, formirali, dakle i naši ljudi i gradonačelnik Rakić i ostali, dakle, uradili smo sve zato što smo shvatili da su oni želeli po svaku cenu da ono što je simbol opstanka Srba u tom delu Kosova i Metohije, dakle, da to unište u potpunosti i da sa lakoćom zauzmu ulicu Kralja Petra. Kada uzmete ulicu Kralja Petra, Mitrovica je mala, svega devet kvadratnih kilometara ukupno, dakle, kako god da okrenete, više nema Srba tu, a kad nema Srba u Mitrovici severnoj, nema Srba ni u Zvečanu, malo ko će posle toga da opstane i Ibarskom Kolašinu, Zubinom Potoku i nešto severnije u Leposaviću i Lešku.
Ukupno je tokom 2014. godine održano 15 sastanaka i svi su bili na tehničkom i ekspertskom nivou. Postavljalo se pitanje - a zašto mi učestvujemo u tim i takvim razgovorima? Zašto smo sve vreme na tome insistirali? To smo radili iz tri ključna razloga.
Prvo, ne zaboravite ljudi, i žao mi što na to moram da podsećam, za samo osam godina Miloševićeve vlasti došli smo dotle da smo imali sukob na Kosovu i Metohiji i suštinski gubitak suvereniteta na Kosovu i Metohiji. Za samo osam godina vlasti DOS-a došli smo od velikih očekivanja i velikih nadanja i velikih obećanja narodu da će sve da se promeni i da će mnogo da nas vole ovi sa zapada i da će da učine sve da Kosovo vrate po teritorijalni integritet Srbije, došli smo do toga za tačno osam godina da smo dobili nezavisno Kosovo, proglašenje nezavisnog Kosova na koje smo reagovali tako što smo im čak i dali pravne argumente kroz presudu Međunarodnog suda pravde.
Zašto sam ovo pomenuo? Zato što mi u deset puta lošijoj situaciji i bez vojske i policije i sa formalno proglašenom nezavisnošću Kosova, koje je priznalo nešto manje, mi kažemo stotinu zemalja, oni kažu 110 zemalja, posle ćemo o tome.
Dakle, mi pokušavamo da vratimo Srbiju u život, da vratimo Srbiju u razgovore, da vratimo, da prvo očuvamo mir i političku stabilnost jer više nemamo glava za gubljenje. Više nemamo dece za bacanje. Valjda nije trebalo nikada da imamo.
Istovremeno, čuvajući političku stabilnost gledamo da zemlju izvučemo iz bankrotstva, gledamo da podignemo ekonomiju, jer podizanjem ekonomije povećavate šansu da nam ljudi ostanu u zemlji, da nam ne beže iz zemlje. Podizanjem ekonomije povećavate nadu za normalan život u budućnosti. Podizanjem ekonomije uvećavate sve druge šanse, čak i šansu da branite svoje nacionalne interese.
Hoćete li da vas podsećam da mi de fakto vojsku nismo imali? Hoćete li da vam podsećam da smo sekli tenkove, da smo uništavali strele za 142 dolara, da sam ih kao ministar odbrane pronašao sakrivene i doneo i rekao - obnovite resurse? Od toga da smo imali jedan avion koji je mogao da poleti do toga da danas svi imamo 14 aviona četiri plus generacije. Govorim o lovcima samo. Do toga da ove godine dobijamo više helikoptera nego što smo imali, koje smo kupili, nego što smo imali u prethodnih 30 godina. Razumete li ljudi o čemu govorim?
Tražili smo vreme da zemlju sačuvamo, da narod sačuvamo. Morate da razgovarate. Da li neko misli da je nekome lepo da razgovara sa Tačijem? Mislite li da je Tačiju lepo da razgovara sa mnom? Ako već moram da vam kažem, gore je njemu da razgovara sa mnom nego meni da razgovaram sa njim. To morate da radite ne zato što volite i ne zato što vam je to lepo, nego zato što volite svoju zemlju i zato što znate da time dobijate i vreme za Srbiju.
Nalazimo se na putu evropskih integracija. Hoćemo da budemo deo sveta, da pripadamo tom tipu društva o neki će da kažu - zašto? Da ne govorim sada o demokratiji i vladavini prava, ljudi govorim o ekonomiji. Šezdeset i osam posto naše trgovine je sa EU. Naši najveći investitori dolaze iz EU. Danas nam samo nemačke kompanije zapošljavaju preko 60 hiljada ljudi u Srbiji. Sve to što izvozimo, sve to što nam je danas uvoz pokriven izvozom u visini od 79%, to uspevamo zahvaljujući tim kompanijama. Nestali bi smo. Time smo uspeli u prethodnih sedam godina ne gubeći srpske glave, podižući srpsku ekonomiju i ne samo ne gubeći dalje, ne nastavljajući taj sled gubitaka svega, uspeli smo da podignemo ugled Srbije u međunarodnoj zajednici i da vratimo Kosovo i Metohiju, koja je za njih bila završena stvar, na sto da se ponovo o tome priča, ne sa velikim šansama za nas, ne sa time da sa sigurnošću mogu da vam kažem da ćemo nešto da dobijemo, već vam kažem da možemo da tražimo i da se još ponešto pitamo i da se i dalje borimo.
Godine 2008. i 2010. je sve već bilo završeno. Sve je bilo gotovo. Zato smo to radili. Donosili smo sporazume i posebno ću o tome u drugom delu kada budem odgovarao na pitanja da govorim o pravosuđu, civilnoj zaštiti. U energetici smo bili izloženi najtežim pritiscima i tu ste mogli da vidite svo licemerje međunarodne zajednice. Insistirali su sve vreme na Gazivodama i Valaču, govoreći nam kako zbog, sada da se ne naljute ljudi iz Elektromreže Srbije i EPS ako pogrešim u nekom terminu i ministar Antić, možda, dakle, oni u nekoj toj prenosnoj mreži, to je Elektromreže, oni gube, Nemci gube valjda 32 miliona godišnje. Za Nemce 32 miliona evra, složićete se, i nije neka para. To što mi gubimo 50 miliona evra mesečno zbog njihovih taksi, niko se ne sekira, a Srbija 200 puta manje bogata od Nemačke. Šta briga nekoga, šta briga bilo koga.
To je služilo, pre svega, da se izvrši pritisak na naš narod u Zubinom Potoku kada se zauzmu Gazivode, kada se zauzme Valač. Ne zaboravite, naš narod na severu Kosova i Metohije, kao i dobar deo naših preduzeća struju plaća u visini od 11%. Dakle, ljudi ne plaćaju struju. Naši gubici na električnu energiju su na severu Kosova oko 150 miliona godišnje, samo da to imate u vidu i da to svi ljudi u Srbiji treba da znaju, zato što se trudimo da olakšamo opstanak našem narodu, trudimo se da im olakšamo život. Zato ih nagrađujemo i "kosovskim dodatkom", zato učitelju Lešku i Kosovskoj Mitrovici ima značajno veću platu nego što je ima onaj u Somboru, Beogradu, Leskovcu, Kragujevcu i bilo kojem drugom mestu. To su stvari koje takođe radimo.
Onda, naravno, počinju igre oko zajednice srpskih opština. Albanci su razumeli šta je to što mi radimo. Ja neću to ni da krijem. Mi brinemo o srpskom narodu, da brinem kao predsednik, da se ne naljuti niko, o stanovnicima Kačanika, najmoćnijoj ćeliji Islamske Države u celom svetu niti mogu niti hoću.
Oni koji lažu da o tome brinu, neka lažu i dalje naš narod. Brinem o srpskom narodu, brinem o drugim građanima Srbije koji Srbiju doživljavaju kao svoju zemlju i koji žele da Srbija o njima brine. A, o Kačaniku, Glogovcu, Suvoj Reci i Štimlju, da vam pošteno kažem, nisam naročito zainteresovan šta se tamo dešava.
Oni su razumeli da Zajednicom srpskih opština mi u stvari želimo da veze između naših ljudi na jugu i na severu u potpunosti institucionalizujemo, četiri opštine sa severa sa šest opština na jugu. Čak smo tražili i to su prihvatili bili Albanci, pa odustali, da se posebno formira opština Prilužje, Plemetina, jer Prilužje pripada Vučitrnu, Plemetina pripada Obiliću, i Babin Most, takođe, pa smo želeli da od toga napravimo jednu opštinu.
To je bila naša namera, bez obzira na ovlašćenja. Tražili smo nadzorne funkcije, izvršna ovlašćenja. Oni kažu – ne može izvršno ovlašćenje, onda su odustali od svega. Jedinu njihovu obavezu iz Briselskog sporazuma oni nisu ispunili. Jednu, jedinu koju su imali nisu ispunili, zato što im je neko dozvolio da je ne ispune, zato što su ima velike sile, evropske, i SAD rekle – vama je dozvoljeno da ne ispunite. Evo, prošlo je šest godina, oni to nisu ispunili. Kao što je sad prošlo, koliko, više od 200 dana kako su nam uveli takse i niko se ne sekira. To im služi za jedan dan, za jedan sastanak, kao što se niko ne sekira što i danas najavljuju formiranje velike Albanije i niko neće da reaguje.
Jednu reč od toga da smo mi rekli, da je ne daj Bože neko od nas pomenuo Republiku Srpsku ili bilo šta, metaforično govoreći, obesili bi nas u Briselu. Je li to pravedno? Pa, nije. Je li to pravično? Pa, nije. Je li to pokazuje dvostruke standarde? Pa, pokazuje. Pa, šta da radimo? Pa, da nastavimo da se borimo, da razumemo da stvari tako stoje i da nastavimo da se borimo na najbolji mogući način.
Tokom 2016. godine održana su ukupno 46 sastanaka. U 2017. godini održali smo ukupno 14 sastanaka. Onda dolazi događaj iz 2018. godine. Razumeli su Albanci, razumeo je zapadni svet, koji je najvećim delom priznao nezavisnost Kosova, da Srbe, ma koliko da su u teškoj situaciji, ma koliko da su vezani evropskim putem, ma koliko da žele da brže napreduju, da ne mogu lako da ubede u sve neistine koje pokušavaju da im prodaju i uz činjenicu da Albanci pri tome ništa ne moraju da ispune. I tada se dešava, raspisuju se izbori za grad Beograd, na kojima mnogi očekuju da dođe do promena vlasti i da to bude početak kraja mrskog Vučićevog režima i ne znam ni ja šta sve. Tog dana u Kosovskoj Mitrovici ubijen je Oliver Ivanović, jedan od lidera Srba sa Kosova i Metohije, politički protivnik Srpske liste. U poslednjih 20 dana mogli ste da vidite tri teksta u značajnim zapadnim medijima koji su govorili kako je možda baš to ubistvo doprinelo uništenju ideje o razgraničenju, o bilo čemu, o bilo kakvim srpskim snovima da bi Srbi nešto od teritorije Kosova i Metohije mogli da dobiju.
Kasnije sam pripremio deo materijala, verujem da će biti pitanja, pa ćemo govoriti o tome.
Tada se suočavamo sa žestokom orkestriranom kampanjom, zajednički izvedenom iz različitih zapadnih centara moći, sa onima koji u domaćoj javnosti u svemu tome interciraju i, naravno, uz najžešću ulogu Albanaca i albanskih medija. Oni to rade sa sledećom željom i namerom – da se u potpunosti kriminalizuje naš narod na Kosovu i Metohiji, posebno Srbi sa severa Kosova i Metohije, jer nikako nisu želeli da dozvole značajniji upliv Albanaca na taj deo Kosova i Metohije i morala je da se vodi najžešća moguća kampanja protiv njih, te su znali i ko je ubio i kako je ubio, a kao što vidite, prošlo je godinu i, koliko, šest meseci, ništa ne znaju. Pojma nemaju. Izmišljali su sve. Privodili su ljude. Ljude drže u pritvoru danas na osnovu izjava davanih srpskim medijima, političara odavde, političara sa Savskog venca koji se lažno predstavljaju da su političari sa Kosova. Sve su to radili da bi oslabili odbranu srpskog naroda na severu Kosova, da sever Kosova postane laka meta za sve njih, jer je to do tog trenutka bio veoma tvrd orah za svakoga ko bi pokušao da uđe u Kosovsku Mitrovicu.
I danas je sever Kosova neuporedivo lakša meta za njih, što je zajednički uspeh i dela Albanaca, odnosno svih Albanaca, dobrog dela zapadnih sila i jednog dela srpske politike. U tome su itekako dobro uspeli. Čestitam im na tome, ali ih sve zajedno upozoravam da nikada nisu uspeli toliko da oslabe ni srpski narod u celoj pokrajini, ni srpski narod na severu, da ne budemo u stanju, i namerno kažem ne budemo, jer to neće biti samostalni odgovor našeg naroda sa severa, već celokupnog našeg naroda ukoliko bilo ko bude pokušao da ih fizički ugrozi, na bilo koji način. Pogroma iz 2014. godine više neće biti.
Dana 21. novembra 2018. godine uvode nam carinske takse u Prištini u visini od 100% na robu iz BiH i centralne Srbije, što je direktno suprotno i duhu dijaloga i Sporazumu CEFTA i Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Ne moram da vam kažem da sem saopštenja i korektnog odnosa, moram da priznam, Federike Mogerini i Johanesa Hana, nijedna država članica, niti je Evropska unija svojim mehanizmima preduzela bilo šta protiv albanske strane za tako nešto.
Tokom 2018. godine održano je ukupno 24 sastanka. Imali smo u Berlinu nedavno samit na kojem su pokušali kancelarka Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron da ubede Albance da povuku takse. U tome nisu uspeli, zato što su oni imali nečiju snažniju zaštitu. Ja sam to na početku samih razgovora im rekao. Oni mi nisu verovali. Oni su rekli – sačekaj, Aleksandre, videćeš da ćemo da imamo rezultat. Želim da vas obavestim o tome. Na to sam se nasmejao. Rekao sam im – nećete imati rezultat, zato što neko snažniji od vas im je rekao da to ne prihvate ma koliko vi na tome insistirali. Posle jedno sat vremena Makron mi je rekao – Aleksandre, bio si u pravu, šta god da uradimo neće da prihvate.
Dakle, reč je o nečemu što je plan. Zašto je to plan? Zašto su to uradili i šta oni prave? Oni rade jednu veoma važnu stvar, a to je da nas dovode u situaciju tzv. nove normalnosti, jer to je njima dozvoljeno. Šta god da urade, kakvu god glupost da naprave, milion puta da pričaju o velikoj Albaniji, da idu u konkretne korake za stvaranje velike Albanije, uklanjanje graničnih punktova, prelaza, oslobađanje od carina, sve drugo što urade i sve takse da nam uvode, šta god da naprave, reći će, neko će da izda jedno saopštenje između Međunarodne zajednice posle dva dana - nema veze, hajde da vidimo kako ćemo Srbiju da nateramo da konačno i formalno prizna nezavisnost Kosova, sve je završeno, Kosovo je nezavisno, ostao nam je samo taj deo kako će Srbija i formalno da prizna nezavisnost Kosova. Odbacićemo svaku ideju sa kojom Srbi dođu o promeni granica, a pod promenom granica podrazumevaju da su granice države Kosovo nepovredive, jedinstvene i da niko ne sme da ih mrdne ni levo, ni desno.
Nisu im baš granice Srbije bile nepovredive ni 1999. godine, ni 2006. godine, odnosno Jugoslavije, ni 2008. godine, ali posle toga su sve granice postale nepovredive.
Kad vam kažu - otvorićete Pandorinu kutiju, što lupetaju i različiti predstavnici sa srpske političke scene, kad god ih podsetite da je Pandorina kutija mnogo ranije otvorena, džabe što ih podsećate, tim gore po istinu, i tim gore po ozbiljnost argumenata i tu nema velike filozofije.
Zašto je taj dijalog bio važan, pošto se ovo zove izveštaj i o dijalogu i o svemu onome što se događalo? On je u punom smislu te reči radio za interese i srpske, a ja verujem, i albanske strane, ali sa sigurnošću tvrdim srpske strane, jer je važno da postignemo mir i dogovor sa Albancima i zbog onog o čemu sam govorio, jer će to biti dva najveća naroda na Zapadnom Balkanu u narednih 100 godina.
Mi smo u periodu tih pregovora i dijaloga uspeli da sačuvamo mir na Kosovu i Metohiji. Bio je mali, veoma mali broj teško ranjeni, ubijenih, ne računajući Olivera Ivanovića, gotovo da nije bilo u međunacionalnim sukobima. Mali li je to uspeh, a posle proglašenja nezavisnosti Kosova, ne pre, ne dok smo imali neke vrste kompetencije i vlasti na Kosovu i Metohiji? To smo uspevali razgovorima i pametnom politikom.
Tokom trajanja intenzivnih razgovora nije bilo ni ozbiljniji bezbednosnih kriza. Uvek smo u bezbednosne krize upadali kada su razgovori, kada je dijalog prestajao. Korelacija između odsustva pregovora i usložnjavanja bezbednosnih prilika direktno upućuje na zaključak da je odvijanje dijaloga bilo korisno za sve strane i da se time jedino mogao osigurati trajni mir.
Treći važan zaključak odnosi se na činjenicu da je angažovanje Srbije u političkom dijalogu očigledno uspelo da delimično amortizuje apsolutno beskompromisan stav podržavalaca tzv. nezavisnosti Kosova i da ih danas, ako pročitate i Edgara Džozefa i mnoge druge, koji svakako nisu objektivni, već direktno protiv nas, čak 19 puta govore o predsedniku Srbije i rukovodstvu Srbije koje mora da bude naterano da određene odluke donese. Takvih tekstova niste imali ni 2007. ni 2008. ni 2009. godine. Sve je teklo kao po loju, i baš onako kako su očekivali.
Imajući u vidu da oni sve češće zahtevaju da se pregovorima iznađe sveobuhvatno trajno rešenje za pitanje Kosova i Metohije, jasno je da ti partneri više ne smatraju da je tzv. kosovska nezavisnost naprosto, završena stvar. Srbija će morati da se čuje. Glas Srbije će morati da se uvaži. Da li ćemo mi moći da dobijemo sve ono što bismo mi želeli i sve ono o čemu maštamo? Naravno da nećemo. Onaj ko bi vam to rekao tako bi vas lagao strašno, a mnogo lažova u Srbiji imamo. Ja neću takav da budem, pa makar me sutra vi prvi odavde smenili, zatim narod na referendumu, potpuno mi je svejedno, ali da ćemo da dobijemo mnogo više od onoga što smo imali i 2000. i 2008. godine, u to sam apsolutno sigurna i potpuno ubeđen, da smo taj dijalog mogli da nastavimo.
Četvrti bitan zaključak je taj da je Republika Srbija u osnovi uspela da u potpunosti zaštiti svoj interes u Pokrajini i u kontekstu evropskih integracija. Uprkos kritikama vezanih za navodnu predaju sprskih institucija, Srbi su na severu Kosova i Metohije pogotovo, Srbi na tom prostoru danas apsolutno dominiraju u svim institucijama, što nije bio slučaj do 2013. godine.
Ne zaboravite, oni koji govore o pravosuđu, rekao bih vam jednu stvar, zamislite da je neko silovao Srpkinju, devojku na Kosovu i Metohiji, a šta bi smo mi mogli da radimo? Da podižemo optužni akt u Kraljevu, u zavisnosti od toga da li se desio na severu, ili u Vranju, da nemamo mogućnost gonjenja silovatelja ni na koji način? Time smo otvorili mogućnost da imamo i te kako uticaj, a u svakom trenutku da biste vi razumeli, ti ljudi koji su pristali da rade unutar kosovskog sistema su toliko odani Republici Srbiji i srpskom narodu, da ukoliko bi Srpska lista i politički predstavnici doneli odluku da se svi povuku, sa malim, iako je to pleonazam, ali dozvolićete mi da ga upotrebim, izuzecima bi neko u tim institucijama ostao. Srbi bi odmah izašli, ali, koriste svaku priliku da se obezbedi suštinska pravična, u krajnjoj liniji, jer tu živi 98% Srba, dominacija Srba, ali da se istovremeno obezbedi zaštita Srba u Gračanici, i u Štrpcu, i u Ranilugu, i u Šilovu, i u Klokotu, i u Pasjanu, i u Partešu i u Metohiji, tamo gde su nam ugroženi ljudi, i u Osijanu, i u Đurakovcu, i Klini, i u Goraždevcu i u Velikoj Hoči, Orahovcu i svakom drugom mestu gde imamo od nekoliko Srba do nekoliko stotina Srbi. To je bio jedini mogući način.
Kako bismo mi zaštitili da nije bilo tog poteza Srbina u Velikoj Hoči, kome je pljačkaš nešto opljačkao, kome je neko silovao ćerku, kome je neko ranio nekoga? Kako bismo ga zaštitili? Dronovima iz vazduha hapsili počinioce? Kako? Na koji način?
Lako je pričati o tome da mi iz centra Beograda imamo pravo da milion godina nešto čekamo. Ti ljudi tamo žive svaki dan i moraju da žive svaki dan i žive sa Albancima svaki dan i neko je morao da im pruži zaštitu.
Smatram da sve ono što smo uradili u procesu dijaloga je dovelo veoma opipljive koristi srpskom narodu, državi Srbiji u celini, a posebno mislim da kroz tih ukupno 188 sastanaka smo uspeli da zaštitimo ugled, reputaciju Republike Srbije, da smo uspeli da sačuvamo interese našeg naroda i da dramatično usporimo odliv našeg življa sa Kosova i Metohije.
Uspeli smo takođe da odbijemo određene sporazume koji nisu potpisani, koji nisu prihvaćeni, a koji bi značili dramatično urušavanje srpskih nacionalnih interesa i državnih interesa Republike Srbije.
Ono što je za nas važno, takođe, i zato je Priština između ostalog donela odluku o taksama, došlo je do ozbiljnog širenja robne razmene između centralne Srbije i Prištine i mi smo došli dotle da nam je izvoz, kako oni kažu, ili trgovina sa Prištinom, kako mi kažemo, prešla 550 miliona evra na godišnjem nivou, a ono što su oni nama prodavali ili, kako oni kažu, izvoz u centralnu Srbiju je bio na nivou 20 miliona evra. Samo da mi neko kaže da smo mi loše postupali i da smo lošu politiku vodili.
Upravo zato ćute mnogi iz sveta, zato što ih baš briga što je Srbija oštećena, zato što žele da Srbiju ekonomski vide slabiju. Mi uprkos tome ne kukamo ni pred kim da nam je zbog toga BDP 0,3% ili 0,4% niži, ne žalimo se nikome. Hoćemo da budemo najbolji, najsnažniji, najjači bez obzira na to i bićemo.
Ono što je važno to je da smo uspeli dobrim delom da pomognemo i da uradimo sve da zaštitimo naše objekte od kulturno-istorijskog značaja, a videće kasnije, jer ću izneti precizne cifre, koliko u novcu da pomognemo našoj crkvi, našim manastirima i svim drugim objektima od velikog istorijskog značaja.
Šta je Priština uradila? Ne volim da govorim o krivici Prištine i govorim desetostruko ređe od Tačija, Haradinaja, Veseljija i svih njihovih predstavnika koji u Srbiji nažalost vide neprijatelja. Mi u njima vidimo ljude sa kojima smo primorani da gradimo mir, da bismo izgradili dobre i normalne odnose sa Albancima u budućnosti.
Zato se trudimo da ne odgovaramo na svaku glupost koju iz Prištine čujemo. Trudimo se da ne zagađujemo još više odnose između Srba i Albanaca, već da gledamo da polako podižemo poverenja između naših naroda, što nije lako, što je gotovo nemoguće, posebno na teritoriji Kosova i Metohije, ali je važno za budućnost.
Međutim, moja je dužnost da vam danas ukažem na sledeće činjenice. Da smo mi od početka bili izloženi različitim vrstama pritisaka i trikova, od toga da se izvrši demarkacija između Kosova i Crne Gore, a da zatim se izvrši demarkacija između Kosova i Srbije, što bi valjda bilo normalno, pa sad veličanstven uspeh što su izvršili demarkaciju između Kosova i Crne Gore. Svakoj demarkaciji u kojoj bismo mi učestvovali značilo bi da smo de fakto priznali nezavisnost Kosova. Sve vreme od početka do dana današnjeg bili smo ovako ili onako pritiskani da u tome učestvujemo.
Zatim smo bili pritiskani da pozdravimo demarkaciju između Podgorice i Prištine, što je isto to samo malo uvijenije što smo takođe uspeli da odbijemo pred evropskim predstavnicima. Oni su doneli bezbroj jednostranih poteza i ja ću vam sad reći šta je to sve bilo u nekoliko prethodnih godina, posebno u poslednje dve godine.
Premijer privremenih institucija u Prištini je u junu 2018. godine rekao, uputio otvorene pretnje ratom, ako se u pregovorima o utvrđivanju statusa Kosova i Metohije, dođe do rešenja koje nije po volji albanske strane. Ponovio je to i predsednik privremenih institucija u Prištini, koji je rekao da su jedanput već u ratu pobedili uz pomoć NATO-a, pobediće opet ako bude potrebno.
Zatim na mesto šefa pregovaračkog tima dolazi Fatmir Ljimaj, o tome vi gospodine Drecun mnogo toga znate, više nego ja, dakle dovode nam čoveka okorelog ratnog zločinca, hoće da nas ponize i da nam kažu - sada morate da sednete i sa njim da razgovarate, a mi nismo u poziciji da biramo sa kim ćemo da razgovaramo, on je izbor albanskih predstavnika. Ljudi iz međunarodne zajednice, oni nisu gadljivi. Ako su sa njima sarađivali, ako su ćutali na 17 mrtvih svedoka od kojih poslednji strada na pešačkom prelazu u Podgorici i na sve to ćute i ne osude ih za najteža krivična dela, što bi bili gadljivi na ovako nešto.
Zatim su tri puta u prethodnih godinu dana prekršili Sporazum o policiji, narušili bezbednost Srba nelegalnim upadima svojih paramilitarnih i parapolicijskih jedinica na sever Pokrajine. Reč je o jedinicama FIT i ROSU. Priština je 21. novembra, kao što rekoh, uvela takse od 100% na robu iz centralne Srbije.
Zatim su pod pet: Priština je odredila da se za svu robu koja dolazi sa prostora centralne Srbija, na fakturama navodi da je destinacija republika Kosovo, a označavanjem porekla robe koja se nalazi u prodaji na prostoru Kosova i Metohije, potpuno uvela diskriminaciju srpskih proizvoda.
Pod šest: Priština je sa Tiranom nelegalno ukinula kontrolu državne granice između, naše granice prema Republici Albaniji i omogućila slobodno kretanje, čime je najdirektnije prekršila Rezoluciju 1244.
