Dame i gospodo narodni posalnici, ovaj amandman je tehničke prirode, pošto je predlagač zakona o izmenama  i dopunama, Zakona o radnim odnosima, propustio da pošto je predložio ukidanje jednog člana, dalje sledi nazive ostalih članova, u skladu sa tim ukidanjem. Ukazao bih na jednu vrlo značajnu primedbu, a to je ono o čemu ste malo pre govorili, gospođice ili gospođo predsedavajuća, a tiče se mišljenja Zakonodavnog odbora. Zakonodavni odbor može samo da kaže da li je taj amandman pravno tehnički moguć ili nije moguć, a ne da kaže da li ga prihvata ili ga ne prihvata. To nema nikakve veze sa nadležnostima Zakonodavnog odbora, i dobro bi bilo da oni koji sede u odborima znaju svoje ingerencije, a ne da nas upoznaju sa onim što zaista nije tačno.
Na žalost, ovakva jedna vrsta tehničke aljkavosti, nije prva. Vi se sećate da smo ukazivali na to, da smo imali nekada u delu teksta zakona, odnosno u zakonu o izmenama i dopunama, gde se govorilo o 35% visine, minimalne zarade i u odnosu na prosečnu bruto zaradu u Republici Srbiji, a onda u delu obrazloženja je pisalo da je to 40%. Onda je rečeno da je u pitanju štamparska greška, odnosno da je to valjda pogrešio daktilograf, a ne da je kriv sekretar za zakonodavstvo Vlade Repblike Srbije. Mi vas upućujemo na ovo, pošto je obrazloženje i odgovor Vlade, veoma su čudni, jer se kaže da je Predlog zakona pravno tehnički pripremljen na odgovarajući način i u saradnji sa nadležnim organom, pri čemu se ne radi o prečišćenom tekstu Zakona o radnim odnosima, pa bi bilo dobro da se ovo usaglasi i da se pomeri za jedan član. To nije nikakva suštinska odredba, već tehnički amandman i bilo bi dobro da se on prihvati. Bilo bi dobro, zato što je suviše aljkavosti u radu Narodne skupštine, od toga da narodni poslanik predlaže isključenje dr Vojislava Šešelja, pa do toga da se poziva na pogrešan .....

Ja se držim teme, vrlo precizno govorim o amandmanu i na najbolji način ga obrazlažem. Ako smo to već činili mnogo puta, nemojte da to činimo i po ovom pitanju.

Dame i gospodo narodni poslanici, zašto mislim da ne bi bilo loše da se prihvati ovaj amandman, odnosno zašto smatramo da bi bilo dobro? Postoji, čini mi se, u delu teksta se već govori da ako inspektor rada u postupku kontrole utvrdi da poslodavac nije isplatio zaradu, odnosno minimalnu zaradu, zabraniće se obavljanje delatnosti poslodavcu. To je tačno, ali postoji tu jedan uslov, odnosno to je sve rečeno u kondicionalu.
Prihvatanjem ovog amandmana, jer se kaže - ako se pronađe da je isplatio zaradu suprotno odredredbama određenog člana ili ako je raspolagao sredstvima, nije raspolagao sredstvima za isplatu na računu i tako dalje. Dakle, postoji ta opasnost za one koji primaju minimalnu zaradu, znači koji su ovako ili onako, iz kojeg god ugla posmatrali, na koji god način posmatrali, oni se nalaze u izuzetno teškom položaju. Dakle, mi smatramo da bi se ovim pojačala obaveza poslodavca koji bi u svakom trenutku morao da isplati svoje obaveze prema radnicima u vidu minimalne zarade, da bar onim koji su socijalno najugroženiji, koji dakle primaju minimalnu zaradu mogu to da obezbede na najbolji mogući način. Čini mi se da je to nešto što je potpuno normalno, jer ako neko prima minimalnu zaradu 7, 8, 9, ili 10 meseci prioritetnije je njemu dati 11 minimalnu zaradu, najvažnije nego čak dati 11 zaradu onome koji je primao 10 normalnih zarada, koje su dva, tri, četiri ili pet puta veće od ovih o kojima smo mi do sada govorili.
