Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, poštovane kolege poslanici, amandman kolege Radiše Ilića kojim predlaže da se briše član 10. Predloga zakona o izmenama Zakona o osiguranju ne treba prihvatiti.
Članom 10. Vlada kao predlagač želi da precizira koja to lica mogu dobiti ovlašćenje za posredovanje u osiguranju. Naime, predlaže da umesto reči "lica", kako stoji u osnovnom tekstu zakona, treba da stoji "zaposleni u licu koje je ovlašćeno za posredovanje u osiguranju".
Na ovaj način Vlada želi da preciznije uredi ugovorne odnose u oblasti prodaje osiguranja. Ovim putem sprečiće se organizovanje raznih modela multilevel osiguranja koji ugrožavaju jedan normalan i po građane siguran sistem osiguranja. Dakle, tu stoji ono da je sistem osiguranja ustanovljen zbog građana koji se osiguravaju, a ne onih koji sprovode osiguranje.
Takođe, članom 10. Vlada predlaže brisanje ranijeg rešenja da strana pravna lica poslove posredovanja u osiguranju mogu obavljati na principu reciprociteta.
Jedan od uslova za ulazak naše zemlje u Svetsku trgovinsku organizaciju, što je od velikog značaja za sve naše građane, jeste ukidanje ograničenja u vidu reciprociteta.
Da vas podsetim da je Vlada donela Akcioni plan kako bi rešenja o pozitivnim propisima bila usklađena sa ovim rešenjima. Hvala lepo.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, takođe se javljam po članu 103. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije i želim da dobijem pravo da govorim o amandmanu broj 8 na član 10. Predloga izmena Zakona o osiguranju, koji je podneo kolega Radiša Ilić.
Dakle, amandmanom je predviđeno da se član 10. briše. Da bi stvari bile jasnije, želeo da pročitam član 82. osnovnog Zakona o osiguranju, koji glasi: "Poslove posredovanja u osiguranju u društvu za posredovanje u osiguranju mogu obavljati samo lica koja imaju ovlašćenje Narodne banke Srbije. Narodna banka izdaje ovlašćenje za obavljanje poslova posredovanja u osiguranju licu koje ispunjava sledeće uslove...'' A u stavu 4, da ne bih sve čitao, se kaže: ''Strano fizičko lice koje, po pravu države čiji je državljanin, ispunjava uslove za obavljanje poslova posredovanja u osiguranju, može obavljati te poslove, pod uslovima uzajamnosti.''
Članom 10. izmena ovog zakona Vlada Srbije je predložila da se u članu 82. stav 1. reči "lica koja" zamenjuju se rečima "zaposleni u tom licu koji". U stavu 4. zapeta i reči "pod uslovima uzajamnosti" brišu se.
Dakle, ovde je sasvim jasno da je ovaj amandman neprihvatljiv iz razloga što je Vlada Srbije želela da precizira član 82. stav 1, tako što umesto "lica koja imaju ovlašćenje" u stvari treba da stoji "zaposleni koji imaju ovlašćenja", a to iz razloga da bi se na precizniji način odredilo na koji način se mogu ugovoriti usluge prodaje osiguranja i sprečiti multilevel osiguranja, jer je poznato da se na taj način zloupotrebljava institucija osiguranja.
Takođe, kada je reč o ovoj drugoj izmeni, gde se predlaže da se briše "pod uslovima uzajamnosti", mi smatramo da je neophodno da se ova odredba izbriše, jer da bi Srbija pristupila Svetskoj trgovinskoj organizaciji potrebno je da bude usaglašeno domaće zakonodavstvo, a jedan od uslova jeste da ne postoji princip uzajamnosti u ugovaranju osiguravajućih usluga.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici, poštovani ministre, predlažem da Narodna skupština ne prihvati amandman narodnog poslanika Radovana Radovanovića na član 3. Predloga zakona o državnoj upravi, jer je besmislen.
Pre svega želim da kažem da je Ustavom Republike Srbije, članom 186, dato pravo Vladi da može pred Ustavnim sudom pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluke autonomne pokrajine pre nego što odluka stupi na snagu.
Članom 3. Predloga zakona predlaže se da se naslov iznad člana 71. i član 71. menjaju tako što će glasiti - Staranje o zakonitosti odluka koje donose autonomne pokrajine u svom delokrugu.
Član 71. u stavu 1. govori o tome da ministarstva prate ustavnost i zakonitost odluka koje donose autonomne pokrajine u svom delokrugu, a u stavu 2. kaže da je organ autonomne pokrajine dužan da odluku koju donese dostavi u roku od 24 sata nadležnom ministarstvu, koje je dužno da u roku od 48 sati predloži Vladi da pokrene postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti odluke ako smatra da ona nije u skladu sa Ustavom ili zakonom. Naravno, stav 3. kaže: "Ako Vlada u roku od 72 sata pokrene pred Ustavnim sudom postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti odluke, Ustavni sud može do donošenja svoje odluke da odloži stupanje na snagu osporene odluke."
Besmislenost je u tome što se ovde predlaže brisanje jednog naslova, a da se pri tom ne predloži izmena tog naslova. U tehničkoj primeni bilo kog zakona i bilo kog pravnog akta uvek se koristi ta pravna tehnika da se naslov navede, iz razloga da se u praksi bolje primenjuje.
Što se tiče stava 2, koji kaže da je organ autonomne pokrajine dužan da odluku dostavi nadležnom ministarstvu u roku od 24 sata, stvar je u tome da bi ministarstvo uopšte moglo da prati rad organa autonomne pokrajine i donošenje tih akata, ministarstvo bi moralo da taj akt i dobije.
Dakle, ovde je sasvim jasan osnovni motiv predlagača da se odredba Ustava Republike Srbije, koja se tiče prava Vlade da prati zakonitost i ustavnost akata koje donosi autonomna pokrajina, u stvari spreči na indirektan način tako što iz tehničkih razloga neće biti u mogućnosti da primenjuje odredbe Ustavnog zakona.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije odmah da kažem da ćemo podržati Predlog izmena Zakona o PIO, kao i set zakona iz ove oblasti koji su danas na dnevnom redu, a kojima će se rešiti nagomilani problemi u oblasti PIO.
Razlozi za podršku su pre svega što smatramo da se radi o interesu svih građana Srbije, a prirodno da kao poslanička grupa koja je u vladajućoj koaliciji podržavamo predloge koje je sačinila Vlada.
