U obrazloženju zašto ovaj naš amandman na član 10 đ nije prihvaćen, stoji da je Vlada prihvatila amandman kolege Aleksandra Martinovića i to je sasvim u redu. Ali zbog javnosti da kažem da je i amandman koji je podneo moj kolega Željko Tomić ide je u istom pravcu, možda je čak i bolji od gospodina Martinovića, jer je i precizniji jer kaže:  "da se ažurira baza na dan nastanka promene ili najkasnije do 30 dana". Mi smo predložili da se da rok da se ažurira baza u roku od 30 dana, zato što smo smatrali da je predlagač u predlogu ovog člana 10 đ, ostavio jedan potpuno nejasan rok i da bi tu moglo onda da se tumači na razne načine i da dolazi do zloupotreba.
Naime, u predlogu ovog člana stoji, da podaci o evidencijama, odnosno na bazi podataka, ažuriraju se na dan nastanka promene, a izuzetno u roku, pa onda je to taj vaš rok, predlog roka, koji obezbeđuje nesmetan rad i ažurnost baze podataka i jedinstvenog informativnog sistema prosvete.
Drago mi je što ste prihvatili ovaj amandman i što ste uvideli da ovo što ovde stoji u predlogu, apsolutno nije nikakav rok.

U članu 5. predloga koji govori o članu 12. i stavu 7. ovog krovnog zakona, ministarstvo je predložilo izmenu i to tako da se odnosi na utvrđivanje naknade za rad i visine naknade za rad dva saveta koja postoje. Predlagač predlaže - sredstva za rad Saveta, iz stava 1. ovoga člana, obezbeđuje se u budžetu Republike Srbije, a to se inače odnosi na Nacionalni prosvetni savet, te članovi Nacionalnog prosvetnog saveta imaju pravo na naknadu za rad u visini koji utvrdi Narodna skupština, a članovi Saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, dakle, to je taj drugi savet,  da će oni primati naknadu u visini koju odredi Vlada.

Smatrali smo da, i to smo amandmanom predložili, da nema potrebe da se članovima ova dva različita saveta na različite načine utvrđuje naknada za rad koji je jako odgovoran, težak, komplikovan i zahtevan rad u oba saveta.

Vi ste meni odgovorili, da Narodna skupština nema pravo da određuje naknadu članovima saveta za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, zbog toga što članove tog saveta imenuje Vlada, te je Vlada ta koja treba i da odredi visinu naknade za te ljude.

Mi smatramo da, možda ste vi formalno u pravu, ali suštinski niste. Jednako je težak i odgovoran posao i u jednom i u drugom savetu, s tim što Nacionalni prosvetni savet ima veći broj članova i da nema potrebe da se to na dva različita načina utvrđuje, a kamoli da njihove naknade budu različite.

Ono što se nadam da vi razmišljate, pošto niste prihvatili amandman i nije dobro što niste, ali pretpostavljam da ćete se onda rukovoditi odlukom Narodne skupštine za naknadu članovima Nacionalnog prosvetnog saveta i da onda ta naknada ljudima koji rade u ovom drugom savetu, neće biti drugačija.

Pošto ministar klima glavom, hajde da mu verujemo na reč i da će onda to tako i biti. Bolje je bilo da ste prihvatili amandman, pa bi to rešenje ušlo u zakon i ne bi smo morali da gledamo da li vi klimate glavom ili ne.

U prvobitnom predlogu, u članu 13. koji menja sadašnji član 105, predlagač smatra da treba izostaviti reči: "izbor udžbenika", a reč je o đačkom, učeničkom parlamentu i o stvarima o kojima parlamenti mogu da odlučuju u školama.

Naime, vi ste smatrali da učenički parlamenti nisu dovoljno kvalifikovani i da ne poseduju stručna znanja da bi mogli da daju svoje mišljenje o kvalitetu udžbenika. Sada čujem od gospodina Novakovića da je odbor napravio amandman i da se ovaj član 13. u potpunosti briše. Vi ste napravili opet grešku, a sad ću da vam kažem i zbog čega. Zato što niste dovoljno ozbiljno pročitali amandman koji smo mi podneli na član 13. Dakle, vaše obrazloženje i prvobitna namera, kada kažete da učenički parlamenti nisu dovoljno kvalifikovani da daju stručno mišljenje o kvalitetu nekog udžbenika, to je potpuno tačno. Međutim, da ste precizno pročitali naš amandman, mi smo ovde vama predložili da učenički parlament može da da svoje mišljenje i da odlučuje o kvalitetu izabranih udžbenika, odnosno onih udžbenika koje je profesor ili škola već izabrala. Učenici u nekom periodu, godinu, dve ili tri, to bi bila stvar dogovora, mogu da daju svoje mišljenje, odnosno mogu apsolutno stručno i jasno da ocene taj udžbenik, odnosno kako se taj udžbenik pokazao u praksi. Kako ćete vi da merite kvalitet jednog udžbenika ako ne pitate i nastavnike, naravno, ali pre svega učenike? I to učenički parlament i te kako treba da radi.