Znači, smatramo da bi bilo dobro da se ovaj amandman prihvati kao bolja dopuna onome što postoji u tekstu, kao nešto što će predstavljati kongentnu normu, za poslodavca i činimi se da ne bi trebalo za vladajuću većinu ovo da predstavlja bilo kakav problem i mislim da bi to bilo nešto što je u krajnjoj liniji normalno i prihvatljivo. Čini mi se da ljudi koji razmmišljaju u DOS-u, ljudi koji bi želeli da učine nešto što nije nekakav poseban ustupak radnicima, da bi ovo zaista morali da prihvate. Još jednom smatram zaista da ste na neverovatno protivzakonit način isključili Vojislava Šešelja i Gorana Cvetanovića sa ove sednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je veoma slična ili blisko povezana norma sa onim o čemu smo malo pre govorili, možda još na precizniji način, specifičniji način određuje ono o čemu smo malo pre govorili.
Tačno sam malo pre rekao da postoje određene norme koje na izvestan način ali nedovoljno precizno i pod određenim uslovima obezbeđuju prava radnika na minimalnu zaradu. Tačno sam pročitao stavove tog člana, člana 15. Ali, ovde se upravo radi o brisanju ovog uslova.
Zašto je ovaj amandman gospodina Janjića veoma dobar? Zato što se briše ključni deo tog uslova pod kojim ne bi postojala obaveza poslodavca da isplati minimalnu zaradu radniku. Dakle, briše se ono što ga oslobađa obaveze da minimalnu zaradu isplati, a to je - "a, raspolagao sredstvima za isplatu na računu".
Prvo, postoji jedinstven račun. Postavlja se pitanje ko zna koja su to sredstva za isplatu a koja nisu. Da li će postojati neke druge garancije za akceptne naloge ili nešto slično. Dakle, ovim se radnik na najbolji mogući način obezbeđuje. Nema više onoga kondicionala o kome smo malo pre govorili, a siguran sam da protiv ovoga ne bi trebalo da postoji bilo kakva vaša politička volja i čini mi se da je to nešto što bi bilo najnormalnije da se prihvati.
Jer, ukoliko se to prihvati, nešto malo pre nisam rekao - ne može ugovorom o radu radnik da bude obezbeđen zato što postoje pojedinačni ugovori o radu i potpuno su različiti jedan od drugog i ne možete ih generalno određivati i opredeljivati na takav način to jest obaveze sankcionisati.
Dakle, ovo je nešto čime bismo na najbolji mogući način u ovom trenutku zaštitili prava radnika i mislim da bi to trebalo da bude prihvatljivo i za većinu. A, uzgred, nije ni čudo, samo ću jednu rečenicu, da me ne biste prekidali, (nije ni čudo) što zbog ovakvih amandmana i zbog onogo što izlažu srpski radikali da se dogodi da, juče na programu Radio Beograda, za one koji nisu slušali, Srpska radikalna stranka i dr Vojislav Šešelj budu krivi za ubistvo Stjepana Radića, jer upravo smo mi organizovali Punišu Račića ...

Ali vam govorim, zato što je to vezano za ovaj amandman. Jer, onda ćete opet reći ...

Vezano je za amandman i opet će neko reći da smo opstruisali rad parlamenta, da smo činili nešto što je suprotno interesima naroda ili bilo koga drugog.

Prvo, ne razumem čemu tolika ostrašćenost predsedavajućeg i zbog čega izriče opomenu srpskim radikalima, kada ponove ono što su rekli poslanici DOS-a sa ove govornice, ali to pokazuje vaš paničan strah. Ja ne razumem više ni zbog čega, jer nema potrebe da se nas plašite, osim u političkom smislu.
Što se tiče ovog amandmana, koji je na dnevnom redu, pošto mi malopre niste dali pravo na repliku, iako sam imao to pravo po Poslovniku, iskoristiću priliku.

Iskoristiću priliku, jer je isti član, a vi to i ovako i onako ne razumete, o čemu god da govorim, vi to ne znate i ne razumete, pa je potpuno svejedno o čemu ću govoriti, tako da ću ja sada samo ukazati na nekoliko stvari, koje su nelogične i kontradiktorne u samom obrazloženju vladajuće većine i u samom odgovoru Vlade Republike Srbije na amandmane poslanika Srpske radikalne stranke.