Osim pomenutog zakona o PIO, to su: zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima, kojim se uvodi treći stub osiguranja, zakon o uplati doprinosa za PIO za pojedine kategorije zaposlenih, zakon o javnom dugu RS po osnovu preuzimanja obaveza republičkih fondova PIO zaposlenih i zemljoradnika, a po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih nadoknada.
Kada je reč o izmenama Zakona o PIO, osnovni razlog za podršku je što se potpuno mora završiti reforma penzijsko-invalidskog osiguranja. Ovo nije završetak, ali jeste dopuna reforme koja je započeta, dopuna sistema koji je započet još 2003. godine, ali reforma sistema koja je utemeljena u vreme postojanja društvene svojine, kada su svi fondovi bili društveni i kada su fond i budžet bili jedno te isto.
U obrazloženju predloga stoji da je reforma započeta 2003. godine, sa čime se slažem, i tadašnja Vlada je pribegla velikim restrikcijama u pravima, ali smatram da je i Vlada Srbije iz 1996. godine bila suočena sa brojnim problemima u ovoj oblasti, pa se još tada krenulo sa restrikcijom u pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja.
Penzijski sistem ustanovljen u vreme postojanja društvene svojine kao dominantnog oblika svojine doveo je do sledećeg stanja: prvo, deficit u fondu je veoma visok, a udeo izdvajanja za penzije u društvenom proizvodu danas iznosi blizu 14%. Poređenja radi, u zemljama u tranziciji ovaj udeo se kreće najviše do 10%.
Drugo, u 2004. godini u Srbiji je odnos broja penzionera prema broju radnika 1:1,27, odnosno 1.243.000 penzionera prema 1.580.000 zaposlenih, dakle skoro jedan penzioner na jednog zaposlenog.
Ovih dana u javnosti se najviše primedbi iznosi od strane jednog dela zaposlenih, od strane pojedinih udruženja penzionera i od strane opozicije, i to najčešće na član 4. i član 22. izmena zakona. Vrede komentara, jer se duže vreme provlače dve teze: da se pooštravaju uslovi za odlazak u starosnu penziju podizanjem starosne granice na 65 godina, 60 za žene, što je samo delimično tačno, i da se smanjuje visina penzije, što nije tačno.
Naime, članom 4. izmena ne menjaju se stavovi ranijeg člana 19. koji se odnose na uslove za odlazak u starosnu penziju. Osiguranici će i dalje odlaziti kada navrše 35 godina staža (žene), odnosno 40 godina (muškarci) i navrše 53 godine života, odnosno u slučaju lica sa uvećanim stažom osiguranja 12 za 18 meseci, 50 godina života. Takođe se zadržava mogućnost sticanja prava na starosnu penziju uz kumulativno ispunjenje dva uslova: godine starosti 65, odnosno 60 i penzijskog staža, najmanje 15 godina.
Dakle, iz ovoga se vidi da kategorija osiguranika koja ispuni uslov od 35, odnosno 40 godina penzijskog staža nije pogođena ovim izmenama.
Starosna granica pomera se, i to: u prelaznom periodu od tri godine, za osiguranike koji su radili više od 20 godina i imaju 63 godine života, odnosno 58 za žene. Mogućnost da u navedenom slučaju i pod navedenim uslovima odu u penziju ukida se za nešto više od tri godine, tačnije od 1. januara 2009. godine.
Prelazno rešenje predviđeno je na dva načina: jedan se tiče kategorije osiguranika koja je ostala bez posla zbog prestanka poslodavca; drugi, godišnjim pomeranjem starosne granice za po 6 meseci.
Članom 22. Predloga zakona predviđen je prelazak sa sadašnjeg načina usklađivanja penzija, sa mešovitog sistema koji je do sada postojao, dakle 50% praćenjem rasta zarada i 50% praćenjem rasta troškova života, na usklađivanje sa rastom troškova života. Ovaj način usklađivanja postepeno bi se uvodio od 1. aprila 2006. godine i to pomeranjem odnosa 50% - 50%, za po 12,5% u korist usklađivanja sa troškovima života, a završio bi se 1. aprila 2009. godine, kada bi se prešlo u potpunosti na usklađivanje sa rastom troškova života.
Svi oni koji iznose primedbu da će stupanjem na snagu ovog zakona rast penzija biti manji od rasta zarada priznaju da će plate u narednom periodu rasti, što je izvesna pretpostavka. Međutim, novi način usklađivanja penzija sprečava da visina penzija realno pada, jer svaka inflacija istovremeno izaziva nominalni porast troškova života i zato Predlog zakona predviđa mehanizam usklađivanja sa troškovima života kojim se obezbeđuje zaštita realne vrednosti penzija.
Sa druge strane, ako plate budu rasle u narednom periodu, čemu se svi nadamo, budući penzioneri, odnosno sada osiguranici bi imali veću osnovicu za obračun penzije, pa i tu nema opasnosti da će penzije u narednom periodu biti realno manje.
Jedna kategorija osiguranika, odnosno korisnika prava Fonda samostalnih delatnosti iznela je tvrdnju da bi spajanje Fonda samostalnih delatnosti sa Fondom zaposlenih predstavljalo svojevrsni vid nacionalizacije privatnih sredstava. Ova tvrdnja nije tačna iz više razloga. Navešću najvažnije.
Predlogom zakona ne menjaju se, tačnije rečeno ne razlikuju, uslovi pod kojima se ostvaruju i koriste prava, već se spajanjem fondova vrši racionalizacija javne potrošnje. Promena se sastoji u tome što će ubuduće svi osiguranici obaveznog državnog penzijskog i invalidskog osiguranja biti osiguranici jednog fonda i korisnici prava jednog istog fonda. Racionalizacija se sastoji u tome što bi ubuduće stručne poslove, poslove usluga za osiguranike i korisnike prava, poslove upravljanja fondom obavljala jedinstvena služba, odnosno uprava, umesto sadašnje dve koje postoje u Fondu zaposlenih i Fondu samostalnih delatnosti.
I, na kraju, da naglasim i druga tri važna zakona koja su danas na dnevnom redu, a to su Predlog zakona o uplati doprinosa i dva predloga zakona o javnom dugu, koji se donose u interesu zaposlenih, odnosno penzionera. Država ovim zakonima preuzima obaveze poslodavaca prema jednoj kategoriji zaposlenih kojima od 1. januara 1991. godine, zbog teške ekonomske krize u kojoj se zemlja nalazila, ni do dan-danas poslodavci nisu uplatili doprinos, a zbog čega ta kategorija osiguranika ili ostvaruje manji obim prava ili još uvek nije stekla uslove za penziju. Izmirivanjem obaveze od strane države prema Fondu biće uklonjena jedna velika prepreka za ostvarivanje prava ove kategorije zaposlenih.
