Dame i gospodo, što se tiče SRS, nećemo glasati za ovaj zakon jer imamo više primedbi, ali prvu razliku u odnosu na mišljenje, a mnogi su ga iznosili sa ove govornice, hoću da iznesem sada, a to je da ova vrsta bračnih i porodičnih odnosa nije bila slučajno delimično deregulisana. Takva je priroda tih odnosa, da je to namerno ostavljeno; i u našoj zemlji i u mnogim drugim zemljama u svetu uvek je bio dovoljan broj pravnika, eksperata, stručnih ljudi koji su mogli do u detalje da regulišu porodične odnose, da ih normiraju, ali je to namerno ostavljeno dobrim delom bez pravne regulacije, zato što se ostavlja nečemu što spada u prirodne odnose, nečemu u šta ne treba do kraja da se mešamo i u šta ne treba da se dira.
Zašto sam ovo rekao? Naime, u pojedinim delovima zakona, koji je inače vrlo sličan, nije ovo nikakav revolucionaran zakon, ovo su norme u 95% slučajeva iste kao što smo imali i u dosadašnjem pozitivnom porodično-pravnom zakonodavstvu, dakle, ništa posebno nema, osim nekoliko novina na koje bi trebalo ukazati i koje bi trebalo komentarisati i obrazložiti. Dakle, ništa to nije kao – evo, sada, skočili smo, pa idemo u Evropsku uniju ili ne znam šta, pa sada više brak neće da bude brak i porodica neće da bude porodica.
Ali, postoji nešto sa čim se preteruje, posebno kod prava deteta, osim preuzimanja konvencija, koje su preuzimane i ranije, koje je ratifikovao savezni parlament svojevremeno, i onoga što smo mi ugrađivali bez ičije prisile, bez ičijih zahteva, bez ičijih molbi u naše zakonodavstvo još od 80-tih godina, dakle nema veze sa poslednjim periodom.
Naime, kao da neko insistira da dete mora samo da odlučuje kada će da ide u srednju školu. Niko ne sme da mu se meša. A ko se to pa meša deci, pa sad decu hvata za uši i kaže – ti ćeš da ideš u trgovačku, umesto u pravno-birotehničku. Zna se kako se odnosi uređuju u porodici. Niko se nikome do sada nije u nešto slično mešao, nego mi se čini da isticanje takve vrste prava kao da huška nekoga na urušavanje porodice.
Kao da mu govori – aha, nisi znao da to imaš, e sad to gledaj, pa nemoj ni da slušaš, nemoj ni da razgovaraš sa roditeljem ili roditeljima, nego ti sam teraj šta ti padne na pamet i kako ti padne na pamet.
To je ono što ne razumem. Mislim da nije bilo nikakve potrebe da se u takve detalje ulazi u ovom zakonu. Potpuno je nepotrebno i nevažno, čak bih rekao i da urušava ono što svi mislimo da jesu neke tradicionalne vrednosti.
Odmah da vam kažem – imam dvoje dece i nikada mi nije palo na pamet, kao ni svima vama, siguran sam, i svim normalnim ljudima u ovoj zemlji, da bilo kada ili na bilo šta primoravam dete ili da ga, ne daj bože, tučem, maltretiram ili bilo šta slično. Ali, moram odmah da vam kažem da imam problem što su mi deca razmažena. Svako od nas zna kako će to i na koji način da rešava.
I, sada ćete vi meni da odlučujete da li ću ja da mu kažem – aha sine, bolje ti je da ideš u tu školu, a on će meni da kaže – aha, po Lalovićevom zakonu ti meni ne smeš to da kažeš. Sada ću ja da tražim privremenu meru. Sada ću da idem da se žalim i da tražim da se donese rešenje protiv tebe, ko si ti da se meni mešaš gde da idem u srednju školu.
Neki se sada smeju, ali ovo je istina. Ovo je baš tako, ljudi, po zakonu. Jeste, baš tako. Čak i u ... preći ću i na nasilje ... A prezirem, zaista, ne da prezirem nego mislim da nisu ljudi u pravom smislu oni koji sprovode nasilje u porodici. Ne znam kakvim bih ih imenom nazvao. Ne znam kakav bih zakon protiv njih sprovodio.