E, sad, kako ste vi izbrisali ovo "odlučuju o izboru udžbenika"? Vi ste sad opet ostavili taj prostor potpuno nejasan. Trebalo je da ovlastite i da kažete – učenički parlamenti, koji inače postoje u sedmom i osmom razredu osnovne škole, koji se formiraju u svim srednjim školama, barem bi trebalo da funkcionišu, da oni daju svoje mišljenje o udžbenicima koji su u upotrebi. Ako mi mislimo da to učenici ne mogu, onda se mi grdno varamo. Postoje istraživanja koja potpuno jasno i nedvosmisleno govore da i te kako učenici mogu odlično da ocene neki udžbenik, bez obzira ko ga je napisao itd. Nekada vi imate nekoga ko važi za velikog stručnjaka u nekoj oblasti, ali on prosto nije u stanju da napiše dobar udžbenik za osnovnu školu. Učenici su, recimo, u tim istraživanjima i anketama ocenili npr. nove udžbenike iz stranog jezika da im potpuno odgovaraju, da su jako dobri i ocenili ih visokim ocenama. Neke udžbenike nisu. Tako da su učenici i te kako u stanju da ocene udžbenik koji već koriste. Dakle, trebalo je da prihvatite naš amandman.

Kada je već ovde reč o udžbenicima, nama je malopre ministar rekao da će biti prisiljen da donese zakon koji je pre par godina usvojen o udžbenicima i nastavnim sredstvima, ili pretprošle godine, možda jedno dve godine. Mislim da je to bio prvi u setu zakona koje je Ministarstvo prosvete predlagalo u Narodnoj skupštini. Da vas podsetim, mi ovde koji sedimo, svi, i opozicija i pozicija, mi smo učestvovali u izradi tog zakona, ako ništa drugo, kroz amandmane. Možda ne znamo sve karike, kada je u pitanju izbor udžbenika, ali uglavnom znamo taj postupak. No, vi niste odgovorili na ono osnovno pitanje koje vam je moja koleginica postavila – zašto izjednačavate Društvo istoričara Srbije sa nekim društvom istoričara koje je registrovano kao nevladina organizacija? Ima mnogo nevladinih organizacija koje se bave istorijom. Onda ne postoje dva, kako ste vi rekli, nego ih postoji mnogo veći broj. S tim što ovo, da ga tako nazovem, društvo istoričara ima dugu tradiciju i istoriju itd, a vi kažete da sada postoje dva društva. Postoji bezbroj organizacija, veliki broj koji se bavi istorijom. Niste odgovorili ni zbog čega kažete da postoje dva i zbog čega je to drugo društvo dovedeno na isti status i na isti nivo?

Opet komplikovana priča u smislu osnovnog zakona, izmena, našeg amandmana itd. Pokušaću da pojednostavim. Inače, ova izmena je na

tragu i želji Ministarstva prosvete da ovim izmenama i dopunama spreče neke pojave u našim školama, i osnovnim i srednjim školama, i to da nekako pokuša da popravi štetu koju je doneo novi zakon iz 2009. godine o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Šteta kada je u pitanju disciplina učenika, zato što je taj zakon ostavio prostor da učenik može da ima veliki broj neopravdanih izostanaka, ja sada samo govorim o tom jednom delu, praktično, sa kojim su se škole suočavale, da ima veliki broj izostanaka a da škola to ne može da, upotrebiću ružnu reč, kazni, da sankcioniše, kako bi, između ostalog, i zbog te mere učenik prestao da izostaje neopravdano sa nastave. Dakle, ovo je želja da se ta šteta otkloni.

Međutim, ovo kako vi predlažete, opet je to nekakva mešavina mera, zato što ste vi sada pomešali delove iz nekog zakona iz 90-ih godina i sada delove ovog zakona iz 2009. godine, tako da imamo sad taj neki miks. Šta mi ovde predlažemo? Mi predlažemo da se vladanje učenika od petog do osmog razreda osnovnog obrazovanja i vaspitanja i učenika svih razreda srednjeg obrazovanja i vaspitanja ocenjuje brojčano tokom polugodišta, i prvog i drugog, kao i na kraju prvog i drugog polugodišta i da ta ocena utiče na opšti uspeh, odnosno da ocena iz vladanja postane deo svih ocena na osnovu kojih se izračunava opšti uspeh.