Predlozima zakona o javnom dugu Vlada Srbije se obavezuje da zakasnele isplate zemljoradničkih penzija, a radi se o 20,5 penzija u novčanom iznosu od 20 milijardi, isplati u obveznicama u jednakim godišnjim ratama do 20. februara 2010. godine, odnosno 1,5 penziju korisnika fonda zaposlenih, u iznosu od 23,5 milijardi u obveznicama u jednakim godišnjim ratama do 20. januara 2008. godine.
Na ovaj način, preuzimanjem obaveza od strane države prema korisnicima prava iz fonda zemljoradnika i fonda zaposlenih, Vlada Srbije će omogućiti da se stvore uslovi da fondovi, odnosno jedinstveni fond koji bude zaživeo ubuduće redovno vrši isplatu penzija i novčanih naknada.
Sve u svemu, set zakona iz oblasti penzijskog sistema koji danas imamo na dnevnom redu omogućiće bolji položaj penzionerima u narednom periodu, ali i poslodavcima i investitorima u Srbiji, što je zajednički interes svih nas i sve tvrdnje u javnosti kojima se ističe štetnost usvajanja ovih zakona su neosnovane.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani ministre, poslanici DSS podržavaju vladin Predlog zakona o radu iz više razloga. Formalno gledano Predlog zakona je kompatibilniji u odnosu na važeći sa međunarodnim radnim pravom. Uvažen je veći broj zahteva Međunarodne organizacije rada, kao i direktive Evropske unije o principima ravnopravnog tretmana u odnosu na pol, rasu ili etničko poreklo, izbor zanimanja, radno vreme, zaštitu prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca, kolektivno otpuštanje i u slučaju bankrotstva poslodavca.
Drugo, većina primedbi DSS iznesenih prilikom usvajanja zakona koji je sada na snazi ugrađen je u Predlog zakona koji sada razmatramo. Treće, predstavnici sindikata su na prezentaciji zakona na sastanku Odbora za rad i socijalna pitanja dali pozitivnu ocenu o Predlogu zakona, a predstavnici poslodavaca nemaju krupnih primedbi na zakon.
Predlog zakona sadrži veće ili manje izmene u svim poglavljima, a uvodi tri nova poglavlja, potraživanja zaposlenih u slučaju stečaja, prava zaposlenog u slučaju promene poslodavca i ovlašćenje za donošenje podzakonskih akata. U pogledu osnovnih odredbi značajne su dopune koje se odnose na zabrane diskriminacije, a samim tim što je teren dokazivanja pao na poslodavca, olakšaće se suzbijanja indirektne diskriminacije u sferi radno-pravnih odnosa. U pogledu zasnivanja radnog odnosa data su određena poboljšanja sa kućnim osobljem, a najniži iznos zarade koji se isplaćuje u novcu je sada 40%.
Novo rešenje je i to što poslodavac snosi troškove obrazovanja, osposobljavanja i usavršavanja za rad zaposlenog u slučaju da se obavljaju za potrebe poslodavca. U poglavlju - Radno vreme, predviđa se prekovremeni noćni rad kao poseban uslov rada. Novina je i to što se u poglavlju - Odmora i odsustva, uvodi odmor u toku rada u trajanju 45 minuta za zaposlene koji rade duže od 10 časova dnevno.
Predlog zakona posebno uređuje potraživanja zaposlenih definišući pojam neisplaćenih potraživanja, određujući referentni period pre pokretanja stečajnog postupka. Potom se detaljno reguliše način osnivanja i rada fonda solidarnosti, nešto što do sada nije postojalo, kao i postupak za ostvarivanje i isplatu tih potraživanja i kod poslodavca i kod fonda solidarnosti.
U poglavlju - prestanak radnog odnosa, Predlog zakona sadrži dopune u pogledu uslova pod kojima poslodavac može zaposlenom da ponudi zaključivanje ugovora o radu, pod izmenjenim uslovima, tzv. aneks ugovora. Podrobno se navode uslovi za premeštaj zaposlenog na drugo mesto rada, pre svega se navodi priroda delatnosti, udaljenost, organizovani prevoz, kao i za privremeno upućivanje kod drugog poslodavca.
Ovde treba spomenuti i preciziranja u pogledu tereta dokazivanja razloga osnovanosti otkaza ugovora o radu od strane poslodavca.
Novina je i to što u slučaju rešavanja viška zaposlenih poslodavac ima obavezu da dostavi predlog programa reprezentativnom sindikatu i nadležnoj službi za zapošljavanje na mišljenje. Jedna od najznačajnijih koncepcijskih novina i poboljšanja Predloga zakona daje se u poglavlju posvećenom pravima zaposlenih u slučaju promene poslodavca.
Prenos preduzeća nije osnov za otkaz ugovora o radu i poslodavac sledbenik preuzima prava i obaveze stečene iz prenesenog ugovora o radu, a koji je zaključio prethodni poslodavac. Poslodavac sledbenik ima obavezu i da primenjuje kolektivni ugovor do isteka roka njegovog važenja, a najduže godinu dana. Predlog zakona na celovitiji način uređuje osnivanje sindikata zaposlenih, uslove za rad sindikata kod poslodavca, uslove za sticanje reprezentativnosti sindikata i udruženja poslodavaca.
No i pored dobrih strana ovog predloga zakona, postoje određeni nedostaci koji su, po mom mišljenju, mogli biti uklonjeni da bi se predlog učinio kompletnim. Predlog zakona zadržava rešenja da zaposlenom prestaje radni odnos po sili zakona usled stečaja i likvidacije, mada je to moglo na drugačiji način da se uradi.
Takođe, Predlog zakona zadržava rešenja u pogledu mirovanja radnog odnosa. Poseban je problem mirovanja radnog odnosa zaposlenog pri izboru, odnosno imenovanju na funkciju u državnom organu, sindikatu ili drugoj javnoj funkciji. Zakon je mogao jasnije da odredi funkciju u državnom organu ili drugu javnu funkciju koja opravdava mirovanje radnog odnosa.
Jedan od problema danas, u vreme privatizacije preduzeća gde zaposleni postaju manjinski akcionari, jeste i specifičan odnos između vlasnika, odnosno predstavnika vlasnika većinskog paketa akcija i manjinskih akcionara koji su istovremeno u radnom odnosu u preduzeću. Predlagač zakona je morao imati u vidu da su većinski vlasnik i manjinski akcionari u specifičnom imovinsko-pravnom odnosu, što se direktno odražava i na radno-pravni odnos između poslodavca i zaposlenog koji je istovremeno i manjinski akcionar.