Naime, na amandman koji je podneo Branislav Blažić, narodni poslanik Srpske radikalne stranke, pogledajte, Vlada Republike Srbije je odgovorila (za one koji nisu čitali), rekli su - Ustavom Republike Srbije (tačno je, u članu 36. stav 1) zaposlenima je zajamčeno pravo na odgovarajuću zaradu, pravo na zaradu. Dakle, jedno od osnovnih prava iz radnog odnosa (to je sve tačno). Ali, ako već imamo u članu 15. stav 1, 2. i 3. da se govori da je neophodno plaćati socijalno osiguranje i da se govori da je neophodno zasnovati radni odnos sa najmanje dvojicom zaposlenih, zašto onda ne bi postojala i obaveza isplate minimalne zarade? Ako imate obavezu prema državi, zašto ne biste imali istovetnu obavezu prema radnicima? To je što se tiče ovoga o čemu smo razgovarali.
A što se tiče ovog amandmana, ako već inspektori rada ustanove u postupku kontrole da nije ispunjen neki od ovakvih uslova, koji su navedeni kogentne norme, smatramo da bi trebalo skratiti ovaj rok, zato što, ako se, recimo, odredi 90 dana, donese odluka o prestanku rada određenog preduzeća, postavlja se pitanje - na koji način će to funkcionisati posle tih 90 dana? Kako će se neko konsolidovati, kako će neko uspeti da reši svoje unutrašnje probleme, da pronađe nove unutrašnje resurse i za 90 dana ponovo nastavi da radi, da isplati sve svoje obaveze, sve prinadležnosti, dospele onima prema kojima te obaveze ima, i onda da nastavi na najnormalniji način da funkcioniše?
U Srbiji je situacija veoma teška, posebno u proizvodnim pogonima. Evo, saznali smo da je u Majdanpeku i četvrta transportna traka prestala da radi. Ako dođe do tih uslova, da ne postoji novac za isplatu minimalnih zarada, ili ne postoji novac za isplatu svih ovih zarada koje su predviđene članom zakona, umesto da mu se prekine na 15, ili 30 dana, odredi se neka druga vrsta kazne, dakle, da to bude najmanje moguće, da bi se što pre vratio u proizvodni proces (to pre svega govorim zbog onih firmi i onih preduzeća koja se bave proizvodnjom, dakle, ne trgovinom i uslugama), čini nam se da je to prioritet u ovom trenutku. Mislim da bi ovo bilo neuporedivo bolje rešenje.
A ako neko to ne bude u stanju da isplati, znači, nije u stanju da svoje obaveze reši ni posle takvog perioda, onda mogu da se preduzimaju rigoroznije sankcije. Ali, prilično je besmisleno da se takve sankcije preduzimaju odmah, jer nikada neće isplivati iz dospelih obaveza poslodavac, ni na koji način te probleme neće moći da reši, a država time neće dobiti ništa. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, rekao bih povodom amandmana koji je podneo narodni poslanik Petar Jojić - ovde se radi o nekoliko veoma povezanih, a značajnih stvari. Naime, vi znate da mi imamo mnogo problema u našoj zemlji inače, imali smo sa tim problema i ranije, nije to nikakva novost, činimi se da te probleme samo pravimo još većim i proširujemo takozvano sporedno zakonodavstvo. Naime, postoje posebni zakoni koji regulišu odnos krivično - pravne materije, upravno - pravne materije i sve ono što se šire po drugim zakonima jeste u stvari pravljenje takozvanog sporednog zakonodavstva, a koje predstavlja suštinski problem. Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da bi bilo dobro da postoje, dakle, jedinstveni zakoni ili ti kodeksi po određenim pravnim oblstima i kojima je regulisana pravna materija, jer bi se na takav način izbegavala arbitrernost i korišćenja takozvanih specijalnih normi u odnosu na opšta načela i opšte norme jednog zakona. Naime, ovo o čemu se ovde radi jeste suprotno odredbama Zakona u upravnom postupku, a čak je suprotno odredbama Ustava Republike Srbije, član 22. stav 2. kaže, da "svakome je zajemčeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se rešava o njegovom pravu ili na zakonom zasnovanom interesu".