Zašto kažem da ste vi napravili jednu mešavinu? Vi ovde predlažete da se u toku trajanja polugodišta vladanje ocenjuje opisno, a da se samo na kraju ocenjuje ocenom, odnosno brojčano, i onda bi ta ocena ušla u taj opšti uspeh. Mi smatramo da to nije dobro, da ne treba u toku školske godine da postoji opisno ocenjivanje. U stvari, ne znamo ni zbog čega ste to predložili, to je potpuno nejasno. Treba otpočetka školske godine da postoji brojčana ocena kada je u pitanju uspeh. To je jedna stvar koju vam zameramo i mislimo da ta mešavina nije dobra i da nema nikakvu svrhu.

Drugo što smatramo da nije dobro je to što vi predlažete da brojčano ocenjivanje vladanja počinje od šestog razreda, dakle, šesti, sedmi i osmi razred osnovne škole i kasnije kroz srednju školu. Mi predlažemo da to brojčano ocenjivanje krene od petog razreda osnovne škole. Vi nama u obrazloženju kažete da to nije pedagoški opravdano - pomeranje granice opisnog ocenjivanja vladanja učenika na nižu starosnu granicu i uvođenje isključivo brojčanog ocenjivanja vladanja u toku cele školske godine. Uglavnom kažete da nije pedagoški opravdano.

Znam da vi imate veliki broj pedagoga i psihologa koji su zaposleni u vašem ministarstvu, ali bogami i ova grupica koja je pisala ovaj amandman ima u svom sastavu pedagoga i psihologa. Tu može verovatno da bude reč o različitim pedagoškim ili psihološkim pristupima. Mi smatramo da treba, pogotovo što je peti razred otežavajući, deca i učenici moraju da imaju veliki broj novina. Prosto, to je jedna teška godina. Međutim, to isto tako može da se kaže i za sedmi razred osnovne škole, kada se dobijaju još neki predmeti. Isto se može reći i za prvi razred srednje škole, koji je takođe revolucija i to za dete iz osnovne u srednju školu.

Zašto smatram? Ta ocena je, između ostalog, motiv svakom đaku da se on zaista ponaša pristojno i da ima i dobru ocenu iz vladanja. To može da bude motiv za dobro i pristojno vladanje u školi.

Dakle, zameramo vam dve stvari. Opet vas molimo da pogledate ovaj amandman i da ga prihvatite.

Samo sam htela malo da se osvrnem na diskusiju kolege, a Boga mi i ministra. Obojica su izjavili da bi oni vama voleli da su dobili konkretne amandmane od Zaštitnika građana. Pretpostavljam da biste najviše voleli da ste vi u Ministarstvu primili konkretno amandman na taj i taj član od Zaštitnika građana. Ta vrsta pismenog amandmana nije došla do poslaničkih grupa i do ministarstva očigledno.
Međutim, u Skupštini postoji Odbor za prava deteta. Ranije je to bio pododbor, pa je izmenama Poslovnika to sada Odbor za prava deteta. Mogla bih da kažem da je to, po svom sastavu, možda i najozbiljniji odbor u Narodnoj skupštini. Predsednik Odbora je predsednica Narodne skupštine. Svi potpredsednici Skupštine po zadatku, automatski, odnosno kako je Poslovnikom i definisano, su članovi tog odbora, i plus, ima poslanika iz svih poslaničkih grupa.
Na poslednjem sastanku tog pododbora je sednici prisustvovala i gospođa Tamara Lukšić-Orlandić, koja je zamenik Zaštitnika građana za prava deteta. Ona je na tom odboru usmeno, doduše, ali su tu bili poslanici, iznela zamerke i primedbe na ovaj predlog zakona. Prosto taj odbora ima taj jedan jedini zadatak, da prati da se slučajno ne narušavaju, kroz naše zakonske predloge, zakoni koji se tiču prava deteta.
Neki poslanici su onda, ne znam da li je još poslanika, te njene primedbe pretočili pismeno u amandmane. Mislim da bi vaša pozicija verovatno bila lakša, da ste od Zaštitnika građana dobili to. Mi poslanici nekada ne možemo da očekujemo da dobijemo gotove amandmane, ali čujemo primedbe i to pretočimo pismeno. Mislim da to nije neki razloga da ne shvatite ove naše amandmane ozbiljno. To je jedna stvar.
Druga stvar, ovo što je moj uvaženi kolega rekao, ja sam 63. godište, a čini mi se da je on 65. godište, kako je bio žrtva jednog sistema obrazovanja. Sebe stvarno ne mogu da smatram. Išla sam u usmereno obrazovanje i završila sam biološki smer. Po srednjem školskom obrazovanju sam pomoćni istraživač u biologiji. Smatram da je taj smer bio veoma kvalitetan. Toliko je bio kvalitetan da sam posle njega nastavila da studiram jezike.
Ne mogu da kažem da je ta epizoda u obrazovanju u ondašnjoj Jugoslaviji, odnosno u Srbiji bila možda najsjajnija, ali da su ljudi koji su se obrazovali i u tom srednjem usmerenom obrazovanju, imali zavidne karijere. Ne bih volela da čitavu jednu generaciju rođenih 60-ih godina, sa ove govornice čuju da ih mi smatramo žrtvama, a i sebe da smatramo žrtvama. Ne. Hvala.