Faktički, poslodavac je većinski vlasnik. U praksi ima puno slučajeva gde zaposleni manjinski akcionari, zbog delovanja sa ciljem da zaštite svoj akcionarski status, bivaju šikanirani od poslodavca koji je većinski akcionar. Predlog zakona je morao predvideti neki mehanizam zaštite, sličan zaštiti sindikalnih aktivista, bar u prelaznom periodu, dok se ne završi proces privatizacije društvenih preduzeća.
Ako bismo napravili analizu primene važećih zakona, a posebno uzmimo statističke podatke o broju zaposlenih radnika koji su dobili otkaz od strane poslodavaca, odnosno kupaca društvenih preduzeća, onda ćemo sigurno zaključiti da je zakon koji je sada na snazi imao pogubne posledice. Upravo propusti i manjkavosti tog zakona dali su za pravo mnogim kupcima društvenih preduzeća da rizik finansijske teškoće u koju su zapali svale na zaposlene, deleći im masovno otkaze.
Usudio bih se da kažem da je Zakon o radu doprineo nezadovoljstvu izvršenim privatizacijama u Srbiji, u istoj onoj meri koliko su i svi drugi faktori zajedno tome doprineli. Zahvaljujući tom zakonu poslodavci su mogli nekažnjeno i bez ikakvih posledica masovno otpuštati ljude.
Zato ovaj zakon, kakve god nedostatke imao, predstavlja veliki napredak koji su učinili predlagač, a nadam se da će i poslanici koji su uložili jedan broj amandmana doprineti da zakon bude još bolji i bolje uredi radno-pravne odnose nego što su do sada bili.
Predlog zakona, sa izmenama koje će pretrpeti i prihvatanjem, od strane Vlade, jednog broja amandmana koje su poslanici uložili, i pored pobrojanih nedostatak, prihvatljiv je za poslaničku grupu DSS. Očekujemo da sa primenom ovog zakona brojne nepravde u sferi radno-pravnih odnosa budu sprečene ili bar delimično ublažene. Očekuje se bolji položaj zaposlenih nego što smo ga do sada imali, ali i zadovoljenje poslodavca zbog preciznije uređenog pravnog odnosa sa zaposlenima.

Poštovani predsedniče, poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pred nama je vladin Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju socijalne sigurnosti građana. Smatram da ovaj predlog treba podržati, jer novine u ovoj oblasti popravljaju materijalni status korisnika prava, a istovremeno budućim korisnicima obezbeđuju viši nivo socijalne zaštite.
Činjenica da je za sprovođenje zakona potrebno obezbediti dodatna novčana sredstva iz budžeta Republike u visini od 330 miliona dinara, dakle, 212,5 miliona za isplatu naknade za materijalno obezbeđenje i 117,5 miliona za naknadu za negu i pomoć, dovoljno govori da ovaj zakon donosimo u interesu socijalno ugroženih građana. Time ćemo bar delimično ispuniti svoje predizborno obećanje o socijalno pravednijem društvu, što istovremeno predstavlja korak u pravcu izgradnje humanijeg društva. Nažalost, u današnje vreme sve je više pojava u društvu koje nas vode ka nehumanijem i utoliko je ovaj korak značajniji.
Novine u predlogu koje će značajnije popraviti položaj socijalno ugroženih su: prvo, novim odredbama zakona uspostavlja se jedinstveni minimalni socijalni nivo sigurnosti u Republici, što će za posledicu imati bolju zaštitu stanovništva u onim opštinama u kojima je prosečna zarada niža od prosečne zarade na nivou Republike. Takvih opština, nažalost, u Srbiji danas ima 122.
Drugo, usklađivanje nivoa socijalne sigurnosti sa indeksom troškova, a ne rastom zarada, kao što je bilo do sada, u narednom periodu omogućiće da socijalna davanja u većoj meri prate rast troškova života, što je svakako bolje od dosadašnjeg rešenja jer je rast troškova veći od rasta zarada.
Treće, 24.000 korisnika prava na novčanu naknadu za pomoć i negu imaće umesto dosadašnjih 2.394 dinara mesečno iznos od 4.000 dinara. To je pravo koje će ići od 1. septembra 2004. godine. Dakle, i budući korisnici će primati viši iznos. Ako se izvrši poređenje sa visinom naknade tog istog prava kod Fonda PIO, onda je i ovaj iznos nizak. Nizak je i zbog toga što su korisnici nemoćna lica, ali verujem da će Ministarstvo za socijalna pitanja ovaj vid zaštite u daljem periodu stalno pojačavati i vremenom dovesti na isti nivo.
Četvrto, uređivanjem statusa hraniteljskih porodica novim odredbama unapređuje se jedan oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja, koji je nesumnjivo najpovoljniji oblik zaštite te dece.
Peto, novine kao što su: pooštreni uslovi za imenovanje direktora socijalnih ustanova, uvođenje predstavnika korisnika u upravne odbore socijalnih ustanova, osnivanje republičkog zavoda za socijalnu zaštitu koji će se baviti unapređenjem socijalne zaštite u Srbiji, fleksibilnost u uređenju pitanja osnivanja centara za socijalni rad pri opštinama, uvođenje posebnog inspekcijskog nadzora nad radom ustanova socijalne zaštite i brojne druge novine, omogućiće popravljanje stanja u ovoj oblasti, kojom se ne možemo pohvaliti, kao što se ne možemo pohvaliti mnogim drugim oblastima trenutno u Republici Srbiji.
Na kraju bih podsetio da mi danas vršimo izmene zakona koji je usvojen u ovoj Skupštini pre 13 godina, kada su uslovi u našoj republici bili drugačiji. Socijalno raslojavanje je u proteklom periodu bilo veliko i nastavlja se. Broj zaposlenih je manji, a nezaposlenih veći, promenila se starosna struktura u korist starijih, broj obolelih procentualno je danas veći, broj hendikepiranih posle brojnih ratova u kojima su mladi učestvovali je porastao. Zato je potrebno pristupiti sistemskim rešenjima mnogobrojnih problema vezanih za pitanje socijalne zaštite.
