U poglavlju kaznenih odredbi u članu 214. predviđeno je da će se novčanom kaznom od pet hiljada do 400 hiljada dinara kazniti za prekršaj obveznik podnošenja prijave podataka za matičnu evidenciju - preduzeće ili drugo pravno lice ako ne podnese prijavu podataka za matičnu evidenciju ili ako tu prijavu podnese posle isteka rokova predviđenih u članu 145. ovog zakona.
Mi smo podneli amandman kojim iznos od 400 hiljada dinara zamenjujemo iznosom od 200 hiljada dinara. Znači, gornju visinu kazne smanjujemo zato što mislimo da je necelishodno i neracionalno da se ide sa kaznom od 400 hiljada dinara; ovde je više problem onih koji vrše kontrolu subjekata koji uplaćuju doprinose i popunjavaju prijave, nego visina kazne.
Istovremeno, dajemo mogućnost službenom licu koje utvrđuje kaznu da zloupotrebljava svoju funkciju time što će moći da nekoga kažnjava, da ima raspon i mogućnosti da kazni od pet hiljada do 400 hiljada dinara. Mislimo da je mnogo bolje rešenje da za ovakav slučaj lice koje ima obavezu da prijavljuje, popunjava prijavu, bude kažnjeno sa najvišom kaznom do 200 hiljada dinara.
Takođe, u stavu 2. istog člana kada je reč o kazni za fizičko lice, poslodavca, gornja granica je 200 hiljada dinara, a mi mislimo da svrha kazne može da se postigne i sa iznosom od 100 hiljada dinara.

Članom 215. Predloga zakona predviđeno je takođe da će se novčanom kaznom od pet hiljada do 400 hiljada dinara kazniti za prekršaj podnosilac prijave i navode se razlozi zbog kojih će se ta kazna izreći. Takođe je predviđeno za fizičko lice gornji limit kazne od 200 hiljada dinara.
Mi smo predložili da iznos od 400 hiljada bude zamenjen iznosom od 200 hiljada dinara, a iznos od 200 hiljada zamenjen iznosom od 100 hiljada dinara. Dakle, da se prepolovi gornja kazna. Razlozi zašto smo ovo predložili su isti kao što smo rekli za član 214.

Amandman na član 217. se odnosi na smanjenje gornje granice. Predložili smo da umesto 400.000 bude 200.000 dinara za pravno lice, a da u stavu 3. umesto 200.000 dinara za fizičko lice bude 100.000 dinara. Razloge ne bih ponavljao, pošto su isti kao prethodni.

