Hvala gospodine Novakoviću.
Pre svega da kažem da je veoma dobro što po prvi put na zasedanju, odnosno na svojoj sednici imamo i razmatranje izveštaja za prethodnu godinu Zaštitnika građana. Dosada je, čini mi se, Zaštitnik građana sačinio četiri izveštaja. Ovo je po prvi put da mi o njemu ovako otvoreno razgovaramo. Naime, prethodno se dešavalo da to ide na nekoj sednici odbora, tako da nisu svi poslanici bili uključeni u razgovore o samom izveštaju. Skupštinska rasprava je takva, i dobro je što je takva, da imate da vam neki poslanik kaže da ste dovoljno kritikovali izvršnu vlast, ovu sadašnju, a opet da drugi smatraju da niste dovoljno, ali to vam je parlamentarizam.
No, svakako je jedan od ciljeva ovog izveštaja da obavestite sve građane, a pre svega i Narodnu skupštinu o stanju ljudskih prava u Srbiji, kao i o kvalitetu ostvarivanja tih prava od strane organa i organizacija koje vrše svoje nadležnosti i primenjuju propise i zakone Republike Srbije. Dakle, Zaštitnik građana po pritužbi ispituje da li je neki organ uprave ili neka druga organizacija zakonito i pravilno vršila svoja ovlašćenja, a ako nije, on ima pravo da zahteva da se ta greška ispravi i pri tom daje svoje preporuke kako smatra da tu grešku treba otkloniti.
Ono što je takođe vidljivo iz svih izveštaja koje mi imamo, a koji su dostupni na sajtu, dakle, od izveštaja za 2007. godinu, to je nekako da se povećava broj pritužbi građana. Međutim, to se može tumačiti tako što je sve veći broj građana upoznat uopšte o postojanju vas i vaše institucije. Zato i to može da bude jedno od tumačenja zašto se broj povećava.
Moj opšti utisak, mislim da se čak može izvući iz ovog poslednjeg vašeg izveštaja, dakle za 2010. godinu, jeste da su ekonomska i socijalna prava građana mnogo više ugrožena od svih onih drugih prava koje vi pratite. Možda to nije utisak ostalih kolega, ali to je moj lični utisak. Kao i da građani kao svoju najveću pretnju, koja ugrožava njihova prava, osećaju siromaštvo, odnosno preteće siromaštvo. Strah od siromaštva, posle tri godine ove i ovakve vlade, je potpuno opravdan. To ću potkrepiti samo sa nekoliko statističkih činjenica koje govore o tome koliko se u poslednje tri godine siromaštvo uselilo u domove mnogih porodica, a preti da se useli i u neke druge domove.
Pre svega, Srbija je evropski rekorder po stopi inflacije, koja u ovom trenutku iznosi oko 11%. S tim što nam guverner Šoškić upućuje, ne znam, valjda on misli da je to neka uteha, kako će inflacija do kraja ove godine biti svega 14%. Podsećam ga da je 11%, koliko je sada inflacija u odnosu na početak godine, sasvim dovoljna, najveća u Evropi. Imamo podatak da su plate u Srbiji u ovom trenutku najniže u Evropi, da nezaposlenost iznosi oko 20% i tu spadamo u pet zemalja u Evropi koje imaju najveću stopu nezaposlenosti i da je 24 milijarde duga prema inostranim kreditorima svrstalo Srbiju u zemlju koja ima visoku zaduženost.
Nemam vremena da se osvrnem na sve delove ovog izveštaja. Moja koleginica se u raspravi osvrnula na mnoge. Pre svega ću govoriti o ovom delu izveštaja koji počinje na 16. strani i govori o socijalnim i ekonomskim pravima građana. U prethodnim izveštajima, dakle od 2007. godine, građani se žale na probleme u poštovanju prava iz radnog odnosa. Uglavnom, naravno, građani se žale kada ostanu bez posla, pa se onda obrate Zaštitniku građana i žale se uglavnom nekako unazad na kršenje svojih prava. Veoma je raširena pojava da ljudi rade na određeno vreme godinama.
U izveštaju za 2009. godinu vi govorite o jednom doktoru, čini mi se, koji se u nekom domu zdravlja žalio na svoj kontinuirani rad na određeno vreme. Vi kažete u svom nalazu, kada ste pogledali šta se tu dešava, da je ta osoba radila sedam godina na određeno. Dakle, poslodavac, u ovom slučaju, valjda, direktor doma zdravlja, je toj osobi izdao čak 14 ugovora o radu na određeno vreme. Takođe, ukazujete na nešto što ste i u prethodnim izveštajima ukazivali, u stvari mislim samo za 2009. godinu, a to je da veliki broj osoba koji su zaposleni u ustanovama kulture, zahvaljujući članu 50. iz novog Zakona o kulturi, kojim se vladajuća većina hvalila kakav je sistemski i evropski, super, međutim, šta se dešava? Taj član 50. je očigledno poslodavcima pružio mogućnost da ljude koji rade u ustanovama kulture primi na određeno vreme. Vi kažete u izveštaju da je to postalo pravilo, a da je izuzetak postalo da neko radi na neodređeno vreme.
Vi ste u izveštaju ukazali na to i predložili da se to promeni. Pretpostavljam da je to inicijativa za izmenu i dopunu zakona koji to omogućava. To bi bio najnormalniji put, da se u Skupštini izglasaju izmene i dopune i da se toj pojavi stane na put. Meni je tužno i ne bih da budem ironična ili cinična, ali izgleda da mi u Srbiji samo kad je kultura u pitanju smatramo da ljudi ne treba da rade u kontinuitetu nego treba da nam kultura bude na određeno vreme.