Mi smo imali praktično dva amandmana na ovaj isti član. Prvi amandman koji je potpisao kolega Željko Tomić se odnosi na stav 2. i mi predlažemo da taj stav 2. glasi – u vaspitno-disciplinskom postupku učenik mora biti saslušan obavezno uz prisustvo roditelja, a bez obzira na uzrast, a o toku i efektu saslušanja vodi se pismena beleška.
Odnosno, naša želja je bila da se iz ovog stava potpuno izbriše postupak davanja pismene izjave od strane učenika. Uopšte nismo zadovoljni što ste kao nekakvo srednje rešenje, ali i nije srednje rešenje, zato što suština ostaje ista, vi ste, kako reče kolega Mihajlović, sticajem okolnosti prihvatili njegov amandman i ostavljate potpuno isto otvorenu mogućnost, zato što se u njegovom amandmanu kaže da moraju biti saslušani i mogu dati pismenu izjavu.
Dakle, čim ste vi ostavili mogućnost – mogu dati pismenu izjavu, to će verovatno 90% direktora škole, jer oni će odlučivati o tome ko će da daje pismenu izjavu, verovatno će pribeći rešenju da opet učenik da pismenu izjavu, tako da uopšte ništa niste time rešili. Valjda ste hteli da nas malo prevarite. Prihvatili smo ovaj zato što je isti kao vaš, a nije isti. To je prvo.
Ovo drugo rešenje, mi smo predložili da se skrati ovaj rok vođenja vaspitno-diciplinskog postupka, sa vaših predloženih 60 mi smo na 20. U redu, vi ste prihvatili to 30. Uglavnom se skraćuje postupak, pa sada da li je 30 ili 20 dana, to toliko nije bitno. Ali, ovo drugo rešenje gde ste ostavili u ovom članu mogućnosti i kažete – može da da pismenu izjavu, to je potpuno isto i uopšte niste morali onda da prihvatate ničije amandmane.

Imam samo dva minuta, pa ću brzo da govorim. Mi intervenišemo u ovom novopredloženom stavu, gde Ministarstvo predlaže da zaključnu ocenu iz vladanja utvrđuje Odeljensko veće na predlog odeljenskog starešine na kraju prvog i drugog polugodišta, na osnovu sagledavanja ličnosti i  ponašanja učenika u celini, procenjivanjem njegovog ukupnog ponašanja i izvršavanja obaveza propisanih zakonom. Mi predlažemo da se briše ovaj deo "izvršavanja obaveza propisanih zakonom", da prepričam, predlagač smatra da ukoliko učenik ima veći broj nedovoljnih ocena on ne izvršava neke svoje obaveze. Međutim, ako on te obaveze, kada je u pitanju učenje, ne izvršava uspešno, on je i ocenjen ocenom nedovoljan iz tog konkretnog predmeta.
Mi smatramo da to što učenik ima veći broj nedovoljnih ocena, ali pri tom ne pravi nikakve druge prekršaje, ponaša se pristojno u školi, da taj element ne bi trebalo da utiče na ocenu iz vladanja. Ako on ima problema sa nekim predmetom, on je kažnjen samim tim što ima nedovoljnu ocenu. To veoma loše utiče i na motivaciju.

Amandman se odnosi na stav 1. Inače, ovaj član je u okviru Glave – Prelazne i završne odredbe, gde stoji da će ministar doneti podzakonske akte u roku od tri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona, osim onda kada je izuzetak. Nama se učinilo da je  ovaj rok od tri godine isuviše dug i da je to prilično komotno ponašanje ovog ministarstva, tim pre što se iz ovih izmena i dopuna ne vidi da tu ima još mnogo nekih podzakonskih akata koji bi proizašli iz ovih izmena i dopuna.
Vi niste prihvatili amandman, a mi predlažemo rok od godinu dana da se izrade ova nova podzakonska akta. Ono što me je začudilo je objašnjenje, gde vi tvrdite da se ovaj rok od tri godine veže za zakon koji smo usvojili 2009. godine, čije izmene sada radimo. Reči "ovaj zakon se odnosi na zakon koji se menja". Mogli ste vi da navedete to, počevši od 2009. godine, međutim, kako ovde piše izgleda da vi sebi
dajete rok od tri godine da napravite podzakonska akta koja su vezana za ove izmene i dopune. To je zaista neprihvatljivo, ako po hitnom postupku donosimo ovaj zakon koji će stupiti na snagu osam dana od objavljivanja, a očekujemo da se primenjuje od početka nove školske godine, onda sve ove izmene koje će zahtevati podzakonske akte, neće moći da se primenjuju u školama ukoliko vi ne odradite podzakonska akta. Onda ništa niste uradili, jer škole neće znati kako da primenjuju ove izmene i dopune. Hvala.