Imajući u vidu da nam je privreda u teškom stanju, naročito je važno da Ministarstvo pronađe izvore finansiranja koji će se formirati na pravednim osnovama, koji podrazumevaju da ne ugrozimo ugrožene i ne nametnemo visoke obaveze onima koji svoju delatnost usmeravaju na uvećanje novostvorene vrednosti. Takva mogućnost postoji kroz veće oporezivanje bogatijih, ubiranjem prihoda u većoj meri od monopolista, itd. Jedan od dobrih primera kako se sredstva mogu obezbediti jeste upravo i donošenje novog zakona o igrama na sreću, jer dosadašnji zakon je omogućavao dalje bogaćenje priređivača igara na sreću i osiromašenje socijalno ugroženih.
I sasvim na kraju, posledice donošenja ovog zakona osetiće se tek krajem godine, pa je potrebno da Ministarstvo za socijalna pitanja brže radi na pronalaženju što boljih rešenja u cilju obezbeđenja socijalne sigurnosti i socijalne zaštite svih građana u Srbiji. Hvala.

Poštovane kolege, pozivam se na pravo na repliku, jer sam direktno pomenut kao poslanik iz Niša, inače pripadnik poslaničke grupe DSS-a. U prethodnom govoru gospodina Milana Milosavljevića izneto je niz neistina, bilo je ostrašćenog govora i govor je ispod svakog nivoa koji može imati jedan narodni poslanik u ovoj skupštini ovde, pošto je gospodin Milosavljević iz Niša, samim tim je i sam Niš na neki način spušten na neki nivo, što ne pripada tom gradu.
Podsetio bih vas da je Niš kulturni, istorijski, univerzitetski centar, trgovački i sportski, znači, centar koji ima veliki broj intelektualaca. Ja ću vas podsetiti da se 1996. godine, u Nišu desila izborna krađa i građani Niša su 100 dana po hladnoći protestovali, boreći se za izbornu volju, za koju su se posle 100 dana protesta izborili. Ali ti isti građani koji su protestovali, u nekim danima i po 50.000 ljudi, danas se ne kaju zbog toga što su protestvovalo 100 dana i što su se izborili za svoju izbornu volju, ali se svi kaju zbog toga što su ovakve ljude, kakav je gospodin Milosavljević, doveli u lokalnu vlast. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, na sednici Odbora za rad, socijalna i boračka pitanja, u svojstvu člana, glasao sam protiv Predloga zakona o zapošljavanju i koristim priliku da o razlozima obavestim i ovu Skupštinu.
U obrazloženju predlagač zakona navodi da se ovim zakonom stvaraju uslovi za brže zapošljavanje i zadovoljavanje potreba poslodavca za novim radnim mestima skraćivanjem administrativne procedure. Takođe, se navodi da će u oblasti osiguranja za slučaj nezaposlenosti doći do izmena kako bi se uspostavio ekonomski realan i socijalno adekvatan sistem osiguranja.
Pažljivo analizirajući članove predloženog zakona, može se videti da nema nekih značajnijih novina koje idu na povećanje statusa, pre svega nezaposlenih, ali zato ima niz odredaba koje su restriktivne, koje umanjuju prava, kako nezaposlenih tako i zaposlenih u slučaju da ostanu bez posla. Neću posebno navoditi restriktivne odredbe, ali možete i sami pogledati, kao i sve članove koji definišu rizike osiguranja za slučaj nezaposlenosti i sami ćete zaključiti o kakvoj se restriktivnosti radi.
Ako se ima u vidu ukupan ambijent u našem društvu: stanje u privredi, nefunkcionisanje pravne države, stalni trend pada broja zaposlenih (u prošloj godini 4,8%), zatim nedostatak domaćih i inostranih investicija, jasno se može zaključiti da Predlog zakona u mnogim svojim odredbama nije realan i zato neće moći da se u potpunosti primenjuje. Dakle, iako je u nekim svojim delovima konceptualno solidno zamišljen u ovakvim uslovima uglavnom će biti neprimenjen. Ako bi bio striktno sproveden, donosio bi više štete nego koristi.
Da je zakon nepovoljan po nezaposlene uzeću nekoliko ključnih odredbi:
Prvo, onaj najvažniji član 93. u poglavlju "Brisanje iz evidencije" nezaposlenih. Ovaj član predviđa da Nacionalna služba za zapošljavanje može nezaposleno lice brisati iz evidencije, ako odbije odgovarajuće zaposlenje, što nije sporno.
Stavom 4. istog člana odgovarajuće zaposlenje je i zaposlenje u istom stepenu stručne spreme i zanimanja nezaposlenog u prva tri meseca boravka na spisku nezaposlenih lica, što takođe može biti u izvesnim slučajevima prihvatljivo.
Stavom 5. kaže se da po isteku roka od tri meseca, odgovarajuće zaposlenje je ponuđeno zaposlenje u zanimanju, uzimajući u obzir stečeno radno iskustvo i situaciju na tržištu rada. Smatram da je ovaj stav nejasan i daje Nacionalnoj službi za zapošljavanje široka ovlašćenja u tumačenju i primeni.
U stavu 6. kaže se da posle devet meseci boravka na evidenciji nezaposlenih, odgovarajuće zaposlenje je svako ponuđeno zaposlenje. Ovo rešenje je po meni neprihvatljivo, jer, nezaposlene, a naročito one kvalifikovanije, dovodi u nepovoljan položaj, pa i ponižavajući prilikom traženja posla.
Primena člana 93. imaće sledeće posledice - broj lica koja se vode na evidenciji nezaposlenih biće formalno, statistički, smanjen, jer je logično da jedan broj lica kome se ponudi neodgovarajuće zaposlenje, dakle ponižavajuće u smislu kvalifikacije, adekvatnosti stručne spreme, kao i visine zarade, biće skinut sa evidencije.
Ovde se odmah postavlja pitanje da li će time problem biti rešen. Suštinski gledano neće. Država će se hvaliti kako je prema statistici broj nezaposlenih lica smanjen. Međutim, broj nezaposlenih lica time neće biti smanjen, ostaće isti, a sudeći prema trendu pada broja zaposlenih i veći.
Zakon o zdravstvenom osiguranju u red lica sa obaveznim zdravstvenim osiguranjem svrstava i nezaposlene. Prilikom utvrđivanja statusa osiguranika kod Fonda zdravstvenog osiguranja nezaposleni je dužan da priloži potvrdu Nacionalne službe za zapošljavanje da se nalazi na evidenciji nezaposlenih. Dake, onog trenutka kada služba za zapošljavanje skine sa evidencije, u postupku primene člana 93. Predloga zakona i to pre svega stava 6. nezaposleno lice ostaje bez zdravstvenog osiguranja. Ne baš u tom trenutku, ali mora da produži status zdravstvenog osiguranika. Kako takvih neće biti malo, možemo zamisliti kakve će posledice imati primena ovog zakona.