Pod sedam: formalno su u saradnji sa Republikom Albanijom proklamovali svoj cilj da teže stvaranju velike Albanije na Balkanu. Mislite da se neko stvarno uzbudio? Kažu vam oni kad im vi kažete. Ja više ni ne govorim, da vam pravo kažem, ali samo moja je obaveza da vam to prenesem, svim zapadnim predstavnicima, onima koji su priznali nezavisnost. Kada to kažete, oni kažu – jeste, nije dobra izjava, ali Vučiću šta ti to razgraničenje treba? Onda više nema nikakve velike Albanije, niti bilo čega, samo da mi Srbi ne dobijemo nigde ništa.
Osam: Priština je donela nelegalnu odluku o stvaranju tzv. vojske Kosova, koju su podržale sve zapadne sile iako je ta odluka doneta suprotno volji čak i NATO-a, bio je korektan generalni sekretar NATO Jan Stoltenberg i suprotno čak i Ustavu, „lek superioru“ tzv. države Kosovo. Baš ih briga, ukoliko to nešto čini protiv Srba i to će da urade i za njihove akte i za sve drugo.
Devet: Priština je nedvosmisleno obila implementaciju postignutih sporazuma iz dijaloga, posebno po pitanju Zajednice srpskih opština.
Deset: u tom sporazumu o mostu koji smo mi potpisali, moralo je jasno da se odvoji južno od severne Mitrovice, jer to je naš jedini način da se spasemo. U južnoj Mitrovici živi mnogostruko veći broj ljudi nego u severnoj Mitrovici. Da ljudi ovde razumeju, svako ujedinjavanje grada, kako ga oni to nazivaju, je kraj Srba na severu, kraj severne Mitrovice. Zato smo tražili posebno razgraničenje u Suvom Dolu i to je moralo da bude postignuto po sporazumu. Albanci su i to odbili, jedino je bilo važno da uđu u ulicu Kralja Petra kamionima i svojim zastavama i ništa drugo.
Jedanaest: prištinske vlasti su nedavnim usvajanjem tzv. statuta „Trepče“, operacionalizovali nacionalizaciju i otimanje imovine srpskih privrednih subjekata.
Dvanaest: Priština je javno zapretila i kroz institucije postavila nova zakonska ograničenja po pitanju dijaloga i izborom Tiba, ali su onda govorili i o „Trepči“, Gazivodama i o svemu drugom.
Trinaest: Kadri Veselji, šef prištinskog parlamenta, zatražio je podršku za politiku i mere koje prema Srbiji i Srbima preduzima Haradinaj, kao i regionalno ujedinjenje protiv, kako je on rekao, Vučića, pozivajući Crnu Goru i Severnu Makedoniju da se njima pridruže i Albanija naravno, u toj borbi. On je u tom smislu izrazio i spremnost da se do rešenja, koje je potrebno, dođe novim ratom u kome je sam spreman da učestvuje. Zatim, premijer privremenih institucija Haradinaj smenjuje legitimne predstavnike srpskog naroda i dovodi prijatelje, kumove, lične sprske prijatelje, sluge koje služe samo njemu i albanskim interesima.
Petnaest, Priština pod tzv. tajnim infigiranim optužnicama hapsi Srbe za navodne ratne zločine i time suprotno Rezoluciji 1244, koja nalaže da se na KiM stvore uslovi za siguran i bezbedan povratak svih raseljenih i izbeglih lica, onemogućava ovaj proces. Uzgred, KiM je teritorija na koju se vratio najmanji broj izbeglih lica od svih kriznih područja, svih kriznih žarišta u celom svetu, 1,9%. Nigde Rohinge muslimani u Mjanmaru imaju mnogo veći stepen povratka. Nigde niko nema tako nizak stepen povratka kao što ga imaju Srbi. Naravno, ima tu i naše krivice, ima tu i činjenice da je mnogo lepše ljudima da budu u Beogradu ili da budu, lepše je i normalno je da im i deca budu sigurnija, nego da im budu dole među Albancima koji vrše napade na njih svakodnevno, ali ima tu i svakodnevnih pritisaka kojima je gotovo nemoguće odoleti.
Skupština privremenih institucija u Prištini usvojila je rezoluciju o navodnom genocidu Srbije. Bez ikakvih dokaza izneti su podaci o navodno hiljadama ubijenih Albanaca, desetinama hiljada silovanih albanskih žena i u tu svrhu prikazane su za celokupnu svetsku javnost, a demante gotovo da nije nije objavio, snimak iz porno filma kojim je trebalo da se pokaže kako su Srbi silovali Albanke i to je uradila Fljora Brovina, poslanica vladajuće stranke, inače puštena iz pritvorske jedinice u Nišu 2000. godine, odlukom organa političkih, a ne pravosudnih organa Republike Srbije.
Imajući u vidu sve navedene okolnosti i činjenice, potpuno je jasno da Priština stvarni dijalog u ovom trenutku ne želi. Da li će ga želeti, mnogo je više pitanje za njihove zapadne mentore, nego za njih.
Ono što je za nas važno i zašto smo rekli za samo jednu stvar? Upravo zbog stvaranje te nove normalnosti o kojoj oni govore da nećemo ni po koju cenu da prihvatimo i da pristanemo na nastavak dijaloga bez ukidanja taksi. Zašto smo to rekli? Kakav vi dogovor ljudi hoćete? Niste u stanju da ukinete takse, a dogovoreno je još 2006. godine Cefta sporazumom da takvih taksi nema. I pazite, 2008. godine vi vršite protivpravnu secesiju, protivpravno otimate deo teritorije Republike Srbije i Republika Srbija vam 2008. godine ne uvodi takse, ne rušimo Cefta sporazum 2008. godine, ko god da je na vlasti. Vi nama 2018. godine uvodite takse zato što vam se ne sviđa što niste postali član Interpola ili neke druge međunarodne organizacije. I ceo svet ćuti na to.
Sada se postavlja pitanje, pa kažu – mi smo krivi, jer mi uslovljavamo dijalog. Čekajte, a kako ćemo da postižemo, u čemu ćemo da postignemo sporazum, ako nismo u stanju da postignemo sporazum o slobodnoj trgovini, koji je podrazumevajući i koji postoji i po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, potpisanim sa EU.
Naš jedini uslov je ukinite takse, dijalog ćemo da nastavimo. Mi nismo imali primedbi na ponašanje ni gospođe Ešton, ni ponašanje gospođe Mogerini, znali smo u kako teškim uslovima radimo. Nekada su ti pritisci bili užasni, ukoliko vas bude interesovalo, mogu da govorim, kako je traženo od nas da u Briselskom sporazumu podržimo ulazak u UN Kosova. Već je to bila gotovo završena stvar. Kako da prihvatimo da regionalna policija na severu budu sastavljena od 68% Albanaca, a 32% Srba, a ne od 98% Srba kao što je danas, pa smo to, moram da kažem, na mislim, čini mi se, veoma hrabar način uspeli da odbijemo i da sačuvamo tu vrstu srpske dominacije, bar u tom delu KiM.

Ali, mislim da smo uspeli, sve u svemu, kada se to analizira, da sačuvamo mir, da sačuvamo stabilnost, da ne umanjimo već da uvećamo ugled Srbije, da ekonomiju dramatično popravimo, da za sedam milijardi uvećamo BDP Srbije za ovo kratko vreme, sedam milijardi da uvećamo BDP Srbije, da smanjimo javni dug između 50 i 51% BDP-a sa 78%, 79%, posle teške krize u kojoj smo morali kestenje iz vatre da vadimo, da smanjimo nezaposlenost.
Danas sam dobio zvaničan podatke, najniža stopa nezaposlenosti za prvi kvartal 12,1, očekujte kada budu sezonski radovi, čak ispod 11% stopu nezaposlenosti. Približavamo se zemljama EU po tom pitanju. Plate su, sa prosečne 329 na 462 evra došle. Penzije smo na ozbiljan način uvećali posle teških godina za penzionere i hvala im na tome šta su sve uspeli da podnesu.
To smo sve uspeli da uradimo, ojačali, osnažili našu vojsku zato što smo imali mir i zato što smo imali dijalog i zato što nam je taj dijalog bio političko oružje da obezbedimo ekonomski napredak Srbije i da osiguramo drugačiju i uspešniju, i ekonomsku i socijalnu i političku budućnost za naš narod.
Ono što mi je važno da vas obavestim, uspeli smo, to je bio naš posao naravno, od 2014. do 2018. godine, da sprečimo prijem u devet međunarodnih organizacija tzv. Kosovo, UNESKO, Svetsku carinsku organizaciju, Interpol, Međunarodnu organizaciju za vino i vinovu lozu, Evropsku studentsku uniju, Evropsku radio-difuznu uniju, Međunarodnu organizaciju vrhovnih revizorskih institucija, Evropsku mrežu operativno prenosnog sistema za električnu energiju, što je veoma važno, što je veoma važno, i to nas je spasilo oko Valače i Gazivoda, Međunarodno udruženje avio prevoznika.
U periodu od 2014. do 2018. godine po prvi put, dakle, uprkos činjenici da dolazimo u neuporedivo težem trenutku, nego što je to bilo 2000. ili 2007. godine pre nezavisnosti. Dakle, 13 država je povuklo priznanje Kosova, Solomonska ostrva, Surinam, Burundi, Liberija, Papua Nova Gvineja, Lesoto, Komonvelt, Dominika. Dakle, priznao 11. decembra 2012. godine, povukao 2. novembra 2018. godine. Grenada 26. septembra 2013. godine, priznala, 4. novembra 2018. godine povukla priznanje, Komori, Madagaskar, Palau, Gvineja Bisao i Sao Tome i Prinsipe. Države koje su priznale od 2014. godine, videćete, ima ih dvostruko manje, do 2018. godine, su Tonga, Singapur, Antigva i Barbuda, Togo, Bangladeš i Barbados.
Moguće je da sam ja kriv za Antigvu i Barbudu, zato što nisam na vreme stigao da obavim razgovore koje smo već planirali i to sebi do danas nisam uspeo da oprostim.
Priština je donosila različite mere za narušavanje funkcionalnosti srpskih opština na KiM i etnički motivisane napade u periodu od 2014. do 2018. godine. Oni sve vreme rade na promeni etničke strukture na jugu, posebno u opštinama Gračanica, Novo Brdo, Klokot, Štrpce, Ranilug i Parteš i naravno pokušavaju da pronađu mehanizme za napad i potpuno ovladavanje severom.
To rade na sledeće načine, ugrožavanjem bezbednosti srpskog stanovništva, pritiscima kriminalnih grupa, pljačkama, zastrašivanjem i napadima u cilju pojačanog iseljavanja Srba, hapšenje i podizanje optužnica protiv lokalnih srpskih zvaničnika i viđenijih Srba pod izgovorom – borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, u cilju razbijanja jedinstva, izazivanja sukoba među političkim liderima Srba. Zato hoću da se zahvalim ljudima iz srpske liste, koji su uspeli da održe jedinstvo i Srbi sa srpske liste i u Štrpcu, i u Gračanici, i u Klokotu, i u Kamenici, i u Partešu, i na severu Kosova što im nikada nisu dali da ih podele ni na koji način. To je velika stvar.
Samo hoću da znate nešto dragi prijatelji, to su ljudi koji na dnevnom nivou izdržavaju najstrašniji pritisak, kako albanskih vlasti, tako stranih predstavnika onih zemalja koja su priznale nezavisno Kosovo. Oni su za njih dobri sagovornici, ukoliko hoće da kažu – Vučić je đubre i ukoliko hoće da kažu – što dalje od Srbije. Onog sekunda kada kažu – mi poštujemo Srbiju, poštujemo njene institucije i njene organe i organizacije, tog sekunda oni više sa njima nikakvih kontakata nemaju i oni postaju njihovi, verovali ili ne, politički protivnici.
Ti ljudi su sve to uspeli da izdrže, nikada se nisu stideli svoje države Srbije i svoje lojalnosti državi Srbiji i poštovanja koje pokazuju prema državnim organima Republike Srbije. Oni čuvaju naš narod na KiM, a ne oni koji pozivaju da se glasa za Gondžu Čauši, samo da bi se srpskom narodu naudilo na bilo koji način.
Još pola sata, 40 minuta, završavam.
(Vojislav Šešelj: Hajde do zore da teramo?)
Vojo, izdržao bi ja do zore, ali ne možeš ti da sediš do zore, znam te.
Strpljenja malo pokažite.
Otkup kuća i imanja od Srba i njihovo trajno iseljavanje. Kupovina najvrednijih imanja na važnim lokacijama za plansko naseljavanje Albanaca. Izgradnja vikendica u vikend naseljima i na obodima većih opština, te masovna promena prijave prebivališta u pogodnom trenutku. Ispisivanje albanskog stanovništva iz biračkih spiskova graničnih opština sa albanskom većinom i njihovo upisivanje u biračke spiskove stanovništva sa većinskim srpskim stanovništvom.
Na osnovu raspoloživih podataka, ukupan broj evidentiranih etnički motivisanih napada, u periodu od 2014. do 2018. godine, 465. To je veliki broj napada. Ali, da imate u vidu, samo deset godina ranije u istom periodu, bio je gotovo trostruko veći. Dakle, ipak smo nešto uspeli da uradimo.
Primetan je veliki broj pljački, uništavanje imovine, 150. Napada na kulturno-istorijske spomenike, verske objekte i groblja, 45. Provokacije, pretnje, 118. Fizičkih napada, 62. Kamenovana kuća, vozila i lica, 30.
Finansiranje u oblasti zaštite kulturne baštine i pomoći Srpske pravoslavne crkve na teritoriji AP KiM u periodu od 2014. do maja ove godine. Imajući u vidu neprocenjivi istorijski, duhovni, nacionalni, kulturološki značaj, finansiramo objekte SPC na teritoriji AP KiM, radimo njihovu sanaciju, adaptaciju, rekonstrukciju, revitalizaciju, obnovu, izgradnju, oslikavanje, duborez, opremanje, uređenje, zaokruživanje i ukrupnjavanje zemljišta poseda SPC.
Radili smo, ali pošto to imate u izveštaju, da vam ne bih oduzimao vreme, od izrade crkvenog mobilijara u duborezu u manastiru Gračanica, kupovine imanja u neposrednoj blizini manastira, sanacije i rekonstrukcije i krova na crkvi Svetog Cara Uroša u Uroševcu, unutrašnjeg osvetljenja u Gračanici, potpune obnove Banjske, Sveti Kozme i Damjana u Vračevima, Sokolice, Pećke patrijaršije, više radova Gorioča, otkupa parcela u Velikoj Hoči. Mnogo toga što smo uradili i u Sušici, i u Prizrenskoj bogosloviji, Sočanici, na svim mestima. Ukupno u novcu, pošto podnosimo izveštaj, poslanici i narod mora da zna za svaki dinar, ovo je iz budžeta Kancelarije za…
(Narodni poslanici dobacuju.)
Mislim da je važno da ljudi ovo čuju.
Ukupna sredstva koja su izdvojena i to van tekuće budžetske rezerve iz koje smo izdvojili još dva miliona evra, dinarska sredstva razume se, za ovih 56 najvažnijih projekata za crkve i manastire je 417 miliona, negde oko tri miliona i 753 miliona i 800 hiljada evra. Još dva miliona evra preko tekuće budžetske rezerve. Dakle, veliki, ogroman novac uložili smo u naše duhovno i kulturno nasleđe na KiM, nikada više u prethodnom periodu.
Najznačajnije investicije u oblasti infrastrukture, ekonomskog razvoja, poljoprivrede, obrazovanja i zdravstva. Čak i ako pogledate budžete za Kancelariju za KiM, videćete da je danas on dvostruko veći nego što je bio pre samo pet godina, a da je iz tekuće budžetske rezerve, zahvaljujući boljim bilansima budžeta, izdvajamo mnogo više novca nego što je to bio slučaj ranije.
Izgrađeno je i rekonstruisano 1.613 stambenih jedinica za interno raseljena lica, povratnike i socijalno ugrožena domaćinstva u iznosu od jedne milijarde 445 miliona 678 hiljada dinara. Izgrađena su 554 individualna stambena objekta za potrebe povratnika, interno raseljenih i socijalno ugroženih u visini od 194 miliona 370 hiljada dinara.
Izgrađene su 522 stambene jedinice, 29 zgrada, uz obezbeđenje i opremanje lokacija za izgradnju u iznosu od 1.051.466.000. Isporučena je pomoć u građevinskom materijalu za 2.284 domaćinstva. Ukupna vrednost je 199.842.000 dinara.
Ono što ćete videti uskoro, što je veoma važno, radili smo rekonstrukciju i sanaciju 27 kilometara puteva i ulica, osam putnih objekata, uređenje četiri deponije. Ono što su važne stvari, kapitalne, verujemo da ćemo za Vidovdan moći da otvorimo regionalni vodovod na severu Kosova, da ćete moći da vidite kompleks Rajska banja u Banjskoj, u Zvečanu, za koju smo do sada izdvojili gotovo 500.000.000 dinara. Dakle, i hotel i propratne kapacitete, bazene i sve drugo, to će biti bukvalno mali raj za sve ljude iz Srbije koji tamo žele da odu i u to ćemo morati posebno da dodamo još 200.000.000 u ovoj godini.
Programima razvoja poljoprivrede podržano je preko 1.300 poljoprivrednih domaćinstava u iznosu od 468.519.000 dinara. Realizacija setve u povratničkim zajednicama u opštinama Klina, Istok, Peć, Vučitrn, Prizren, Novo Brdo, Uroševac, Srbica i Orahovac. U Srbici naravno, samo u mesto Banje, gde Srbi žive, nismo išli u Srbicu ili, kako je Albanci nazivaju, Skenderaj, tamo Srba nema. Dakle, u vrednosti od 183.426.000. Inače, da znate samo, kada su nas varali u povraćaju PDV-a, oni ljudi koji su neobrazovani, a lopovi su u pitanju, varaju državu na povraćaju PDV-a, valjda im je kao toponim Srbica ličilo na srpsko mesto, pa su pisali da su registrovali firmu i da rade posao u Srbici. Čim bismo to videli, znali bismo da su ljudi pljačkaši i tako smo ih i hapsili.
Izgrađene su i opremljene i dve pivare na teritoriji opštine Zvečan sa sredstvima od 42.500.000 dinara. Obezbeđena je donacija za 105 najugroženijih poljoprivrednih domaćinstava u vidu nabavke stočnih grla, 79 junica, 359 ovaca, 22 koze, poljoprivredne mehanizacije i stočne hrane. Ukupna sredstva za razvoj poljoprivrede su 899.682.000 dinara. Ono što je veoma važno, velika vest, u Severnoj Mitrovici su pokušali Albanci da spreče po svaku cenu, to je povratničko naselje Sunčana Dolina na lokaciji Mali Zvečan, u iznosu od 1.433.894.000, tu će živeti oko 350 porodica između 1.200 i 1.500 lica. Lično sam obišao dva puta Sunčanu Dolinu, to veličanstveno izgleda, to predivno izgleda, na strateškom je mestu između Mitrovice i Zvečana, suštinski čuva, to bi trebalo da bude zapadna strana Mitrovice. U svakom slučaju, mislim da će to biti nešto gde takođe možemo prve ljude koji će se useliti u te objekte da vidimo već za Vidovdan ove godine.
Ulagali smo u srpske medije na Kosovu i Metohiji.
Evo podatka o kojem sam govorio, 1999. godine je pohađalo 59.245 učenika ukupno na Kosovu i Metohiji, danas je to 16.826, od toga 11.482 u osnovnim i 5.344 u srednjim školama. Imamo ukupno 103 škole. Sve škole, sve profesore, sve nastavne aktivnosti finansira Republika Srbija, a ovo govorim zbog laži koje sam slušao, čak i na mestima gde to nisam očekivao, gde su mi neka sveta lica govorila o tome kako mi više ne finansiramo srpske škole. Škole na Kosovu i Metohiji samo mi finansiramo. Dakle, samo ih mi finansiramo i samo mi plaćamo sve, i nastavne aktivnosti i profesore, učitelje, nastavnike, i to je naš posao i to ćemo nastaviti da radimo. Finansiramo, naravno, i predškolske ustanove, tu imamo 3.239 dece raspoređenih u 108 grupa. Ono što je važno, dodeljena je i pomoć porodicama povratnika u ukupnom iznosu od 202.496.000 dinara.
Takođe je važno da istaknem da smo finansirali rad Narodne kuhinje u tom vremenu u visini od 116.382.990 dinara.
Takođe smo finansirali program rada i Crvenog krsta, opštinskih organizacija u visini od 228.000.000.
U cilju afirmacije populacione politike u izveštajnom periodu isplaćena je novčana pomoć porodicama sa novorođenom decom ukupno za 5.410 beba, ukupno 54.100.000 dinara. Obezbedili smo iz tekuće budžetske rezerve u 2018. i 2019. godini, dakle, to je pored ovoga što sam vam govorio iz budžeta Kancelarije koji ste vi ovde usvajali za Kosovo i Metohiju, dakle, za definansiranje 19 projekata na teritoriji AP Kosovo i Metohija u iznosu od 2.481.000.000. Dakle, to vam je dodatnih 20,2 miliona evra uz sve to.
Takođe smo usvojili u oktobru 2018. godine dokumentaciju za 40 projekata u koje bi trebalo da uložimo novac od 2.455.000.000. Sada se priprema predlog zaključka Vlade kojim se planira, i zahvalan sam na tome predsednici Vlade Ani Brnabić veoma, kojim se planira odobravanje finansiranja realizacije 233 projekta. Dakle, ušli smo u najveću investicionu fazu na Kosovu i Metohiji, izrada projektno-tehničke dokumentacije za 11 projekata u ukupnom iznosu od 6.683.000.000. Za realizaciju svih projekata potrebna bi bila sredstva u visini od 11 milijardi, dakle, negde oko 90 miliona evra.
Dakle, pričam vam samo, a pogledaćete posle, naša je računica da negde, računajući gubitke oko struje, naše ulaganje oko 350 miliona evra i sa svim investicijama, naša ulaganja na Kosovu i Metohiji prelaze 560 i 570 miliona evra na godišnjem nivou. Mislim da time pokazujemo i svoju brigu, ali ne samo brigu, time pokazujemo da smo i likvidni i finansijski solventni i da smo uspeli da imamo novca mnogo više nego ikada da pomažemo opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji.
Naravno da to nije dovoljno. Naravno da za nas nema ružičastih stvari i dobre situacije na Kosovu i Metohiji. Kad kažem za nas, za nas koji uvek i u svakom trenutku razmišljamo da delimo sudbinu svog naroda na Kosovu i Metohiji, koji nismo vezali svoju budućnost i budućnost svoje dece ni za London, ni za Frankfurt, ni za Njujork, ni za bilo koje drugo mesto, već za Srbiju i za nadu da ta Srbija i takva Srbija može da bude uspešnija u budućnosti.
Da li smo mogli da mnoge od ovih stvari koje su danas negativne posledice i sa kojima se suočavamo da sprečimo? Da li smo mogli da sprečimo i stvaranje granice na Jarinju i Brnjaku? Ne lako, ali je naš otpor mogao i morao da bude neuporedivo snažniji, ozbiljniji, moralo je mnogo više pažnje da bude. Konačno, mi smo tu doneli i dokumenta da vidite i ko ih je parafirao, što ću u toku rasprave pokazati svima vama, pošto su i tu razne laži širili i govorili neistine. Ali ono što je suština, to je da smo, čini mi se, pogrešili mnogo i kada smo ceo slučaj Kosova i Saveta bezbednosti prebacili u Evropsku uniju. Dali smo argumente toj nezavisnosti nesuvislim i neodgovornim pitanjima koja smo postavljali Međunarodnom sudu pravde. Da li smo mogli drugačije i odgovornije da reagujemo 17. marta 2004. godine? Mogli smo. Da li smo mogli drugačije da reagujemo i drugačije da se ponašamo 1998. i 1999. godine? Mogli smo i morali, i pri tome ne bežim i od sopstvene odgovornosti u svemu tome. Da li smo morali sasvim drugačije, pametnije, ozbiljnije i odgovornije da se ponašamo 2008. godine kada je proglašena samoproklamovana nezavisnost Kosova? Morali smo mnogo bolje, mnogo više i mnogo drugačije.
Ali ja ne želim da današnju raspravu svedem na to da ko je kriv. Gubitak naš, gubitak i prava našeg naroda i kontrolisanje teritorije od strane nekih drugih koja pripada Republici Srbiji je veliki gubitak. I poraz svih tih naših politika iz prethodnih vekova i decenija i godina neće biti anuliran, promenjen tek prostom osudom. Vreme koje je otišlo zauvek nikakvo ukazivanje prstom neće vratiti.
Važno je da svi mi ovde, pa i oni kojih nema, što je ne krivica nego licemerje, konačno priznamo šta nam se dogodilo i da izvučemo pouke i da ne krijemo od sebe da nam se dogodio težak nacionalni poraz u svakom smislu te reči. Gubili smo deo kontrolisanih teritorija, ogroman broj ljudi, a ekonomski gubici ne mogu se ni sabrati ni nabrojati. Izgubili smo godine tokom kojih smo se lagali i odbijali da to priznamo. Bio sam sasvim svestan toga kada smo pre sedam godina došli na vlast i suočili se sa problemom koji su svi drugi već rešili, ovi naši odavde na taj problem zaboravili i od njega u potpunosti odustali, sa željom da se ponovo uhvatimo u koštac, da ga izvučemo na površinu i da dobijemo najviše što možemo za naš narod na Kosovu i Metohiji i izgubimo najmanje što moramo.
Nisam se odlučio za nastavak laži i samoobmane. Rekao svima još tada a i danas vam kažem, nema Srbije, nema naše vlasti na Kosovu i Metohiji, sem suštinski u zdravstvu i školstvu i da treba da prestanemo sa obmanjivanjem i sopstvene javnosti. Ne znam da li je i ko želeo ikada da me čuje, osim što su mi ponavljali uvrede raznovrsne, ali sam to ponavljao svih ovih sedam godina. Baš kao što sam ponavljao da su nam potrebni mir, stabilna ekonomija, rast u svim segmentima i dogovor sa Albancima kao jedini način za to da imamo budućnost.
Krenuli smo u sve to i ova vlada, Vlada gospođe Brnabić, iz užasnog minusa. Sa više od 100 zemalja koje su priznale Kosovo, sa ekonomijom koja je čvrsto vezana upravo za one koji Kosovo priznaju, sa graničnim prelazima i na Jarinju i na Brnjaku, sa užasnim položajem Srba na samom Kosovu. Krenuli smo da nešto uradimo tamo gde godinama niko nije radio ništa, osim što nas je lagao i sebe i nas i da probamo da nešto dobijemo tamo gde smo sve izgubili.