Hvala, gospodine Novakoviću.
Htela bih da podržim amandman kolege Milorada Buhe na član 4. To je član u Predlogu zakona, gde su ove osnovne odredbe. Taj član govori o obavezama nadležnih organa, kada je u pitanju zaštita stare i retke bibliotečke građe.
Prvi stav u predlogu glasi – Republika Srbija, AP, odnosno jedinica lokalne samouprave obavezna je da štiti i čuva staru i retku bibliotečku građu kao kulturno nasleđe od opšteg interesa, da obezbedi za nju adekvatne objekte, stručno rukovođenje i pružanje usluga građanima.
Takođe predlažem da se doda i ovaj stav 2. koji glasi:"Republika Srbija obavezna je da se brine o doslednoj primeni međunarodnih konvencija o zaštiti materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa u regionu i inostranstvu". U praksi se dešava da se preko UNESKO-a krše konvencije o zaštiti kulturnog nasleđa, prisvajanjem srpskog materijalnog i nematerijalnog nasleđa, pa je neophodno da država preko ovakve odredbe i u ovom zakonu na zakonit način spreči agresivno otimanje srpskog nasleđa i kulturnog blaga, kako u Hrvatskoj, tako i na prostoru KiM.
Kada je ministar kulture, predlagač, u raspravi u načelu, na početku rasprave između ostalog, kada je govorio i o ovom zakonu, onda je on govorio da je pre svega namera ovog zakona da obezbedi zaštitu svoj građi i to bez obzira na vlasništvo. Zatim nam je rekao, recimo, nisam znala podatak da, on je to ovde nazvao nelegalnim izvozom, odnosno to je krijumčarenje ili šverc kulturnim blagom sa ovog područja, da su ti kriminalci u prethodnoj godini zaradili više od onih kriminalaca koji su švercovali narkotike. Govorimo o jednoj strašnoj pojavi i bojim se da smo uveliko i zakasnili, kada je u pitanju zaštita našeg kulturnog blaga, jer ako nije postojala i do sada evidencija, osim u institucijama, gde jeste postojala evidencija, odnosno nismo imali podatke o tome koliko je tih predmeta u recimo vlasništvu privatnika, odnosno u privatnom vlasništvu, tako da mi, pretpostavljam, možemo da dajemo neke procene, ali verovatno nismo svesni koliko je naše kulturno blago bilo predmet šverca i koliko su pojedinci i kriminalci zaradili upravo baveći se tim kriminalnim delatnostima.
Drago mi je što se ministar vratio, mada su tu i predstavnici Ministarstva, oni bi mu preneli, htela bih ministra da podsetim, a bogami i sve građane šta se dešavalo krajem juna, odnosno početkom jula u Parizu ove godine. Znate da je održano 35. zasedanje Komiteta UNESKO-a. O tome su mnogi izveštavali naši mediji, pogotovo pisani, da je srpska delegacija bila izložena, da kažem, odnosno naše kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji jednom beskrupuloznom pokušaju otimanja onih svetinja i četiri manastira koja se nalaze upravo na listi zaštićenih spomenika, ugroženih spomenika i to od 2006. i upravo se ta četiri manastira se nalaze na listi zaštite UNESKO-a, tako da je neverovatno da je upravo na sednici te organizacije došlo do pokušaja i to od strane nekih naših velikih prijatelja iz Evropske unije, da se Visoki Dečani, Gračanica, Pećka Patrijaršija i Bogorodica Ljeviška uvrste u srednjovekovnu kulturnu baštinu Kosova.
Znate, u novinama su išli naslovi - Francuska pokušava Srbiji da otme manastire. Dakle, iz tih naslova, nisam bila na toj sednici, čitala sam izveštaj u novinama, kao i vi, je jasno da je upravo Francuska, koja je bila i domaćin ovog skupa, pokušala da te manastire uvrsti u srednjovekovno nasleđe Kosova.
Pitanje ili molba ministru kulture jeste da obrati pažnju na rad, odnosno nerad Ministarstva spoljnih poslova, jer da je Ministarstvo spoljnih poslova svoj posao radilo kako treba, onda valjda ne bi Srbija došla u takvu jednu situaciju ili priliku da mora da dokazuje kako je Gračanica ili kako je Pećka Patrijaršija upravo srpsko srednjovekovno nasleđe ili srpsko kulturno nasleđe, a ne nekakvo kosovarsko. Dakle, u Vladi Srbije niko ne radi svoj posao.
Obratite pažnju šta radi ministar spoljnih poslova, naravno od turnira, do turnira valjda nešto radi, osim toga što samo izjavljuje kako Srbija nikada neće priznati nezavisnu državu Kosovo.
Upravo čovek iz njegovog Ministarstva kroz nekakve pregovore, on ih naziva dijalozima, a to su vrlo ozbiljni pregovori, praktično delimično, deo po deo,iz pregovora u pregovore priznaje nezavisnu državu Kosovo. Obratite pažnju, molim vas, da Borko Stefanović ne stavi na dnevni red tih pregovora kulturnu baštinu Srbije.