Ali, videćete da i u tome ima potpuno nelogičnih stvari u normama koje ste doneli. Za osam dana privremena mera, rešenje, presuda prvostepenog suda, za osam dana izlazi iz kuće. Mogućnost zloupotrebe kakva hoćete, a da se nešto slično nije ni dogodilo. Neću da ulazim u tehničke stvari koje bi čak bile ružne i za građane Srbije, da to slušaju.
I, to ne zadržava izvršenje. U roku od 15 dana mora da dođe drugostepena presuda, zato što žalba ne zadržava izvršenje. Čemu tolika žurba ako je već to oročeno, što jeste u redu. Evo, oročeno je. Dobro. Ne, nego hajde brže-bolje i da ga uklanjamo iz kuće.
Naravno da se slažem sa tim da će to da doprinese delimično smanjenju nasilja, i ako će u bilo kom promilu tome da doprinese odlično je. Veoma sam srećan i zadovoljan zbog toga. Ali, ima jedna stvar zbog koje nisam zadovoljan. To će da doprinese ogromnom rastu broja zloupotreba i u pravosuđu, i u upravi, ali i u samim odnosima između muškaraca i žena, odnosima prema deci itd.
U najrazvijenijim zemljama sveta imali smo dramatične primere kako su se muškarci štitili od toga. Ne bih voleo da se to događa u Srbiji.
Moram da vam kažem da je, svi to znate, da ne govorim gluposti, nemojte da se pravimo blesavi kao da to ne primećujemo, došlo do urušavanja morala u svim sferama društvenog života i svima je stalo samo do para na svaki način, do nepokretnosti, do imovine, da je se dočepaju po bilo koju cenu.
Mogućnost zloupotreba i prevara u ovim okvirima je gotovo neograničena. Mogućnost ovih sudskih postupaka o kojima se govori, i zbog seksualnog prisiljavanja i zbog nasilja u porodici i zbog svega drugog, jeste ogromna.
Ako je to već tako, onda je bar trebalo ostaviti da se dođe do drugostepene presude, da se sve sagleda u postupku, da se okonča ceo postupak, da onda može da se kaže da li je utvrđena puna istina ili ne, pri čemu bi žalba trebalo da zadrži izvršenje, ako su već tako kratki rokovi napravljeni, osim, razume se, u ekstremnim slučajevima, gde je potpuno jasno o čemu je reč.
Mislim da je ovo samo još jedan zakon... Ne sumnjam u namere predlagača, ne sumnjam da su želeli da zaštite pre svega žene u porodici, koje jesu nažalost često predmet napada svojih supružnika, koje ne mogu da se zaštite na drugačiji način. Ovo će možda nekome da bude neka vrsta mere generalne prevencije da tako nešto ne učini. Mada kažem, to ionako rade neljudi, i muškarci koji se time hvale nisu uopšte muškarci, nisu ni ljudi, nisu ništa i sumnjam da će takva vrsta zakonske prevencije na njih uticati da svoju odluku promene, ali će zato motivisati, videćete to...
Ako mogu da vas zamolim za samo malo pažnje, vrlo kratko ću, pa ću završiti. Znači, motivisaće mnoge žene da se bave pokušajem zloupotrebe i dobijanjem onih prava koja im pripadaju po ovom zakonu, u slučaju čak i tobožnjeg nasilja i tobožnjeg seksualnog prisiljavanja i mnogo čega drugog, da ne govorim o vezivanju sa detetom i o preuzimanju kompletne imovine itd.
To što se kaže da nije ograničeno pravo svojine, već je dat rok udaljenja, isterivanja ili ako hoćete narodski – izbacivanja iz nepokretnosti na godinu dana, a da se ne ruši pravo svojine, znate, rušite pravo svojine u njenom elementarnom delu. Nema ni prava raspolaganja, ni prava uživanja, prava korišćenja. Šta je to nego narušavanje prava svojine, suštinsko?
Mislim da ne treba na ovaj način, kao o revolucionarnim merama pre svega da govorimo, već treba da uradimo sve što je u našoj moći da zaštitimo i žene i decu, svako dete u ovoj zemlji, svaku ženu u ovoj zemlji.
Moram da vam ispričam jednu stvar koja se dogodila juče, da vidite koliko naše društvo brine o zaštiti naše dece.