        Poštovane dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, želeo bih da na početku ukažem na karakteristike koje prate donošenje zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Prvo, u toku našeg mandata koji traje više od dve godine pred ovom skupštinom prvi put imamo jedan celovit zakon iz oblasti osiguranja. Zakon o zdravstvenom osiguranju nije predat u skupštinsku proceduru, a povučen je zakon o zapošljavanju koji reguliše osiguranje u slučaju nezaposlenosti.
Drugo, penzijsko i invalidsko osiguranje se sada uređuje na nivou Republike, jer je zajednička država izgubila taj deo nadležnosti, dakle Crna Gora će imati svoj zakon.
Treće, kao i prethodni zakon i ovaj jedinstveno uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje tri odvojene kategorije: znači, zaposlene, samostalnu delatnost i poljoprivrednike; sa tri posebna fonda.
Četvrto, koncept predloženog zakona se ne razlikuje od prethodnog, jer predviđa obavezno i dobrovoljno osiguranje, pri čemu će dobrovoljno osiguranje biti uvedeno kada se u Srbiji steknu uslovi. Postavlja se pitanje kada će se steći ti uslovi. Jedine dve globalne novine jesu izmene načina obračuna penzije i ukidanje postojećih prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ili njihovo sužavanje.
Peto, organizacija sistema penzijskog i invalidskog osiguranja i način finansiranja fondova, kao i način odlučivanja o sredstvima, ostao je nepromenjen. O onome što konceptualno ostaje isto, dakle onome što se ovim zakonom ne menja neću govoriti, ali ću govoriti o novinama koje ovaj zakon daje.
Najpre, Predlogom zakona uvodi se novi sistem obračuna penzija gde je suština da se umesto dosadašnjeg desetogodišnjeg valorizovanog proseka svedenog na mesečni, za penzijski osnov uzima prosek za sve godine rada.
Predlagač u obrazloženju kaže da ovim započinje reforma penzijskog i invalidskog osiguranja u Srbiji, kao i to da ovakav način obračuna ispravlja mnoge elemente nepravednosti koji su do sada postojali. Složio bih se da je novi sistem obračuna pravedniji iz tih razloga. Smatram da takvo rešenje treba podržati. Međutim, smatram da je obračun penzija više tehničko pitanje, u kome će nekome biti obračunata malo veća a nekome malo manja penzija, ali mislim da način obračuna ne zadire u suštinu penzijskog i invalidskog osiguranja i iz tih razloga ne može biti temelj od koga će započeti reforma penzionog sistema.
Predlagač takođe u obrazloženju navodi da će novi način obračuna biti podsticajan i važan u borbi protiv sive ekonomije jer povećava značaj visine uplaćenih doprinosa prilikom penzionisanja. Nisam siguran da ovo može biti argument. Druga novina je smanjenje broja rizika osiguranja na svega četiri i broja prava na samo pet.
Kao prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja se potpuno gase: prava po osnovu delimičnog gubitka radne sposobnosti, dakle raspoređivanje na drugi odgovarajući posao; naknada po tom osnovu; pravo na prekvalifikaciju, dokvalifikaciju i rehabilitaciju itd, kao i pravo na tuđu negu i pomoć; pravo na nabavku osnovnih pomagala za rad slepih lica.
Sužavaju se prava po osnovu staža sa uvećanim trajanjem, uslovi za ostvarivanje invalidske penzije se pooštravaju, kao i uslovi za porodičnu penziju. Ovom prilikom neću govoriti o posledicama usvajanja Predloga zakona sa ovim brojem restrikcija u pravima, komentarisaću samo rešenje u zakonu kojim se kao rizik osiguranja ne predviđa delimični gubitak radne sposobnosti.
Stavimo po strani to što Ustav Srbije, u poglavlju ljudskih prava, obavezuje Republiku Srbiju da građani imaju pravo na obavezno osiguranje za slučaj smanjenja radne sposobnosti i što je zakon u direktnoj suprotnosti sa članom 40. Ustava Srbije. Pogledajmo kakav će položaj osiguranika biti. U slučaju da kod zaposlenih nastane nesposobnost za posao koji je do tada obavljao usled povrede na radu, povrede u saobraćaju, profesionalnog oboljenja, a da nije nastupio potpuni gubitak radne sposobnosti, zaposleni neće imati nikakvu zaštitu Fonda osiguranja. Nema mogućnosti da dobije bilo kakav pravni status. Takav osiguranik će od države i poslodavca biti podjednako tretiran. Isključivo od volje poslodavca će zavisiti njegovo dalje pravo na zaposlenje.
S obzirom na to da se invalidnošću u smislu ovog zakona smatra samo potpuni gubitak radne sposobnosti, to će imati za posledicu da zaposleni sa delimičnom radnom sposobnošću neće biti zaštićeni ni po Zakonu o radnim odnosima, ni po Zakonu o zapošljavanju, ni po Zakonu o zapošljavanju invalida, dakle, ni po jednom od zakona kojim štite invalide. Ostaju bez ikakve zaštite.
Ako se zaposleni povredi kod poslodavca, ne svojom krivicom, isključivo od poslodavca zavisi njegovo pravo na rad, ali i sve druge posledice će biti prenete i moraće da ih rešava sam osiguranik koga je takvo stanje zadesilo.
Gašenje prava na tuđu negu i pomoć, kao prava ostvarenih u fondu, predstavlja jednostrani akt države, gde se zadire u načelo pravne sigurnosti, načelo stečenih prava, jer se ovde radi o ličnim neprenosivim pravima.
Ako se vratimo unazad i podsetimo šta je u prethodnom periodu od prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja već ugašeno, videćemo da su to: pravo na delimičnu penziju, pravo na prevremenu penziju, pravo na drugu kategoriju invalidnosti, pravo na drugu grupu nege i pomoći, pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje zbog povrede van rada, pravo na banjsko lečenje i rehabilitaciju penzionera, pooštravanje uslova za starosnu penziju pomeranjem starosne granice, pooštravanje uslova za invalidsku i porodičnu penziju. Sasvim logično dolazimo do zaključka da ovaj predlog zakona, drastičnim restikcijama, polako počinje da zadire u temelje humanosti jednog društva.
Naravno, Vlada Srbije ovakve restrikcije pravda nemogućnošću finansiranja troškova isplate penzionerima; takođe nesrazmernim brojem penzionera u odnosu na broj zaposlenih; pa time što želi da rastereti poslodavca državnih nameta. Međutim, postavlja se pitanje, da li će ovaj zakon te probleme rešiti. Mislim da neće.
Uporedo sa restrikcijom prava ne smanjuje se osnovica niti stopa za naplatu doprinosa. Odnos broja penzinera ne rešava se ovim zakonom. Broj penzionera nije tako veliki koliko je veliki broj nezaposlenih lica. Primedba da je broj invalidskih penzionera prevelik može biti tačna, ali se pri tome zaboravlja da bi većina tih invalidskih penzionera bila u starosnoj peniziji, dakle opet penzioneri.
Po mom mišljenju, ne treba zabijati glavu u pesak i podržati stav da ćemo restrikcijom prava najugroženijem delu stanovništva rešiti probleme penzijskog i invalidskog osiguranja u Srbiji. Rekao bih da je ovo samo još jedan način da se prevali teret i problemi koje država ima u privredi i državnom aparatu na najugroženije slojeve stanovništva.
Na kraju bih podsetio da Fond PIO nije osiromašen zbog širokog broja prava predviđenih zakonom, već iz dva razloga: o jednom sam govorio, a to je da je broj nezaposlenih u Srbiji veliki, pa samim tim i broj osiguranika mali; drugi je što je novac Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja 70-tih i 80-tih godina trošen na izgradnju brojnih objekata po Srbiji, hotela, banjskih lečilišta i drugih nekretnina, koje se danas prodaju, a sredstva dobijena od prodaje ne vraćaju Fondu i penzionerima koji su stvorili te vrednosti. Ta sredstva idu u budžet Srbije.
Dakle, ovakav vid privatizacije u Srbiji dodatno je doprineo osiromašenju Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja. Vlada Srbije i u ovom slučaju nosi svoj deo odgovornosti, jer za dve godine nije ništa učinila da se poveća broj zaposlenih, a pri tom je uzela novac od prodatih objekata koji su sagrađeni sredstvima fonda.
Sasvim na kraju, pozivam poslanike da podrže sve one amandmane kojima se ublažavaju restrikcije prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i na taj način zaštite veliki broj građana, koje bi pogodio ovakav zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Usput da vas podsetim da su upravo ovi građani i glasali za većinu poslanika poslaničke grupe DOS-a. Na kraju, ipak bi trebalo doneti zakon u interesu tih građana, a ne u interesu Vlade Srbije. Hvala.