Krenuli smo u razgovore sa Albancima, koji ne samo da žele nezavisno Kosovo, već žele i veliku Albaniju, sa ljudima koji misle da su oni, a ne NATO, a na NATO uvek mogu da računaju, tako oni kažu, pre svega na Sjedinjene Države, pobedili i koji bi da uzmu sve, a da ne daju ništa, sa onima koji za takvo ponašanje imaju otvorenu podršku najmoćnijih zemalja u svetu.
Sedam godina smo se teško, užasno teško svađali, pregovarali, natezali vezanih i ruku i nogu, borili za Srbiju na svakom mestu. Danas mogu mirno da vam kažem, nismo izgubili ništa od onoga što nije bilo izgubljeno, nismo trgovali ni sa čim što odavno neko nije prodao i nismo dali ni pedalj onoga što neko nije dao, već smo krenuli da vraćamo Srbiju u igru da ima ono što može da ima.
Šta je to što smo svakako dobili? Dobili smo mir. Podsetite se, a u teškim trenucima su radili, a naši su mnogi teži, i Miloševićevog perioda i DOS-ovog posle sedam godina usledio je rat na Kosovu i agresija NATO, ovde posle sedam godina je usledilo priznanje nezavisnog Kosova. Nama posle svih tih katastrofalnih činjenica se ništa slično nije dogodilo.
Sačuvali smo mir, veću sigurnost za Srbe na Kosovu i ono što je najvažnije bolju i snažniju srpsku ekonomiju, srpsku ekonomiju koja je porodila i snažniju i srpsku vojsku i srpsku policiju. Srpsku ekonomiju koja je porodila snažnijeg ekonomski srpskog čoveka koji je zagledan u budućnost i koji veruje u budućnost, i svoju evropsku budućnost, ali i budućnost svoje dece. Ono možda najvažnije, mogućnost da nastavimo, da nastavimo da se borimo za tom tablom za kojom se nalazimo.
Znam da nekima to izgleda malo i znam da postoje oni koji će da kažu bavio si se time sedam godina, a nisi završio. Prvi put da tih sedam godina nismo na tragičan način završili. Prvi put da tih sedam godina u poslednje tri decenije nismo završili potpunim porazom i potpunim kolapsom kroz koji smo već prošli, samo smo se pravili da ga nismo videli i da ga ne priznajemo. Samo što te, koji to pričaju imam da pitam, a da li biste vi lažući i obmanjujući naš narod bili brži, jer za vaših sedam godina Kosovo i formalno je steklo nezavisnost. I koliko ste se vi time bavili, da li ste se bavili ili ste sve gurnuli u ormar i čekali da neko drugi dođe, otvori ga i bude zatrpan skeletima koji ste sakrili.
Sedam godina za problem koji traje sedam vekova nije mnogo i u tih sedam godina najnižu cenu smo platili u odnosu na sve istorijske periode kroz koje smo prošli. Trebaće nam još mnogo puta po sedam godina da sve probleme na Kosovu rešimo. Ko drugačije kaže, laže. Ko nudi instant rešenja, obmanjuje i sebe i nas, zato što smo svi mi, i to je moja konstatacija, i mi Srbi i Albanci danas u pat poziciji. Oni koji očekuju da je nezavisnost gotova stvar i mi koji tražimo da budemo, a ne budemo poniženi i da dobijemo ono što Srbima pripada i da zaštitimo svoj narod na Kosovu i Metohiji.
Posle iscrpnog izveštaja i osvrta na brojne istorijske okolnosti, na novac koji smo uložili, na energiju, na dijalog u kojem smo učestovali i rezultate. Želim da govorim o budućnosti iz četiri osnovna aspekta, a to su politika. Pod jedan, danas 11 godina od proglašenja kosovske nezavisnosti imamo samo dve mogućnosti, nema tu velike filozofije. Nisu vam potrebni ni Gurvič, ni Digi, ni Kont, dovoljno je da pogledate u prvi papir da vam sve bude jasno.
Jedna mogućnost je normalizacija odnosa Srba i Albanaca između Beograda i Prištine, a druga je pokušanje očuvanja statusa kvo ili tzv. zamrznuti konflikt. Taj zamrznuti konflikt ne znači ništa, Albanci mogu da ga odmrznu u svakom trenutku. Ljudi kada pričaju, a kakav će plan da iznese Vučić, oni sebe lažu zato što treba da postave pitanje, a kakav je plan Albanca, a kakav je plan Amerikanaca, a kakav je plan Nemaca, a kakav je plan svih drugih, jer smo mi manji igrači od tih velikih zapadnih sila. A možemo li mi da govorimo u njihovo ime kakvi su njihovi planovi? Smemo li? Imamo li pravo? Ili su nas ne jednom neprijatno iznenadili. Ili ćemo da kažemo, snažniji smo od svih, pa ćemo to lako da izdržimo.
Ono što mislim da je važno, to je da ljudi znaju da zamrznut konflikt ne može da postoji kao naše rešenje, Albanci ga neće. Albanci ga neće i zato pokazuju sve veću nervozu iz dana u dan. I zato je pitanje trenutka kada će da napadnu Srbe. To vam ovde govorim, na ovom najvažnijem mestu, u ovom najvažnijem trenutku, pitanje je dana i meseca kada će da napadnu Srbe jer oni to ne mogu da podnesu više. Mi možemo, oni ne mogu. Mi možemo, pa makar na to usporilo evrointegracije koje su nam veoma važne za ekonomski napredak Srbije. Užasno važne. Mi bismo to izdržali, ali kako ćemo da izdržimo napad Albanca? Doći ću i do toga.
Normalizacija može biti samo u dva slučaja. Pod jedan, kako ga doživljava svet, međunarodna zajednica i Albanci. Postizanje sporazuma u kojem je Kosovo celovita teritorija, nezavisna država. Srbima bi dali neka prava. Praviće se po modelu nekakve dve Nemačke, što Albanci takođe ne prihvataju iako bi Nemačka i Francuska to da guraju, ali Albanci neće. Amerikanci takođe to više neće, nego kažu, morate da priznate. Mi kažemo, nećemo da priznamo, a oni kažu, morate da priznate. Mi kažemo nećemo i tako u krug.
Druga mogućnost koju smo mi ispustili, je bila ona o kojoj sam toliko govorio i zbog koje sam toliko napadan, a koju su mnogi pre mene o njoj govorili i to u desetostruko povoljnijoj situaciji. Dakle, ponavljam po pedeseti put večeras, u desetostruko povoljnijoj situaciji su nudili neku vrstu razgraničenja, da spasemo zdravo tkivo na Kosovu i Metohiji, da sačuvamo naš narod od daljeg progona, da sačuvamo celu Srbiju, da ekonomski unapređujemo, da možemo da radimo i živimo mirno u budućnosti.
Na to sam doživeo najžešću hajku, ne samo u delu zapadne javnosti, koja je već naučena na to da Srbi ne treba da dobiju ništa već i od dela lažnih rodoljuba u Srbiji koji su im sve predali, koji su im sve dali nezavisnost na tacni, koji saopštenje nisu izdali po tom pitanju, koji su ima dali odluku Međunarodnog suda pravde, pa kažu, malo nam je to. Malo nam je to, a sa čim ste nas vi ostavili osim sa potpunim bankrotstvom, uništenom ekonomijom Srbije i sa nezavisnim Kosovom i sa papirom Međunarodnog suda pravde, papirom Međunarodnog suda pravde da to nije nelegalno i nelegitimno provedeno.
Sada mi Srbi treba da se pravimo svi blesavi, da se ništa nije desilo. Desilo se, ljudi, to vam govore svi u svetu. Desila se i 1999, 2004, desila se 2008. godina, i desila se 2010. godina. Ne možemo mi da se pravimo da se ništa nije desilo. Ta ideja je u ovom trenutku potpuno propala. Ja sada vidim da su svi odjednom u celom svetu zgroženi idejom, a samo moram da vam to prevedem na naš srpski jezik, zgroženi idejom da Srbi bilo šta dobiju.
U svemu tome su im pomagali, lažno se zalažući za srpske interese i deo srpskih političara, koji je dobro znao o čemu govori zapad kada kaže da je protiv razgraničenja, koji je odlično razumeo o čemu oni govore. Oni su govorili samo o tome da vi Srbi ne smete ništa da dobijete na Kosovu. U redu je zaštita vašeg naroda, ali Srbija nema ništa na Kosovu, a moj odgovor je bio uprkos svim ovim porazima katastrofalan, uprkos svemu što su nam ostavili i đubre na đubrištu i u dubokoj jami iz koje nismo mogli da se iskopamo nekoliko godina, govorio sam i govorili smo im, ne samo Srbi na KiM, već hoćemo zaštitu interesa Srbije i nije baš da Srbija nema ništa na KiM. I zato sam prokazan u delu zapadne javnosti, i zato su me napadali i njihovi agenti na različite načine u svim regionalnim zemljama i ovde.
Postavlja se pitanje, ključno pitanje, šta je to što ćemo mi da radimo u narednom periodu? Hoćemo li da pristajemo na zamrznuti konflikt ili da tražimo rešenje?
Reći ću vam, dok sam predsednik Republike, a to je još tri godine, daću sve od sebe ukoliko oni te takse ukinu, da pokušamo da pronađemo nekakvo kompromisno rešenje u kojem će se voditi računa, ne samo o interesima, naravno interesima našeg naroda, bezbednosti, sigurnosti naših ljudi, našim crkvama, manastirima, ali mora da se vodi računa i o interesima Srbije.
Zalagaću se za nekakvo kompromisno rešenje. Zašto?
Sada ću vam pročitati najozbiljniju argumentaciju, kvantifikovanu, da vam bude jasno kakva nam propast sledi, i ovo govorim zarad istorije, jer želim da ovo bude sačuvano, pošto pretpostavljam da je moguće da do kompromisa ne dođemo uopšte, u narednih pet ili deset godina, to će biti katastrofa i za Srbe i za Albance. Želim da kažem koliko su te posledice katastrofične za sve nas i to ću da sagledam kroz ekonomsku, socijalnu i demografsku sferu.
Najvažnija odlika kretanja projektovanog stanovništva Srbije u naredne četiri i po decenije je nastavak odvijanja depopulacije. Naime, prema svakoj od navedenih varijanti projekcija, broj stanovnika biće mnogo manji nego 2015. godine, a govorim o dve mogućnosti.
Jedna je postizanje normalizacije odnosa, koja je bolja varijanta za naše demografske, ekonomske i socijalne prilike i druga je, ne postizanje bilo kakvog sporazuma sa Albancima. To je lošija varijanta. O te dve varijante govorim.
Stanovništvo Srbije u 2060. godini može da se kreće u zavisnosti od toga da li ćemo postići taj sporazum ili ne, a videćete kasnije i kvantifikaciju radne snage svih ekonomskih pokazatelja.
Od 3.957.000 do 5.880.000, a to 5.880.000 je ukoliko bismo postigli kompromisno rešenje sa Albancima, što bi značilo ubrzano izjednačavanje migracionog salda, dakle isti broj onih i migranata i emigranata, dakle, to bi značilo istovremeno drastično jačanje srpske ekonomije, to bi značilo nižu stopu mortaliteta i uvećanu stopu fertiliteta i dalje ne dovoljno, ali svakako drastično veću sa 1,46 na 1,85 u narednom periodu.
To bi značilo da bismo uz ostvarenje maksimalne varijante da postignemo kompromisno rešenje koje je dobro, u čemu bi Srbija zaštitila svoje interese Srbije, ne Srbi, svoje interese na KiM i dobila nešto, to bi značilo da bismo izgubili nešto više od milion lica do 2060. godine, 1.215.000 ili 17%. Ukoliko to ne postignemo, da vam ne čitam sve tabele, smanjenje bi bilo 3.137.000 lica ili za 44% u odnosu na 2015. godinu.
To je rađeno po kohortkvantnoj metodi i radili smo oba ta scenarija i veoma je važno u tome, ukoliko bi se došlo do kompromisnog rešenja u periodu između 2025. i 2030. godine, bez obzira na ludnicu koja danas postoji u EU, i ovo sam metaforično rekao, a to mora da ostane naš strateški cilj, posebno posle jučerašnjih rezultata, ukoliko bismo pristupili EU između 2025. i 2030. godine, to bi drastično pojačalo naše šanse da budemo blizu ovog minimalnog ili najmanje lošeg rešenja.
Sve drugo bi nas vodilo u tešku situaciju.
Sredinom 2030. godine dolazi do izjednačavanja broja emigranata i migranata, nulti migracioni saldo. Mi ćemo već za dve godine početi da uvozimo radnu snagu iz drugih zemalja, posebno za fizičke poslove, za one poslove koje danas obavljaju ljudi niže i srednje stručne spreme. Tu ćemo imati problema, tu neke zemlje imaju sreću poput Bugarske, Rumunije sa Moldavijom, Ukrajinom, a mi ćemo morati da otvorimo svoje granice za zemlje iz regiona, odakle ćemo morati da primamo radnu snagu, jer je mi nećemo imati dovoljno.
Takođe, želim da kažem za poslednje dve i po decenije, projekcionog perioda od 2035. do 2060. godine, pretpostavljen je stalno pozitivan i rastući migracioni saldo. Dakle, očekujemo da ćemo u tom periodu imati oko 200.000 ljudi više koji se useljavaju u našu zemlju, od onih koji izlaze.
Nije to samo rezultat pozitivne politike, da se ne lažemo, već rezultat i činjenice da naše stanovništvo je sve starije, a starije stanovništvo ima manje gena rizika i manje želi da se izlaže opasnostima nepoznatog i odlasku u inostrastvo.
Što se tiče hipoteza o fertilitetu, već sam rekao, sa 1,46 na 1,85 .
Što se tiče hipoteza i očekivanih promena mortaliteta, imaćemo zahvaljujući drastičnom ulaganju i velikim ulaganjima u zdravstveni sistem produženi životni vek, ali će to toliko povećati naše potrebe za penzijama i opet govorim o dodatnom ulaganju u radnu snagu, da bi naš penzioni sistem uopšte mogao da bude održiv. Kao što vidite, danas veliki broj zemalja EU zbog toga ima značajne probleme.
Što se tiče radne snage, tu ćemo se suočavati sa problemima, bez obzira na izuzetan rezultat reformi koje smo postigli, ali ukoliko bismo išli na kompromisno rešenje, ukoliko bi bilo moguće onda bismo, predviđene su rastuće stope aktivnosti po starosnim grupama i polu, imajući u vidu trenutno vrlo nisku stopu aktivnosti prema podacima za 2015. godinu, koju smo uzeli kao godinu, danas je to već mnogo bolje, stopa aktivnosti stanovništva starosti od 15 do 64 godine iznosila je 63,6% što je mnogo niže od evropskog proseka 72,4%.
Pretpostavka je da ćemo do 2030. godine dostići prosečne stope aktivnosti koje postoje u EU i to znači da bismo mogli da imamo negde oko 2030. godine, 68,6%, a 2060. godine oko 71% ukupne aktivnosti stanovništva od 15 do 64 godine.
Na osnovu pretpostavljenih stopa, veoma je važno da kažem da, kada izvršite projekciju stanovništva i radne snage, koliko je značajno da bismo uopšte opstali kao zemlja, da dođemo do nekakvog dogovora sa Albancima.
Sve ovo vam govorim, a to ću vam ponoviti i na kraju, ne zato što postoji bilo kakvo rešenje, nema čak ni dijaloga, nema ničega, već ovo govorim srpskoj javnosti da bi razumela značaj dogovora, jer dogovor i kompromis nisu poraz.
Dogovor i kompromis su pobeda. Ne budemo li na njih pristali, izgubićemo sve. I odmah da kažem onima koji će lažno da se predstavljaju kao veliki rodoljubi i zaštitnici srpskih interesa, za razliku od njih, i moja deca i ja bićemo ovde, i čuvaćemo i branićemo Srbiju, ako je neko napadne, za razliku od njih koji su već svoje sklonili po inostranstvu, milione natrpali u kese, i u torbe, a o budućnosti Srbije ponajmanje razmišljaju.
Mi bismo ljudi, ukoliko ne bi bilo sporazuma, o ovom brojevima o kojim sam vam pričao, o 68 do 71 posto ukupne aktivnosti, stanovništva od 15 do 64 godine, bili na 50,5 posto, ukoliko ne bi došlo do bilo kakvog sporazuma sa Albancima, a imali bismo negativni prirodni priraštaj od dva miliona i 693 hiljade ljudi. To je za Srbiju neizdrživo, to je za Srbiju nešto što Srbija ne može da preživi.
Ono što je za nas veoma važno, to je da pokušamo da sagledamo investicione scenarije i socijalne scenarije. Ukoliko bismo mi ovo uspeli da postignemo do 2060. godine, realni životni standard građana Srbije prema ovim projekcijama bi bio 72% veći nego što je danas. Ukoliko to ne postignemo to bi iznosilo negde 29% do 30% više.
Dakle, to su vam, jedan optimističan, jedan konzervativan scenario. Ovaj konzervativni scenario bi bio toliko loš da je pitanje da li smo dobro predvideli, da li su sve naše hipoteze o emigracionim kretanjima u potpunosti tačne.
Ono što je veoma važno da kažemo danas to je da, ukoliko bismo želeli da postignemo održivu makroekonomsku stabilnost, u tom slučaju morali bismo ozbiljno da spuštamo prosečne penzije i ukupne izdatke za penzije jer nema ko da ih izdržava. To bi se desilo za 20, 25 godina već, a ne za 35, 40 godina, i ozbiljni narodi i ozbiljne zemlje na takav način sagledavaju svoju budućnost. To bi dovelo do potpuno socijalne neodrživosti naših javnih finansija, kreiranja socijalnog opterećenja javnih finansija i značajnog podizanja stopa i relativnog i apsolutnog siromaštva.
Mislim da je veoma važno da istaknem da, ma koliko mnogi od nas uživali u ne rešavanju problema, čekanju da se promene svetske okolnosti i ako ni sami ne znamo kakvo bi to veze sa nama imalo. Po svim istraživanjima najviše bismo voleli da stvari ostanu onakve kakve jesu, za to nemamo nikakve garancije i to je nemoguće. Svako ko to govori, taj ne govori istinu našem narodu. Ja znam da vam je to srcu draže, ali to nije istinito.
Ponavljam treći put večeras - ne bude li kompromisnog rešenja, samo čekajte napad Albanaca na Srbe. To će se dogoditi, jer oni gube živce, sve su nervozniji, nervozniji zbog Tribunala, zato osnivaju Tribunal za Srbe i zato to sve rade.
Ne zaboravite da smo neretko i slično mislili i za Republiku Srpsku Krajinu, ne mnogo različitu i sa drugačijim scenarijom i za Crnu Goru. Danas Krajine nema, a Crna Gora je proglasila svoju nezavisnost, a položaj Srba u Crnoj Gori, teško da bilo koga od našeg naroda može da zadovolji.
Mi se tu suočavamo sa dva velika problema, još nekoliko minuta i završavam, ne brinite, odlučnost Zapada da Srbi prihvate i priznaju albansku nezavisnost na Kosovu u potpunosti. Dakle, zapadne sile koje su prihvatile nezavisnost Kosova apsolutno su odlučne da to isteraju do kraja, po svaku cenu i na svaki način.
Drugi problem sa kojim se suočavamo, to su protivpravne akcije Albanaca koje stvaraju novu realnost i kojom oni pokušavaju da predstave kao novu normalnost. Takse koje su uveli su anti-civilizacijski čin, potpuno protivpravne. Jel ste primetili da ni "Ekonomist", ni "Fajnenšel tajms" niko o tome ne piše, to je gotovo jedinstven slučaj u svetu. Doduše, sad to postaje moderno u svetu od nekih velikih sila, ali oni nemaju tako striktne ugovore kao što imamo mi, pa, oni ne krše ugovore, nego oni donose svoje političke odluke, pa zaustavljaju Narodnu Republiku Kinu, koja je ovladala na svetskom tržištu različitih roba i usluga, to zaustavljaju protekcionističkim merama, ali to je već njihova politika, velika visoka politika, daleko od nas, ali, na ovo što je toliko očigledno, ne reaguju.
Srbija ima prijatelje među onima koji su priznali, a posebno među onima koji nisu priznali nezavisnost Kosova. Oni imaju svoje interese naravno. Sve zemlje koje nisu priznale nezavisnost Kosova imaju svoje interese.
Zahvalan sam i ovom prilikom koristim tu mogućnost Ruskoj Federaciji i da budem iskren zahvalan sam njenom predsedniku Vladimiru Vladimiroviču, zato što je on taj koji je više puta pomogao Srbiji prilikom donošenja, odnosno nedonošenja različitih rezolucija, deklaracija i drugih opštih pravnih akata, uglavnom, protiv Republike Srbije i zato što je pomagao u razgovorima i sa mnogim drugim zemljama oko nepriznavanja nezavisnosti Kosova.
Zahvalan sam Narodnoj Republici Kini, zahvalan sam i na ogromnoj podršci našem ekonomskom razvoju, zahvalan sam predsedniku Si Đipingu na tome što nam je pomogao da rešimo problem Železare, da rešimo problem Borskog rudnika, na tome što su nam kineski turisti danas uz turske turiste najbrojniji turisti u Srbiji, na tome što prave nove fabrike od Zrenjanina, Loznice, Niša, Leskovca i svih drugih gradova.
Zahvalan sam i svim drugim azijskim, brojnim afričkim, latino-američkim zemljama, zemljama okeanije koje nisu priznale nezavisnost Kosova, zahvalan sam i Indiji, kao velikoj sili veoma, čestitam i Narendri Modiju, na ubedljivoj pobedi.
Takođe, želeo bih da se osvrnem na region. Mi smo imali u prethodnom periodu kao dogovorenu utakmicu, tako je to izgledalo i u Berlinu, da svi uvek govore protiv Srbije. Ništa im nismo uradili. Nijedan potez nismo povukli da naljutimo Crnu Goru i moram da kažem da u Berlinu je Crna Gora se korektno odnosila prema Srbiji.
Bio sam iznenađen i zaprepašćen ispadom Bosne i Hercegovine, reagovao sam veoma oštro i prekinuo takav sled događaja i takvu diskusiju u Berlinu i nije bilo nimalo prijatno. Posebno što je za mene vrlo čudna takva reakcija Bosne i Hercegovine, jer to nije zvaničan stav Bosne i Hercegovine.
Upravo zato sam još začuđeniji pokušajima da u Raškoj oblasti ili Sandžaku, kako god hoćete da nazovete, postoje političari koji bi želeli da izazovu neku vrstu nestabilnosti. Hoću da kažem i Bošnjacima i Srbima da ne moraju da brinu, nikakve stvarne nestabilnosti neće biti.
Zamislite šta vi radite protiv svog bošnjačkog naroda, ako vi hoćete da kažete i mi ćemo da tražimo specijalni status, pa napuštanje vojske i policije. Pa, čekajte, vi imate tri opštine u kojima ste većina, a šta ćete sa 63 opštine u kojima su Srbi većina u Bosni i Hercegovini? To vi pokrećete, ne mi. Da sam to ja pokrenuo, da ponovim, obesili bi me u Briselu, kao što ćute za Tačija, Ramu Haradinaja, Veseljija i sve ostale koje prave veliku Albaniju svakoga dana. E, tako ćute i za ovo.
Ja hoću da kažem narodu i građanima Srbije da to što ćutim i to što uglavnom ćutimo i ne reagujemo, da je to zato što nema u tome nikakve opasnosti. To se našlo jedan, dvojica političara, neodgovornih, sa stotinak ili nekoliko stotine pristalica i ništa više i ništa drugo, niti šta mogu da ugroze, a vi znate koliko sam oprezan, koliko sam pesimističan, a ne optimističan, ja vam sad kažem – ne mogu ništa pod milim Bogom da urade.
Zato, Bošnjaci i Srbi, budite mirni, svi ćete lepo i dobro da živite u Srbiji. Uskoro dolazi autoput do Duge Poljane između Sjenice i Novog Pazara, radimo Novi Pazar - Tutin put, radimo i regionalne vodovode i nemojte da brinete. To je ono što ćemo da napravimo sada.
Moraćemo dalje da radimo na dodatnom popravljanju odnosa sa Severnom Makedonijom i Hrvatskom.
(Vojislav Šešelj: E, to malo teško.)
Vrlo teško to ide sa Republikom Hrvatskom.
Molim vas da mi ne dobacite, gospodine Šešelj. Znam to sam i iskusio sam to mnogo puta. Mi ćemo morati da uložimo i dodatni trud, dodatne napore i da pokušamo da to napravimo.
Želim nešto i da pokažemo, dobru volju i naše je da uradimo sve što možemo sa naše strane.
Da pokušam da svedem ovo što smo danas govorili. Dakle, nama u prvoj fazi ostaje da čekam da vidimo hoće li Evropljani i Amerikanci ubediti Albance da ukinu takse. Nastavka suštinskih razgovora bez ukidanja taksi neće biti, tačka. Ukoliko ukinu takse, ići ćemo da razgovaramo, da pokušamo da pronađemo kompromisno rešenje.
Ukoliko ga slučajno bude, a skeptik sam po tom pitanju, doći ćemo i pred parlament i pred narod i građane Srbije da se o tome izjasne. Za razliku od nekih drugih zemalja i članica EU i ne članica EU, kod nas će odluka naroda da bude obavezujuća, a ne - referendum nije prošao, ali koga briga za referendum, ako odluče političke elite. Kod nas će biti onako kako narod odluči i onako kako narod bude rekao. Pitaćemo narod i narod će da kaže svoj stav.
Ukoliko ništa od toga ne bude slučaj i ukoliko dođe do najgoreg scenarija o kojem sam već govorio i Albanci napadnu naš narod na Kosovu i Metohiji, kao što sam rekao u Kosovskoj Mitrovici i kao što sam to rekao i danas, ma koliko to bilo teško, a veoma je teško, jer se na Kosovu i Metohiji nalazi NATO, mi progon i pogrom srpskog naroda nećemo dozvoliti. Imali smo dovoljno Oluja, Bljeska, mnogo nesreće i više takve nesreće srpski narod neće doživeti.
Želim da vas obavestim da smo o tome upoznali najviše međunarodne predstavnike, da je o tome i general Mojsilović upoznao i komandanta NATO-a i da je to jedan od malih razloga zašto pogroma i progona srpskog življa sa Kosova i Metohije nema. Da su se neki setili da treba da imaju vojsku i policiju 10 i 12 godina ranije, možda smo nešto više mogli i da sačuvamo.