Nema važnijeg prava i nema većeg interesa za svakoga koji obavlja određenu delatnost, za svakog od poslodavaca, nego da radi. Ukoliko mu se uskrati ovo pravo, njemu se uskraćuje njegov najveći interes i njegovo elementarno pravo. S druge strane, moram da kažem da je prilično nelogična malopređašnja konstrukcija šefa poslaničke grupe DOS-a, kada je rekao da će se time sankcionisati uspešna preduzeća, kaže, uspešna preduzeća koja ne isplaćuju plate. Pa, koje je to uspešno preduzeće koje ne isplaćuje platu. Jedan od elementarnih uslova da bi neko preduzeće moglo da se nazove uspešnim, je da isplaćuje zarade svojim zaposlenima. Da ne isplaćuje zarade valjda bi radnici prvi pobegli iz takvog preduzeća i takvo preduzeće ne bi moglo da bude uspešno. Nigde u zakonu, da sve to stavimo na stranu, ne piše da su to preduzeća koja ostvaruju značajan profit ili posebno uspešno preduzeća. To nigde u zakonu ne piše. Ne postoji takva norma. Ne postoji dakle, ni kao dispozitivna norma, uopšte je nema u zakonu.
To je dakle jedno veoma slobodno i prilično neprecizno tumačenje predstavnika vladajuće većine koje ne govori o onome što se zaista dešava. Mislimo da ovakvo jedno obezbeđenje, dakle da se spreči izvršenje pre nego što svaki poslodavac može da iskoristi pravo na žalbu, svoje ustavno pravo, ništa više od svega toga. Dakle, činimi se da se to podrazumeva i da bi to bilo nešto što je najnormalnije. Smatram i pozivam poslaničku grupu DOS-ove većine da ovaj amandman prihvati ili jedan deo njihovih poslanika. Smatram da bismo time na značajan način zaštitili prava poslodavaca, a ne bismo dirali ni na koji način u prava radnika. Time bismo šta više zaštitili prava radnika, jer radnici ne mogu da dobiju ništa time što će na 90 dana biti zatvoren bilo kakav privredni subjekt, bilo koje preduzeće, bilo koja firma ili bilo šta drugo. Hvala vam.

Replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj naš zahtev bi nekome mogao da izgleda kao kontradikcija u odnosu na ovo što smo malo pre govorili, ali suštinski, nije zato što nalazi pravu meru između obaveze poslodavca i prava radnika. Čini mi se da smo uspeli da pronađemo nešto što bi predstavljalo najbolje rešenje, a ne bi bilo demagogija ili ulagivanje i radnicima i poslodavcima. Zašto ovo govorim? Zato što nije naša želja da se dodvoravamo radnicima i da kažemo da poslodavce treba staviti ili baciti u bunar, a da radnici ne treba da rade ništa a da primaju ogromne zarade ili da imaju značajne nadležnosti, odnosno da poslodavce obavezujemo na sve moguće načine. Ovo je jedna od stvari u kojima se mora ići na ruku istovremeno i poslodavcima i radnicima. Jer, ako zbog nekih prekršaja, koji su zaista irelevantni za proizvodni proces, za rad, kao što je, recimo, ako zaposlenom odredi rad duži od punog radnog vremena suprotno odredbama ovog zakona i zbog toga bude kažnjem sa 200 hiljada dinara, onda možete  da mislite koliko ćete takvih prijava imati, koliko ćete takvih žalbi imati, i svega drugog, i na koji način će onda bilo ko moći da funkcioniše. Ionako se ne možemo pohvaliti da smo kao narod vični strahovito radnim navikama, pa sad nam samo još ovo fali da svako može da prijavi svog poslodavca i za takve sitnice. U redu je ako može, ali da plati određenu sumu novca, pa do 20 hiljada dinara, ovako kako je to predviđeno amandmanom gospodina Kragovića. Ali, da zbog toga plati 200 hiljada dinara, ipak je previše, složićete se.