Nisam vas razumeo kada ste govorili da će zakonom o zapošljavanju invalida biti omogućeno takvim licima da se zaposle.
Član 21. Predloga zakona kaže da je invalidnost potpuni gubitak radne sposobnosti. Dakle, lica kod kojih se utvrdi delimični gubitak radne sposobnosti neće biti u smislu ovog zakona invalidi. Prema tome, ovaj zakon ništa nije rekao u tom delu, nije definisao status takvih lica.
Ne možemo da prelazimo preko Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i da čekamo zakon o zapošljavanju invalida, a da ne znamo kako će biti rešen taj status. To mora ovaj zakon i ova skupština da kaže.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, govori za ovom govornicom treba da imaju više efekata. Jedan od efekata jeste da predlagaču akta ukaže na neke pogrešne predloge, koji će biti od uticaja na eventualnu izmenu tog predloga. Međutim, predstavnika predlagača ovde nema.
Što se tiče kolega poslanika, s obzirom da uvek glasaju za ono što predlagač da u Skupštini, teško da će sa te strane govor imati efekta. Treće, s obzirom da nema prenosa, teško da će građani imati mogućnosti da vide razliku u stavovima između predstavnika raznih poslaničkih grupa u Skupštini Srbije.
Ako se vratimo na dnevni red današnje sednice i pročitamo ga od druge do šeste tačke videćemo da su tu predlozi izmena zakona, i pod tačkom dva imamo Predlog izmena Zakona o uređenju sudova, koji je podnela Vlada Republike Srbije i koji ima pretežni deo odredaba o odlaganju primene nekih odredaba predviđenih u osnovnom zakonu.
Pod tačkom tri imamo predlog zakona koji je povučen iz skupštinske procedure. Pod tačkom četiri takođe imamo zakon gde je suštinska odredba odlaganje primene odredaba zakona. Zatim, imamo petu tačku dnevnog reda, koja je na brzinu data u skupštinsku proceduru i njom je proširen dnevni red, a ako je povežemo sa šestom tačkom dnevnog reda, o predlozima za izbor, imenovanje i razrešenje i prestanak funkcije nosilaca pravosudnih funkcija, i vidimo intenciju, onda ćemo zaključiti da je osnovni cilj upravo da se kontroliše sudska vlast.
Znači, izmenama Zakona o sudijama i razrešenjem određenog broja sudija i nosilaca javnotužilačkih funkcija u stvari direktno ova skupština vrši kontrolu sudske vlasti, ali nažalost ne vrši je na pravi način već na potpuno pogrešan.
Ako se budemo bavili u ovoj skupštini pitanjima razrešenja sudija zbog ispunjenja uslova za odlazak u penziju, onda ćemo na ovom zasedanju grdno vreme potrošiti baveći se upravo tim razrešenjima.
Suština svih ovih izmena jeste u tome da izvršna vlast vrši kontrolu sudske vlasti. Gospodin ministar je malopre rekao da to nije tačno, da izvršna vlast ne vrši kontrolu sudske vlasti. Međutim, ako imamo situaciju da je ministar istovremeno i predsednik partije koja ima šest poslanika ovde i da se, zahvaljujući tim poslanicima ta vlada bira, onda je sasvim normalno da on, kao neko ko je u izvršnoj vlasti, a istovremeno kontroliše deo poslanika u zakonodavnoj vlasti, direktno vrši kontrolu zakonodavne vlasti, a ta zakonodavna vlast vrši kontrolu sudske vlasti i dolazimo do toga da ipak izvršna vlast kontroliše sudsku vlast. To nije dobro i nije zalaganje za demokratski sistem za koji se svi zalažemo, a to je da imamo samostalnost sudske vlasti, odnosno podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
Takođe bih prokomentarisao primedbe koje su ovde upućene na predlog zakona koji je DSS dala u skupštinsku proceduru, a koji je ovaj parlament usvojio. Cilj zakona je bio da se sudska vlast osamostali u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast. Ovaj parlament je usvojio taj set zakona, ali kasnije dolazi do sukoba između sudske i izvršne vlasti, baš zbog toga što su sudije želele da primenjuju upravo one zakone koje je Skupština donosila, a koji su smetali izvršnoj vlasti.
Zato onda imamo one izmene u julu mesecu 2002. godine, a ovim izmenama u stvari nećemo nikakav efekat postići i nećemo ostvariti osnovni cilj koji danas imamo, a to je sprečavanje konfuzije u sudstvu. Da postoji konfuzija u sudstvu priznao je i ministar juče u svom govoru. Dakle, imamo sudije koje su ponovo u strahu od pojedinih političara, kao i advokata koji zauzimaju političke funkcije. Predmeti i dalje šetaju od jednog do drugog suda bez konačne presude itd.
Dakle, suština treba da bude ipak da idemo u pravcu donošenja odredaba i seta zakona iz oblasti pravosuđa koji će jasno razgraničiti funkciju koju ima sudska vlast u odnosu na zakonodavnu i izvršnu. Ove izmene suštinski ništa ne doprinose tom cilju i toj funkciji.