Takođe, želim u nekoliko rečenica samo da se osvrnem na to što svako onaj ko bi pokušao da dogovor i kompromis predstavi kao rešenje bude proglašen za izdajnika u našoj zemlji. Naslušao sam se toga. Naslušao sam se za najbolje Srbe da su bili izdajnici, od Kosova Polja ili u predvečerje Kosovske bitke, pa do dana današnjeg, a to su nam uvek saopštavali najgori Srbi i najteže epitete koristili, najteže uvrede izgovarali, a da nikada nisu ni sagledali šta ko radi, ni šta su nečiji rezultati. Zato sam ja uvek tražio da se pogledaju rezultati i da se vidi šta je to što ostaje iza nas.
Postavio bih pitanje za sve njih – da li postoji taj junak, taj Obilić, taj osvetnik Kosova danas koji će jednim činom i tako lako kako oni pričaju da vrati pod naše okrilje svetu zemlju Kosovo?
(Vojislav Šešelj: Ima!)
Gde je on?
(Vojislav Šešelj: Tu je!)
Ja sam, gospodine Šešelj, za razliku od vas, vrlo ozbiljan.
Da li je među vladikama, pesnicima, intelektualcima, političarima? Pokažite mi tog junačkog sina i, verujte mi, odmah ću da se sklonim i pustim ga da završi taj sveti posao, jer ja nisam u stanju i priznaću da sam bio izdajnik i da sam prodao tu najskuplju srpsku reč – Kosovo. U suprotnom, to neću nikome da dozvolim, jer znam koliko se borim i koliko vrede ljudi sa kojima to zajedno radimo i sa kojima se zajedno borimo i za Kosovo i Metohiju i za Srbiju na Kosovu i Metohiji.
Samo pre toga neka mi oni pokažu šta su tačno do sada velikim rečima i busanjem u nacionalna prsa i parolama sačuvali. Neka mi pokažu kako je to u Peći, Prizrenu, Uroševcu, Đakovici njihov gorući patriotizam jednog jedinog Srbina sačuvao, a kamoli teritoriju pod našom kontrolom. Koliko ih je ko na Kosovo vratio? Kako Tijanić kaže, Kosovo, svi Srbi bi dali život za Kosovo, a ko to od njih hoće da ode da živi na Kosovu? Koliko su Tačija, Haradinaja i Veseljija naterali u beg? Na kraju, zašto to sve pričaju ovde u Beogradu, po kafanskim baštama, a na Kosovu ih nema da proprate i jednu od reči koju izgovaraju? Zašto u Prištinu ne odu, pa tamo ne organizuju proteste protiv nezavisnosti Kosova ili bar jedno pesničko veče, moleban, ali da i Tači na to dođe, da se pokaje i da im kaže da su pravu? Zašto kukaju i zašto uvek nude za svoje skupe reči tuđe živote po najnižoj mogućoj ceni, obično za džabe?
Dosta je toga bilo. Ne može Srbija više da izdrži tu gomilu laži i licemerja. Ne može da nastavi napred dok se guši u izmišljenoj prošlosti i lošoj sadašnjosti. Nemamo prostora za samoobmanu, za bajke, parole, niti za lažne motive i lažne ideale, ali, nemamo vremena ni za one koji bi da predaju sve, koji bi da ogole Srbiju, da srpski narod ostave i bez njegove suštine i bez njegovog duhovnog postojanja.
Ovi veliki junaci slobodno neka me anatemišu. Ja od toga što je istina neću da odstupim, a sve što sam vam danas rekao apsolutna je istina. Nemam pravo na to, neću da lažem i niko me za to nije ovlastio. Ako nešto hoću, ako sam zbog nečega došao ovde, kao što sam otišao i na poziv patrijarha srpskog na Sabor Srpske crkve, da kažem istinu onu koju će nam omogućiti da se oslobodimo balasta laži, koja će nam omogućiti da tačno vidimo i gde smo i šta nas je snašlo i šta i koliko možemo.
Kada je reč o Kosovu, naša prva lekcija mora da bude kako da se oslobodimo svih svojih poraza, tako što ćemo prvo da ih razumemo i razloge i da se suočimo sa tim porazima, ali onda da shvatimo da na tom istom Kosovu smo mogli i da tek možemo da pobeđujemo i da Srbija može i mora da pobeđuje i da u najtežim porazima raste seme pobede i to u onome što smo iz gubitaka naučili.
Ono što hoću da kažem, da ponovim, da izgovorim još jednom, svi oni koji govore o sopstvenom junaštvu, a to junaštvo su dokazivali time što su boljima od sebe, vrednijima od sebe, neretko i pametnijima od sebe govorili da su izdajnici i da ne štite dovoljno srpski narod, a srpski narod nikada i nigde nisu zaštitili, pa čak ni time što bi mu podigli ugled ni unutar sopstvenog naroda, a kamoli u međunarodnoj zajednici. Nemaju nikakvo pravo da o tome govore i zato me nikada nije sramota kada oni koji su najgori među nama takve reči koriste i takve izraze govore.
Za mene je važno šta će ostati iza nas i hoćemo li ostaviti budućnost za našu decu. Zato sam se za ovo borio, zato sam ponosan na ovaj izveštaj i zato sam ponosan na sve vas koji razumete šta je istina i koji razumete da moramo da se borimo i da je mnogo borbe pred nama.
Završiću citatom reči velikog srpskog književnika Borislava Pekića. Veliki Bora Pekić je rekao da treba gledati pravo, jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih, jer čast neće zavisti od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo. Živela Srbija!

Poštovani gospodine Jovanoviću, pokušaću ukratko da odgovorim na neke od vaših tvrdnji i da kažem nekoliko reči o onome o čemu je govorio Dragan Marković.
Ja mislim da nam je današnja sednica bila važna, ne zbog toga što ćemo doneti važne odluke, već zbog toga što ćemo da kažemo narodu istinu i zbog toga što će ljudi makar neke stvari moći da čuju. Ako ništa, da saznaju ko je bio Luka Marinković, kad je ubijen, zašto je ubijen, da saznaju kakve su stvarne projekcije, a to su radili i neki od najumnijih ljudi u Srbiji za budućnost, pa da onda ljudi mogu da donose odluke.
Da li mi možemo da iznosimo plan, pošto sam to slušao od drugih, od vas to nije bilo zlonamerno? Znate, ja ću šahovskim rečnikom da pokušam da objasnim situaciju. Ušli smo u igru, bukvalno sa damom i topom manje, i vi morate da se trudite da zadržite više figura za stolom da biste nekakvu šansu imali da sakrijete svoje stvarne namere, da biste mogli da se izborite i nema nikakvog smisla da govorimo do u detalje.
Ja sam mogao danas da iznesem sve planove, da iznesem sve mape, da govorim o svakom selu i zaseoku, ali to ne mogu i ne smem da govorim, zato što ne odlučujemo mi sami ni o čemu, odlučuje i druga strana, a odlučuju još više oni koji podstiču drugu stranu na sve ono na šta su ih podsticali do danas. To je jedan od razloga zašto takvu vrstu plana niste mogli da čujete, a ne zato što ozbiljan plan za očuvanje interesa Srbije ne postoji.
To nije pitanje samo severa i drugih tu stvari ima i posebno odnosa između Srba i Albanaca. Odnos Srba i Albanaca mora da bude neuporedivo bolji. Voleo bih, i o tome nisam imao vremena da govorim, da sam mogao, i ja u septembru očekujem da izađemo sa jednim novim planom, koji bi bio nešto više od regionalne ekonomske zone, ali za to nam je potrebno umirivanje odnosa sa Albancima, da skinemo granice između nas, da se mi ponašamo kao mini Evropa. Ako Evropa neće, a neće brzo i neće lako.
Sinoćni rezultati, to nije pitanje da li su proevropski ili antievropski, svi će reći da su proevropski čim su u Evropskom parlamentu. Suština je da su antisistemski dobili mnogo i kada vam dobiju partije pirata 14%, u jednoj od najbogatijih zemalja EU, onda dobro razumete u kom smeru idemo i jasno je da ćemo morati da čekamo na njihove odluke mnogo duže nego što smo mislili.
Zato naš plan mora da bude za razvoj Srbije bez kuknjave, bez žalopojki, bez cmizdrenja za onim što je propušteno ili zbog situacije koja se dešava u Evropi. Mnogo me brinu najave Eurofera oko našeg čelika. Toliko me brinu da mislim da Anu zamolim da izađe sa sednice i da ide da se time bavi, jer to može da bude bukvalno pucanje, metak u čelo za našu zemlju ako na tim odlukama budu istrajavali.
Dakle, ali moramo da se borimo i zato je moja ideja da u regionu pokušamo da napravimo, ne moramo najbliže političke odnose, ali zato je važno da napravimo najbliže ekonomske odnose. Nadam se da će Albanci to razumeti. Ali, imam bojazan da nikada to neće želeti do kraja dok se odnos sa njima ne reši u smislu statusnih pitanja i to je objektivna i realna bojazan.
Sa druge strane, rekli ste kako sam ušao u Skupštinu? Ušao sam ja normalno, a da li se čovek oseća prijatno, ja mislim da nikada u našoj zemlji se nije dešavalo, možda jedanput, možda to zna gospodin Šešelj bolje nego ja, da je neko nekoga sprečavao da uđe u Narodnu skupštinu ili pokušavao da ga spreči da uđe u Narodnu skupštinu. To nikada, čini mi se, nije bilo u prethodnih 30 godina.
Danas su neke fašističke grupe to pokušale da urade, naravno da u tome nisu uspeli. Ali, zbog toga da plačem i da kukam, ne pada mi napamet. Uvek ću da prođem, a na narodu je da oceni zašto se neki ovde nisu pojavili, iako su to samo pre dva meseca i pre mesec dana tražili, govoreći kako će da me rasture, kako će da me unište, kako će sve da objasne koliko sam loš i šta sam sve nažao srpskom narodu učinio, a oni mnogo toga dobrog i na kraju pobegoše sa megdana. Tako bi bilo i svaki put u budućnosti i po pitanju KiM i po svim drugim važnim pitanjima. Utoliko moja zahvalnost više svim političkim protivnicima koji su danas ovde, bez obzira na reči koje će da izgovore.
Oko crkve imali smo, čini mi se, vrlo pristojan i dobar razgovor sa ljudima u crkvi. Pogledajte, kada se to završilo, ja sam računao da pristojni ljudi o zatvorenom sastanku ne govore ništa i ni reč nisam rekao, nigde se ništa nije pojavilo. Onda, u Miškovićevim novinama, pa u Đilasovim novinama, pa u Šolakovim televizijama, počeli su da izlaze intervjui u tajkunskim medijima, da izlaze informacije koje nemaju veze sa istinom, koje veze sa istinom nemaju. Izmislili su u crnogorskim medijima kako smo imali svađu vezanu za nekakav državni udar. Nikakvu svađu nismo imali, samo sam podsetio vladiku Amfilohija da je Milo Đukanović njegov najveći prijatelj i tu je završena sva rasprava, i to ga citirao iz njegovog intervjua u „Večernjim Novostima“ od pre nekoliko meseci. Neke su se vladike nasmejale, neke nisu, ali nikakve rasprave tu nije bilo.
I odgovor na sve što sam rekao da ne piše u Rezoluciji 1244, od njih četiri ili četvorice ili petorice, koji su vodili hajku protiv mene je bio – a što si postavio lezbijku za premijera? Eto, to vam sada prvi put kažem. To je bio ključni odgovor i ključni argument. Kada su videli da to ne piše u Rezoluciji, kada su videli da to ne piše u Briselskom sporazumu, jer su mi rekli da smo ukinuli pravo na školovanje našem narodu južno od Ibra.
Kada sam rekao da je to notorna laž i da mi plaćamo školovanje naše učitelje, nastavnike i profesore južno od Ibra, onda su mi rekli – e, zašto si postavio lezbijku za premijera. Rekao sam, lezbijka je više uradila za ovu zemlju nego svi vaši veliki Srbi pre toga i u svim prethodnim godinama i decenijama. Valjda se po tome meri da li je neko nešto dobro napravio za ovu zemlju, a ne po kriterijumima koje ste vi odredili. Jeste primetili da to nisu rekli nigde? Jeste primetili da nisu ništa napravili i nigde nisu pustili da prođe kao informacija? Evo, ja molim sada bilo koga da me demantuje iz Srpske crkve.
Inače, nikakav problem nismo imali. Imali smo odličan razgovor sa svim drugim vladikama, odlično su ljudi razumeli, patrijarh je odlično razumeo sve. Bio je jedan koji je dirigovao sve vreme kako da ustaju i da me napadaju, a nije Amfilohije verujte mi.
Kažete da albanski narod vodi borbu za svoje nacionalno oslobođenje? Samo i srpski narod ima svoje interese. Srpski narod ima svoj interes i ono što govorim svim zapadnim predstavnicima i svima drugima, i to ću vam sada reći, mislim da o tome nikada nismo razgovarali, rekao sam im – ljudi, ako vi mislite da namirite sve druge, a da Srbi budu poniženi i da Srbe dovedete do toga da se osećaju ne samo saterani u ćošak već da su ostali bez ičega jer je meni i svakom drugom srpskom lideru, da li je to Ivica Dačić, da li ste to vi ili bilo ko drugi, a kako ćemo mi da objasnimo da oni na Kosovu imaju pravo na nezavisnost, a da u Republici Srpskoj ne smeju ni da pitaju, a pri tom znate da poštujem integritet BiH i da na tome insistiram svaki put. Kako ćemo to narodu da objasnimo? Po kojim to kriterijumima? A po kojim kriterijumima ćemo da im objasnimo da ima pravo Sandžak na specijalni status, kako kaže Sulejman Ugljanin, a da 63 opštine u Republici Srpskoj nemaju pravo na samostalnost. A po kom kriterijumu? Gde to piše? Po kom to međunarodnom udžbeniku međunarodnog javnog prava?
Oni sve vreme kada im kažete – ljudi, dajte da napravimo kompromisno rešenje za Kosovo, oni vam otvoreno kažu i to želim da znate, neki od njih kažu, jedino kompromisno rešenje jeste priznanje Kosova, pa ćemo da vidimo šta ćete da dobijete za uzvrat ali još uvek nismo smislili šta je to, ali teritorije zaboravite, narod zaboravite. Druga stvar je – nemojte ništa da rešavate, sklonite se, baš onako kako sada izgleda situacija u evropskom parlamentu. Šta god vam pričali, kako god vam pričali to da će opstati EU, ostaće EU. Svako odlučivanje biće deset puta teže nego što je danas i što znači da će za nas svaka odluka biti desetostruko teža, posebno pozitivna da se sprovede u delo.
Dakle, to su realne stvari sa kojima se mi danas suočavamo. Postavlja se pitanje šta je to što mi možemo da uradimo. Ja sam razmišljao jesam li, gospodine Jovanoviću, lično pogrešio što nismo donosili i o tome sam na unutarstranačkom sastanku imao teške rasprave, što se mi nismo ponašali kao Albanci da dovodimo sve pred svršen čin ludačkim potezima, kao što ih oni prave, bukvalno ludačkim potezima. Svi oni potezi, onih 16 tačaka koje sam naveo, barem 12 su čisto ludački potezi. Došao sam do zaključka da je moguće da sam pogrešio, da je možda to trebalo Srbija da radi. Uveravali su me saradnici, nisi, čuvao si mir, naša pozicija nije kao njihova, mi nikada nećemo njihovo čedo, nikada nas neće paziti i maziti kao njih i neće nas pustiti kao što puštaju njih. Moguće je da je i to istina, ali to je sve bilo pa prošlo. I da jesam i da nisam, sada je to teško oceniti da li jesam ili nisam.
Trudio sam se da se ponašam odgovorno. Trudio sam se da se ponašam ozbiljno. Evo, Ana je ovde, bila je na pregovorima kod Junkera, sada me molim te ispravi ako pogrešim u nečemu, došla je i počela da razgovara o KiM, razgovara sa šefom evropske vlade, šefom Evropske komisije. Ana je počela i kaže – znate, na Kosovu imamo taj i taj problem. Zvanični pregovori Vlade Srbije i evropske vlade, Vlade Evrope, sedi Žan Klod Junker. On kaže – ajde da prekinemo oko Kosova. Ona kaže – kako da prekinemo oko Kosova, to je najvažnija tema. Njoj Junker kaže – ja ću da ti kažem u čemu je problem pa ti pređi na ekonomske stvari da vidimo to da rešavamo. Junker joj kaže – problem je u tome što je Vučić ozbiljan i odgovoran, a ovi dole su neozbiljni, tu priču smo završili idemo na drugu tačku.
Da li je tako bilo? Mislio sam da smo time dobili nešto. Mislio da smo dobili poštovanje, mislio sam da smo dobili na ugledu Republike Srbije i ne mislim da grešim u tome, a da se ponašam kao ludak kao što se oni s vremena na vreme ponašaju, ja to ne umem ljudi. Ja to stvarno ne umem. Ja stvarno ne mogu da izmislim to što oni mogu da smisle. Ne može da mi padne na pamet da im uvedemo takse, a da oni nama nešto nisu. To ne može da mi padne na pamet, to je nemoguće, to je sve suprotno principima za koje se zalažem. To je sve suprotno onome zašta se naša zemlja bori.
Sa druge strane kada oni govore o tome da će oni da prave svoje nacionalne države na takav način, ljudi, mi moramo da gledamo, a naš najveći interes jeste mir, jeste stabilnost, jeste bolja ekonomija, jesu bolje socijalne prilike, ali moramo da povedemo računa i o Srbima gde god da žive, ne samo Srbima koji žive u Srbiji i na KiM već i o Srbima u Republici Srpskoj i o našem narodu i u Crnoj Gori i u Hrvatskoj. Mi smo samo zaboravili da kažemo ljudima da mi i danas u Hrvatskoj posle „Oluje“ i „Bljeska“ imamo dvostruko više Srba nego što ih imamo na KiM i da samo u Banja Luci imamo dvostruko više Srba nego na KiM, i da u Bjeljini imamo više Srba nego na KiM. Ovo ne govorim zbog toga da ne treba da brinemo o našem narodu na KiM jer ja živi sa našim ljudima sa Kosova i Metohije i toliko sam srećan što su danas došli u ovu salu, ti predstavnici, ti ljudi koji čuvaju naše ognjište, ti ljudi koji čuvaju srpsko seme na KiM jer mi svi ostali smo otišli. Došao je moj otac iz Čipuljića, neće se vratiti nazad. Došao je Šešelj iz Hercegovine, neće se vratiti nazad.
(Vojislav Šešelj: Hoću čim mi dozvole.)
Jeste, Vojislave hoćeš da odeš na dva dana, nećeš da se vratiš. Neće ljudi da se vrate, a ovi ljudi čuvaju i Srbiju na KiM, čuvaju i opstanak srpskog naroda na KiM i to je …
Vi ste izgovorili jednu sintagmu – podmukli nacionalizam. Nacionalizam, različita su tumačenja, različite su definicije u smislu ljubavi prema sopstvenoj naciji nema ničeg lošeg, u smislu šovinizma e tu ima mnogo lošeg. Ono čega se plašim, to je da naš ubrzani ekonomski razvoj i autoputevi koje ste pominjali na koje je svaki Srbin ponosan i svaki građanin Srbije, a videćete kako ću i sa kakvom sladostrašću da se ratujem sa Bošnjacima otvaranju autoputa do Duge Poljane i od Duge Poljane do Boljara, govoreći o svakom građaninu naše zemlje.
Dakle, ja imam strah od toga da oslanjajući se da mi Srbi kada nam voda više nije iznad usta i nosa da osetimo da smo mnogo jači nego što jesmo. Jesmo mi danas mnogo jači nego što smo bili pre deset godina i pre osam godina ali smo toliko slabi u odnosu na svetske prilike i velike zemlje koje nam se nameću kao protivnici, posebno po pitanju Kosova. Odnos Srbije i Amerike u BDP je 1:525, smanjićemo na 1:500, smanjićemo ga i na 1:450 za nekoliko godina ali to je ogromna, nemoguća razlika. Ljudi, nemojte da poredite po tom pitanju Srbiju i Ameriku i našu moć. Kao što kad ljudi govore – imate Rusiju, imate Putina koji im se suprotstavlja, a ekonomska snaga Rusije u odnosu na ekonomsku snagu Amerike nije za poređenje. Druga je stvar što je Putin uspeo da podigne svojom političkom ulogom značaj Rusije.
(Vojislav Šešelj: A Kina?)
Kina je nešto drugo, ali Kina se ponaša drugačije, Kina neće da ulazi otvoreno u probleme, ona će da podržava našu poziciju, ali ona neće na otvoren način da ulazi u probleme jer Kina je strpljiva. Kina može da čeka još 50 i 100 godina, vreme radi za Kinu, a za nas ne radi vreme, mi gubimo protokom vremena, a to je jedino što ljudi ne mogu da razumeju. Protokom vremena sve gubimo i tu je na žalost Jovanović u pravu.
Samo još dve reči oko Dragana Markovića i onoga o čemu je govorio, morao je da ode za Grčku pa mu se izvinjavam što nisam odgovorio čim je završio. Ponosan sam na činjenicu i to nema veze sa tim što ljudi govore – jao, izdali ste, prodali ste, predali ste. Što smo imali jedinice veterana na našoj paradi u Nišu i policijskih i vojnih. Što ti ljudi koji su se borili za našu zemlju nisu odbačeni. Oni nisu šugavi.
To su ljudi koji su štitili Srbiju, dali, bili spremni da daju svoj život, neki od njih izgubili ruke, neki od njih izgubili noge. Po prvi put su poštovani u ovoj zemlji i biće poštovani u ovoj zemlji, kao i oni što su se borili i na Paštriku, na Košarama. Ne mislim da time radimo bilo šta loše i podsećamo ljude da bi to trebalo da se radi, ne, time govorimo daćemo sve od sebe, čuvaćemo mir gotovo po svaku cenu, ali kako ćemo da pokažemo poštovanje prema onima koji su bili spremni život da daju za svoju zemlju. Znate koliko sam srećan što danas imamo Bulevar heroja sa Košara? Koliko sam srećan što danas emitujemo te filmove. Koliko sam srećan što sa Republikom Srpskom obeležavamo i zločin „Oluje“ i što ćemo zajednički da pravimo veliki, veličanstveni memorijalni centar u Donjoj Gradini, da napravimo mesto hodočašća za sve Srbe, da nam deca znaju šta je Jasenovac, da znaju šta su Prebilovci, da nauče deca da govore o tome, da razumeju to, da se to ne bi ponovilo.
I za to imamo novac, ali sam spreman isto tako da razumem žrtve drugih naroda i da im pokažemo da poštujemo njihovu patnju, nekada i onu koju smo mi prouzrokovali i nemam problem sa tim.
Zašto smo sa Mađarima napravili najbolje odnose?
Zašto sam noćas posle ponoći razgovarao sa Viktorom Orbanom, mislite li da je moguće da imamo loše odnose mi i Mađari, kad dvojica lidera razgovaraju posleponoćnim satima telefonom, zbog izbornog uspeha jednog od njih.
Dakle, razgovaram zato što smo postigli dogovor o tome kako se mi odnosima prema Mađarima u Srbiji, i kako se oni odnose prema ono malo Srba koji su ostali da žive u Mađarskoj i kako se oni odnose prema Srbiji?
Niko ne štiti srpske interese u Evropi kao Mađari. Niko. Ali, niko. Nema te zemlje koja može da se poredi sa Mađarima i mađarskom vladom. Da vam ja to kažem. Na svakom mestu. Na svakom mestu.
Neka vam kažu Dačić i Jadranka jel ima mesta da Siarto nije, i to tamo gde ne očekujete, gde je teško, gde je hrabrost izaći da štitite srpske interese, on se pojavi. Orban, kad mislim da svi ćute okrene se cela priča nekako protiv nas, svi krenu protiv nas kad sam išao na te razne sastanke i kad su bili oni migranti i svi drugi i. Orban, odjednom, vidite da odjednom i oni koji su nam svi prijatelji nekako utihnu i Orban mrtav - hladan kaže - e, ovde je ključno pitanje šta ćemo sa Srbijom i nemojte Srbiju sa svima ostalima u paket, nego Srbiju da vidimo u EU.
Noćas mi je predsednik Mađarske vlade rekao - Aleksandre, računaj na to da ćemo svakoga dana, na svakom mestu da postavljamo pitanje položaja Srbije i bržeg ulaska Srbije u EU. Da imamo još pet takvih prijatelja, tog kalibra, imamo ih, i deset i petnaest prijatelja, ali ne na tom nivou koji su spremni tako i toliko da se bore za našu zemlju, naš uspeh bi bio još veći.
I na kraju, što se tiče braće Bitići, težak i veliki problem za nas. Ogroman problem. Ljudi su ubijeni, zločin je počinjen, a kad god tražite dokaze od nekoga, oni vam kažu - a što ne uhapsite tog i tog, obično Gurija Radosavljevića, a kad kažete - dajte nam dokaze, jer ne možemo da hapsimo ljude bez ičega, onda dokaza nema. Dakle, da samo vidite da ne bežimo od rasprave o takvim pitanjima.
Ja znam da Srbi ne vole kad se kaže da zločin počinjen nad braćom Bitići, počinjen je. Dajte dokaze, odgovaraće onaj ko je zločine počinio. A bez dokaza da hapsimo, zato što pišu novine i zato što pišu advokati nečiji, Srbija je suviše ozbiljna država da bi se tako prema tome odnosila.
Još jedanput vam hvala na diskusiji, razumeo sam.
A što se usamljenosti tiče, samo jednu reč - bio ili ne bio, znam ja koliko mi još traje mandat, kao što sam ponosan na najteže mere koje sam lično provodio uz podršku koalicionih partnera, pre svega, u tom trenutku Ivice Dačića. To iz 2014. godine, zbog čega smo zemlju postavili na sigurne i stabilne noge, zbog toga što i vi danas Jovanoviću, i kad tražite ne možete lako da pronađete probleme u našoj ekonomiji.
Ima ih mnogo, ali probleme koji nisu danas na nižem nivou u odnosu na to na kom su nivou bili pre nekoliko godina, dakle, niti može bilo ko ko je objektivan, e to smo uspeli da uradimo zahvaljujući teškim merama i nismo išli na referendum, jer sam smatrao da to nije pitanje o kojem moramo da pitamo ljude, jer sam smatrao obavezom da Srbiju spasem od bankrota.
Danas smatram obavezom da Srbiji predložimo najbolje rešenje, ako budemo u takvoj situaciji.