Hvala, gospodine Novakoviću.
Ovaj amandman se odnosi praktično na tačku 13. iz člana 3. To je inače član koji govori o značenju pojedinih termina koji su korišćeni u ovom predlogu zakona. Konkretno tačka 13) definiše koje su to depozitne biblioteke u Republici Srbiji. To su one biblioteke koje dobijaju obavezno jedan od primeraka publikacije. Ovde predlagač definiše i kaže da su depozitne biblioteke, u smislu ovog zakona, Narodna biblioteka Srbije i Biblioteka Matice srpske.
Ono što DSS predlaže kroz ovaj amandman jeste da se pored Narodne biblioteke Srbije i Biblioteke Matice srpske doda da je depozitno biblioteka i Narodna i univerzitetska biblioteka "Ivo Andrić" iz Prištine.
Dosta je danas bilo reči o tome zašto Republika Srbija kroz sve predloge zakona mora da vodi računa o i institucijama koje u ovom trenutku teško funkcionišu na KiM, pre svega zato što je AP KiM trenutno pod okupacijom, a to znači da upravo zbog toga moramo da vodimo računa o svim institucijama koje teško funkcionišu u AP. Zbog toga predlažemo da se ova tačka na taj način promeni. Hvala.

Molim vas, mi smo ovde majstori da napravimo problem, a problema nema, odnosno vi.
Ovako, bila sam u devet sati u poslaničkom klubu. Bio je dostavljen u poslanički klub taj paket materijala za sve poslanike. Otvorila sam svoju kovertu. U toj koverti, tačno, u pregledu akata koji se nalaze u koverti stoji da je tu mišljenje predlagača na izmene i dopune Zakona o izboru narodnih poslanika. U toj koverti nema tog materijala. U pregledu akata stoji, ali bar što se tiče DSS i naših poslanika, tog materijala u toj koverti nema i to je sve.
Sada ako svi mi, poslanici iz opozicije, koji su veoma zainteresovani da vide kako ste vi pojedine amandmane odbili, kako ste to obrazložili i ako svi mi to kažemo, onda ne vidim zašto vi nama ne verujete.
Dakle, nama trebaju mišljenja da bismo videli kako ste vi i zbog čega pojedine amandmane i zbog čega na predlog ovog zakona odbili. U devet sati sam otvorila tu kovertu, u njoj se ne nalazi mišljenje. Da sam ja predlagač i ja bih pokušala od opozicije da sakrijem obrazloženje zašto sam neke amandmane odbila. Da sam na vašem mestu i da to radim, verovatno bih pokušala to da sakrijem.
Mi ne možemo da radimo dok ne vidimo kako i zbog čega ste neke amandmane odbili.