Članom 56. osnovnog zakona reguliše se navršenje radnog veka i razlozi za razrešenje koje utvrđuje Veliko personalno veće. U izmenama se predviđa - ako u roku od 30 dana od dana pokretanja postupka Veliko personalno veće ne donese odluku o utvrđivanju razloga za razrešenje, odluku će doneti Opšta sednica u narednom roku od 30 dana, a članovima Velikog personalnog veća prestaje mandat. Smatramo da je mnogo bolje da se ovaj amandman drugačije uredi, tako što će Veliko personalno veće biti dužno da u roku od 30 dana od dana pokretanja postupka donese odluku da li postoje razlozi za razrešenje.
Smatramo da je ovo racionalnije i da bi ovo rešenje bilo bolje. Hvala vam.

Amandman na član 10. Zakona o izmenama Zakona o sudijama glasi - reči "apelacionih sudova" zamenjuju se rečima "Apelacionog suda". Amandman je posledica amandmana na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, kojim se predlaže jedinstven apelacioni sud za teritoriju Srbije.

Poštovane dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, sadašnji trenutak u kome se Srbija našla nesumnjivo zahteva visok stepen odgovornosti svakog narodnog poslanika. Izbor Vlade Srbije je najvažnije pitanje za svaki parlament, pa i za ovaj saziv parlamenta Srbije i mi upravo imamo tačku dnevnog reda u kojoj svi poslanici moraju da prihvate odgovornost prema svom narodu za sopstvenu odluku.
Pripadam onim narodnim poslanicima koji misle da bi izbor Vlade na ovaj način i u ovom sastavu bio pogrešan, maksimalno uvažavajući sve teške okolnosti i nastalo stanje u Republici Srbiji. Vršilac dužnosti predsednika Republike i predsednik ovog parlamenta, gospođa Nataša Mićić, u obrazloženju predloga kandidata za predsednika Vlade navodi: "Pošto sam saslušala mišljenje predstavnika većine u Narodnoj skupštini Republike Srbije podnosim predlog".
Iz obrazloženja se vidi da ovlašćeni predlagač, a što je u ovom slučaju otežavajuća okolnost, predsednik parlamenta, nije saslušao predstavnike svih narodnih poslanika. Dakle, uzeo je sebi za pravo da deli ovaj parlament. Što je još gore, uzima sebi za pravo da određuje ko to pripada skupštinskoj većini unapred, ne saslušavši sve koji treba da učestvuju u donošenju odluke.
Mi bismo, kao narodni poslanici koji treba da odlučuju u ime građana, morali da čujemo ko to unapred i blanko nešto podržava i zašto podržava. Ovakav postupak vršioca dužnosti predsednika Republike ne doprinosi potrebnom jedinstvu u Srbiji, pa samim tim ni efikasnijem radu na postavljenim zadacima organa Republike Srbije.
Predlažući vanredno stanje u institucionalnom smislu, najodgovorniji funkcioner u državi, v.d. predsednika Republike, pozivao je sve političke snage da pokažu veći stepen jedinstva kako bi se prevazišlo teško stanje u Srbiji. Složio bih se da nam je u ovom trenutku potrebno jedinstvo, ali ne na rečima, već na delu. Predlagač kandidata u postupku predlaganja nije pokazivao zalaganje za jedinstvena dela.
Učestvujući u radu Odbora za rad, socijalna i boračka pitanja u protekle dve godine kao narodni poslanik nisam zadovoljan radom dela Vlade u ovoj oblasti. Reforma u oblasti rada i radnih odnosa je sprovedena samo na papiru. Reforma u oblasti socijalnog osiguranja i socijalne zaštite stanovništva nije ni započela, a najave tih reformi podrazumevaju više uskraćivanje prava građana, nego sanacije u ovoj oblasti. Reforma u oblasti zapošljavanja, prava nezaposlenih i osiguranja za slučaj nezaposlenosti predlogom novih zakona postavlja se na potpuno pogrešne osnove.
Ovo nije trenutak i tačka dnevnog reda za kompletnu analizu rada ministarstava i protekle Vlade. Ne može se preći preko nekih načelnih stvari koje određuju dalje pravce rada i delovanja nove Vlade, u kojoj će personalna rešenja ostati uglavnom ista, a pre svega na čelu ministarstava.
Sasvim na kraju, kolege narodni poslanici, smatram da izbor nove Vlade nije pitanje samo trenutka i personalnog izbora, već pre svega zavisi od koncepcijskog pristupa. Smatram da je mnogo bolje bilo rešenje izabrati prelaznu koncentracionu vladu koju inače zagovara DSS. Ovako, na ovaj način i sa ovim ljudima, ova predložena vlada neće biti u stanju da razreši mnogobrojne probleme u Srbiji. To su razlozi zašto kao narodni poslanik ne mogu podržati predlog vršioca dužnosti predsednika Republike za izbor predsednika Vlade. Hvala.