Što se tiče malopređašnjeg upoređenja šefa poslaničke grupe DOS-a, on to ne razume. Naravno, meni to nije ništa čudno, ja znam da on pravo ne shvata, ne razume. To je nešto što bi bilo suviše i tražiti. Ali, što se tiče razlika u odlaganju, odnosno u tome da li žalba odlaže izvršenje kod primene Zakona o informisanju, ili kod primene Zakona o radnim odnosima, potpuno su drugačije stvari. Tamo se nije odlagalo izvršenje zbog onoga što su bila povređena prava drugih i to, pre svega, zbog najgorih mogućih laži, zbog najgore moguće vrste neodgovornosti, zbog toga što su ljudi proglašavani krivim za ubistva, bez ikakvog sudskog postupka, a kamoli pravosnažne sudske presude. Vidmo na šta se to danas odnosi, gde možete da lažete po novinama šta god hoćete, po televizijama šta god hoćete bez ikakve odgovornosti. Može da se kaže svakome šta hoće. To je mnogo veći i mnogo teži prekršaj nego bilo koja kazna koja se nekome za tako težak prekršaj mogla izreći. Nemojte samo da vas podsećam za koliko ubistava smo bili odgovorni, za koliko ludosti i gluposti. Na kraju se postavlja pitanje - gde su ta ubistva, ko ih je to izvršio? Kako to da ih sada nismo izvršili i za onu pasku Jović i za mnoge druge? Pričalo se da su neki zaklani i tako dalje, pa na kraju nema ništa od toga. Ali, zato kad je nekima bilo potrebno po čitave stranice su o tome objavljivali, po čitave stranice su o tome pisali, i neko misli da takva laž može da prođe.
Ne može laž tako da prođe, kao što ne može da prođe ni priča o tome kako su neki demokrati, a sa puškama su upadali...

Niste gospodine predsedniče opominjali malopređašnjeg govornika koji je o istoj temi govorio, pa vas molim, završiću za rečenicu ili dve.

Znači, demokrate su oni koji će da upadaju sa puškama u određena preduzeća, ali nisu demokrate oni koji će se pridržavati  zakona. Što se tiče Zakona o upravnom postupku i specijalnih normi o kojima sam govorio, mislim da je to veoma važno, ali bi bilo dobro da ste o tome istom podneli i  za neke druge zakone u ranijem periodu, i ja bih se sa tim složio, da nije dobro širenje, odnosno pravljenje takozvanog sporednog zakonodavstva,ni u oblasti krivično-pravne materije, ni upravno-pravne materije, niti bilo koje druge.  Nikada takve vrste predloga nije bilo, osim hajke i harange na političke protivnike i ničega više. Hvala vam.

Želeo bih samo da ukažem na jednu stvar, pošto su vrlo srodni amandmani, koje su poslanici Srpske radikalne stranke podneli na predloženi član. O čemu je ovde reč? Ovde ne postoji kumulativna obaveza poslodavca na onaj način na koji je to malo pre govoreno, već jedna vrsta alternativne obaveze, ali mi ovde želimo da se napravi suštinska razlika između različite vrste prekršaja koje čine poslodavci.
Ne može biti istovetna kazna u zakonu predviđena, ako je ostavite od 2.000 do 200.000, dakle u odnosu od 1 do 100. Ona ostavlja ogromnu mogućnost za arbitrernost, znači mora da se smanji taj raspon, ukoliko nebismo želeli da imamo takvu vrstu arbitrernosti kazne, dakle, ako se postave svi ovi članovi koji obavezuju poslodavca, odnosno koji ga dovode u nepovoljan položaj sa potpuno istom sankcijom, imaćemo nešto potpuno neprimereno bilo kom pravnom poretku. Nešto što je gotovo neverovatno, da vam je ista sankcija za nešto, recimo ako poslodavac ne prijavi slobodno radno mesto i uslove za rad na tom radnom mestu organizaciji za zapošljavanje, kao i ako zaposlenom ne isplati zaradu u roku utvrđenom u članu 64. ovog zakona, predviđena je po ovom zakonu potpuno istovetna sankcija.