A da li ćemo dobiti podršku naroda, Ustavom smo obavezani da pitamo narod na referendumu i takvu će odluku narod na referendumu doneti.
Ako narod bude doneo odluku suprotno toj, istog dana ću ukoliko do toga bilo kada dođe, a još sam na vlasti, istog dana ću, razume se, podneti ostavku i nikakvih problema nemam.
Zato što, dok se nalazim na ovom mestu poštovaće se volja naroda, voks populi, voks dej, onako kako se narod bude izjasnio, a posle toga više svakako ne bih imao pravo da narodu nudim drugačiju budućnost, jer će narod izabrati na način na koji on želi. Mislim da je to najpošteniji mogući pristup i da poštenijeg i iskrenijeg i otvorenijeg prema budućnosti građana Srbije ne može biti.
Hvala najlepše.

Poštovani gospodine Šešelj, Srbija svakako nije u ulozi magarca. Možda bi neki želeli da Srbiju tretiraju kao magarca, ali se plašim da češće oni takvi ispadnu, nego oni koje bi na takav način da tretiraju.
Kažete da se sve vreme zaklinjemo u evropski put? Ne, zaklinjemo se u Srbiju, a smatram na racionalan način da je evropski put važan za Srbiju. Ta zaklinjanja nikada niste čuli. Nikada nisam nijednog evropskog zvaničnika, niti bilo koga iz Brisela zamolio za otvaranja makar i jednog poglavlja, a kamoli šta drugo.
Osim što smatram da je veoma važno da budemo na evropskom putu iz različitih razloga, mislim da je važno da to ljudi u Srbiji razumeju. To je pitanje ne emotivnog, već potpuno racionalnog, odgovornog i ozbiljnog pristupa.
Rekli ste da smo davali velike ustupke. Ja sam o tome na takav način govorio. Suštinski, mi smo osnažili ulogu našeg naroda koji se osetio i manje progonjen na Kosovu i istovremeno kao neko ko može na ozbiljniji način da učestvuje u svim važnim političkim događajima i opet su naši ljudi gotovo jedinstveno u svemu tome učestovali.
Nemojte da smetnete s uma, kao što sam vam rekao, u svim institucijama u kojima učestvujemo u okviru kosovskog legalnog sistema, kako ga oni nazivaju, mi imamo mogućnost da ljude u svakom trenutku sklonimo i povučemo, jer ti ljudi su odani, pre svega, Republici Srbiji i to je ono što one koji su protiv nas najviše iritira i zato traže od ovih ljudi koji su i danas bili prisutni da se svakoga dana ograđuju od Beograda, Vučića, Ane, Dačića, ovoga i onoga na svaki mogući način.
Rekli ste da bi trebalo da se donese Ustavni zakon. Ja mislim da Ustavni zakon se donosi samo kada se ide u sprovođenje promena Ustava, a ne za utvrđivanje nove platforme. Ustavni zakon ne može u drugačijim prilikama da se donosi, ali evo ja kao nešto slabiji pravnik od vas da vas na tu sitnicu podsetim.
Ono što je važno, ja sam saglasan sa vama što se kontinuiteta tiče i na tome insistiram. Imamo mi dodatnih problema oko našeg kontinuiteta u odnosu na SRJ, ali ih neću ovde govoriti, a ono o čemu sam ja govorio, to je kontinuitet SRJ i upravo odluka Vojislava Koštunice s kraja 2000. godine koja nam je donela, ne želim da kažem ogromnu, ali, svakako ne malu štetu u budućim razgovorima i pregovorima.
Kada sam govorio i o sopstvenoj odgovornosti, vi ste u pravu. I danas bih samo nešto drugačije da sam imao tu vrstu saznanja, a mislim da je to bila obaveza onih koji su imali svoje računice i svoje brojke za 1999. godinu.
Ne bih imao ni hrabrosti ni odlučnosti kao oni koji su u tom trenutku odlučili da je moguće da se suprotstavimo NATO-u, ne zato što sam kukavica, mislim da dobro znate da to nisam, već zato što je obaveza državnog rukovodstva, najvišeg državnog rukovodstva, ne svih, najvišeg državnog rukovodstva u tom trenutku, predsednika Miloševića, da dobro izračuna, da dobro vidi kolika šteta nastaje, koliko izgubljenih života možemo da imamo i da to dobro razume i možemo li da izađemo iz toga kao pobednici ili ne.
Ta procena, da sve drugo ostavimo po strani, bila je vrlo loša. Pri tome, ne govorim da je to urađeno namerno, ne govorim da je želeo loše svom narodu itd, samo govorim o tome da je to ono što bih svakako da mi je bilo i te pameti ili da sam gluplji, kako god hoćete, svakako bih uradio drugačije.
Što se tiče, vi ste primetili jednu stvar, ja sam namerno preskočio samo dve decenije. Govorio sam o svim godinama i čestitam vam na tome, to pokazuje da ste sa pažnjom slušali, jedino što nisam govorio, to je od 1921. do 1939. Naravno, ja imam te podatke i procenat Srba na Kosovu je bio 1939. godine 39%. Bilo nas je manje od Albanaca, 10-11% manje od Albanaca, dakle nismo uspeli da nadoknadimo. To sam izbegao, siguran sam iz vama poznatih razloga političkih jer upravo na tim osnovama, zbog tih 20 godina, između dva svetska rata, postojale su ambicije dela Albanaca u Severnoj Makedoniji i dela drugih Albanaca da Srbiju, čak i dela pripadnika makedonskog naroda, da Srbiju optužuju za genocid i srpski narod, zbog različitih stvari o kojima ne bih ovde govorio, jer mnogim ljudima mogu različite ideje da padnu napamet.
Već, 1948. i 1953. godine, 27% se smanjuje broj Srba, koliko zbog delovanja Bali Kombetar pokreta, stvorenog s početka konačno 1943. godine. On je funkcionisao de fakto, još od 1941. godine, ali i već tada zbog snažnijeg nataliteta i većeg prirodnog priraštaja Albanaca, 1948. nas je bilo 27%. Onda smo mi različitim političkim merama i kao pobednici uspeli da čuvamo sve to do 1961. godine, kasnije nismo, ali ste ovo zaista odlično primetili.
Što se tiče optužnice protiv srpskih generala, dobio sam pismo generala Pavkovića iz Estonskog zatvora nedavno, mislim da je i vama pisao ili da ste s njim bili u kontaktu, pošto sam to mogao i u pismu da pročitam. Dakle dobio sam od njega informaciju da su tražili susret sa njim, da je on odbio susret sa njima i da on misli da su to tražili kosovski tužioci specijalni, kako ih oni već nazivaju, sa željom da podignu optužnicu ponovo protiv generala Pavkovića, kao da je moguće o istoj stvari suditi dva puta. To je osnovno pravno pravilo.
Zašto ovo govorim? Zato što oni su već u presudi i generalu Lazareviću u Haškom tribunalu i generalnu Pavkoviću, generalu Lukiću, svima protiv kojih su nešto donosili, bilo gde, pomenuli su sve zločine ovoga sveta koji su se dogodili i oni koji se nisu dogodili na Kosovu. Nemoguće je da pronađu još neke. Oni njima nisu sudili govoreći da su oni učestvovali u konkretnom zločinu, već da su oni odgovorni za zločine koji su na Kosovu i Metohiji počinjeni. Kako sad ponovo da im sudite za to?
I ono što je važno zašto je to gospodin Šešelj pitao, nije on to pitao, pretpostavljam, ili pre svega ne zbog gospodina Pavkovića koji se već nalazi u zatvorskoj jedinicu u Estoniji, već zbog generala Dikovića. Naši obaveštajni podaci govore da su oni pripremili optužnicu za generala Dikovića.
Generala Dikovića sam nedavno, kao što znate, Sretenskim ordenom odlikovao i smatrao bih …
(Vojislav Šešelj: I za generala Delića pripremi da i njega odlikujemo.)
Što se tiče generala Delića za njega nismo dobili takvu informaciju, ali koji god srpski general misli da treba da ga gone ovi iz Prištine, na bilo koji način, sve što mogu da vam kažem to je da znate kakvi će biti postupci naših organa. Smatrao bih i ne verujem da bi predsednica Vlade išla protiv ovakve naše političke volje i da bi Vlada donosila drugačiju odluku.
Ne ljutim se ja da li vi hoćete ili nećete ordenje ili ne, ionako nećete imati boljeg da vam uruči nekakav orden. Nemoj da se sekirate za to. Ja ću da se potrudim da svi oni koji su ga zaslužili da ga i dobiju.
Što se tiče Rusije i Kine u jedinicama KFOR-a, nikada nismo dobili i u papirima koje smo nasledili nemamo objašnjenje zašto su ruske trupe napustile Kosovo. Nisam pitao predsednika Putina, pitaću ga sledeći put, da budem iskren. Trudim se da pronađem teme koje nas spajaju i zbližavaju uvek, tako da nije mi jednostavno ni to da ga pitam, imamo mnogo tema. Jedan od razloga može da bude da se nisu slagali s politikom tadašnjih vlasti. Mogu da budu i drugi razlozi, ali ja to zaista ne mogu da znam u ovom trenutku.
Još dve stvari. Pitali ste za Vuka Draškovića. Možda sam ja kriv i ovakav i onakav, dobro ja znam rejtinge političara, ali dobro znam a mislio sam i kao što znate, ne jedanput to izgovorio, već bezbroj puta, govorio kako nije bilo pokušaja izvršenja teškog zločina nad gospodinom Draškovićem. Nažalost, bilo je. Možda to, negde ako hoćete, možda nemam pravo na to možda će zbog toga stranka koju vodim da mi sudi, ali me je ne zbog nečeg drugog i ne uvek zbog politike sa kojom ne moram da se saglašavam, ali zbog toga, a znam da je bilo više pokušaja njegovog ubistva, neka vrsta odgovornosti za reči koje sam izgovarao a koje nisu bile istinite.
Što se tiče raške oblasti ili Sandžaka, kako ste rekli, želim nekoliko stvari da vam ukažem i ponoviću to, gospodine Šešelj, tamo nema nikakvih opasnosti za ustavno-pravni poredak Republike Srbije, nikakvih. To je onako lepa tema da se svi igraju po svojim novinama. Sulejman Ugljanin nema nikakav kapacitet, a kada vam to kažem, vi dobro znate koliko sam ja oprezan i pažljiv kada takve stvari izgovaram.
Ukoliko bi na bilo koji način stvarno ugrozili poredak Republike Srbije, taj problem bi smo rešili u roku od 24 sata i pri tome vam to govorim sa punom zbiljom i sa punom odgovornošću, jer ja znam koliko Bošnjaci žele mir, koliko žele očuvanje dobrih odnosa sa svojim komšijama, Srbima. Ja znam takođe koliko su se čak i njegovi predsednici opština i funkcioneri loše osećali zbog onoga što je on govorio i radio jer ti ljudi znaju da će i taj auto-put da im gradi Srbija, ti ljudi znaju da će fabrike da im dovodi Srbija i neće niko drugi. On nanosi štetu i bošnjačkom narodu u Bosni i Hercegovini.
Što se tiče Rasima Ljajića, Rasim Ljajić se sa tim nije saglasio i Rasim Ljajić je odmah izašao u javnost i tome se suprotstavio.
(Vojislav Šešelj: Ali ga podržava „Vakat je“ u Bošnjačkom nacionalnom veću.)
Jeste u Bošnjačkom nacionalnom veću ivi ste sa ovima što čupaju znakove na Starom gradu u vlasti pa vam nisam to prebacivao, pustite to.
Ono što je važno za ljude u celoj Srbiji da znaju, ja molim Bošnjake i u Pazaru i u Tutinu i u Sjenici i Bošnjake koji žive i u Priboju i u Prijepolju i u Novoj Varoši, samo da ne nasedaju na te trikove onih koji više ne predstavljaju nikoga, onih koji više ne znače ništa. Samo da ne nasedaju na njihove trikove. Ja vam ljudi kažem ne može ništa da uradi, ne može nikoga i ničim da ugrozi. Ne može ništa da napravi, osim što može da napravi štetu Bosni i Hercegovini.
Najveću štetu pravi Bosni i Hercegovini. I ne mogu da razumem da to ne mogu da razumeju oni koji dolaze kod njega. Jeste li primetili da bez ikakve nervoze ih primamo? A, nisu isto Republika Srpska i ono kako oni kažu iz njihovog ugla Sandžak. Republika Srpska je ustavna kategorija Bosne i Hercegovine, ustavna kategorija. Sandžak nije nikakva ustavna kategorija.
Mi puštamo, nema nikakvih problema. A, znate li zašto je to? Zato što smo sigurni, sigurni u svoj pravni poredak, sigurni u njihove nikakve mogućnosti, nepostojanje bilo kakvih mogućnosti za ugrožavanje Republike Srbije. I želim svim građanima Srbije da kažem da ne moraju za to da brinu. Naši organi, nadležni državni organi, organi za provođenje prava i pravde veoma brzo i veoma lako bi svaki potencijalni problem u toj i bilo kojoj drugoj regiji gde mi imamo suverenu vlast, gde imamo našu policiju i našu vojsku, bez ikakvih problema rešili.
Za kraj, rekli ste, govorili ste o Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, o Republici da je bila UNPA ružičaste zone, pa su se menjali pravni modaliteti, pa upravo zbog toga, gospodine Šešelj, prvi put posle mnogo godina, pre pet godina smo počeli sa tim, po prvi put ne plašeći se hajke i harange koja se vodi i protiv mene lično i protiv zemlje koju predstavljam.
U Hrvatskoj smo upravo krenuli da obeležavamo i zločin „Oluje“, da se ni od koga ne krijemo, da ne krijemo suze, patnje i muku našeg naroda i na tu sam činjenicu veoma ponosan, sa tim ćemo da nastavimo.
Što se tiče Republike Srpske, mi podržavamo Republiku Srpsku, više nego i jedna druga vlast, i u novcu i u podršci direktnim projektima, ne na priči, ne na busanju u prsa, nego konkretnim delima, što kažu svi predstavnici Republike Srpske. Podržavamo Republiku Srpsku u okviru Bosne i Hercegovine, jer Srbija neće da ruši ni mir, ni stabilnost na Balkanu. I to je naše ponašanje i to je naša odgovornost.
Što se ustupaka tiče, da sa tim završim, ja mislim da ono što smo radili bilo je najpametnije moguće u najtežim mogućim uslovima. Ponoviću, reći ću još jednom, sedam godina kada su neki vladali od devedesete godine je bilo potrebno da doživimo tešku sudbinu na KiM. I ne govorim ja da je to samo naša krivica, ni blizu, ni najmanje, samo vam govorim o teškim i međunarodnim okolnostima.
Posle toga smo imali nešto bolje okolnosti, pa smo doživeli još težu katastrofu 2008. godine, još težu katastrofu. Posle toga imamo teže odnose i teže stvari. Više nemate šta ni da izgubite, a mi smo uspeli da vratimo Srbiju u igru, ne samo Srbe sa KiM, nego da vratimo Srbiju u igru i da bez Srbije, iako su već sve rešili, iako su već sve potvrdili, i najmoćnije zemlje sveta svojim odlukama i svojim rešenjima, ponovo se Srbija, onoliko malo koliko možemo, pita i bez Srbije ne mogu da donesu konačnu odluku.
Ja mislim da je to veliki uspeh za našu zemlju i da je to veliki uspeh za mnoge ljude koji su strpljivom, trpeljivom, ozbiljnom politikom, odgovornim i napornim radom, uspeli Srbiju da dovedu u drugačiju i neuporedivo bolju poziciju. Hvala.

Pošto je sada predsednica Narodne skupštine rekla do 22 sata, ja ću sutra biti sve dok se ne završi rasprava. Ako ste spremni, i do ponoći neću izaći iz sale. Slušaću svakoga i govoriću i odgovarati svakome.
Četvorica govornika su bila u međuvremenu i nisam se javljao za reč, pa želim nekoliko reči.
Gospodine Stevanoviću, iznenađen sam vašim govorom. Devedeset posto toga bih mogao odmah da prihvatim, da se našalim, što znači da ćemo morati politički da obratimo pažnju i da nađemo teme u kojima se ne slažemo i da vas ozbiljno kritikujemo, ali ozbiljan govor i hvala vam na doprinosu ozbiljnosti sednice.
Želim da se zahvalim vama, gospodine Balint, gospodine Pastore izvinite. Ne ljutite se zbog ovoga Balint. Računam da, iako ne mogu da kažem da smo prijatelji, da smo veoma, veoma dobri poznanici, a ne bi mi smetalo da smo prijatelji. Dakle, vi ste govorili o nečemu što se plašim da je jedan deo naše javnosti nije želeo do kraja da čuje. Ja sam to pokušao u jednom trenutku, govoreći o knjizi Najla Mekgregora „Nemačka“, da govorim o tome kako to izgleda, kao što je za vas izgledalo Trijanon i da ne pričate ni o Lučenjecu, Donajskoj Sredi, Komoranu, da ne govorite o mnogim teritorijama u današnjoj Rumuniji, u današnjoj Srbiji, u današnjoj Hrvatskoj. Dakle, čak i Austriji, nedaleko od Šoprona i mislim da je veoma važno da ljudi sagledaju mađarski primer i da vide da zemlja može da bude veoma snažna, jer tako smo i mi ostajali bez naših teritorija naseljenih Srbima na području Hrvatske, ostajali smo. Danas je Crna Gora nezavisna i sa zvaničan 28% Srba, ali to ne znači da je Srbija slaba i ne bi smelo da znači.
Ja sam zahvalan na tome što ste primetili da radimo nešto na poboljšanju obrazovanja na mađarskom jeziku i ne smeta nam i ponosan sam na to što možete da otvorite odeljenje na maternjem jeziku sa petoro đaka.
Sve što mislite da možemo da uradimo, i ne samo za Mađare, već i za pripadnike drugih manjina u našoj zemlji, mi smo spremni da to napravimo, iako svi znate, a vi odlično znate preko vaših ljudi u Vladi Srbije da to nije mali trošak za zemlju, da u vreme kada vodimo teške pregovore sa MMF i Svetskom bankom, dakle, gde uvek gledamo kako i na koji način da obezbedimo sigurnost naših javnih finansija, ali to ne može da bude trošak koji neće biti prihvaćen sa naše strane.
Još nešto, reći ću vam sasvim otvoreno, ja sam o tome sa vašim ocem nedavno razgovarao i kao dvojica starijih ljudi smo sedeli i zajednički smo konstatovali nešto. Ja sam mu rekao – Vidiš Ištvane, ja ranije znam, pošto mi je majka iz Bečeja, pola Srba, pola Mađara i ulice su se znale gde je koja, kao što znate, Srbi u Picoderu i ovamo u dobrom delu Moše Pijade, sve ovamo prema Petrovom selu, Mađari. Sad, uvek smo mi tu imali neke, iako se u miru živelo, uvek – evo, to su Mađari, oni imaju svoje; kao što su Mađari govorili – to su Srbi, oni imaju svoje. To, nažalost, govori i činjenica da mi Srbi vrlo slabo govorimo mađarski jezik, što ne govori uvek dobro o nama, ali danas nikakvog podozrenja nemamo, zato se nismo plašili ni Orbanovih ulaganja ni onih 165 miliona. Nismo se plašili i dobili ste dozvolu i bez problema i Jorgovanke Tabaković, odnosno NBS za Vojvođansku banku, gde je većinski mađarski kapital OTP.
Dakle, nije bilo nikakvih problema kada je rekao Viktor da hoće da uloži u TSC, taj klub. Želim da ukažem vama ostalima koji ne znate da pogledate kako izgledaju tereni u Bačkoj Topoli. Dakle, na severu Srbije kako su urađeni i koliko novca su Mađari u to uložili i neće nikada biti problema. Svaki vaš dinar, dolar, evro, forinta, šta god da uložite, mi nemamo sa tim problem.
Mi nemamo nikakav problem sa Mađarima. Nekad su jedni razmišljali o drugima koga će manje da bude ne bi li ostvarili neke svoje interese. Mi danas na taj način ne razmišljamo. Mi želimo da što više Mađara, kao i svih drugih, ostane da živi u Srbiji, nemamo dovoljno ljudi, neće imati ko sutra da radi, neće imati ko sutra da pravi bruto domaći proizvod, a Mađari su strašno vredni ljudi.
Zato vas ja molim da samo prenesete naše poruke, ne samo ljubaznosti, već rekao bih i simpatija i ljubavi i prema Mađarskom narodu i prema svim ostalim pripadnicima manjina koji žive u Vojvodini. Nikakvih problema nemamo. Sve što možemo da ostvarimo i sve što možemo da uradimo i nema veze to sa međunarodno pravnim standardima, to nema veze sa ispunjavanjem nekakvih normi, nekakvih regula koje moramo nekome da pokažemo da smo nešto uradili, to ima veze sa našom željom ne samo da živimo zajedno, već da gradimo budućnost zajedno i tako ćemo biti jači.
Hvala vam još jednom i na razumevanju za Srbe sa Kosova i Metohije, jer ja to čujem od Viktora Orbana. Ja njima da kažem da meni Viktor Orban uvek o tome govori, ne bi mi ni verovali, a sada ću vam dodati još nešto, zamolio sam predsednika mađarske Vlade, nedavno u Kini, zamolio sam ga da naprave jedu investiciju, kao što je „Tis Automotiv“ u Senti itd, da jednu investiciju naprave u Republici Srpskoj, jer zbog međunarodne pozicije Srpske vrlo je teško to obezbediti. Viktor Orban mi je to obećao i kao što čujem primiće i rukovodstvo i Bosne i Hercegovine i Republike Srpske u narednom periodu, da im pomogne.
Beskrajno hvala i mađarskom premijeru, mađarskoj državi i mađarskoj Vladi na tome što takve korake prema srpskom narodu, ali i prema svim drugim građanima Srbije čine.
Hoću takođe, vi ste gospodine Martinoviću uzeli jednu temu koja je vrlo teška za uzeti i govoriti o njoj, čestitam na hrabrosti, nikada se ne bih usudio da uzmem 27. mart jer znam šta bi mi mnogi rekli, ali ste to vrlo precizno govorili i hvala vam na tome.
Posebno hvala na tome, ja sam od gospodina Šešelja jednu stvar naučio i zapamtio. Rekao mi je još kao što kaže gospodin Stevanović, dok sam bio vrlo mlad – Vučiću, zapamti, ništa kraće kod Srba ne traje, ja bih to rekao kod svih ljudi, ne bih rekao da je to za Srbe karakteristično, od zahvalnosti. Zato nikada…
(Vojislav Šešelj: Ja se toga ne sećam.)
Da Vojislave, to vam je bila svaka treća rečenica, kao i danas, ali nisam se oslanjao na druge i nije mi potrebna u donošenju teških odluka, ta vrsta pomoći, ali sam zahvalan na tome što ste rekli da će toga biti, jer ja znam da dolaze teška vremena i da će u tim teškim vremenima biti mnogo onih koji će da traže Lajbnicov dovoljan razlog da odu neku drugu stranu.
Verujte mi da dobro znam ko će ostati do kraja da se bori za ideje normalne i moderne Srbije, a ko će biti oni koji će prvi to da napuste. I nikav strah od toga nemam, sasvim sigurno je da ću bez obzira na to boriti se za normalnu, pristojnu i modernu Srbiju.
Gospodine Milićeviću, više ste stvari rekli, ja sam vama zahvalan i vašoj političkoj partiji na podršci koju pružate našem sveukupnom radu. Pokušao sam da danas ne govorim ad personam o onima kojih ovde nema, ne zato što ne bih imao pravo na to, jer nisam ja pobegao iz ove sale, već oni. Ja sam došao tamo gde su me zvali i gde su me tražili u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine, koji su opet oni usvajali, a ne naša većina. Ali, nekima nije odgovaralo da razgovaraju o ovako važnoj temi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a želeli bi da razgovaraju sa nama, jedan dan bi sa mnom, drugi dan bi bez mene, pa ne znaju više ni sa kim da razgovaraju o čudnim tajkunskim zahtevima, o tome ko će da rukovodi RTS, pretpostavljam zbog sekundi i para koje se na tome uzimaju, i ko će da upravlja REM-om.
Ja danas pojma nemam šta je to i kakve su to ingerencije nekakvog REM-a, ali vidim da oni svi znaju. Ali, zato o KiM sve znaju, ali da ne uđu u parlament i da ne sučele mišljenja ni sa kim. To je kao borba sa znakovima. Savladaćemo i pobedićemo taj znak i sladostrasno ćemo da se osmehnemo kad ga iščupamo iz betona. Mnogo smo jaki, ali to je zato što znak, znate, još se nije u prirodi tako nešto dogodilo, da znak ume da uzvrati udarac.
Pošto ovde neko ume da se bori i ume da odgovara na pitanja, e onda nećemo u tome da učestvujemo, onda će to da bude rijaliti. Da li smo imali neku važniju temu? Onda će to da bude politički cirkus. Pa, vi pravite cirkus, čoveče. Pa, jurite ljude tu po stepenicama Narodne skupštine, hoćete da ih tučete. Hvalite se time.
Pitam se sad, i zamislite da je došao do mene, i šta sad? I šta sad? Šta ćeš da uradiš? Šta ćeš da uradiš? Čime se to ti ponosiš? Šta radite to, ljudi?
Postoji li nešto što možete da nazovete drugačijim imenom od fašizma? Šta je to? Juriš nekoga? Drugo je pitanje – može li on to i kakav bi rezultat bio? Sve to po strani ostavite. Šta radiš to? Zamislite, jurite nekoga, ne dam nekome da uđe u Narodnu skupštinu i sad ću ja da ga bijem ili ću ne znam šta da uradim.
Ljudi, to nije bilo ni 1933. ni 1934. godine. To nikada nije bilo u ovoj zemlji, to se nikada nije dešavalo. Pitao sam sve ovde, tu su i Nenad i Čedomir i Vojislav i svi drugi kojih mogu da se setim, to nikada nije bilo u Srbiji. Nikad niko nikome nije zabranio da uđe u Narodnu skupštinu. To nije normalno, ljudi. To se nikada nije dešavalo. Šta morate da imate u glavi da vam to padne na pamet?
Neko je dobacio – ništa. Izvinjavam se. Da, između Ljotića i ništa, ne znate šta je teže.
