Hvala vam, gospodine Kekiću. Potpuno ću mirno govoriti, gospodine predsedniče, iako vi to niste zaslužili svojim ponašanjem, zato što ste dopustili onome da govori ovde svašta, da na najgori mogući način kleveta, najružnije izraze koristi. To gotovo nijednom rečju niste pokušali da prekinete.
Čak se slažem da i ono danas što je bilo između mene i nekih drugih poslanika nije trebalo da komentarišete, dovoljni smo nas dvojica jedan drugome da kažemo šta mislimo. Ali, svejedno, mislim da to što ste, na kraju krajeva, meni oteli 30.000 dinara, a ovome, tj. onome što je govorilo ovde niste uzeli ništa, čini mi se, opet najbolje i najviše govori o vama.
Ali, hoću da se osvrnem na nekoliko stvari koje jesu vrlo ozbiljna priča i vrlo ozbiljne uvrede. Naime, neko je ovde pominjao smrt Ivana Stambolića i neke druge smrti. Pitam da li to neko od vas optužuje nekoga od nas? Ako ćete tako, odmah ću da kažem da je ta lopuža i ubila bilo koga. Kako on optužuje, to nije ni najmanji problem. Da vam kažem, onaj ko laže, taj i krade, a ko krade, a mnogo kradu iz te poslaničke grupe, nije im daleko ni da ubijaju, a niko od nas sa tim nema apsolutno nikakve veze.
Što se tiče poslanika SRS, mi imamo jednog predsednika, uvek smo ga imali, od osnivanja stranke, od 1990. godine, od Srpskog slobodarskog pokreta, do danas. Njegovo ime je Vojislav Šešelj, nije Slobodan Milošević.
(Dobacivanje iz sale.)
Neće, nesrećniče, nego izađi za govornicu i kaži, nemoj ko miš da dobacuješ stalno odande.
Znači, predsednik SRS je bio Vojislav Šešelj, uveravam vas i nekako mi se čini da će i na sledećem kongresu da bude izabran za predsednika SRS, a mi ovo činimo, bez obzira na naša ideološka neslaganja, bez obzira na sve razlike koje imamo sa predstavnicima i SPS i Slobodana Miloševića, zato što mislimo da svaki čovek mora da bude zaštićen, njegova porodica, i istovremeno da moramo da pokušamo, jer je to u interesu naše države i našeg naroda, da pomognemo tu odbranu. Nije pitanje odbrane Slobodana Miloševića danas pitanje njega lično ili bilo koga drugog u Srbiji lično, već je to pitanje od interesa i značaja za celu Srbiju.
(Predsednik: Vreme.)
Zato su poslanici SRS prihvatili da u ovom poslu učestvuju i zato smo želeli sa vama civilizovano i normalno da razgovaramo, ali su izgleda lopuže pripremile neki drugi plan, napravile ga, skovale ga, hteli su da nas provociraju. Ta lopuža je nešto pretila i odavde pozivala. Izašao sam napolje, umirio sam ga, nije se ništa dogodilo, ne brinite.
(Predsednik: Obaveštavam vas da je tri minuta i 26 sekundi, molim vas da završite repliku.)
Završiću, gospodine predsedniče. Nije mi namera i neću vas više, da ne brinete, ometati, pošto vas nije ometalo ni ono što je onakve stvari izgovaralo. Prekinuću i ja. Hoću samo još jednu rečenicu da kažem: način na koji vređate ljude koji nisu u stanju da vam se suprotstave ili koji se nalaze iza rešetaka najbolje govori o nemoralu onoga koji je te reči i te rečenice izgovarao. Jadni su oni koji se raduju tuđoj ličnoj nesreći, jadni su oni ljudi koji cvetaju i koji se raduju tome što neko sedi iza rešetaka, a da mu nikakvu krivicu ne znaju, sem da su im politički protivnici.
Obećavam vam, hvala vam još jedanput što ste mi oteli tih 30-32.000 dinara, hvala na tome, gospodine predsedniče, nadam se da to ubuduće nećete činiti. Možete da obratite pažnju na ove vaše lopuže, imaju mnogo više para, pa njima da uzmete, ali svejedno to nas neće sprečiti da vas na bilo kojim sledećim izborima pobedimo i da vam pokažemo zašto Srbija toliko vapi za promenama, zašto ljudi hoće drugačiju Srbiju. (Aplauz.)