Poštovane kolege, kao član Zakonodavnog odbora izdvojio sam mišljenje kada se Odbor izjašnjavao o zakonu u načelu, iz razloga koje je naveo moj kolega Đorđe Mamula, i ja bih samo dodatno objasnio neke stvari.
Znači, reč je o izmenama Zakona o privatizaciji. Ovim predlogom se želi da se preciznije regulišu neka pitanja koja nisu mogla da se razreše postojećim zakonom. Podsetio bih da je Zakon o privatizaciji, onda kada je donesen, trebalo da bude donesen u pratnji zakona o denacionalizaciji. To nije učinjeno i mi danas sprovođenjem Zakona o privatizaciji imamo sprovođenje jedne nepravde, a nepravda se sastoji u tome što se ugrožava jedno od osnovnih ljudskih prava, a to je pravo na imovinu.
Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, koju smo danas usvojili, u poglavlju - prava i slobode, u članu 23. kaže: "Jemči se pravo svojine i pravo nasleđivanja. Niko se ne može lišiti svojine, osim u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne".
Dakle, ukoliko smo danas usvojili ovu povelju, nadam se da se iskreno zalažemo za sprovođenje te povelje. To podrazumeva ne samo da poštujemo buduće pravo na imovinu, već i da u svim onim situacijama gde je pravo na imovinu ugroženo, to bude ispravljeno. To je moguće samo donošenjem zakona o denacionalizaciji, a potom usklađivanjem Zakona o privatizaciji. Znači, rešenje bi bilo da se ove izmene Zakona o privatizaciji povuku, da se donese zakon o denacionalizaciji, a da se potom uskladi Zakon o privatizaciji sa zakonom o denacionalizaciji.
Iz tih razloga nisam glasao za ovaj predlog zakona. Hvala.

Poštovane kolege narodni poslanici, na sednici Zakonodavnog odbora glasao sam protiv Predloga zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore iz razloga što smatram da su sporni član 5. stav 1. Predloga zakona, kao i član 19. zakona.
Član 5. u Predlogu glasi: "Poslanici se biraju srazmerno broju narodnih poslanika koje poslaničke grupe imaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije." Ova odredba je suprotna republičkom Zakonu o izboru narodnih poslanika, jer uvodi jednu novu kategoriju koja u izbornom zakonodavstvu Srbije ne postoji, a to je kategorija poslaničke grupe. U izbornom zakonodavstvu postoji kategorija političke stranke kao učesnika u političkoj utakmici i kao subjekt koji dobija poslaničke mandate.
Samim tim što je na ovaj način predložen izbor poslanika za saveznu skupštinu, pribeglo se metodi koja nije sigurna i u kojoj je moguće da od trenutka do trenutka menjamo sastav delegacije u saveznoj skupštini. I sami vidimo da su poslaničke grupe promenljiva kategorija u ovom parlamentu, da je danas jedan broj poslaničkih grupa, da sutra može biti drugi. Iz tih razloga je moguće da svaki treći dan zasedamo i biramo, u skladu sa novom strukturom poslanika i poslaničkih grupa, sastav delegacije u saveznom parlamentu.
Mislim da je pravi trenutak kada se utvrđuje broj kandidata u republičkoj skupštini, jer je to najrelevantnija činjenica, kako bi verno mogla da se odslika volja birača u Srbiji, a mi na osnovu volje birača u Srbiji utvrđujemo u stvari naše predstavnike u državnoj zajednici.
Dakle, ovaj član je suprotan i pravnoj logici, jer nije logično da jedan pravni dokument podržimo, a da on direktno ugrožava volju građana, jer samim tim što ugrožava volju građana, on ne zavređuje da bude podržan.
Još jednu stvar bih rekao, ovde su u pitanju posredni izbori. Ti posredni izbori moraju da se vežu za neposredne izbore. Ne možete vezivati posredne izbore za neposredne izbore na današnji dan, već na dan kada su ti izbori zaista održani.
Što se tiče člana 19, on je neusklađen sa Zakonom o izboru narodnih poslanika, jer izostavlja tri razloga zbog kojih može da prestane mandat poslaniku. Predlagač ne objašnjava zašto je ta tri razloga izostavio.
I na kraju, kao član Zakonodavnog odbora, zaista nisam spreman da direktno ugrožavam prava građana Srbije da upravljaju državnom zajednicom Srbija i Crna Gora. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, poštovani predstavnici Vlade, pred nama je Predlog zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim se želi reorganizovati poreska uprava, propisati njeno postupanje prilikom utvrđivanja i naplate poreza i urediti poreska krivična dela.

Predlog zakona je jedan konglomerat normi procesnog prava i materijalnog prava, kojima se uređuje poreska uprava kao deo državne uprave, kao i poreska krivična dela. Smatram da to nije baš najsrećniji konglomerat, ali prihvatam da može biti nužan. Ne osporavajući nameru predlagača, Vlade Republike Srbije, da želi na bolji način nego do sada da uredi odnose u oblasti sprovođenja poreske politike, odnosno uvede poresku disciplinu, kao što je do sada postojala, mislim da predlog kratkoročno neće imati očekivani efekat kada bude usvojen na ovoj skupštini.