Svejedno, mislim da je važno da smo govorili, na Saboru srpske crkve smo imali dobre, važne razgovore. Čini mi se da su ljudi razumeli svu ozbiljnost. Mi ne moramo da se saglasimo u svemu, ali moramo da poštujemo ulogu crkve koja je sačuvala naš narod. Znate, naša svetinja i je i manastir Krka. Da nije našeg manastira Krka, malo bi nam naroda u Dalmaciji i Dalmatinskom Zagorju ostalo. Da nam nije manastira Krupa, ko bi ostao u Obrovcu i oko Zrmanje? Da nam nije drugih naših svetinja, ne samo na teritoriji Republike Srpske, već i širom BiH, ko bi ostao i opstao? U selu moga oca, u Čipuljiću, danas imate 50 ili 60 Srba da živi, nema više, ali tih 50 ili 60 Srba se okupljaju svakog dana samo oko crkve, nigde drugo. Imamo malu crkvu i tu se ljudi okupljaju. A da znate, svega četvoro dece koje imamo, svega četvoro dece koji su ostali u Čipuljiću, oni idu sad u katolički razred, to Tomislave da znaš, iako je ostalo svega 10% Hrvata u Bugojnu, zato što ljudi na taj način da li čuvaju hrišćanstvo ili već ne znam ni sam o čemu se radi, ali se to dešava na terenu.
Zato moramo crkvu da poštujemo, ali naravno, crkva mora da bude odvojena od države i crkva ne može da donosi te odluke. I nisam išao tamo da nekome solim pamet, niti da bilo koga u bilo šta ubeđujem, već da odgovaram na njihova pitanja. Dakle, otišao sam po njihovom pozivu i da odgovaram na njihova pitanja. Odgovarao sam na ozbiljan način. A, kao što vidite, nigde ni u jednoj novini vam se nije pojavilo ovo što sam vam rekao, što su mi izgovorili za Anu Brnabić.
Činilo mi se da sam uvek spreman na svako pitanje da odgovorim. Živim sa politikom, živim sa Srbijom 24 sata, da na sve imam odgovor. Ja sam bio zbunjen bar desetak sekundi. Bio sam zbunjen bar desetak sekundi kada sam video da nema više argumenata oko Rezolucije, da nema više argumenata oko Briselskog sporazuma, kada je bilo to što su pitali za Anu. Onda sam sačekao, pa sam se negde, prošlo je neko vreme, pa sam se oko toga snašao.
Ali, sve u svemu, mislim da je to bilo veoma korisno, veoma dobro, da je patrijarh na jedan izvanredan način vodio, razumevao, i on stoji iza zahteva i stavova crkve, ali razumevao negde i državnu politiku i borbu koju vodimo, kao i veliki broj vladika, da budem sasvim otvoren.
Hvala za primer, i time ću da završim, oko ovog saopštenja koje ste pročitali. Takvih smo mi saopštenja doneli milion, takvih deklaracija i rezolucija smo doneli milion i uvek smo ih donosili u trenutku kada je trebalo da pokažemo da se nije desilo ono što se desilo. I to je bio jedan od razloga što nisam jurio da dolazimo svakih godinu dana ili svakih šest meseci pred Narodnu skupštinu.P A, šta da vam kažem? Da dobijamo političke poene, da se preganjamo ovde oko najvažnijeg nacionalnog pitanja oko kojeg bi svi bilo potrebno da osećamo isto. Čekao sam da imamo nešto da vam ponudimo.
Sad smo došli zato što hoću da vam kažem da smo u ćorsokaku, da nemamo nastavak dijaloga, da ne znamo šta ćemo sa taksama, ali ukaže li se prilika, da ćemo se boriti za kompromis i da je to naša politika, jer je bolje da imamo kompromis nego da imamo zamrznut konflikt koji će neko da odmrzne i da nam napravi katastrofu. Ja mislim da je to fer. Ja mislim da je to normalan, da je to odgovoran i da je to ozbiljan odnos.
Zahvalan sam svim narodnim poslanicima danas na odgovornoj diskusiji, na ozbiljnoj diskusiji, na tome što ste pokazali da možemo da budemo i posvećeni rešavanju problema, ali da to radimo na jedan veoma, veoma pametan, ozbiljan i odgovoran način.
Hvala još jedanput svima.
Naravno, ja ću i sutra biti ceo dan sa vama.
Za ljude koji ne znaju, gospodin Šešelj sve vreme dobacuje i pita šta sam odgovorio vladiki Grigoriju.
(Vojislav Šešelj: To cela nacija želi da zna.)
Hvala vam još jedanput.
Hoću da se zahvalim ovim ljudima sa Kosova i Metohije koji, za razliku od onih stranaca koji su došli da čuju 15 minuta, oni su ovde sve vreme, nisu ni izlazili iz ove sale i to pokazuje poštovanje i prema vama, dragi narodni poslanici.

"ZAKLINJEM SE DA ĆU SVE SVOJE SNAGE POSVETITI OČUVANJU SUVERENOSTI I CELINE TERITORIJE REPUBLIKE SRBIJE, UKLJUČUJUĆI I KOSOVO I METOHIJU KAO NJEN SASTAVNI DEO, KAO I OSTVARIVANJU LJUDSKIH I MANJINSKIH PRAVA I SLOBODA, POŠTOVANJU I ODBRANI USTAVA I ZAKONA, OČUVANJU MIRA I BLAGOSTANJA SVIH GRAĐANA REPUBLIKE SRBIJE I DA ĆU SAVESNO I ODGOVORNO ISPUNJAVATI SVE SVOJE DUŽNOSTI."
(Intoniranje himne „Bože pravde“.)

Zahvaljujem se uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, vaše svetosti, časni oci, predstavnici svih verskih zajednica, uvaženi predsedniče Republike Srpske gospodine Dodik, predsednice Vlade Republike Srpske gospođo Cvijanović, uvaženi Tomislave, dame i gospodo narodni poslanici, vaše ekselencije, izvinjavam se, danas kada stojim pred vama, pred Srbijom, svim njenim građanima, baš nedaleko od mesta na kome je daleke 1830. godine, Miloš Obrenović proglasio Prvi hatišerif i utemeljio u samostalnost moderne Srbije, više mi je nego jasno, da koliko god da sam se za to pripremao, pripremao se jesam, čitav svoj politički život. Ipak, ne mogu da nađem dovoljno reči, da sažmem, objasnim i strah i nadu, koji osećam preuzimajući ovu, za mene svetu dužnost i obavezu.
Znam, isto koliko i svaki čovek u ovoj zemlji, da su mi za to da budem predsednik Srbije dela potrebna, mnogo više nego reči i da će ona konačna reč i sud biti izrečeni ne danas, nego onog dana kada budem napuštao ovu dužnost, kada budem završio sa ovom najčasnijom obavezom.
Danas, na ovom mestu, želim da se zahvalim svim prethodnim predsednicima Republike, koji su dali svoj doprinos progresu i prosperitetu Srbije. Posebno hoću da odam priznanje predsedniku Nikoliću, ne kurtuazno, već zbog toga što je imao hrabrosti da podrži najteže, ali jedine celishodne ispravne mere koju je Vlada preduzimala na putu oporavka Srbije. Hvala Vam i želim gospodine predsedniče mnogo uspeha u daljem radu.
Naučio sam da pred ovim visokim Domom iznosim program za rad Vlade obiman i sveobuhvatan, a danas, u skladu sa tradicijom ove svečanosti, izneću nekoliko naznaka, principa, načela i zakonitosti kojih ću se držati tokom trajanja mandata, nastojeći da za to vreme promenim i sebe, koliko bude moguće i Srbiju i u tome ohrabrim svakog njenog građanina taman toliko da ona postane bolja, jača, bogatija i srećnija zemlja, a svi mi zadovoljniji i ostvareniji ljudi.
Posao je to, znam vrlo dobro, za čitave generacije, ali isto tako znam da neko mora da ga počne, da mora da iskorači, preuzme na sebe taj prvi zalet u budućnosti, prvi skok preko opasne provalije i da taj neko u svemu tome nema prava da se bavi ni svojom sudbinom, niti bilo kakvom ličnom koristi, već ima da podnese vrlo svesno žrtvu za narod i za državu. Drugim rečima, danas, baš kao i pre tri godine, kada sam preuzimao mesto predsednika Vlade Srbije, nemam nikakvu sumnju u to šta mi je činiti za Srbiju, za njene građane, za budućnost koju treba da osvojimo. Moram da dam bukvalno sve i za to ne mogu, ne želim i neću da dobijem bukvalno ništa, osim suda koji će o tome šta sam radio ostati u istoriji.
Možda to nekome izgleda malo, pošto istorija ne predviđa sankciju, ali za mene taj sud je jednak onom strašnom, konačnom i predstavlja najveću opomenu i najbolje uputstvo za sve što u periodu koji je ispred nas i ispred mene imam i moram i hoću da uradim, zato što je to najveći račun koji narodu moram da položim pred našom decom i pred decom njihove dece. Sve ostalo je dnevna politika na koju danas i po Ustavu i nemam pravo, bar ne onoliko koliko sam imao do juče.
Moje je, i tu dužnost i obavezu sam dobio, da vodim napred u sutrašnjost zajedno sa svima vama ovu prelepu divnu zemlju. Moje je, dozvolite mi da parafraziram, da pronađem put, da idem njime i da ga pokažem drugima. Moje je, po preporukama koje svojim naslednicima još početkom XIX veka u amanet ostavio čuveni predsednik DŽon Kvinsi Adams, da svojim delima inspiriše sve ostale da više uče, više sanjaju, više urade i postanu više, da Srbiju, našu otadžbinu, naše ishodište i naš san učine boljom, srećnijom, sigurnijom i bogatijom zemljom. Hoću da kažem, koliko god da želim jaku, sigurnu i bogatu Srbiju, ne mogu do nje sam. Potrebna nam je energija, snaga, volja i jasna vizija takve Srbije u svakom njenom građaninu, u čitavom narodu koji je, dajući mi ovaj mandat, već odlučio da krene na taj dalek i težak put.
Potrebno nam je svima zajedništvo, ono u istom cilju i istoj veri da se do njega može stići i u istoj količini napora uloženog u njegovo ostvarivanje, zajedništvo oslobođeno od dnevnih, partijskih, ideoloških i bilo kojih drugih razlika i ja ću svom svojom snagom raditi na tom zajedništvu, na zajedništvu i jedinstvu onih koji vole Srbiju, onih kojima je Srbija preča od ličnih i od partijskih interesa. Tražiću zajedništvo svakog dana. Zahtevaću ga i boriću se za njega uz vrlo kratko objašnjenje. Nije ono potrebno meni lično. Politički sam se ostvario odavno. Na izborima sve političke ambicije sam, kako bi to narod rekao, iživeo, oborio sve izborne rekorde i nemam više šta da dohvatim na tom nebu, ali to zajedništvo potrebno je Srbiju i svakom čoveku u njoj zato što od naše mogućnosti da prepoznamo zajednički cilj i da uložimo u njega zajednički napor, da podnesemo istu takvu zajedničku žrtvu zavisi, ali bukvalno, i da li će nam ne samo budućnost biti zajednička nego i da li ćemo je uopšte imati.
Podeljena interesima, bez obzira u kojoj razmeri, razdrobljena Srbija ne može da stigne nigde. Rasparčana ambicijama, razmeđena sujetama, posvađana oko ideologija, vera, partija, nacija, klubova, ova zemlja i svaka zemlja ne radi ništa drugo nego potpisuje večni akt o tome da je zauvek mala, zauvek i u svakom pogledu siromašna i zauvek oslobođena bilo kakve nade u bolje sutra.
Nema slobode u ma kakvim podelama. Nema napretka u svađama, nema cilja u izmaglici sukoba. Nema rezultata bez međusobnog poštovanja. Ne vidi se, ne može da se prepozna, nejasan je i samim tim nedostižan.
Moja je dužnost, jedna od prvih, da to kažem, baš kao što mi je dužnost da kažem i mnogo teže stvari i da čujem sve one koje nisu dobre po mene. Uostalom, sloboda i jeste po Orvelu ništa drugo nego mogućnost da ljudima kažeš i ono što ne žele da čuju, i to je jedan od principa kojih ću se držati i u mom odnosu prema narodu i građanima Srbije, zato što on omogućava nastavak procesa koji smo započeli pre nekoliko godina i koji je dobio prve i ozbiljne rezultate.
Rekli smo istinu bez obzira na to što toliko njih nije htelo da je čuje i počeli smo da se menjamo, da menjamo sebe i da menjamo Srbiju.
Priznali smo da nismo nikakav izabrani narod, da nismo ni najveći ni najpametniji, da ne živimo ni kakvom nebu, već ovde u našoj Srbiji i da će nam u njoj biti upravo onako kako smo zaslužili svojim radom.
Prestali smo da čekamo, a počeli smo da tražimo. Prestali smo da se pravdamo, a počeli smo da prihvatamo odgovornost. Prestali smo da se krijemo, a počeli smo da izlazimo na crtu svakom izazovu. Prestali smo da tražimo krivce i izgovore, a počeli smo da otkrivamo greške u nama.
Prestali smo da se nadamo da će nam neko nešto dati. Počeli smo da verujemo da nešto možemo da stvorimo. Prestali smo da verujemo u smrt i rat. Počeli smo da verujemo u život i u težak rad.
Na kraju, prestali smo da se molimo bilo kome za mrvice, ali smo počeli da verujemo u sebe i u Srbiju. U svemu tome, na toj promeni, izgradili smo temelj sopstvene budućnosti i budućnosti ove naše zemlje.
Na tom temelju nameravam, zajedno sa Vladom Srbije, da nastavim da gradim, da dižem zajedno sa svima u Srbiji sprat po sprat, stepenik po stepenik, ploču po ploču, bez želje da tu građevinu ikada završimo, već da je samo podignemo dovoljno visoko, dovoljno stabilno da drugi posle nas i posle mene mogu da odu u neslućene visine.
Vrlo sam svestan šta nam je potrebno, šta nam je svima potrebno da obavimo taj ni najmanje lak, ni kratkotrajan zadatak, a potrebno nam je ono u šta se zaklinjao veliki Tomas Edison – težak rad, posvećenost i zdrav razum. I potrebno nam je da u svakoj teškoći, a mnoge su pred nama, tražimo ono što je u njima tražio Albert Ajnštajn – priliku da uspemo.
Potrebno nam je, i tu ću prestati sa citatima, da poput Tomasa DŽefersona verujemo u sreću, ali i da kao i on znamo da nje uvek bude više ukoliko još više i teže radimo. To je ključ za vrata naše budućnosti, vrlo prost ako si spreman da ga uzmeš u ruke i okreneš u pravom smeru.
Težak rad, posvećenost tom teškom radu, zdrav razum koji nam govori da se prilike kriju u preprekama koje su pred nama i sreća koju zaslužujemo, osvajamo svojim teškim i neprestanim radom. I kada prihvatimo to, ta prosta pravila, moći ćemo da rešimo sve zadatke koji su pred nama, a čiji je broj i te kako veliki.
Mir, stalni, stabilni, plodonosni mir u Srbiji i u celom regionu svakako je prvi od njih. Radiću na tome. Razgovaraću sa svakim, nudiću rešenja, insistiraću na dijalogu i kompromisu, jer duboko verujem da je on osnova svakog napretka, svakog uspešnog posla i bezbedne budućnosti.
Dakle, mir i stabilnost, za mnoge izlizane reči bez stvarnog i životnog značenja, jesu i biće srž mog budućeg političkog delovanja.
Da bismo uspeli da sačuvamo sebe, moramo da razgovaramo sa svima, ali i da jačamo svoje odbrambene kapacitete, jer samo tako možemo da sačuvamo zemlju od onih koji nam svakodnevno prete, javno i otvoreno, ali i tiho i prikriveno.
Srbija je nezavisna i suverena zemlja. Baš takva i samo takva Srbija može biti na ponos svim njenim građanima. Uostalom, sloboda je vrednost koju su naši građani uvek stavljali na najviši pijedestal. Zbog te i takve ljubljene slobode Srbija želi sama da gradi i obezbeđuje svoju odbranu, sistem bezbednosti, svoje granice, zemlju, vazduh i vodu. Zato ne želimo da ulazimo u vojne alijanse i paktove i učestvujemo u akcijama protiv nekih drugih naroda i država, kao što su neki od njih učestvovali u agresiji na našu Srbiju.
Želimo da budemo svoj na svome, da imamo dobro opremljenu i modernu armiju, srpsku vojsku koja zna i može da sačuva i odbrani ono što je naše. Mi tuđe nećemo, ali svoje nikome nećemo da damo. Bićemo jaki, dovoljno snažni da to možemo da učinimo. Politika vojne neutralnosti biće politika koju ću da štitim, ali saradnja sa svima čiji deo ne želimo da budemo, ali imamo obavezu da gradimo drugačije i bolje odnose.
Takođe, verujem da je čitav ovaj region jedan veliki sistem spojenih sudova i sudbina i da nama u Srbiji ne može da bude dobro ukoliko bilo kome oko nas bude loše. Mi svi zajedno ne možemo mnogo toga da nađemo, osim prijatelja u velikom svetu odavno određenom, podeljenom i ustrojenom, ali zato mnogo toga možemo da nađemo ovde na tržištu od više od 20 miliona ljudi čija veličina se i krije u različitosti. Možemo da se povežemo, da izgradimo mostove i puteve između nas, da stvorimo radna mesta, povećamo razmenu, učimo jedni od drugih, dovedemo investitore. Možemo uz težak rad, zdrav razum i sreću koju sami osvojimo, da stvorimo region u kojem su razlike prednost, a ne osnov za sukobe. Možemo da se radeći i povezujući konačno razumemo, da shvatimo koliko zavisimo jedni od drugih i da stvorimo onu vrstu budućnosti u kojoj osnov naših odnosa nikada više neće biti strah i zazor zbog kojih smo se toliko puta u istoriji hvatali oružja, umesto da se uhvatimo posla.
To će biti moja osnovna poruka svima oko nas, narodima i državama oko nas. Hajde da stvaramo poslove zato što poslovi stvaraju nas, stvaraju decu i pružaju svima novu šansu za još više poslova, još više dece za bolju budućnost. Dosta smo se sahranjivali po Balkanu, vreme je da se rađamo.
Čuvaću integritet Srbije, ali ću uvek prihvatati razgovore sa kosovskim Albancima, jer time štitimo i naše Srbe, čuvamo i branimo mir. Bolje je da meni bude teško, da se ponekad oseća i poniženim, ali je mnogo važnije da Srbija ne bude unižena i da ljudi u našoj zemlji imaju mir i spokoj. Dosta smo davali smrti, vreme je da damo život životu.
Svi zajedno na zapadnom Balkanu smo mnogo toga porušili. Vreme je da gradimo. Dosta smo bili žrtve sopstvenih strahova. Vreme je da budemo junaci budućnosti u koju verujemo. Upravo te poruke jesu program sa kojim ću krenuti po regionu, tražeći novu šansu za sve nas koji ovde živimo. Neću to raditi zato što Srbija od bilo koga strahuje, zato su neki mnogo jači. Ne, upravo suprotno, radiću to baš zato što smo svaki strah ostavili iza sebe.
Zato hoću da otvorim unutrašnji dijalog po pitanju Kosova i Metohije. Uz sve naše razlike, bez predrasuda, a poštujući Ustav naše zemlje, moramo da budemo otvoreni, da se oslobodimo mitskog pristupa, ali i olakog davanja onoga na šta imamo svako pravo. Naš unutrašnji dijalog po tom pitanju je možda važniji od onog koji treba da vodimo sa Albancima.
Srbija je ozbiljna, jaka država koja može da se odbrani, koja je posvećena svojoj slobodi i svojoj sigurnosti i koja upravo zato uvek može i hoće svakome da pruži ruku, bez straha šta će se toj ruci desiti. Da, želimo da popravljamo odnose sa Hrvatskom, hoćemo dalje da unapređujemo saradnju sa Bosnom i Hercegovinom, Albanijom, Crnom Gorom, Makedonijom, ali i Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom.
Ne sumnjamo ni u koga, ali neka niko ne sumnja ni u nas, ni u našu posvećenost miru, ni našu spremnost da se odbranimo, baš kao što ne treba da bude sumnje ni u evropski put kojem smo se posvetili, i to nije fraza ili usputna obavezna rečenica koju su svi političari na Balkanu naučili, uobičajena i dosadna. Želimo da gradimo demokratsko društvo i baš takav tip društva jeste osnovni razlog našeg upornog i istrajnog opstajanja na tom putu. Nastavićemo ga, ne moleći nikoga ni za šta, ali čvrsto verujući u sebe i reforme koje možemo i moramo da uradimo. Opet i ne, pre svega, zbog Evrope već zbog nas.
Već mnogo godina optužuju nas da nećemo moći da sačuvamo svoje jasno, iskreno prijateljstvo sa Ruskom Federacijom. Vraćali su nas na veze samo sa Rubljovim i Dostojevskim, ali mi građani Srbije i državno rukovodstvo Republike Srbije i u najtežim uslovima uspeli smo da odolimo svim pritiscima i tvrdoglavo čuvamo i gradimo najbolje odnose sa ruskim narodom i njegovim državnim rukovodstvom. Tu politiku Srbija će slediti u budućnosti.
Mi se svojim prijateljstvima ponosimo i nikada ih se nismo i nećemo se stideti. Uspeli smo u poslednjih nekoliko godina više nego ikada ranije da izgradimo srdačne i veoma tople prijateljske odnose sa Narodnom Republikom Kinom. Pomogli su nam preuzimanjem smederevske „Železare“, spasili nam hiljade radnih mesta, ali i učešćem u brojnim infrastrukturnim i projektima iz oblasti energetike i rudarstva. Hvala im na tome. Gradićemo još bolje odnose.
Uspostavili smo nove odnose sa Indijom, unapredili sa Japanom i Južnom Korejom, Afrikom, Južnom Amerikom, Australijom i Okeanijom. Još mnogo truda moramo da uložimo u strateško popravljanje odnosa sa SAD. Onaj ko ne bi gradio prijateljstvo sa Amerikom, bez obzira na naše razlike po pitanju Kosova i Metohije, činio bi veliku grešku i napravio bi ogromnu štetu našoj Srbiji. To svakako neću da učinim i boriću se za najbolje moguće odnose između nas i SAD.
Mi hoćemo otvorenu, široku Srbiju, Srbiju za sve, spremnu na saradnju, željnu rada i novih prilika za novi rad. Hoćemo Srbiju različitih nacija koje žive u miru i slozi. Hoćemo ljude koje nećemo prepoznavati samo po njihovoj veri, već po poštenju i marljivosti. Zato što je to i najbolji način, pošto rad zahteva pravila, da uredimo svoju zemlju, da ispravimo sve ono što još nismo ispravili, da je načinimo udobnom za svakog čoveka u njoj. Tome ću se posebno posvetiti i tražiću i od Vlade i od Skupštine da ubrzano nastave sa reformama, od kojih su one u pravosuđu verovatno najneophodnije, a u obrazovanju možda još i više, ali nikako i jedine, i da svi zajedno nastavimo sa svakodnevnim promenama u svakom segmentu našeg javnog života, kako bi u najskorije vreme mogli s pravom i mirno da kažemo – Srbija, mi, njeni građani, jesmo i Evropa i svet po svakom standardu koji i u EU, ali u savremenom svetu postoji.
Planiram da otvorimo razgovore o ustavnim reformama. Na to smo obavezani nastavkom našeg evropskog puta, ali i unutrašnjim potrebama. Do tih promena ne možemo da dođemo bez dogovora, bez mnogo razgovora i rasprava o onome što bi možda po prvi put bili naši strateški ciljevi u budućnosti. U te razgovore biće neophodno da uključimo sve društvene činioce, od Akademije nauka, civilnog društva, političkih stranaka, verskih zajednica. Uostalom, to je veliki i važan cilj. Ako ne uspemo, ionako biće samo još jedan od naših neuspeha da se saglasimo oko ključnih državnih pitanja, ali neću odustati lako i boriću se zajedno sa svima vama da u tome uspemo.
„Treba gledati pravo, jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih, jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo, već kuda idemo.“ To je zapisao veliki Bora Pekić, a ja ću pokušati onoliko koliko budem mogao da pratim te njegove istinite i veličanstvene reči. To je, dragi sugrađani, poštovani narodni poslanici, posao koji je pred nama i kojim nameravam da se bavim. Ne plašim ga se, jer znate kako kažu – niko se još u svom znoju nije udavio, tako da mogu mirno, to i nameravam, pošteno da se oznojim. Uostalom, na to me tera i istorija. Pre osamsto godina tačno, 1217. godine, krunisanjem Stefana Prvovenčanog, Srbija je postala međunarodno priznata država.
Pre 200 godina, 1817. godine, Srbija je posle vekova ropstva dobila autonomiju i napravila prvi korak ka novoj državnosti. Danas 2017. godine svakako ništa tako veliko i značajno se nije dogodilo, osim jedne stvari – Srbija je dobila predsednika koji će za nju da se bori svim srcem, svom svojom snagom i energijom koju ima. Dobijeno je od naroda, u ime naroda i za narod, za narod koji će za mene, njegovog predsednika, biti isti i po pravima i po šansama i po mogućnostima da od mene traži i da od mene zahteva.
Želim da kao predsednik Srbije uvek budem uz naš narod koji živi u našem okruženju, da uvek budem uz Republiku Srpsku, baš kao što je i njihovo rukovodstvo i narod Republike Srpske uvek uz Srbiju. Hvala i predsedniku i predsednici Vlade i predsedniku Narodne skupštine što su danas ovde. Ali želim da budem i uz Srbe u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, Rumuniji, ni na koji način ne ugrožavajući integritet i suverenitete zemalja u kojima ti Srbi žive. Da pomognem očuvanje hramova i manastira srpske crkve u svim tim zemljama, jer samo tamo gde je Srpska pravoslavna crkva snažna na prostoru bivše Jugoslavije, naš narod uspeo je i mogao da sačuva svoja ognjišta.
Hoću da se zahvalim na kraju našem narodu, svim našim građanima, svim ljudima, da li 20 ili ko zna koliko hiljada ljudi koji su po ovom suncu radnim danom došli ne mene, već i sve vas i sve nas zajedno da pozdrave ovde ispred Narodne skupštine Republike Srbije, da im se zahvalim na ogromnoj podršci, na nadi i veri u drugačiju i bolju budućnost, a posle svega na odgovornosti i pomoći da državne poslove obavljamo na najbolji način. Verujem da ću uz vašu pomoć, dragi građani Srbije, uz onu ogromnu snagu koju ste mi dali možda i najboljim rezultatom u savremenoj istoriji Srbije, u prvom krugu predsedničkih izbora, umeti da odgovorim na svako pitanje i na svaki zahtev, na svaki izazov koji je preda mnom, zato što, a to je rekao Lao Ce, to što te neko voli daje ti snagu, a to što ti nekoga voliš daje ti hrabrost. Ja ovu zemlju Srbiju volim iznad svega i to me čini veoma hrabrim predsednikom.