Izvinite, možda smo se javile u isto vreme.
Hoću da kažem da podržavam ovaj amandman koji su podnele moje dve koleginice iz Skupštine, s tim što je koleginica kada je obrazlagala amandman pozvala prvo poslanice, dakle, žene poslanike. Sada da u ovom trenutku ima malo više žena u ovom parlamentu mislim da bismo lakše našli zajednički jezik oko toga da se ovaj amandman prihvati.
Pročitaću, zbog građana koji posmatraju prenos, šta su one predložile, a to je da se menja član 8, odnosno član 4oa postojećeg zakona, da na izbornoj listi među svaka tri kandidata po redosledu na listi mora biti najmanje po jedan kandidat pripadnik onog pola koji je manje zastupljen na listi.
Ukoliko prihvatite ovaj amandman, onda će se ispuniti nekoliko odredbi, npr. iz Zakona o ravnopravnosti polova, koji je u ovoj skupštini usvojen u decembru 2009. godine. Podsećam vas sve da smo mi pre nešto manje od dve godine usvojili taj zakon.
Sada se upravo Skupština, koja je izglasala i taj zakon, pojavljuje kao neko ko krši zakone koje je doneo. Kako onda da očekujemo da sve one druge institucije, organizacije, privredne organizacije, društva itd, poštuju ovaj zakon, ako mi njima sa ovog mesta šaljemo poruku – mi zakone donosimo onako reda radi, ne mora niko da ih se pridržava, pa ne mora ni sama Skupština?
Ukoliko ostane rešenje koje je sada u zakonu, obezbeđuje se 25% žena. Dakle, to nije ono što propisuje taj zakon.
Jutros sam govorila o tome da nismo dobili mišljenje za one amandmane koje je odbio predlagač, tj. Nada Kolundžija, koja je bila na čelu radne grupe koja je ovo radila, pa ni zbog čega je ovaj amandman odbijen. Za našu diskusiju bi jako valjalo da vidimo koja su to obrazloženja i koji su to razlozi da se ovaj amandman odbija.
Ili, da kažem, zbog čega DS u ovom trenutku smatra da treba da prekrši zakon i zbog čega umesto propisanih 30, samo tim zakonom, da ne govorim o drugim konvencijama koje je ova država potpisala, ugovorima, rezolucijama itd, zbog čega se odlučila na ovakvo rešenje. Nemam to obrazloženje, pa ne mogu o tome da govorim.
Ono što se ovde još krši, možda indirektno, ali očigledno niste shvatili značenje mnogih članova našeg Ustava iz 2006. godine, koji govori o ravnopravnosti polova, između ostalog, ali govori i o tome da je država u obavezi da vodi politiku jednakih mogućnosti.
Politika jednakih mogućnosti može da zvuči onako kao neka fraza koja ne mora da bude nekima naročito razumljiva, ali nama ovde koji sedimo mora da bude razumljiva. Šta je politika jednakih mogućnosti? Na nama je, kada nam je Ustav otvorio čitava ta vrata, čitav dijapazon mehanizama, alatki itd, da vodimo tu politiku jednakih mogućnosti, da mi to i iskoristimo.
Ovaj zakon, ako ste već ušli u to da ga menjate, pa osim što kršite indirektno Ustav na ovaj način, vi ga kršite i ovim nebuloznim rešenjima oko blanko ostavki, kršite ga i ovde. Umesto da iskoristite i ovaj zakon, da sada mi pokažemo kao najveće zakonodavno telo da mi znamo da treba da vodimo politiku jednakih mogućnosti, vi tu šansu nećete da iskoristite.
Podsetiću građane, mi poslanici to znamo, na početak 2004. godine i na početak rada prve vlade Vojislava Koštunice. Jedan od prvih zakona koji je u Skupštini izglasan upravo je bio Zakon o izboru narodnih poslanika, kada smo obezbedili da nacionalne manjine ne moraju da pređu cenzus za ulazak, to je tzv. prirodni prag, i druga veoma značajna novina je bila da na listi mora svaki četvrti kandidat da bude upravo predstavnik manje zastupljenog pola. Jeste, to je u tom trenutku bilo 25%, ali je to bio jako važan i značajan korak za Srbiju i za žene u Srbiji.
Podsećam vas na to, a opet govorila sam o Ustavu, koji u mnogim članovima govori o tome da je ova država u obavezi da vodi politiku jednakih mogućnosti, i to kada su svi u pitanju, a naročito žene.
Kada je bio Zakon o ravnopravnosti polova, ja i moja koleginica Milica Vojić Marković smo diskutovali o tom 30 posto. U onom zakonu vrvi od te kvote 30 posto. Mi smo onako, i kao pripadnice tog manje zastupljenog pola, ali samo u ovoj sali, nismo u zemlji, zato što u zemlji živi 52% žena, dakle ima ih više, dakle, samo smo u politici i u nekim institucijama manje zastupljene.
Izvan ove sale smo više zastupljeni pol. Mi smo diskutovale o tome, zar nije malo i uvredljivo za ženu kad joj kažete – evo, udelićemo vam tih 30%, jer ako nas ima više, onda bi trebalo da je 50%?
Ali, svesni smo da stvari ne mogu da idu tako brzo, tako da i ti neki prvi koraci, što je bio prvi zakon o izmeni Zakona o izboru narodnih poslanika, to je bio prvi korak, ali je bio važan, jako važan. Drugi korak je bio Ustav, a sada se to razvija. Trebalo bi da se razvija, ali kako vi radite i to je sada pitanje ne Vlade, nego poslanika koji ovde sede, očekujem da već sledeće godine predložite da bude svega 10% manje zastupljenog pola.
Navešću primer, i to namerno, Švedske. Švedska je primer planiranih, organizovanih, kontinuiranih aktivnosti u pravcu povećanja zastupljenosti žena u parlamentu, koja je rezultirala postupnim povećanjem broja parlamentarki.
Godine 1971. zastupljenost žena u parlamentu je bila 15%, 1974. godine beleži se porast na 21%, 1988. godine zastupljenost je bila 38%, a danas je na nivou 47%. To je primer kvalitetne politike jednakih mogućnosti.
Rekoh namerno navodim primer Švedske. Zašto? Zato što kada neko čuje Švedska ili Finska i Norveška, koje su evropske zemlje koje imaju ovde najveće standarde, najveća dostignuća, imate odmah reakciju – lako je njima, to je jedna uređena zemlja, to je jaka ekonomija, oni imaju novca itd.
Međutim, da li se onda zamisli neko da je to možda i pre svega rezultat toga što sada 50% žena upravo u Švedskoj učestvuje u političkom životu? Hoću da verujem i znam da je to rezultat učešća tih žena, a ne zato što je to njima palo s neba.