Stavljanjem zakona u proceduru predlagač priznaje da ovu oblast treba bolje urediti. Vlada smatra da će se usvajanjem zakona popraviti rad poreskih organa, te da će se time omogućiti veći priliv u budžet. Nasuprot takvom stavu, mišljenja sam da se, i posle usvajanja ovog zakona, u ovoj oblasti neće brzo izmeniti postojeće stanje. U praksi već imamo primere, kao što su Zakon o privatizaciji, koji se jako teško sprovodi i Zakon o ekstraprofitu, čija je primena veoma sporna.

Ukoliko želimo veće prihode u budžet i veću finansijsku disciplinu moramo uporedo doneti niz drugih zakona, pre svega onih kojima ćemo stvoriti uslove da u Srbiji imamo zdrave poreske obveznike, a mislim pre svega na poreske obveznike koji imaju punu zaštitu države. Nažalost, mi takve danas imamo, ali veoma malo. U državi ne postoji povoljan pravni ambijent. Koliko težak položaj poreski obveznici danas imaju možemo videti samo ako se informišemo koliko pravosnažnih i izvršnih sudskih presuda po trgovinskim sudovima u Srbiji stoji i ne izvršava se. Dakle, i dalje nema pravne sigurnosti i šta očekivati od poreskog obveznika nego da se prema državi odnosi onako kako se država odnosi prema njemu.

Ovde bih pomenuo još jednu, po obveznike važnu činjenicu, a to je da u Srbiji i dalje ne postoji imovinska sigurnost. Društvo još uvek nije dekriminalizovano, vlasnici imovine se i dalje suočavaju sa pojavama reketiranja, a ti isti vlasnici se istovremeno javljaju kao naši poreski obveznici. Mogli bismo navoditi i niz drugih primera, ali je potpuno jasno iz ovog primera zašto u Srbiji nema poreske discipline. Slažem se sa Vladom Srbije da je nema u onoj meri koja je potrebna, kako bi jedna država mogla biti nazvana ozbiljnom državom.

Oko sadržaja ovog zakona poslanici poslaničke grupe mogu voditi polemiku i predlog zakona osporavati ili podržavati. Ako pažnju koncentrišem samo na odredbe zakona, ne uzimajući u obzir širi ambijent, podržao bih ipak ovaj zakon i to iz više razloga.

Prvo, nesumnjivo je da se poreski postupak kvalitetnije uređuje, nego što je bio uređen Zakonom o utvrđivanju, kontroli i naplati javnih prihoda.

Drugo, ako se uzme u obzir da usvajanjem predloženog zakona prestaje da važi niz odredaba 11 važećih zakona, a jedan zakon u celini, jasno je da predlagač ima nameru da ovu materiju bar u izvesnoj meri kodifikuje.

Treće, predlagač, a kada to kažem više mislim na Ministarstvo finansija nego Vladu Srbije, uložio je maksimalne napore, nudeći neka specifična zakonska rešenja, kako bi loš rad pravosuđa u ovoj oblasti, zatim Ministarstva pravde i Ministarstva unutrašnjih poslova, na neki način kompenzirao.

Ovde, pre svega, mislim na rešenja kojima se izvesni državni poslovi, otkrivanje poreskih krivičnih dela i vođenje dela poslova istrage prenosi na poresku policiju.

Takođe, može se uočiti zalaganje da se ovim zakonom bolje definiše kriminalitet poreskih obveznika u odnosu na zakone čisto krivično - pravne materije.

Četvrto, predlagač čini napore da jedan deo državne uprave, dakle poresku administraciju, reorganizuje, suočavajući se sa problemom nesprovedene reforme državnog aparata u Srbiji. U ovakvim okolnostima predlozi rešenja u ovom zakonu o poreskim organima, a pre svega o poreskoj policiji, mogu biti dobri.

Imajući u vidu sve što je napred navedeno i sve primedbe, ovaj zakon treba podržati u načelu. Zakon se može podržati i u celini, ukoliko budu prihvaćeni pre svega amandmani poslaničke grupe DSS-a, koje je uložio i obrazložio u prethodnom izlaganju Đorđe Mamula, kao i još neki amandmani koji idu na to da ovaj zakon poprave.

 

Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici, kao član Zakonodavnog odbora izuzeo sam mišljenje na sednici prilikom donošenja odluke kojom je ocenjeno da je Predlog odluke o izmenama i dopunama Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije  u skladu sa pravnim poretkom. Smatram da je član 5. Predloga u indirektnoj suprotnosti sa članom 80. stava 1. Ustava Republike Srbije. O čemu se radi?
Za rad Skupštine potreban je prema Predlogu odluke, jednotrećinski kvorum, a član 80. Ustava Srbije kaže: "Narodna skupština odlučuje većinom glasova na sednici kojoj prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika". Koncept kojim se preko predloga odredaba o izmenama nadležnosti prenosi deo ovlašćenja Skupštine na predsednika Skupštine na indirektan način se izigrava član 80. Ustava Republike Srbije.
Po prirodi stvari, Skupština Srbije uređuje način rada na sednici, a naročito jednog važnog pitanja, pitanja reda na sednici. Prenošenjem svih ovlašćenja koja se tiču proceduralnih pitanja u toku rada sednice u danima za raspravu je suprotno prirodi postojanja i odlučivanja samog tela kao što je Skupština. Prenošenjem ovakvog velikog broja ovlašćenja Poslovnikom na predsednika Skupštine, oduzima se jedno od osnovnih prava, kako pozicionim tako i opozicionim poslanicima, da direktno učestvuju u odlučivanju u Skupštini Srbije.
Ovakvo rešenje je suprotno osnovnim principima demokratskog ustavnog poretka za koji se svi zalažemo. Ranije smo ocenili da je važeći Ustav Republike Srbije restriktivan u demokratskom smislu. Ovakvo rešenje u novom Poslovniku će biti restriktivnije i od važećeg restriktivnog Ustava Srbije.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege poslanici, poštovani predstavnici Vlade, kao član Zakonodavnog odbora  Narodne skupštine Republike Srbije, na sednici Odbora izdvojio sam mišljenje na Predlog zakona o lokalnoj samoupravi, jer smatram da su amandmani kolega poslanika Čedomira Jovanovića, mr Nenada Bogdanovića, Milene Milošević, Milana Markovića i Dragana Pavlovića na član 32. stav 1. gde se posle tačke 10. dodaje tačka 10a, u pogledu izbora i razrešenja članova kabineta predsednika opštine, kao i amandmani istih poslanika na član 45, dakle radi se o amandmanima na član 45a i 45b i amandmani na član 43, 53, 54,  a koji su proistekli iz ovog amandmana na član 32,  suprotni članu 116. stav 1. Ustava Republike Srbije.
O čemu se zapravo radi?
Poznato vam je, kolege poslanici, da je Predlogom zakona uveden novi način konstituisanja izvršne lokalne vlasti, neposrednim izborom i da je sva suštinska izvršna vlast koncentrisana u jednoj ličnosti - predsedniku opštine, odnosno u gradovima - gradonačelniku.
Pomenutim amandmanima, koji su i prihvaćeni od Vlade Republike Srbije i time postali sastavni deo Predloga, pa se o njima ne možemo posebno izjašnjavati, predviđeno je da kabinet predsednika opštine bira i razrešava skupština opštine.
Budući kabinet je, po mom mišljenju, imitacija dosadašnje izvršne vlasti koja se samo prividno daje kabinetu, a u suštini se gubi.
Zašto je imitacija? Zato što je tako koncipiran Predlogom da u političkom smislu ni o čemu ne odlučuje, nema nikakve nadležnosti, pa samim tim ni odgovornost prema građanima. Amandmanom 45b je predloženo da kabinet pomaže predsedniku opštine u vršenju izvršne vlasti. Dakle, u poslovima pomaže a ne vrši u skladu sa mogućim propisanim ovlašćenjima.
Član 116. stav 1. Ustava Republike Srbije predviđa da o poslovima opštine građani odlučuju referendumom i preko svojih predstavnika u skupštini. Kabinet nije njihov predstavnik u skupštini, kao što ni predsednik opštine nije predstavnik skupštine.
U čemu je suprotnost?
Odbornici skupštine opštine biraju kabinet. Kabinet ni o čemu ne odlučuje, dakle, logično se iz navedenog može zaključiti da ni odbornici ne odlučuju o poslovima iz domena izvršne vlasti. Samim tim što odbornici kao predstavnici građana ne odlučuju, znači da ne odlučuju ni građani, čime je povređeno jedno od osnovnih ustavnih prava - da o poslovima opštine odlučuju upravo građani. Uzgred budi rečeno, veoma je sporno da li važeći Ustav daje uopšte mogućnost da gradonačelnik, odnosno predsednik opštine, bude biran na neposrednim izborima. Logičkim razmišljanjem se dolazi do zaključka da član 116. Ustava takvu mogućnost ne daje.
Zbog svega napred navedenog smatram da predlagači, dakle narodni poslanici koje sam pomenuo, treba da povuku predložene amandmane, a ukoliko to ne učine, Vlada Srbije bi morala da preispita svoju odluku o prihvatanju istih.
Posle ovakvog reda poteza, Vlada bi sporan Predlog zakona mogla korigovati prihvatanjem svih onih amandmana kojima bi izvršna vlast bila vraćena pod kontrolu odbornika skupština opština.
U protivnom, tu korekciju mora izvršiti ova skupština usvajanjem nekih amandmana koji imaju za cilj ispravljanje ovih neustavnosti i nelogičnosti, a pre svega onih koje je predložila grupa poslanika Demokratske stranke Srbije.