Juče je u Vukovaru jedan dečak koji ide u školu nosio šal fudbalskog kluba Crvena zvezda. Ime mu je Srđan Oršić. Naišla su dvojica tridesetogodišnjaka, Hrvata, izubijali su ga na mrtvo ime i prezime. Dečak je zaustavio automobil, automobil je stao i povezao ga. Stao je čovek i povezao ga. Međutim, vozač automobila je bio Hrvat. Ugledao je šal fudbalskog kluba Crvena zvezda, shvatio je da je dečak Srbin i izbacio ga iz automobila izubijanog i sasvim krvavog.
Ta vest je bila na svim agencijama, samo je jedna mala televizija u Srbiji to objavila u jednoj rečenici. Nijedne novine to nisu danas objavile, ili su jedne novine objavile mislim, da se ne zamerim nekome. Ko je to rekao? U kakvom društvu živimo? Kako nikome ne pada na pamet da zaštiti nekoga ko je kriv samo zato što je srpskog roda? Ne, nego o tome ne sme da se priča, zato što je politika ove zemlje da će uskoro predsednik države da nam nosi Dinamov i Hajdukov šal da bi dokazao da nije Srbin, i svi ostali državni funkcioneri.
Pričamo o brizi o deci. Izubijaju nam čeljade... Osudili su čoveka u Zadru (nije Kojčić tu, ima mu ime), u presudi piše – zato što je navijač Crvene zvezde. Tamo su svi Srbi navijali za Zvezdu zato što nisu ranije smeli da govore da su Srbi, pa da bi se razlikovali od ovih. Znači, osuđen je samo zato što je Srbin. Da li je brinuo neko o tome? Nije.
Naša briga će da se odnosi na to da mi dokažemo: aha, baš lepo da dete kaže - e ja neću tebe da slušam, idem u onu srednju školu, nemoj da si me terao u ovu srednju školu, sad ću da te prijavim. Da ga udalje, da udalje oca od sina ili ćerke, ili na bilo koji drugi način. To nam je mnogo važno. Ne znam kako bismo bez toga. Do sada se izgleda u školu nije išlo, pa nisu znali roditelji kako da o tome razgovaraju sa decom. Sada je stigla revolucija, pa će sada da odrede kako, šta i na koji način. Da rešavaju sve probleme u ovoj zemlji.
Neće to da rešava sve probleme. To jeste jedna vrsta licemerja celog našeg društva. Ne kritikujem ovim Vladu samo, kritikujem sve nas, kritikujem društvo u kojem živimo. Niko nije otišao da pita tog dečaka kako se to desilo i da li treba da se pomogne njemu i njegovoj porodici. Ne daj Bože da se to dogodilo nekom drugom detetu koje nije srpske nacionalnosti, pa mislim da bi UN o tome raspravljale.
Ovako, to što srpsku decu tuku samo zato što imaju Zvezdin šal ili Partizanov, svejedno, i neće niko u celom društvu "a" da kaže, zato što tog Srđana Oršića nema ko da zaštiti. Nema ko da kaže reč. Skupe se ustaše očas posla, isprebijaju koga stignu, milina jedna, nikom ništa. Zato mi treba da težimo uklanjanju policije i vojske prema Hrvatskoj, da ne bi slučajno nekada nekome palo na pamet da zaštiti nekog Srbina negde.
Zato će u Srbiji da nam deca kažu - ti ćeš da mi kažeš u koju ću ja školu da idem; sad ću ja lepo da te prijavim, da te sklone od mene što dalje. A onda i žena neka kaže kako je neko ošamario. Nema mnogo dokaza, ali će to da ponovi jedno pet puta, pošto se ponavlja pet puta, onda ga izbacite iz nepokretnosti i gotovo.
Krivičnim zakonom se takva najteža krivična dela na najgori mogući način kažnjavaju. Ono na čemu bih insistirao jeste da se u krivičnopravnom zakonodavstvu najtežim kaznama kažnjavaju počinioci nasilja u porodici. Dakle, najtežim mogućim krivičnim sankcijama. Ali, nemojte da idete na preteranu pravnu normativizaciju, na pravnu regulaciju onoga što je regulisano tradicionalnim odnosima. To je ono što, čini mi se, niko u Srbiji ne može da prihvati i razume.