Da ne govorimo da je iz pravnog prometa isključen član 64, o kome je reč. Znate na šta je ovde Vlada mislila. To je ono o čemu gotovo ceo dan govorimo. Dakle, čini mi se da je neko morao da napravi tabelarnu podelu ili da izdvoji određene stavove, da se na različite načine prema njima odnosi i da budu različite visine predviđene, različite visine kazne. Tada bi bilo moguće govoriti o tome da li je neka dovoljno visoka ili je nedovoljno visoka kazna, a na ovakav način je to nešto što je apsolutno nemoguće i nema nijednog zakona u kome će kazne u odnosu 1:100 biti ostavljene nadležnom državnom organu da procenjuje da li će primeniti najnižu ili najvišu kaznu, odnosno kojom će ga kaznom kazniti. To ostavlja ogromne mogućnosti za ono što se naziva arbitrarno ponašanje državnih organa, a videli smo hvala bogu u ovom periodu kako su se arbitrarno gotovo svi državni organi, pa čak i pravosudni organi, o kojima ovde nije reč, ponašali.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je već drugi amandman koji predlažu poslanici Srpske radikalne stranke kojim pokušavamo da ukažemo i dokažemo pre svega vladajućoj većini da bi bilo dobro da se smanje, a ovde su u pitanju, ono što je prilično značajno za one koji to nisu pročitali ili koji nisu upućeni u sam tekst Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona i tekst amandmana, takozvane mandatne kazne. Znači, ona kazna koja se izriče na licu mesta, koju inspektori izriču na licu mesta a mogu to da učine u bilo kojoj trgovinskoj, samostalnoj, zanatskoj radnji, dakle uđu kod obućara, dođu na pijacu na tezgu, ili bilo gde i izriču odmah ovakvu kaznu od 10.000 dinara.
Mi smatramo da bi bilo neuporedivo bolje da je ta kazna niža. Videli ste da tu nismo želeli i pokušavali da kažemo da je potrebno za to platiti kaznu od 500 dinara, što bi u ovom trenutku bila demagogija, ali smo tražili da se ta visina kazne zaista smanji i da bude na određenom nivou, koji oni koji treba da plate zbog prekršaja koji počine mogu da podnesu.
Čini nam se da su oba predloga, malopređašnji predlog da to bude 5.000 i ovaj sada predlog koji je na dnevnom redu, poslanika Božidara Vujića, njegov amandman, 6.000 dinara, da bi trebalo da budu prihvatljivi. I, još nešto. Ima jedna nelogičnost u odgovoru Vlade Republike Srbije na poslanički amandman, gde se poziva na Zakon o prekršajima i kaže se da su usaglašeni sa Zakonom o prekršajima, a kada to nije bilo potrebno, kada su se kršili drugi zakoni i kada je pravljeno ono o čemu sam govorio, dakle, sporedno zakonodavstvo, onda su govorili o nekim drugim realnim potrebama.
Dakle, čini mi se da bi bilo dobro da postoji jedinstven mehanizam kojim bi se odgovaralo na amandmane narodnih poslanika a ne da oni budu samo dva ili tri člana potpuno protivurečna. Bilo bi dobro kada bi neko iz Vlade Republike Srbije bio prisutan da na to odgovara. Jer, niko iz vladajuće većine ne predstavlja Vladu. On može da bude za predlog Vlade, da govori, da hvali Vladu, da kritikuje Vladu, ali on ne predstavlja Vladu.
Čini mi se da su ovde pozvani i predsednik Vlade i svi ministri Vlade Republike Srbije, i možda ja ne prepoznajem neke, ali ja ovde ne vidim ovde ni jednog. Molio bih da me vi tu ispravite gospodine predsedniče, ako nisam u pravu. Pozvao bih sve poslanike da glasaju za ovaj naš amandman a posebno zbog toga što je reč o takozvanoj mandatnoj kazni, čime se ničim ne bi uskratila prava države a da bi oni koji svoj posao obavljaju, a pre svega oni koji imaju trgovinske radnje, samostalne zanatske radnje, mogli na daleko sigurniji, bezbedniji i bezbolniji način svoj posao da obavljaju. Hvala.