Poštovani predsedniče, poštovane kolege poslanici, pred nama je još jedan zakon koji kompletno zamenjuje odredbe jednog ranijeg. Dakle, ovog puta je reč o republičkom Zakonu o radu. Formalno, radi se o promeni  našeg radnog zakonodavstva izmenom fundamentalnog zakona u ovoj oblasti. Suštinski, njegovim donošenjem ulazimo u reforme radno-pravnih odnosa, koji su bili potpuno pogrešno postavljeni u ranijem periodu.
Anomalije u ovoj materiji imale su za posledicu poremećene odnose, gde se nije znalo koja je uloga poslodavca, a koja radnika. Među radnicima je važio sistem negativne selekcije, kako u društvenim tako i u državnim preduzećima. Nisu se mogli iskazati dobri i vredni radnici, plate su isplaćivane bez obzira na rezultate rada, bolovanja su bila omiljeni način kako primati platu, a ne raditi u preduzeću. U većini preduzeća i ustanova važnije je bilo da se na posao mora doći na vreme i sa posla otići po isteku radnog vremena, što jeste važno, ali nije bitnije od toga koliko se i šta na poslu radilo.
S druge strane, direktori i šefovi su, koristeći svoje položaje, direktno podsticali ovakve pojave time što su za osnovni kriterijum imali to šta radnik čini za njih, a ne za preduzeće. Kada je neko pokušao da ovaj poremećaj i nepravdu ispravi putem suda, bilo da se radi o poslodavcu ili radniku, u tome nije uspevao, kako zbog lošeg rada sudova u rešavanju radnih sporova, tako i mnogo više jer su odredbe do sada važećeg zakona to onemogućavale. Zato neminovno mora doći do donošenja novog zakona, što mi danas i činimo.
Predlog koji je pred nama po svom sadržaju se bitnije ne razlikuje od dosadašnjeg. Dakle, reguliše osnovna prava i obaveze, odgovornosti zaposlenih, zasnivanje radnog odnosa, radno vreme, odmor i odsustva, opštu i posebnu zaštitu zaposlenih, zaradu, naknadu zarade i druga primanja, prestanak radnog odnosa, ostvarivanje i zaštitu prava iz radnog odnosa itd. Po svojoj suštini se on umnogome razlikuje. Pre svega se na potpuno drugačije osnove postavlja odnos poslodavca i radnika. Poslodavcu se omogućava efikasnije odlučivanje, kako kod zasnivanja tako i kod prestanka radnog odnosa zaposlenog, zatim ima veću slobodu u delu uslova pri sklapanju ugovora o radu. Formalno gledano, sužavaju se prava zaposlenih, a popravlja položaj poslodavca.
Ako se pođe od predloženih odredaba, a i činjenice da su pisane za vreme u kome neće biti sadašnje društvene svojine, podsećam da je sada u privredi ona dominantna, bili su i logični protesti sindikata, kao i njihovi opravdani zahtevi da se tekst prilagodi koliko - toliko i da se uvaži trenutak u kome se nalazimo. Dobro je što su poslaničke grupe ušle u dijalog sa sindikatima, jer je time izvršen dodatni pritisak na Vladu da zakon popravi prihvatanjem jednog broja amandmana, kako od poslaničkih grupa pozicije, tako i opozicije.
Uvažavanjem ovih zahteva radnici će imati garancije da njihovo pravo na rad neće biti ugroženo, kako je moglo biti da nisu prihvaćeni neki amandmani. Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije imala je takođe niz primedaba, zbog čega je i uložila 42 amandmana. Verujem da je razgovor sa predstavnicima Ministarstva rada imao efekta i da će značajan broj naših amandmana biti prihvaćen, što će omogućiti da poslanici DSS-a glasaju za ovaj zakon u celini. Ali, kada usvojimo ovaj zakon, naravno ako ga usvojimo, ne treba živeti u iluziji da smo time sve rešili i da ćemo po automatizmu imati radne odnose razvijenih evropskih zemalja.
Radni odnosi nisu ništa drugo već posledica važnijih društvenih odnosa, a to su svojinski odnosi. Logično, ovaj zakon će zaživeti u svom pravom smislu onda kada se u Srbiji završi ili većim delom izvrši privatizacija. Dobro je što smo doneli paket zakona iz oblasti privatizacije. Pri ovoj konstataciji, naravno, ne ulazim u njegovu pravednost i predložena rešenja, koja su možda mogla biti i bolja.
Reforma u ovoj oblasti, dakle u oblasti promene svojinske strukture, ubrzaće i reformu radno-pravnih odnosa. Naravno, ova dva procesa su povezana i ne može ići prvi bez ovog drugog, a oba će imati posledice koje su po građane i radnike bolje. Bolje zbog toga što mi danas moramo rešavati nagomilane probleme koje su stvorili upravo oni za koje reč odgovornost u politici nije postojala, a koji su vodili državu poslednjih pola veka. Za taj bol oni su odgovorni, a ne mi danas.
Na nama poslanicima ovog saziva Skupštine stoji obaveza da probleme, koje su građanima i radnicima doneli neki drugi iz ranije vlasti, danas bar delimično razrešimo. Kada je reč o problemu onih koje sam u ovom izlaganju prethodno naveo, postoje još i dva krupna: jedan je velika nezaposlenost u Srbiji, a drugi loš životni standard zaposlenih. Ovaj predlog zakona stvara uslove da u Srbiji proces privatizacije bude brži, čime se automatski stvara mogućnost investiranja, kojeg sada takoreći nema, a naročito ne stranog investiranja. Investicije donose nova radna mesta, efikasniji rad privrede, pa samim tim i razrešenje problema niskog životnog standarda i naravno problema nezaposlenosti.
Na kraju, da još jednom ponovim, za mene, a i moje kolege iz Demokratske stranke Srbije, koje su već iznele stav, ovaj predlog zakona je prihvatljiv ukoliko budu prihvaćeni naši najbitniji amandmani, uz već prihvaćene amandmane sindikata kroz poslaničke grupe drugih stranaka u ovom parlamentu.