(Aplauz.)
Hvala i vama, dragi narodni poslanici, što ste me u prethodnom periodu trpeli kao predsednika Vlade i zajednički sa mnom se borili za drugačiju i bolju Srbiju. Verujem da ćemo taj posao nastaviti i u budućnosti. Sve ostalo na meni je da zaslužim.
Hvala vam na pažnji. Živela Srbija!
(Aplauz.)

Uvaženi narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo, građani Srbije, juče ste bili svedoci i danima ste svedoci pokušaja i ne samo pokušaja, već izvođenja najbrutalnijih napada na Vladu Srbije i mene lično. Svela im se kompletna politika na najteže uvrede, na najgnusnije laži i besmislice. Najgnusnije, koje nisu u stanju čak ni da izgovore, već moraju da ih pročitaju što im neko drugi napiše, ne samo zbog nedostatka hrabrosti što su oduvek imali, već i zbog nedostatka znanja da tako nešto ponove, 20 minuta nije lako govoriti iz glave.
Nevezano za to, analiziraću svaku činjenicu, sve što je izgovoreno, da vidite sa kakvim lažima smo se mi danas suočavali, sa kakvim neistinama i kako teče, u stvari, ta cela kampanja. Govorili su o čačanskom akcentu. To su izmislili noćas. Znate zašto? Izmislili su noćas tu priču, iako nijednog sekunda nisam pomenuo čačanski akcenat. Ja sam govorio o nečemu drugom. Ja sam govorio o tome, ponovili ste iste reči pred ženom koju ste udarali u Skupštini - ne bežite, ili što bežite.
To nije imalo veze sa čačanskim akcentom. To je imalo veze sa siledžijskim ponašanjem u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a Čačani su dobri ljudi i oni su mi odavno ukazivali na vas i na vaše siledžijsko ponašanje, naročito prema ženama. Nisu govorili o tome da ste hrabri da to uradite sa muškarcima, već sa ženama. Ja sam vas samo upozorio da to ne radite sa ženama ubuduće, kao što ste udarili gospođu, koja je izlazila, i u rame i u nogu i kojoj ste se upravo obraćali na isti način kao i meni. Zato sam ponovio vaše reči na način na koji ste ih tada izgovorili da bih ukazao na nasilje i na moguće ponavljanje siledžijskog ponašanja.
Želeo sam da vas upozorim, iako znam da se stalno junačite, da imate u vidu da nisam žena i da to ne ide baš tako kako ste naučili da činite u pojedinim kafanama, a što divnim Čačanima nisam verovao, kada su mi o tome govorili. Govorio sam – ljudi, to je nemoguće, to mora da ima makar nekakvog znanja, nečega. Ne, oni su mi govorili – ne, ne. Ako je to bila uvreda, molim sve da prihvate moje izvinjenje, ali ja sam mislio da sam štitio žene od ovakvih siledžija koji su mislili da to mogu da ponavljaju.
Meni je teško da odgovaram, jer ja sam ovde kao predsednik Vlade Srbije, a ne kao predsednik SNS. Veoma mi je teško da govorim nekome ko, kao pesmicu, čita nešto - SNS je velika prevara i pošto je SNS velika prevara, već pet godina su na vlasti, oni nisu ništa i tako tra-la-la. To slušam već godinama tra-la-la i trla baba lan. O rezultatima i o brojevima pojma nema i sad će mi reći da sam uvredio valjda pisce koji pišu ili nekoga ko sastavlja udžbenike, jer on ne ume ni da čita.
Malopre nam je saopštio kako su nam subvencije za strance veće od budžeta za zdravstvo. Dakle, 30 puta su nam manje subvencije za razvoj privrede od budžeta za zdravstvo, ali ne umete da čitate, 30 puta. Dakle, samo na jednoj stavci RFZO-a imate 228 milijardi, ali ne možete to da pročitate ako ne znate da čitate i ako ne želite da čitate, nego kao pesmicu „Švabo tra-la-la“ uzmete da ponavljate. Kako je moglo da vam padne tako nešto glupo napamet, da tako lažete narod, da tako izmišljate, da tako brutalno lažete građane Srbije? To stalno radite zato što ste pročitali koliko primaju službenici u Ministarstvu zdravlja i ne umete da pogledate ni da pročitate šta je RFZO, a šta su transferna sredstva. Pojma nemate o državi. Ne biste vi da vodite državu, samo biste da ostanete malo duže u skupštinskom restoranu, da imate lepu platu i da možete „Švabo tra-la-la“ svaki dan. Zato se i plašite izbora.
Govorili ste ovde o uništavanju domaćih investitora. Naši domaći investitori napreduju, plate u privatnom sektoru rastu. Da li je dovoljno? Nije, narod teško živi, ali pre svega naš domaći privrednik napreduje, naši domaći privrednici i poslodavci su podržali ovaj budžet. Sa kim ste vi to razgovarali? Govorite o Muameru i Rasimu, da oni izdaju fiskalne račune. Moram da vas naučim, ne znam da li ima STR Rasim ili šta već ima Zukorlić, ali nisam znao da to imaju. Ne izdaju političari fiskalne račune. Izgleda da ni to niste savladali, niste naučili.
Inače, u Novom Pazaru smo sproveli kontrolu i za nijansu je bolje prošlo u objektima, ugostiteljskim, 69% ne evidentira promet preko fiskalne kase, a u Kragujevcu 74. Tek toliko da imate u vidu, pošto vidim da biste i fiskalne račune da delite po nacionalnoj pripadnosti, a mene fiskalni računi zanimaju onoliko koliko je potrebno da se finansiraju putevi, škole i bolnice, onoliko koliko je potrebno da sva naša deca žive bolje, bilo da su jedne, druge ili treće nacionalnosti.
Pominjali ste neke Turke, Turci su svakojaka zla činili po Srbiji, ali Srbiji je najveće zlo uvek činilo neznanje i bahatost. Nevaspitanje je već suviše sofisticirano i toga smo uvek imali, ali neznanje i bahatost, upravo vaše odlike, to je ono što je Srbiji najviše štete činilo oduvek, to je ono što je Srbiju razaralo uvek, to je ono što je Srbiju dovodilo do ambisa propasti, do toga da nikada nismo mogli da se decenijama izvučemo posle pogrešnih odluka.
Govorite o deficitu i suficitu i nekakvim igrama. Vi ništa ne razumete, vi ništa ne slušate. To je vaš veliki problem. Niste ništa pratili. Ne shvatate šta znači smanjenje deficita. Neki ozbiljni poslanici koji su u opoziciji znaju šta to znači. Ne znači biti u opoziciji i pričati gluposti, nego znači nešto kritikovati što ima smisla i što je pametno i racionalno.
Imali smo predviđen deficit za prošlu godinu od 122 milijarde. Da vam to ponovim i objasnim još jedanput, ako možete to da razumete. Znam da svi u Čačku to razumeju, i to nema veze sa Čačkom. Tamo žive pametni ljudi i zato su vas oni odavno prozreli i zato ne možete da dobijete izbore u Čačku nikada, baš u Čačku, a da ne pričam negde drugde.
Dakle, 122 milijarde je bio predviđen deficit. U ovom trenutku nemamo deficit. U ovom trenutku nemamo deficit Vladinog budžeta uopšte. Imamo suficit na današnji dan oko 30 milijardi. Mi vam predviđamo konzervativan budžet. Ne hvalimo se unapred velikim dostignućima, već hoćemo skromno da predstavimo svoj rad u budućnosti, očekujući da od toga napravimo bolje rezultate. Vi to ne možete da shvatite zato što ništa o tim brojevima ne znate i zato što nikada niste ni želeli da saznate kako država funkcioniše, nego kada će skupštinska plata i da odem, koliko selfija i tvitova da napravim i koliko ću da odem u kineski restoran, a ne, to je onaj drugi. Mala razlika. Toliko ste isti da vas ponekad pomešam.
Kažete, ne bih da ispravljam, nema veze sa čačanskim naglaskom ili bilo kojim naglaskom, vladajući režim, ne postoji opozicioni režim. To je pleonazam, ali to sada nije mnogo važno. Kažete, odustali smo od racionalizacije, a prošli put ste kritikovali racionalizaciju. Vi više ne znate šta vam je politika. Jedanput napadate racionalizaciju i kažete – ljudi će u javnom sektoru da ostanu bez posla, a danas nas napadate što ne govorimo o racionalizaciji.
Šta je vaša politika? Neki su glumili narodne majke, kako čujem jutros dok nisam mogao da gledam, a nisam mogao da ih obuzdam kako su hteli sve da otpuste dok su bili u Vladi. Samo zatvori, otpusti i zaključaj. Onda sam se borio svaki dan da na pobedi politika – zatvori, otpusti i zaključaj, danas mi oni sole pamet i drže pridike i predavanja o tome kako bi trebalo da se zaštite narodni interesi.
Nije, ima drugi jedan.
Govorite o borbi protiv korupcije i kriminala, o prevari i laži. Najveće zaveštanje, mislim da je to From rekao, ali možda sam i pogrešio, koje neko može da ima, jeste nečije poštenje. Borba protiv korupcije i kriminala je nešto čime se posebno ponosim i dičim. Vi ne možete da pronađete ni jednog kriminalca koji danas upravlja Srbijom. Možete da pronađete one sa kojima vi sarađujete, ali ne možete da pronađete one koji upravljaju Vladom Srbije, na bilo koji način.
Miroslav Mišković me nikada nije finansirao i da budem sasvim korektan, preneću reči Miroslava Miškovića, date u intervjuu, mislim u listu Vreme, kada su ga pitali – jesi li pomagao Aleksandra Vučića, on je rekao po tom pitanju, je bio, čak, tako korektan da je rekao - ponudio sam mu čak kada mu je član porodice bio bolestan, da pomognem oko lečenja, Vučić nije hteo da prihvati.
Dakle, nikada mi dinara nije dao, nikada nisam hteo da prihvatim, jer ja obraz svoj ne prodajem, ni za dinar, ni za milion, ni za milijardu. I sa druge strane, vi ste sve vreme bili u koaliciji sa onima koji su podigli Miroslava Miškovića, od njega uzimali novac i od njega to radili. Na vašoj listi su izabrani puleni. Imate najmanje dva potrčka Miroslava Miškovića, ne znam da li u vašoj ili onoj, ali na vašoj listi, da. Bar dva direktna potrčka Miroslava Miškovića. Potvrdiće to sasvim sigurno i on. Meni to nije smešno, meni je to tužno. Meni je to tužno, kada vi očekujete da vam politiku vodi neka politička stranka koja se zaklinje u srpstvo, a svoje srpstvo leži u parama Delte i u onome što mogu da napišu u Vremenu. U tome vam leži kompletno srpstvo.
Što se tiče borbe protiv korupcije i kriminala, da, postoji prvostepena presuda protiv gospodina Miškovića. Nisam taj koji je u stanju i koji može da donosi odluke u ime drugostepenih organa, i ne mislim da to učinim, ali pretpostavljam da sledi i takva odluka. Ne znam šta ćete onda da kažete. U toku su brojni postupci za 24 privatizacije, brojni postupci. Dakle, od Agrobanke do baš pomenutog Delta agrara, do ne znam kojih sve kompanija, što ću vas upoznati u toku dana i pročitati vam sve protiv koga su podnete krivične prijave, podignute optužnice i u kojoj fazi su procesi. Svi, u skladu sa odlukama izvršnih organa obrađeni, šta su radili pravosudni organi, ja u to ne mogu da se mešam, osim ako vi ne biste i to na sebe da prihvatite, pa da napravite banana državu od ove naše zemlje.
Rekli ste ni jedno preduzeće nismo sredili. Vidite, za preduzeća koja ste uništavali vi i vaši koalicioni partneri, i oni sa kojima danas sarađujete, mi ni jedno nismo uništili. Samo smo popravljali i činili stanje ne uporedivo boljim. Navešću vam jedan primer, pošto ste opet govorili neistinu, da vam ne bih govorio da ste lagali, malo je prejako, govorili ste neistinu. Recimo Železara Smederevo, koja je bila prazna, ostavljena na livadi radnici nisu radili i Železara Smederevo danas radi sa 5.200 ljudi, sa 10.000 kooperanata, plate im uvećane. Niste vi našli ni za tu fabriku, i ni za jednu drugu fabriku nikoga, jer vas nikada fabrike nisu ni zanimale, našli su ljudi iz Vlade Srbije. Posle pet godina ponovo radi MSK, nisam najsrećniji svim rezultatima, ali MSK radi. Ako želite da vam govorim o fabrikama koje sam otvorio, jedna od njih je i „Teklas“ u Vladičinom Hanu, za koju ste rekli da ćete da je zatvorite, te obaveštavam Violetu Ivanović i njene koleginice da ukoliko bi, ne daj bože, ovakvi ljudi pobedili, da one više ne bi imale radno mesto. Oni bi, pošto su ugasili sve firme i sve fabrike u Vladičinom Hanu rešili su da ponovo ugase. Hoćete da ugasite Marko i kod vas u Žitorađu, da ugase ovu novu fabriku što donosimo „Sovgujuz“, ili kako se već zove na turskom, nisam sasvim siguran. I njih smo doveli, pa zatvorite ih. Zatvorite sve kompanije. Taj pokret je poznat bio po tome i čitava vaša ideja protiv stranih investitora i protiv svega što se u Srbiji dešava je poznat u istoriji po imenu „ne da luda“, kada su krenuli sa uništavanjem mašina i naziva se u istorijskom smislu ludistički pokret. Plašim se da kod nas ne bismo imali ludistički već jedan sličan pokret, ali taj pokret, dok je građana Srbije koji znaju da bi nas to odvelo u propast, neće moći da dobije podršku naroda.
Govorili ste o srpskoj sirotinji na fiskalnim računima, kakva je to manipulacija populistička i bedna zamena teza. Upravo srpsku sirotinju pljačkate neizdavanjem fiskalnih računa, jer onaj ko ne izdaje fisklane račune taj nije sirotinja, sirotinja je onaj koji treba da dobije put i bolnicu. Upravo podstičete pljačku srpske sirotinje, vi tražite da srpska sirotinja bude opljačkana, zato što srpska sirotinja od fiskalnih računa dobija i puteve, i bolnice, i škole, i obdaništa, i sve drugo. Vi pozivate ljude da ne plaćaju porez. Vi pozivate ljude da ne izvršavaju svoje građanske dužnosti i obaveze, to je sramota. To ne postoji ni u jednoj zemlji Evrope. To niko ni u jednoj zemlji Evrope ne radi i ne čini. Nigde. Ne znam da li to postoji u nekoj Afričkoj zemlji, pravo da vam kažem, nisam sasvim upućen, ali proveriću. Sumnjam da to i tamo postoji, ali sam sasvim siguran da ni u afričkim zemljama ne tuku žene kada ne pređu cenzus, pa ambasadori ne mogu baš istog sekunda da im kažu da su prešli cenzus, već mora da se neka forma obavi, od nekih sedam do osam dana.
Sve vreme ste mi glumatali ovde nekakvog patriotu, nešto ste vikali o srpstvu, o ne znam čemu. Prekinite sa tim glumatanjem. Niti vi imate veze sa srpstvom, niti sa Srbima, niti sa srpskom istorijom, niti sa srpskom budućnošću. Vi kažete – prodajemo, predviđena prodaja EPS-a, Telekoma. Nije. Ako znate nešto o tome, molim vas obavestite me. Ako znate nešto bilo bi dobro da nas obavestite, da saznamo i da znamo koja je cena. Prošli put ste znali da smo već dogovorili i da je već Telekom prodat, ali eto, nismo ga prodali. I znao sam da sam pogrešio što ga nismo privatizovali, i bio sam u pravu, ali sam poslušao vas i vaš savet i nismo ga prodali. Poslušao sam vaš izvanredni savet i napravio sam najveću glupost u životu. I takve gluposti više neću ni da slušam.
Dakle, vi pominjete nekakvog Dinkića, nešto o Dinkiću pričate. Vi ste išli kod njega, ruku mu ljubili sve vreme dok ste malo od Koštunice uzimali pare, malo od Dinkića, a ja sam Dinkića smenio. Dinkić nije član Vlade zato što sam zajedno sa partnerima iz SPS smenio Dinkića iz Vlade, a ne vi. Vi meni pričate o Dinkiću, posle 10 godina njegove vlasti. I pri tome, da li je bilo loših i dobrih, svakako bilo je loših, svakako bilo je i dobrih stvari. Kod vas jedino te dobre ne vidim nikako.
Govorili ste o smanjenju za poljoprivredu i opet ste izmislili. Imate pet milijardi više za poljoprivredu, nego što smo imali. Ali šta ćete, to piše i to treba da se pročita, ali to vam nije baš uvek jednostavno. Rekli ste - šta je to različito od DS i mnogih drugih? Sve je različito. Milion stvari je različito, a ima i nekih stvari koje su normalne, pa moraju da budu slične ili iste. Zato se ne libim da kažem – hvala onima koji kažu da je nešto normalno u državotvornom smislu i zato ću uvek biti spreman da to učinim. Kod vas ne mogu to da vidim i kod nekih drugih, jer to ne postoji. Različite su sledeće stvari, oni koji su imali deficit od minus 3,1% danas imate rast od 3,1%, danas imate rast od plus 2,8%. Oni koji su imali i kreirali takav deficit, danas vladinog deficita gotovo da nemamo, ili ćemo ga imati samo zato što ćemo Rusima da prebacimo novac za Petrohemiju, ali ga suštinski nemamo. Napravili smo zdravu privredu. Tada su, nama se čini, dobrim delom, vaši nalogodavci poput Miroslava Miškovića upravljali, danas Miroslav Mišković, uz svo poštovanje njegovog truda, rada, napretka, svakako Vladom Srbije ne upravlja. I ne upravlja i ne donosi ni jednu odluku.
Govorili ste – što niste osnovali banku? Zato što se naši koncepti razlikuju, zato što biste vi uništili srpsku privredu jer bismo za vašu banku morali da izdvajamo 500 miliona evra svake godine koje ne postoje. Zato što mi želimo da forsiramo stvaranje privatnih banaka koje će imati interese da daju povoljne kredite sa povoljnim kamatnim stopama, i nikada nisu bile povoljnije te kamatne stope, ali nema para na poklon.
Vi biste želeli nešto drugo. Vi biste želeli da sebi i svojim tajkunima dajete pare, kao što su davane Bogićeviću, Miškoviću, mnogim drugim ljudima, za koje danas odgovaraju, po nalogu nekih ljudi, baš koje ste malopre pominjali koji, vidim da podržavaju istog ili slične dosovske kandidate, kao i vi, po raznim kafanama. Dakle, suština je u tome da danas te vrste pljačke, tobože dam vam kredit, ali taj kredit nikad ne vratim i kolaterala nema. Taj sistem više ne funkcioniše. Pljačke, na vašu žalost više nema. Ni njima, ni vama, ni vašim tajkunima, nikome neću da dozvolim da pljačka Srbiju.
Kažete – za koga radite, gospodine Vučiću? I to ste morali da pročitate, niste mogli da izgovorite, za koga radite? Pa je nabrojao MMF, Svetska banka, Evropska Unija i NATO. Ali, slušajte, to je naravno veoma glupo i vas je nasmejalo, ali je to onako kao mantra koju svaki dan neko napamet nauči, taj deo verujem da zna i napamet, nije morao da pročita, to je bilo za svaki slučaj da mora da pročita.
Dakle, svaki dan kad počnu da ponavljaju nešto, ne slušajući šta je to što se događa oko njih, ne želeći da vide šta je to što se događa oko njih, šta je to što neko govori, šta je to što neko radi, počinju da veruju u sopstvene laži i primetićete, počinju da govore u trećem licu. To vam je kao kad su neki lideri počeli da govore - a oni onda govore o tome i tome, a pričaju o sebi. E, tako očekujte uskoro da počnu u trećem licu o sebi do govore. To je sledeća faza. Dakle, o čemu se ovde radi?
Ja radim za građane Srbije i za Republiku Srbiju. Radim svim srcem. Radim i ulažem ogromnu energiju i smetalo vam to ili ne, ogroman napor, ogroman napor, za razliku od vas koji ne radite ni dva sata dnevno. Radim najmanje osam puta više svakoga dana, najmanje osam puta više i nema tog koji vam to neće potvrditi, voleo me ili ne voleo. Evo vam čovek ovde, kome verovatno najviše smetam, Vojislav Šešelj, pa neka vam kaže da li sam lenj ili sam vredan, kakav god da sam. Radio sam sa njim 15 godina i ne vidim šta je u tome smešno. To je vaš problem.
Sa NATO-om? Šta izmišljate? Što to izmišljate? Jel treba neko da vam da neke pare kada tako nešto izmišljate, a sebe predstavljate kao nekakvog zaštitnika puta Srbije ka NATO-u? Što vam je potrebno da lažete takve stvari? Otišao sam u sedište NATO-a i na NATO savetu direktno u lice svakome rekao da Srbije nije zainteresovana za članstvo u NATO-u. Što izmišljate?
U pravu ste, najbolje su te kafanske reakcije. To vam najviše donosi. Samo ne vidim, nema žena između da neku za rame uhvatite ili da je šutnete, tako biste možda verovatno bolje prošli.
Kažete – vojni budžet i budžet za naoružanje i opremu se smanjuje. Šta čitate vi? Šta čitate vi? Gde to piše? Upravo se povećava. Ja vam kažem izdvojili smo dodatne dve i po milijarde koje vidite odmah, samo što ih vi ne vidite jer ne možete da ih pronađete u budžetu jer ne umete da čitate. Rekao sam vam juče da je to odvojeno za naoružanje i opremu. A šta ćete vi, lakše je izmisliti, lakše je ponavljati i držati se ko pijan plota, idemo na proteste vojske i policije. Super i?
Imali smo mi već te proteste, ima ih svuda, posebno u afričkim zemljama. U mnogim zemljama Evrope su zabranjeni, u Nemačkoj, Francuskoj nemate sindikate u vojsci i policiji. Kod nas imate, mi smo demokratska zemlja. U tim zemljama nemate. Vi se time dičite, vi ste srećni sindikalnom borbom u vojsci i policiji, a ja sam srećan što 99% ljudi neće ni sa vama, ni sa onim sindikatima u vojsci i policiji, koji ne poštuju državu. Ja sam za one koji poštuju svoju državu i koji vole svoju zemlju i svoju Srbiju i ne čekam pare ni od koga.
Govorite o mojim prijateljima, da moji prijatelji su i Bojko Borisov i Mateo Renci. Da li me čeka slična sudbina, moguće je, verovatno. Sasvim verovatno. Veoma je važno da ljudi ovo vide, da ljudi vide tu radost, zamislite da sam ne daj Bože žensko, kako bi mi prošlo rame, noga i ko zna šta još. Kako bi bili silni i šta bi sve bili u stanju da urade, kako su jaki u takvim slučajevima. Ovako sam bar delimično zaštićen i znam da nisu baš tako hrabri kao kada su žene u pitanju.
Imam jednu stvar koju ću da vam kažem. To su moji prijatelju i u tome se razlikujemo. Vidite, ja od svojih prijatelja ne odustajem ni kada su na vlasti, ni kada odu sa vlasti. Bio sam i uz Angelu Merkel kada je izgledalo da više neće biti izabrana, kao što sam i danas i sa tim nemam nikakav problem. Biću uvek.
Ono što je vaš problem, to je što prijatelje nemate, zato što ste one, kao i ovaj potrčko, uspeo da prvi put, kada je Vojislav Koštunica pao sa vlasti, da mu udari nož u leđa jer više nije bilo Koštunicinih para. Toliko je bilo potrebno. I u tome se razlikujemo.
Razlikujemo se i u tome što vi kažete – Komesar Han je rekao ko će da bude predsednik. Meni nijedan komesar, nijedan strani ministar, nijedan šef bilo koje komisije ili bilo čega ili bilo koji ambasador ne sme ni da govori bilo šta o unutrašnjim prilikama u Srbiji, samo o reformama koje treba da provodim. Koliko se sećam, kada ste pljačkali izbore i kada ste krali narodnu volju, da bi ste mogli da sednete ovde i da primate visoke plate, a da ne radite ništa ili vrlo malo, da biste pokrali to sve, pa vi ste i ambasadora angažovali i to one protiv kojih govorite danas, svaki dan. Hoćete opet da ih angažujete?
Sve vreme ste govorili nešto protiv Amerikanaca, kada vam je zatrebalo – gde si prijatelju, američki ambasadore, uvodi nas unutra da rušimo ovog koji je protiv vas. Jel ste to radili? Moj odgovor vama je samo, ja se nadam, dakle, meni je potpuno jasni da ste vi blizu pobede, a mi ćemo dati sve od sebe da ubedimo građane. Da li ćemo uspeti ili ne, to je za nas teško, jer ja vidim da vi sada imate silnu podršku. Mi ćemo pokušati da ubedimo građane da je važno da imamo neuporedivo ozbiljniji pristup u rešavanju svih problema u našoj zemlji, da Srbija mora da bude normalna zemlja pre svega, da Srbija mora da bude zemlja njenih građana, da u Srbiji moraju da odlučuju njeni građani i da moraju da se štite naši nacionalni i državni interesi, a ne bilo koje strane zemlje, ni Rusije, ni Amerike, niti bilo koje druge evropske zemlje. Ovo je zemlja građana Srbije i zemlja koja se zove Republika Srbija.
Kažete, moraću više da pokradem. Pokrali ste vi, jer ja ukrao ništa nisam i nemojte te kafanske dosetke, molio bih vas. Bilo bi s vremena na vreme pristojno da se obraćate u skladu i na način koji priliči ovom visokom domu.
Građani Srbije ne mogu da čuju kakve vi gadosti dobacujete i šta sve izgovarate i šta je to sve što činite. Ja nemam nikakav problem sa tim, jer kao i juče, videli su građani Srbije šta se događalo. Pričali su – pobeći će Vučić, eto pobegao nam je. Dali su petsto komentara. Ne sme da se suoči sa nama. Trese se od straha. Ne znam šta sam sve čuo. DŽabe je bilo, jer nije vredelo, ja sam im bezbroj puta rekao – ljudi doći ću sutra. To je za mene lakši deo dana. Imao sam veoma naporne sastanke tokom prepodneva, imaću ih i posle podne i večeras. To je za mene najlepši deo dana da se onako malo odobrovoljim, da se razgalim kada vidim koliko neznanje imaju politički protivnici.
Onda sam video čudne neke stvari. Primetili ste jednu stvar i nisam se time ni bavio. Neki su organizovali na svojim sajtovima nekakva glasanja, nije ni važno u nameri po svaku cenu da kandidat stranke koju vodim nikako ili predsednik stranke koju vodim ili bilo ko ni slučajno ne pobedi.