Druga primedba odnosi se na član 4. stav 1. koji definiše nezaposleno lice. Ovaj član snižava starosnu granicu od 18 godina, koja je postojala po starom zakonu, na 15 godina. Dakle, maloletna lica koja ne pohađaju školu biće po ovom zakonu u obavezi da se prijave na evidenciju nezaposlenih, kako bi imala zdravstveno osiguranje. Time se stvara mogućnost da se i na njih primenjuje član 93. a posledice primene tog člana su iste kao i na punoletna lica. Smatram da je odredba koja sadrži stav da se snizi starosna granica nezaposlenog lica na 15 godina starosti, u ovom zakonu, nehumana i da je treba promeniti.
Treća moja primedba odnosi se na položaj Nacionalne službe za zapošljavanje prema Vladi Srbije. U ovom zakonu Nacionalna služba za zapošljavanje je koncipirana, tako da vrši dve funkcije; jedna je klasična funkcija javne službe, u ovom slučaju Ministarstva za rad i zapošljavanje, a sa druge strane, vršiće funkciju osiguravajućeg fonda za slučaj nezaposlenosti.
Član 62. Predloga zakona predviđa da će Nacionalnom službom upravljati upravni odbor od 15 članova, od kojih će Vlada Srbije slobodno odrediti devet i na taj način indirektno upravljati i fondom, a ne samo službom za zapošljavanje. Ovakvim rešenjem onemogućeno je da odlučujuću reč u upravljanju sredstvima fonda imaju oni koji ta sredstva izdvajaju, a to su zaposleni.
Član 68. stav 2. Ustava Republike Srbije kaže se da fondovima socijalnog osiguranja upravljaju oni koji izdvajaju ta sredstva u fondu.
U januaru mesecu predsedništvo Samostalnog sindikata u apelu, koji je uputilo poslanicima, ističe da tekst zakona većinom svojih odredbi, ne obezbeđuje brže zapošljavanje, već nizom rešenja dovodi u nepovoljan položaj nezaposlena lica u odnosu na važeća zakonska rešenja: skidanje sa evidencije, odnosno brisanje sa evidencije nezaposlenih; smanjenje osnovice za naknadu, kao i visine i dužine primanja; sankcije prema nezaposlenom koji zbog socijalne ugroženosti bude primoran da radi bez ugovora o radu; usmeravanje finansijskih sredstava za rad institucija i službi za zapošljavanje itd.
Zbog svih razloga koji su navedeni u prethodnom izlaganju, smatram da ovaj zakon treba povući iz skupštinske procedure i bitno ga popraviti, bez obzira što je jednom povlačen, uz prethodno uspostavljen socijalni dijalog sa onima na koje se ovaj zakon prvenstveno odnosi. Inače, poslanička grupa DSS neće podržati ovaj zakon, ni u načelu, a ni u celini, a to je razlog što nismo ulagali amandmane na ovaj zakon.

Poštovane kolege narodni poslanici, povodom Predloga zakona o prestanku važenja Zakona o Privrednoj komori Jugoslavije, želim da se na početku izjasnim da ne mogu da ga podržim, i to iz više razloga.
Prvo, zakon sadrži niz, za mene, nerazumljivih tekstova kako u članovima Predloga, tako i u obrazloženju. Počeo bih od obrazloženja.
Pravni osnov za donošenje ovog zakona je osim Ustava Srbije i Zakon o sprovođenju Ustavne povelje, i to član 20. stav 5. Meni nije jasno kako je moguće donošenje ovog zakona pozivanjem na stav 5. člana 20. koji predviđa da se savezni zakoni i drugi savezni propisi iz oblasti koje nisu u nadležnosti državne zajednice prema Ustavnoj povelji primenjuju posle stupanja na snagu Ustavne povelje, kao opšti akti država članica, dok ih njihovi nadležni organi ne stave van snage, izuzev u oblastima koje su već regulisane propisima država članica, kada u Srbiji postoji Zakon o Privrednoj komori, što znači da je ova oblast u Srbiji uređena i nije potrebno da se uređuje drugim zakonom, već samo treba dopuniti postojeći.
Članom 2. Predloga zakona Vlada Srbije predlaže da Skupština da sebi za pravo da odlučuje bez Crne Gore o imovini i dokumentaciji Privredne komore Jugoslavije. Bez obzira što se "drugovi" Srbije i Crne Gore usmeno mogu dogovoriti i bez obzira što po nekim rešenjima Srbija može uzeti deo imovine koja pripada Crnoj Gori, mislim da se moraju poštovati pravni principi u pogledu zaštite statusa imovine, ma čija ona bila. Ne treba ovom prilikom zaboraviti da smo članica Saveta Evrope i u pogledu zaštite imovine moramo primenjivati načela koja važe za sve države članice Saveta Evrope.
Kada je u pitanju imovina Privredne komore, moramo se pridržavati tih načela, pre svega zbog nas u Srbiji. Nijedan član Ustava Srbije, Ustavne povelje, a ni Zakona o sprovođenju Ustavne povelje nije osnov za član 2, koji se tiče imovine i član 3, koji se tiče spoljno-trgovinske arbitraže Predloga zakona, pa je pogrešan pokušaj da se primeni član 20. u ovom slučaju stav 4. Zakona o sprovođenju Ustavne povelje. Jer, taj stav se odnosi na zakone iz oblasti koje su u nadležnosti državne zajednice i u konkretnom slučaju radi se o materiji koja nije predviđena kao nadležnost organa državne zajednice.
Takođe smo imali priliku da se upoznamo sa zaključcima skupštine Privredne komore Jugoslavije, održane 28. februara 2003. godine, povodom Predloga zakona o prestanku važenja Zakona o Privrednoj komori Jugoslavije. U tim zaključcima zapazio sam niz nelogičnosti.
Prvo, zaključci su doneti na Skupštini PKJ, gde Crnogorci nisu učestvovali u glasanju, pa se postavlja pitanje legitimiteta tih zaključaka. Drugo, umesto da Savet ministara raspravlja o statusu PKJ, o tome zaključke donosi Vlada Srbije. Bez obzira što mi je Srbija bliža od državne zajednice, smatram da mora da postoji nekakav red u državi, kada je u pitanju poštovanje institucija i njihovih nadležnosti.