Hoću još samo o usvojiteljima da vam kažem nekoliko reči, pošto se i tu kaže kako je došlo do revolucionarnih promena, kako će čudesni rezultati da se postignu. Moram da kažem da imamo jedan veliki problem. Naime, mi imamo tri puta više prijavljenih potencijalnih usvojitelja, nego dece pod starateljstvom u različitim domovima, mestima u kojima sigurno država čini sve da im bude što je moguće bolje, ali to im ne može zameniti topli porodični dom, nema sumnje.
Šta se dešava? Ministarstvo ima ulogu drugostepenog organa. To je organ uprave, drugostepeni organ, a prvostepeni organ su centri za socijalni rad, preko kojih to ide. I, šta se dešava? Dete prijavljeno u Milanovcu ima desetoro potencijalnih usvojitelja, a ovaj kaže – meni se ne sviđa nijedno, i dete ostaje tu godinama, zato što je onaj u centru za socijalni rad rešio – baš me briga, neka tako bude i neka tako ostane; zato što su neažurni, zato što nisu dovoljno marljivi.
Najbolje rešenje bi bilo kada bi to organ uprave u prvostepenom postupku mogao, ali znam da je to teško i gotovo nemoguće. S druge strane, naravno, tu postoji neophodnost brige o tome da ne odu u porodicu u kojoj bi to moglo da se zloupotrebi i u kojoj dete ne bi imalo adekvatnu zaštitu, negu, vaspitanje, odgoj itd.
Sada se uvodi mogućnost za strance da postanu usvojitelji. Mi ranije tu mogućnost u našem zakonu nismo imali. Ovde je dvostruka zaštita: tačka 1. predviđa da ako godinu dana ne može da se pronađe domaći usvojitelj, a druga vrsta zaštite je saglasnost koju daje nadležno ministarstvo državne uprave.
Dakle, imamo stotine slučajeva dece koja nijednog trenutka nisu mogla da odu u neku porodicu, zato što centar za socijalni rad prosto nije reagovao i prođe više od tih godinu dana. Prvi uslov je automatski ispunjen. Drugi uslov, preostaje samo saglasnost republičkog organa državne uprave i ništa više.
Mislimo da to nije dobro rešenje. Postoje sigurno ljudi koji ispunjavaju sve uslove, ljudi koji ne mogu da imaju svoju decu iz različitih razloga, a hoće da imaju decu, zato što nije roditelj onaj ko je napravio dete ili rodio, nego onaj ko ga vaspitava, odgaja i ko u to dete ulaže. Njih ima mnogo više nego što imamo dece koja traže takvu vrstu zaštite. Mislim da nam zato nije bilo potrebno ostavljanje ovakve mogućnosti da stranci postanu usvojitelji, jer videćete, u praksi će to stvoriti nove vrste zloupotreba.
Znamo mi zašto vam to kažemo, jer je bilo nekoliko slučajeva žestokih pritisaka, još pre pet ili šest godina, za neke bogate ljude u ovoj zemlji da postanu usvojitelji, a nisu neke od ključnih uslova ispunjavali, ali i za neke strance koji su hteli po svaku cenu da se dočepaju neke naše dece. Danas se pokazuje da im u svakom slučaju ne bi bili dobri roditelji. Srećom pa je taj zakon u tom trenutku to na takav način sprečavao.
U svakom slučaju, molio bih posebno pravnike da ne hvale preveliku normativizaciju porodičnih odnosa, zato što ono što je neophodno uvek mora da bude regulisano, a bilo je i do sada, a kada god ulazite u najsitnije detalje, tu se pravi velika greška. Pravi se velika greška iz prostog razloga što onda, rekao bih, sve postaje na neki način biznis i ono što ne bi smelo da bude. Imovinsko-pravni odnosi su, nažalost, danas neuporedivo značajniji nego pre 10, 20, 30 i 50 godina, a to vi znate i vi, ministre, znam i ja, a najmanje je značajno kako će i šta sa decom da bude.
Čini mi se da samo to podstičemo, jer, da vam pravo kažem, ne znam kako ćete da me gonite, ali mislim da temeljno sa svojim detetom razgovaram i da se mešam u to u koju će srednju školu da ide. Može da me prijavi i možda zbog toga nagrabusim, ili neke privremene mere ili ne znam kakvo rešenje sud donese, ali mislim da je to već preterivanje i ulaženje u nešto u šta niko ne bi smeo da dira i u šta niko ne bi trebalo da se meša. Hvala najlepše.