Onda su u međuvremenu, valjda podstaknuti tako moćnim raspravama i hrabrošću neki koji tuku žene i koji misle da su veoma hrabri da će da uplaše sve druge u Narodnoj skupštini Republike Srbije, objavili su noćas nešto, zbog čega pravo da vam kažem po prvi put nisam zaspao vređajući mi ćerku i govoreći kako će mrtvoj ne znam šta da joj rade i to objavili na zvaničnim portalima važnih najčitanijih medija u Srbiji.
(Poslanici Dveri dobacuju.)
Ne, ne zameravam ja to vama. Nisam toliko prljav i ne mislim da ste to vi. Vi biste to uradili, ja nisam tako prljav da kažem da ste to vi uradili ili da neko to slično misli.
Nemojte da mi pretite, pošto nisam nimalo uplašen i nimalo fasciniran siledžijama. Da vam iskreno kažem nikakav problem sa time nemam. Siledžijstvo više u Srbiji nećete moći da pokazujete. Ja vam garantujem ni jednu ženu više nećete moći da udarate kao što ste udarali u Narodnoj skupštini. To vam garantujem.
(Boško Obradović, s mesta: Kako te nije sramota.)
Inače ta žena je, pošto ljudi govore da mene treba da bude sramota što bih da zaštitim žene od siledžija, a one koji tuku žene nije sramota. U pravu ste. Ta žena je dala izjavu policiji. Ta žena je dala izjavu policiji. Verovatno joj je odgovaralo da uđe u sukob sa moćnim američkim eksponentom kojeg je upravo američki ambasador uveo u Narodnu skupštinu Republike Srbije, pa joj je trebalo da govori, pa joj je trebalo da govori takve stvari. Verovatno je žena izmislila, sanjala ili maštala o tome. Ako vam je potrebno dostaviću vam u toku dana izjavu koju je policiji dala, ali vi ste upoznati sa tim koliko ja znam. Tako da tu nikakve igre i nikakve šale nije bilo.
Dakle, ono što je važno za građane Srbije, to je da ljudi u Srbiji znaju da smo radili ozbiljno, da smo napravili velike pomake, veliki napredak i da ćemo se u budućnosti boriti da taj napredak bude još veći. Naravno, da je užasno teško raditi u vreme i u trenucima kada ne postoji ni jedna vrednost, kada ne postoji ni jedna brojka koja će da bude pročitana, već je dovoljno da izmislite šta poželite.
Podsetiću vas na najgnusniju laž. Najgnusnija laž je da su subvencije za privredu za strane kompanije veće od budžeta za zdravstvo. To ste svi čuli i niko ne reaguje. Pazite, razlika je, ja sam rekao 1:30, razlika je veća kada dodate i druga sredstva. Zamislite da slažete za nešto 30 puta, ne tri puta, nego 30 puta. Nije vas stid i sramota da tako nešto izgovorite, a znate zašto? Zato što su mislili da to neću da uhvatim nego onako u letu da prođe, pa da ljudi kažu – strašno, zamislite ne brinu o našem zdravlju, a brinu o stranim kompanijama. Užasno.
Onda kada sagledate razmere te užasne laži, postavlja se pitanje – šta je to u stvari što vi možete da uradite protiv toga jer jedna laž sustiže drugu laž i to svakoga dana. Angela Merkel je nedavno saopštila i rekla – sada sam videla i naučila sam iz pojedinih izbora i u Evropi i u svetu da nije dovoljno da četiri godine radite najbolje za svoju zemlju, a ona radi već 12 godina, da nije to dovoljno. Dovoljno je danas u vreme brzih informacija, društvenih mreža da vas dva dana sa tri, četiri ili pet laži napadnu i da vi prosto ne možete da se odbranite, iako četiri godine dobro radite. To je njihov stil. To je njihov trik. To je namera – izmislimo, slažemo, slažemo da je Vučić nešto govorio o porodiljama.
Slažemo da je Marijan Rističević rekao nešto što nije rekao. Ja se tu ljutim na neke naše koji nisu hteli da pročitaju šta je ko rekao pri čemu sam zamerio i Marijanu Rističeviću što je u određenu temu ulazio. Niko nije ušao u to da mu je neko psovao majku i da ga je neko pljunuo…
(Narodni poslanik dobacuje: Jadan.)
Ne, jadni ste vi koji pljujete. Nije jadan onaj koji je pljunut, već je jadan onaj koji pljuje. Samo to morate da naučite.
Mislim da su iz ovoga građani Srbije mogli dovoljno da vide i mnogo toga da nauče.
Želim da se izvinim građanima Srbije što s vremena na vreme morate da se spustite na nivo za koji mislite da i vama ne priliči, za koji mislite da ne priliči srpskoj političkoj sceni, jer za neke ljude ne postoji drugačiji jezik. Ne postoji iako sam bio pristojan i birao sam reči i trudio se da to učinim na veoma civilizovan način, ali morate da im pokažete da vreme batinanja u Srbiji je davno prošlo, vreme siledžijstva, vreme izbornih krađa zajedno sa stranim ambasadorima je takođe prošlo i zato sam siguran i uveren da ovako loša atmosfera koja se kreira u srpskom društvu neće moći još dugo da opstane, pa ili je moguće da ću ja da završim kako se neki nadaju i očekuju kao Bojko Borisov ili Mateo Renci ili neki drugi će na nekim drugim mestima da se obraćaju građanima, a ne iz ovog visokog doma.
Sve će naravno da zavisi od naroda i od građana i od njihove volje koja je za nas najviša volja i najvažnija volja.
Istovremeno, i time završavam, mislim da je od presudnog značaja za Srbiju jer smo imali mnogo pogrešnih odluka u proteklom periodu, mnogo pogrešnih odluka, mnogo puta nismo razumeli šta je to što se dešava i zbog toga smo platili visoku cenu. Najviša cena je neodgovornosti i cena koju ćemo morati da platimo za bahatost i bezobrazluk onih koji najmanje znaju.
Želim da se zahvalim i vama narodni poslanici, i građanima Srbije koji imaju dovoljno racija i koji bez emocije i veoma dobro razumeju šta je to što radimo i koji odlično razumeju šta je to što bi da rade neki drugi.
Za kraj, radim i radiću samo ono što je interes Srbije. Zakleo sam se na Ustav Srbije. Volim Srbiju ne manje od vas, a mislim da je volim najviše na svetu. Hvala najlepše.
(Boško Obradović, s mesta: Replika.)

Dame i gospodo, predlažem sledeću stvar, mislim da ćete dobiti najkonkretniji odgovor. Još nemam formiran izborni štab, formiraću ga dovoljno kratko pred izbore, da pokušam da vam se suprotstavim, te ne može ni gospodin Popović niti bilo ko drugi da bude član tog izbornog štaba, ali imam nešto najkonkretnije. Ako nađete jedan dinar, a ne pet miliona kojima se gađate, i treba da se stidite, možda pet miliona vama da Mišković, ja nisam video pet miliona i ne znam šta je pet miliona, ali ako nađete jedan dinar na račun u austrijskoj banci da sam prebacio gospodinu Popoviću, nisam više premijer. Lažovi jedni, sram vas bilo, kakve vi laži izgovarate. Sram vas bilo! I nije vas stid?
Evo, pogledajte sad, ja njima kažem u lice – nađite jedan dinar, a ne pet miliona. Nema. Pre neki dan je onaj julovac izmislio, kaže – imam 500 miliona u švajcarskoj banci. Ja mu kažem…
(Boško Obradović: Vulin? Sedi u Vladi.)
Ne, razmišljao sam da li je Boško Obradović ili Zoran Čičak, isti su julovci, ali nema tu nikakve razlike.
Dakle, taj je izgovorio 500 miliona…
(Aleksandar Vulin, s mesta: Postoje lažovi…)

Aleksandre, nemojte da se sekirate, zato što su u laži uvek kratke noge.
Dakle, zapamtite, 500 miliona u švajcarskoj banci, pet miliona na račun Popovića u austrijskoj banci. Šta ste još rekli? Kamaraš i Bojković, pa prali pare i uzeli pare. Dakle, toliko sam truda, energije i ljubavi poklonio „Železari“…
Tako je, ljubavi toj fabrici, za razliku od vas koji niste poklonili ni minut vremena da rešite probleme smederevskih radnika i nikada vam nije palo na pamet.
Ako sam jedan dinar od bilo čega bilo kada uzeo, iz bilo koje fabrike, bilo gde, jedan dinar, a ne 140 nečega, hiljada, miliona, bilo čega, jedan dinar, ja nisam premijer više. Samo jedan dokaz mi dajte, jedan, bilo kakav. Naravno da ga nema i naravno da vam nije palo ni na pamet, nego da lažu, da lažu, da lažu i da to na dnevnom nivou po sto puta tako slažu. Pa, brat ti je kupio Franš, pa brat ti je kupio ovo. Nije kupio ništa i neće da kupuje ništa i ne pada mu na pamet da kupuje ništa.
Smešno vam je? Meni je tužno i sramota me je kad vidim s kakvom politikom ste uspeli da uđete u Narodnu skupštinu i kakvim ste lažima varali narod sve do sada. Važno je da ljudi sada vide sa kakvim ljudima, sa kakvim, vi ste govorili o prevarama i prevarantima, ja sam pristojan čovek, ali to je za vas mala reč. To što vi radite, to je sramota za ovu zemlju.
Dakle, jedan dinar nađite, a ne pet miliona, ja nisam premijer. Dinar, evro, franak, šta god hoćete, bilo šta. To vole ovi vaši, na to ste naučili. Razumeo sam vas ja odmah što ste vi to konvertovali u evre, jer vi dinare ni ne računate za pare. Razumem ja vas sasvim. Vaš problem je u tome, problem svih vas ovde je u tome što, za razliku od vas, ja sam pošten čovek i čist kao suza. Obraz mi je čist i zato vas pobeđujem i pobeđivaću vas dokle god to ja budem hteo i dokle god budem hteo da se bavim politikom.

Uz zahvalnost za korektan i racionalan pristup, pokušaću da odgovorim na svako vaše pitanje i određene teze.
U ovom delu oko računa finansiranja, pre svega, vi ste se sabrali ono što nam spada u refinansiranje, odnosno rollover i ono što je potencijalni deficit. Ne može to da bude dodatno zaduživanje, ovo je samo refinansiranje. Nama dolazi 790 milijardi, 789 milijardi, 770 miliona na otplatu starih dugova. Dakle, to idemo sa rollover-om. Uzimate nove, da biste zamenili stare i pri tome zarađujemo zato što uzimamo pod neuporedivo povoljnijim uslovima nego što je bio slučaj ranije.
Pogledajte, to vam se odnosi i ovde kaže - i nabavku finansijske imovine. Dakle, upravo je to postupak i proces koji sam vam opisao.
Moguće zaduživanje, da bi ljudi razumeli kada pričamo o zaduživanju,, je uvek moguće u visini, novo zaduživanje u visini deficita. Dobro ste računali, ako nam je za milijardu i sto uvećan BDP, a za negde 550 miliona evra uzmemo, pa se zadužimo, mi se nismo zadužili, nije nam uvećan javni dug u odnosu na BDP, jer nije važan apsolutni iznos javnog duga, važno kakav je odnos javnog duga prema BDP-u, inače bi druge zemlje poput Slovenije, a rekli biste da je mnogo zaduženija od nas, još četiri puta manja, a nije, zbog BDP-a koji je neuporedivo veći.
Dakle, jedina kategorija koja je važna, to je odnos javnog duga prema BDP. Zato ljudi neretko mešaju refinansiranje, odnosno rollover sa stvarnim zaduživanjem i stvarnim deficitom. Mi toga nemamo. Mi ove godine nismo imali tog tipa zaduživanje, iako smo 50 puta povlačili za rollover pare, ali stvarnog zaduživanja, realnog zaduživanja nema. Dakle, to je suštinska razlika između ove dve cifre koje ste vi pročitali.
Da krenemo od onoga od čega ste vi krenuli, od atmosfere. Poistovetili ste, ja sam prvi reagovao i rekao - nikada nemojte to da radite, srećan sam što smo napravili fond za lečenje dece i što mnogo novca za to dajemo i rekao sam nikada nemojte ništa da govorite i u to da ulazite, jer to se ne radi, prosto, to je sramota, to se ne radi, ali ste uporedili dve stvari koje nisu slične i poistovetili ih. Ja ne mogu da izgovorim ovo da bih vam rekao koliko nisu slične i koliko to naravno nije fer na različite načine. Ali, ostavićemo to.
Kažete - stiče se utisak da se ne dozvoljava politički stav i drugačije mišljenje. Pa, dozvoljava se čak i to da kažete, čak i to da lažete da sam nekom prebacio pet miliona evra. Šta, pet miliona, šta pričate ljudi? Petsto miliona, ne vi, nego govorili ste o atmosferi u Skupštini. Vama sam već rekao da ste korektno istupali i na takav način vam je i odgovaram, svakome prema zasluzi, naravno.
Dakle, kada morate sa takvim bljuvotinama i lažima da se suočavate, onda se postavlja pitanje – a što ne kažete onda ko je kriv i odgovoran za tu atmosferu? Da nije kriv i odgovoran onaj koji trpi kad mu psuju majku ili mu psuju pokojnog oca? Hajde da to nazovemo pravim imenom, da kažemo ko je. Ja se ne stidim i ne plašim se da izađem na duel, kao što vidite, svima vama, sam potpuno, i da imate ne dva minuta, nego 20 plus ne znam koliko minuta da govorite o tome i da sam budem protiv svih, nije mi problem zato što je to demokratija i to je moja obaveza. I najčešće od svih dolazim u Narodnu skupštinu.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Pa, uključi malo i ministre.)
E, ne može Vojislave, znam ja …
(Vojislav Šešelj, s mesta: Slabašni ministri nešto.)
Dakle, da se vratimo oko toga, neću da ulazim u to prethodne vlade, da imate u vidu da od 2008. do 2012. godine nijedan budžet nije stigao pre nego što je ove godine stigao, nijednom, samo da to imate u vidu. Znači, ne da se to jednom dogodilo kao eksces, nijednom nije stiglo.
Budžet je dobar jer znam da to vi znate i znam da to čak odlično razumete, za neke stvari ste to i rekli, hvala na tome. Znači državi, ne mora meni da znači. Znam ja šta vi mislite o meni, znate vi šta mislim o vama, ali znači za državu i veoma je važno da se odgovorno istupa.
Govorili ste o visini javnog duga. Stalno se pozivate na to, govorite o nekih pedeset i nešto posto ljudi i govorite od 2012. godine, a nama pripisujete 2012. godinu. Budžet za 2012. godinu ste vi doneli. Ne može neko od 1. septembra da bude odgovoran za to što se zbilo u 2012. godini. Došao, prazna kasa, mora da isplati penzije, mora da se zaduži. Tu je kriv onaj ko je budžet sastavljao.
Možete da govorite od 2013. godine, ali to je nemoguće, jer je nemoguće obaveze koje su nagomilane spustiti. Da li smo mogli možda šest meseci ranije da krenemo u ove reforme? Možda je to mesto kritiku, ali vi znate da je to nemoguće, jer ste ekonomista, jer vam se obaveze gomilaju koje morate da isplaćujete, to su vaše obaveze i za penzije i za plate koje je neko na takav način napravio.
Rekli ste – nema predloga mera za saniranje duga, jer kad je iznad 45% i tako je, mi mislimo da treba da bude iznad 60%, zato što nemamo ugroženost kada imate mogućnost zaduživanja na 3%, a imali smo između pet i sedam, i to čak imamo danas na dugoročne obveznice.
Nevezano za to, predlog mera za saniranje duga je smanjivanje deficita. Sve ovo što radimo, kompletan problem MMF, suština, definicija programa MMF je da kroz smanjenje deficita i fiskalnu konsolidaciju, pre svega, saniramo dug i da okrenemo trajektoriju javnog duga u suprotnom smeru i to uspevamo, i da obezbedimo naravno trajni, ali ne samo trajni, već održivi rast. Dakle, to je cilj programa koje smo napravili. I samo tada i samo tako taj program može da bude uspešan. Zato to radimo. Prosto, to je jedini smisao programa koji smo napravili.
Došli ste do visine našeg BDP-a. Sve ste dobro sračunali, sem što niste uračunali deflator od 1,6% i kada uračunate deflator od 1,6%, doći ćete do sume od 35,7 milijardi, što je mislim da je vrlo dobar rezultat.
Dakle, naša namera je da dogodine napravimo milijardu i 100 milijardi i 200 milijardi i 300 i ljudima u politici koji očigledno ne slušaju i ne znaju šta sam govorio juče, a koji su objavili, ozbiljan je list, pa želim da govorim o tome, koji kažu – predviđeno je u budžetu 3% stopa rasta. Pa, naravno, zato što smo to radili sa MMF-om. Predviđena nam je bila za ovaj budžet 1,2%, pa imamo stopu rasta od 3%. Trudićemo se da bude 4% i daćemo sve od sebe.
Suština je u tome da mi pokušavamo da stvorimo vrednost novu od milijardu i 200, milijardu i 300 miliona evra, a da nam zaduživanje neće biti ni ovih 69 milijardi dinara, što mu dođe 570 miliona evra, neće biti ni toliko, nego 300, 400. Pogledajte kolika je razlika, e, za toliko smo smanjili javni dug, procenat javnog duga u odnosu na BDP. To je suština. To je cela matematika. Cela operacija je u tome. Mislim da to uspevamo. Zahvalan sam i vama i svima drugima koji razumeju neophodnost da se to uradi, zato što iz zdravih finansija proističe zdrava privreda. Iz zdravih javnih finansija proističe zdrav novčanik za celu zemlju i za sve građane Srbije.
Takođe, spustiti javni dug naravno nije lako i za to će nam biti potrebne godine, ali mi danas nemamo problema ni na evrobondu, ni na bilo čemu. Zaduživanje nam je najjeftinije, u poslednjih ne znam koliko godina, Nenade? Otkad smo na tržištu, nama je danas najniže zaduživanje, zato što svi veruju i u srpsku ekonomiju, u snagu naših javnih finansija, apsolutno najviše. Pitao sam Nenada, zato što je on tamo 15, 20 godina i on to zna, ne kao političko lice, već kao stručan u Ministarstvu finansija. Nisam samo razumeo čemu smeh.
Govorili ste o funkcionisanju lokalne samouprave. Naš je tu jedan problem sa kojim znam da ćete se svi vi saglasiti, neće neki drugi. Problem je u tome što ljudi ne razumeju da moraju da naprave zdravu osnovu i zdrave finansije. To u Nišu je pravljeno desetinama godina. Ne kažem da je mnogo bolje bilo u poslednje dve, ali je desetinama godina pravljeno, čak ne ni deset, jer su se svi ponašali tako da su zapošljavali što je bilo moguće više, da su nametali troškove gradu što je moguće više, da su rashode karikali u nebesa, a onda izmišljali nepostojeće prihode kojima će te rashode da pokrije. I svaki put nam je deficit bio veliki. Uopšte ne bežim od toga da li su krivi vaši, moji, oni, super, svi. Dobro je ako su sada razumeli da to mora da se promeni i dobro je da svi ostali to razumeju.
Odmah da vam kažem, po onome što smo dobili u Vladi kao zahteve za poboljšanje likvidnosti lokalnih samouprava, plašim se da to nije slučaj. Zato će gospođa Brnabić i mnogi drugi imati veliki posao da pronađu način kako da izvršimo neku vrstu nadzora da ne bismo imali gradove i opštine koji su bankrotirali, kao što imate u Americi i u mnogim drugim zapadnim zemljama. Moramo da pronađemo način zato što nama u opštoj konsolidovanoj državi sve veći deo deficita pokriva upravo to i zauzima upravo deficit lokalnih samouprava uz projektne zajmove, što je mislim, čini mi se, baš dobro, kako je nemački ministar Šojble govorio - važno je da imate više ulaganja u kapitalne investicije nego što vam je deficit i onda vam je budžet dobar i tada je Vlada uspešna.
Što se tiče siromaštva, to je uvek popularna tema i, kao neko ko se bavi politikom, to razumem. Imamo mnogo dece koje imaju jedan obrok. Jedno dete koje imamo da ima jedan obrok je mnogo. Kada govorite o stvarnim brojevima, to nije tako. Kada govorite o objektivnim brojevima, to populistički, demagoški je lepo da se kaže, ali kada govorite o stvarnim brojevima, ne govori se o desetinama hiljada, već je reč o stotinama, što je ogroman problem. Mislim da to treba još bolje da adresujemo i zato sam i rekao da treba da pronađemo rešenje i da bolje gađamo određene socijalne potrebe, ali za to se ne čuje način kako to da se to izvede. Nemam takođe predlog i spremni smo da prihvatimo bilo kakav predlog.
Kažete, šest milijardi za učenički standard. Kažite nam odakle da skinemo. Može. Kažite odakle da skinemo za učenički standard. Možemo da razgovaramo o tome i onda ćete da vidite da to nije jednostavno, kao što i vi znate da to nije jednostavno. Prosto, budžet se mnogo dugo formira i mnogo dugo pravi da bi bilo moguće tek tako sa jedne na drugu stranu da se novac prebacuje bez kontrole.
Na kraju, još jedanput, uz zahvalnost za korektnu diskusiju, ne zbog mene, već zbog toga što je važno da ljudi u Srbiji znaju da dobijaju i da se neće suočavati sa bilo kakvom katastrofom, već da će se suočavati sa dobrim i boljim vremenom koje je pred njima, želim da vam kažem da sam uvek spreman da razgovaram o pravljenju drugačije atmosfere, atmosfere u kojoj ćemo mi… Podsetiću vas, osudio sam poslanika Zorana Babića kada je uvredio neke od vaših poslanika. Nije bio slučaj kada se to dešavalo sa neke druge strane. Uvek sam spreman da to uradim, i nikakav…
(Vojislav Šešelj, s mesta: Nama što su neki rekli da smo majmuni, to ništa.)
Gospodine Šešelj, siguran sam da u tim uvredama nikome niste ostali dužni, naprotiv.
Dakle, suština je u sledećem, za tako nešto potrebno je, ne samo ko će da dobije prostor da to kaže ne bi li nekome zadao politički udarac, već stvarna želja da se to dogodi.
Mislim da ljudi mnogo vole da gledaju kako se zakrvi, kako se to kaže metaforično, da ne pravim greške kao oni koji govore da postoji čačanski akcenat, koji ne postoji. Postoji kratkouzlazni, kratkosilazni, dugoizlazni i dugouzlazni. To su jedina četiri akcenta koja postoje. Šta ćete, to neki ne znaju, ali to neki ne znaju pa onda ne vredi. Morate da ih obučite i po tom pitanju. Veoma je važno da sednemo da razgovaramo i da vidimo možemo li da postignemo određene dogovore kako Srbija da funkcioniše i kako da funkcionišu njene institucije.
Ja vam još jedanput obećavam i spreman sam o tome da razgovaramo. Dakle, i za predstojeće predsedničke izbore, videćemo da li i parlamentarne izbore. Imaćete punu mogućnost razgovora o bilo čemu, o zajedničkoj zaštiti…
(Vojislav Šešelj, s mesta: Biće parlamentarnih izbora?)
Rekao sam, gospodine Šešelj, mogućih, ne falsifikujte moje reči,
Dakle, da razgovaramo o tome, i da budemo na svakoj kutiji zajedno, i da svaki glas bude sačuvan, i svaku volju naroda. Ako vi pobedite, mi ćemo da kažemo – čestitamo vam, pobedili ste. Srbija mora da nastavi mirno u budućnost bez podela, što očekujemo ukoliko se desi obrnuto. Ja verujem da će neki u skladu sa akcentom, koji koriste imati kratkoizlaznu kampanju, a neki boga mi i dugoizlaznu. Potpuno svejedno, siguran sam i uveren da građani Srbije znaju da izaberu, a da bi građani Srbije, birajući ili vas, ili nas, uvek izabrali dijalog između nas, kao najbolji metod i najbolji način za rešavanje problema u Srbiji. Hvala vam.

Ako smem da kažem samo to je problem našeg naroda, nikada nismo bili jači od njih u ekonomiji, nikada, od uspostavljanja banovine imali su neuporedivo veći bruto društveni proizvod nego mi, ali se ta razlika, morate da priznate, smanjuje prvi put u poslednje dve godine. Prvi put da imamo spoljnotrgovinski suficit sa Hrvatskom. Uvek smo imali deficit i u vaše vreme. To su dobre stvari, to su dobri pomaci. Ne možete da stignete. Vi ponekad kada vam je potrebno koristiti apsolutne brojke, kada vam je potrebno koristite procente, ok. Ali, upravo jeste suština u tome da uvećanim rastom pokušavamo da ih pristignemo, jer uvećanim rastom, znači smanjenje javnog duga. Nije važno da li ćemo za pet ili 10 godina da imamo 55 ili 60, ako sve vreme to kontrolišemo bez problema i uvećavamo rast. To je suština cele priče, to je ono što radimo, sve to radimo upravo zbog toga, i verujem da u tome možemo da uspemo.
Što se tiče smanjivanje razlike za decu, to je lepo reći, ali kada kažete ljudima – hajde da imamo uniforme, hajde da svi budu jednobrazno odeveni, a ne jedno dete u patikama od 20.000,00 dinara, drugo dete u patikama od 800,00 dinara, onda to niko neće da prihvati i krene revolucija i protiv ministra i protiv Vlade. Dakle, šta god da kažete, šta god da uradite, nikada nije dovoljno dobro rešenje. Kada bismo to predložili onda biste nam rekli krenuli ste u ravnilovku, a mi živimo u kapitalizmu, i takve se stvari dešavaju. Pogledajte, uostalom, kako to izgleda to na zapadu, gde su te razlike mnogo veće nego kod nas, a mislim da je za nas važno da, pre svega, ne dozvolimo da te razlike budu zasnovane na kriminalnim poslovima, na tajkunsko-kriminalnim poslovima, kao što je to bio slučaj do juče. Mislim da je to naš zadatak i da bismo se na taj način najbolji izborili za drugačiju i uspešniju budućnost. U svakom slučaju, još jedanput, hvala, a naši ljudi imaju nalog da ukoliko postoji mogućnost da se sa nečeg, sa nekog razdela skine nešto novca, a da se stavi tamo gde mislite, spremni smo i da razgovaramo i da vidimo da to učinimo, dakle potpuno smo otvoreni za to. Hvala vam još jedanput.

Samo da prekinete raspravu ako je moguće.