Treće, umesto da PKJ donese zaključke, a Vlada Srbije ih razmotri i eventualno podrži ili ne podrži, ovde PKJ svojim zaključcima podržava zaključke Vlade Srbije. Dakle, imamo zaključke na zaključke, podrške na zaključke, što nije nepoznato u političkoj istoriji, ali svakako to nije odlika višestranačkog sistema.
Ne bih dalje o nelogičnostima. Dao bih konkretan predlog da se Predlog zakona o prestanku važenja Zakona o PKJ usvoji, ali da se brišu članovi 2. i 3. iz tog Predloga ili, u protivnom, da se ovaj zakon povuče iz skupštinske procedure, kako bi Privredna komora Srbije i Privredna komora Crne Gore dale predlog Savetu ministara, koji bi u ovoj stvari presudio, a potom da se predloži izmena Zakona o Privrednoj komori Srbije, kojim bi se uskladio komorski sistem Srbije sa komorskim sistemom državne zajednice. Ukoliko se ne ide na stvaranje komorskog sistema državne zajednice, u tom slučaju da se sporna pitanja u Srbiji samostalno urede.
Vladi Srbije bih savetovao da dosadašnju imovinu PKJ i Privredne komore Srbije štiti kao državnu imovinu, jer su ove institucije u prethodnom periodu imale status državnih tela. Takođe, da se ubuduće omogući Privrednoj komori Srbije i eventualno Privrednoj komori državne zajednice da bude udruženje privrednika i, pre svega, zastupnik interesa privrede u pravom smislu te reči.

Poštovane kolege narodni poslanici, prvo, ne vidim razloge da se ova sednica Skupštine ne prenosi na državnoj televiziji ako se ima u vidu da je javnost veoma zainteresovana za pitanja donošenja Ustava Republike Srbije, kao i borbe protiv organizovanog kriminala, o kojoj visoki državni funkcioneri iz izvršne vlasti svakodnevno govore na brojnim medijima.
Nema razloga da javnost ne čuje i stavove narodnih poslanika o ovim pitanjima. Nadam se da ne mislite da je promena Ustava Srbije i borba protiv kriminala monopol vladajućih partija i poslanika vladajućih partija.
Drugo, teško je voditi raspravu, a posebno učestvovati u načelnoj raspravi, kada se pripoji šest tačaka dnevnog reda i šest predloga zakona u jedinstvenu raspravu. Ovakav način rada Skupštine direktno ugrožava pravo narodnih poslanika da učestvuju u radu. Nadam se da će ubuduće oni koji ovo podržavaju voditi o tome računa i više poštovati Narodnu skupštinu, kao i sebe same.
Ono što je zajedničko za sve predloge zakona iz oblasti pravosuđa i krivičnog zakonodavstva koji su na dnevnom redu jeste pokušaj povećanja efikasnoti rada državnih organa i pooštravanje kaznene politike sa ciljem suzbijanja kriminala u društvu, a posebno organizovanog.
Poznat vam je stav Demokratske stranke Srbije o permanentnom ukazivanju na postojanje organizovanog kriminala koji je u sprezi sa pojedincima iz vlasti, i to kako pre izbora 2000. godine tako i u periodu učešća DSS-a u Vladi, i u periodu vladavine DOS-a. U tom smislu ukazivali smo da vlast malo čini na suzbijanju kriminala i da niko ko je povezan sa kriminalom, da li opštim ili privrednim, ne sme biti zaštićen. Nažalost, Vlada Srbije je to shvatila tek kada je žrtva kriminala postao premijer Zoran Đinđić.
Ne bih se složio sa predlagačem da su zakoni bili smetnja da se suzbijanje kriminala ne započne odmah po osvajanju vlasti. Stavljanjem na dnevni red zakona po hitnom postupku u javnosti se može steći utisak da su zakoni bili smetnja. Mislim da građane ne smemo obmanjivati.
Uzimimo na primer Predlog zakona o oružju. Predlaže se pooštravanje kazne za nelegalno posedovanje oružja i to sa šest meseci do tri godine na kaznu od jedne do pet godina. Ako se znalo, a znalo se, da u Srbiji ima mnogo posednika nelegalnog naoružanja, onda je Vlada Srbije mogla mnogo ranije da predloži pooštravanje kazni i time eliminiše mogućnost da jedan broj teških krivičnih dela bude izvršen. Mada ja mislim da se i sa starim zakonom moglo puno učiniti, da su državni organi bili aktivni kao što su danas.
U obrazloženju Predloga zakona o izmenama Krivičnog zakona SRJ stoji da je razlog za donošenje izmena zakona to što je došlo do povećanja broja izvršenja pojedinih krivičnih dela pa je neophodno pooštriti kaznenu politiku. Istim izmenama uvodi se kao sporedna kazna konfiskacija imovine. Ovde bih postavio pitanje Vladi - otkud sada odjednom informacija da imamo povećanje kriminaliteta, kada smo i mi poslanici, a i građani Srbije od te iste Vlade obaveštavani da je Srbija najbezbednija zemlja u Evropi.
Konfiskacija je mera koja je veoma sporna i ja mislim da je ona više izraz nemoći istražnih, javnotužilačkih i sudskih organa da dokažu da je deo imovine lica protiv kojih se vodi krivični postupak stečen kriminalnim radnjama, jer inače Krivični zakon predviđa meru oduzimanja predmeta ili imovine stečene krivičnim delom.
Sve predložene izmene zakona u formi i sadržini kako je predložila Vlada Srbije nesumnjivo će biti izglasani od skupštinske većine, ali bih apelovao da u cilju očuvanja kredibiliteta kod međunarodnih institucija prihvati amandmane DSS-a kojima se koriguju predlozi zakona, jer je cilj amandmana da usaglasi predloge zakona sa međunarodnim pravnim standardima i uopšte normama međunarodnog prava.

Cilj ovog amandmana je da se u članu 3, kojim su predviđeni rizici osiguranja za slučaj penzijskog i invalidskog osiguranja, zadrži još jedan rizik, a to je nesposobnost za samostalno obavljanje osnovnih životnih potreba.        
Razlog zašto mislimo da treba ovo zadržati je što nije izvršena reforma sistema socijalne zaštite, a ovo pravo će biti prebačeno u sistem socijalne zaštite, koji, za sada, još uvek nismo definisali. Nismo sigurni kako će se to pitanje rešiti. Moguće je da ovo pravo ide u sistem socijalne zaštite, ali onog trenutka kada se reši sistem socijalne zaštite stanovništva i u taj sistem ugradi pravo na tuđu negu i pomoć, znaćemo pod kojim uslovima će osiguranici to pravo obavljati.