Još jedna pojava kada su u pitanju prava iz radnog odnosa, na koju se ljudi s pravom žale, a to je da poslodavci ne uplaćuju ili nisu na vreme uplaćivali penzijski staž, zbog čega ljudi ne mogu da ostvare svoje pravo na punu penziju. To je pretnja da će ljudi u poznim godinama biti izloženi i preti im siromaštvo.
Kada ljudi rade, mada se vrlo često dešava da zaposleni nisu ni upoznati sa tim da im poslodavac ne uplaćuje doprinose, ali dok rade kažu – dobro je samo da primam nekakvu platu, da izdržavam porodicu. Međutim, svi mi moramo da znamo da ćemo jednog trenutka, ako bog da, otići u penziju i onda će nam biti jako teško, jer će ta penzija biti nikakva i onda ćemo saznati da li je poslodavac, koji je bio dužan da uplaćuje te doprinose, to uradio.
Čuo se već danas podatak da svaki šesti poslodavac u Srbiji isplaćuje plate i doprinose na vreme, što znači da velika većina to radi sa kašnjenjem. Čini mi se da u okruženju postoje neka malo bolja rešenja kada je to u pitanju, pa kaže se da u Hrvatskoj postoje jasni rokovi u kojima su poslodavci dužni da plate doprinose, a postoji i zaprećena zatvorska kazna ukoliko to ne učine na vreme. Zatim, u BiH je zaštita radnika bolja. Tu su sudski sporovi. Kad već stigne do suda, oni su to ograničeni na šest meseci, da u tom roku valja završiti određeni predmet.
Kod nas ne postoje jasna pravila, primenjuju se dupli aršini. Sada ću kao na primer uzeti jedno preduzeće, a verujte da su mnoga u takvoj situaciji. Državno preduzeće poput GSP Beograd duguje veliki novac, ali se to njima toleriše, za razliku od nekih manjih firmi koje su u privatnom vlasništvu, gde inspekcija bude mnogo rigoroznija. Plate i doprinosi u privatnim preduzećima vrlo često kasne ili se ne mogu isplaćivati upravo zbog toga što država ili javna preduzeća duguju tim privatnim preduzećima, pa je tako to jedno vrzino kolo.
Sada bih iskoristila i priliku, dok govorim o tome, o primeni tih duplih aršina, i skrenula bi vašu pažnju na jedan predlog zakona koji je DSS uputila u skupštinsku proceduru, a to je Predlog zakona o rokovima plaćanja obaveza korisnika javnih sredstava i državnih i javnih preduzeća. Molim da se i vi založite da Skupština što pre razmatra ovaj predlog zakona. Samo ću ukratko reći o čemu se radi. Praktično je ovo još jedno podsećanje na državna i javna preduzeća, na rokove i na procedure koje već postoje u nekim drugim zakonima, da ih prosto podsetimo ovim posebnim zakonom da su oni zaista dužni da se pridržavaju svih propisa koji, uostalom, već postoje. Tako je ovo jedan od načina na koji ombudsman može da pokaže da želi da se ova situacija reši, odnosno da vi dobijete što manje pritužbi građana koji će vam se žaliti na to da se njihova prava iz radnog odnosa ne poštuju. Smatramo da bi ovaj leks specijalis donekle rešio te probleme.
Velika nezaposlenost i potražnja za poslom daju priliku nekorektnim poslodavcima da ucenama i drugim nezakonitim metodama koriste nepovoljan položaj radnika, odnosno čini se da nikada više nismo imali propisa i zakona koji štite radnike i njihova prava iz rada, a da nikada nije bilo gore ili manje zaštite.
Skupština je 2009. godine izglasala zakon koji se u narodu popularno zove zakon o sprečavanju mobinga, odnosno Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Na žalost, čini se da taj zakon, ne da se ne primenjuje, nego da poslodavci, bilo da su to javna preduzeća ili privatna, kao da ne znaju da taj zakon uopšte postoji. Vi me demantujte ako imate drugačija saznanja, ali je naš utisak da je taj zakon izglasan tako da postoji, ali da se niko i ne pridržava.
Nedavno je portparol Prvog osnovnog suda u Beogradu rekla da taj sud nije doneo ni jednu presudu po žalbama građana na zlostavljanje na radu. Oni ovde kažu da je za vreme od kako je taj zakon deo zakona u Srbiji, da su primili oko 40 tužbi, ljudi su se pozivali upravo na taj zakon i portparol kaže da je oko polovina tih žalbi odbačena kao neosnovana. Dakle, ljudi po njihovom nisu imali potrebe da se žale. Međutim, ona takođe kaže da od te druge polovine žalbi ni jedan spor nije rešen. Šta to znači? To znači da i naše pravosuđe i sudovi ne znaju da taj zakon postoji i da postoje neki rokovi.
Kada je u pitanju Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova, oni kažu da im se svakoga dana obrati najmanje 10 građana žaleći se na zlostavljanje na radu. U suštini, ovo je agencija koja bi trebalo da sa vaše službe po malo otkloni pritisak različitih pritužbi. Koliko vidim, vi nemate taj ogroman broj kakav oni imaju, ako kažu da se svaki dan barem po deset ljudi žali.
Ovde bih završila. Nadam se da ćete vi na neka od ovih pitanja i odgovoriti. Kada je u pitanju oblast rada, tužno je da verovatno građani koji su slušali ovo o čemu sam sada pričala, a koji su nezaposleni i kojih je sve veći broj, tužno je što su oni pomislili – što ja ne radim i što nemam neku platu, pa bi lako izdržao taj mobing i to zlostavljanje. Situacija u kojoj se građana i radnici u ovoj zemlji nalaze je jako loša. Hvala.