Ovaj amandman je identičan amandmanima prethodnika. Ovde bih rekao da je intencija predlagača da zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju ide prema tržišnim uslovima. Smatramo da u ovom trenutku nije moguće realizovati zakon u ambijentu tržišnih uslova zato što tržišni uslovi još uvek ne postoje u našem sistemu.
Samo uvođenje reči "uzajamnosti" obavezuje fond penzijskog i invalidskog osiguranja da u postupku utvrđivanja prava iz ovog osiguranja vodi računa da ima obaveze prema svojim osiguranicima u većem stepenu od onoga koji je predložen odredbama ovog zakona.
Amandmani što su išli na to da se restrikcije predviđene ovim zakonom ublaže, u skladu su sa ovim amandmanom kojim se uvodi princip uzajamnosti.

Ova grupa amandmana je posledica amandmana na član 21, kojim se definiše pojam invalidnosti, a ima za cilj da u članu 21a, 21b i 21v definiše svoj posao, drugi odgovarajući posao, potpuni gubitak, gubitak radne sposobnosti, smanjenje radne sposobnosti i preostalu radnu sposobnost.
Dakle, ovi amandmani imaju smisla samo ukoliko se usvoji prethodni amandman na član 21. Invalidnost treba tumačiti šire od onoga kako je predloženo u članu 21. ovog predloga zakona, treba je tumačiti kao potpuni ili delimični gubitak.
Međutim, šta sam ovde zapazio? Zapazio sam da će, i ovako kako je predložen, član 21. biti problematičan u primeni. U postupku veštačenja, znači u postupku priznavanja prava za penzijsko i invalidsko osiguranje, organ veštačenja, lekar - veštak, pri utvrđivanju invalidnosti imaće mnogo problema u pogledu parametara, kako će nekoga proglasiti potpuno nesposobnim za rad, ako pre toga zakon nije definisao gubitak radne sposobnosti, šta je to svoj posao, šta je drugi odgovarajući a šta je drugi neodgovarajući posao.
Naš cilj nisu bila samo prava, jer ovaj zakon treba pre svega da utvrdi status takvih lica. Čak može i Vlada da doda amandmane kojima će definisati prava, pre svega raspoređivanja na druge odgovarajuće poslove i na novčanu naknadu. Može da se kaže da će se zakonom o zapošljavanju invalida utvrditi to pravo, kao i pravo na naknadu. Znači, mora da postoji veza između statusa i prava tog lica u nekom drugom zakonu.
Ovako bi se izgubile veze. Jer pazite, ako je invalidnost potpuni gubitak radne sposobnosti, a imate Zakon o radu koji kaže - da će invalidi biti posebno zaštićeni, kod koga se utvrdi odlazi u penziju i više nije u radnom odnosu. Kako će se po Zakonu o radu takva lica zaštititi? Nikako, jer nećemo imati tu vezu koja mora da postoji između Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakona o radu, ili zakona o zapošljavanju, nezaposlenih lica ili invalida, svejedno.
To je bio cilj. Ostaje problem koji je profesor Vojinović malopre izneo, to je kada lekar - veštak bude utvrđivao invalidnost, on će biti u dilemi: da li će se o radnoj sposobnosti izjašnjavati prema opštoj ili radnoj sposobnosti u pogledu kvalifikacije i stručne spreme tog lica za posao na kome je zatečen tokom osiguranja.

Ovaj amandman je takođe posledica amandmana na član 21. kojim smo mi želeli da invalidnost definišemo kao potpuni ili delimični gubitak radne sposobnosti. Amandman predviđa prava u slučaju da se kod osiguranika utvrdi umanjena radna sposobnost, i to pravo na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao, zatim na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, odnosno novčane naknade kao drugo pravo u vezi sa statusom lica sa preostalom radnom sposobnošću.
Malopre sam komentarisao situaciju ako se kod osiguranika utvrdi smanjenje radne sposobnosti, da je potrebno da se ovim zakonom definiše i njegovo pravo na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao i naknadu.
Ovde nije dato konačno rešenje, međutim, smatramo da Fond penzijskog i invalidskog osiguranja, kao i poslodavac, ne mogu potpuno da se oslobode obaveze prema takvom licu. Sada je to na Vladi kakvo rešenje eventualno da predloži.
Sam Zakon o zapošljavanju invalida potpuno oslobađa Fond, samim tim da se zapošljavanje takvih lica prenese na teren Zakona o zapošljavanju invalida, potpuno bi oslobodio i Fond i poslodavca od obaveze zapošljavanja ovakvih lica.
Mislim da prvo mora da se iskoristi mogućnost kod poslodavca, a potom i druge mogućnosti, u zaštitnim radionicama itd.
Što se tiče prava na naknadu, takođe bi određenu naknadu trebalo da dobije takvo lice. Da li će to biti vezano za razliku u plati ili naknadnu prekvalifikaciju itd, to je pitanje koje bi opet Vlada morala da reši.

Radi se o amandmanu da se posle člana 73. dodati podnaslov - Pravo na novčanu naknadu za negu i pomoć. Članovi 73a i 73b definišu parametre na osnovu kojih se može utvrditi ko ima pravo na tuđu negu i pomoć.
Ovaj amandman je posledica amandmana na član 3. kojim se zadržava pravo na tuđu negu i pomoć. Ne bih se zadržavao na ovim formulacijama, ali hteo bih da kažem da je ovim zakonom predviđeno u prelaznim odredbama da pravo na tuđu negu i pomoć prestane danom stupanja na snagu ovog zakona, a da će osiguranici koji su to pravo ostvarili do dana stupanja na snagu ovog zakona to pravo uživati sve do donošenja novog zakona, kojim će se regulisati to pravo.
Imaćemo tri kategorije. Jedna će biti, znači, lica koja će uživati i dalje to pravo do donošenja novog zakona. Druga će biti lica koja kao osiguranici fonda PIO neće moći da ostvaruju to pravo na tuđu negu i pomoć, jer se ukida. Treća će, na osnovu ovih kriterijuma, imati pravo na tuđu negu i pomoć, ali po propisima o socijalnoj zaštiti.
Dakle, zakon će za jedan period ta lica odvojiti u tri kategorije. To nije dobro rešenje i zato mislim da bi ipak trebalo da ostane pravo na tuđu negu i pomoć, dok se sistemski ne reši taj problem. Sistemski će se rešiti kada se bude rešilo pitanje utvrđivanja tog prava iz socijalne zaštite na pravi način.