Hvala, gospođo Čomić. Dakle, ovaj amandman se odnosi na član 4. Predloga zakona, a u članu 4. se govori o tome kakav odnos će biti između ovog predloga zakona kada bude usvojen sa drugim zakonskim propisima u sistemu Republike Srbije. Predlagač posebno naglašava da se na pitanja zaštite korisnika koja nisu uređena ovim zakonom primenjuju odredbe propisa kojima se uređuje zaštita potrošača, poslovanje banaka, davalaca lizinga, platni promet u dinarima, kao i odredbe zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi.
Šta smo mi našim amandmanom hteli? Hteli smo da dopunimo ovaj član tako što bi se naglasilo da se na ovaj predlog zakona takođe, ali eksplicitno, odnose i propisi koji regulišu elektronsko poslovanje, kao i oglašavanje.
Dakle, predlagač to nije prihvatio. Samo ću prepričati obrazloženje, u smislu da nije potrebno posebno naglašavati zato što je, između ostalog, oglašavanje i informisanje uređeno, mislim, članom 15. ovog predloga zakona. To je tačno i to je možda jedina oblast u ovom predlogu zakona koja je na zadovoljavajući način rešena, odnosno gde je davaocima finansijskih usluga jasno propisano zakonom na koji način smeju da se oglašavaju, a šta ne smeju da rade. Podsećam predlagače da postoji i niz drugih zakonskih propisa kojima se reguliše oglašavanje, tako da smatram da je trebalo prihvatiti ovaj naš amandman, jer su ti propisi širi od onoga kako se ovde reguliše oglašavanje.

Hvala, gospođo Čomić. Meni je žao što predlagač ovog zakona nije razumeo nameru Demokratske stranke Srbije i suštinu ovog amandmana. Da jeste, mislim da bi ga prihvatio.
U stavu 1. se kaže da se „ugovor o finansijskoj usluzi sačinjava u pismenoj formi ili na drugom trajnom nosaču podataka“, s tim što znamo da je finansijska usluga takođe ovim zakonom određena, da je to bankarska usluga, usluga finansijskog lizinga i finansijska pogodba. Znači, praktično su to tri vrste ili grupe ugovora.
Amandmanom smo predložili da se taj stav promeni i da glasi: „Ugovor o finansijskoj usluzi sačinjava se na srpskom jeziku ili na jeziku nacionalne manjine, osim ukoliko se ugovorne strane drugačije ne dogovore. Ugovor se sačinjava u pismenoj formi i/ili na drugom trajnom nosaču podataka.“
Šta mi predlažemo Narodnoj banci, koja jeste predlagač ovog zakona? Da korisnici koji su pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da i ugovor, kao i sve što prethodi potpisivanju ugovora... da im pružaoci finansijskih usluga obezbede da se ta komunikacija obavi na njihovom maternjem jeziku.
Podsećam vas da svaka lokalna samouprava na čijoj teritoriji živi do 5% ili više pripadnika nacionalnih manjina ima obavezu da sve što se tiče komunikacije sa građanima pripadnicima nacionalnih manjina obezbedi na jeziku nacionalne manjine. Takođe su i sudovi, odnosno zakonodavna vlast u ovoj državi, u obavezi da obezbede prevodioce ukoliko su pripadnici nacionalnih manjina oni koji su u predmetima u sudovima. Imamo državne organe koji su u obavezi da ispunjavaju sve ovo, a vi ovde nemate razumevanja za tako komplikovanu oblast. Ukoliko niste finansijski stručnjak, veoma teško i inače razumete te ugovore i šta to sve podrazumeva. Mislim da je ovde trebalo... neka davaoci finansijskih usluga obezbede da njihovi korisnici imaju precizne, jasne i pre svega razumljive odnose.
Ono što vi meni odgovarate na ovaj amandman jeste da se amandman ne prihvata zato što pitanje upotrebe jezika nije predmet ovog zakona. Znam da predmet ovog zakona nije upotreba jezika, međutim, sami u članu 10 (dakle, sledeći član, o tom članu će govoriti moja koleginica) kažete da je davalac finansijske usluge dužan da u svojim poslovnim prostorijama itd. korisnika upozna sa opštim uslovima poslovanja na srpskom jeziku. Dakle, sami ste u zakon uneli da se upotrebljava srpski jezik. Kada je reč o pravima pripadnika nacionalnih manjina da budu precizno, jasno, razumljivo obavešteni onda smatrate da davaoci nisu u obavezi to da urade.
Zamolila bih vas da još jednom razmislite.

Ovo što govorite zvuči logično, ali ne bude uvek tako u praksi. Ne razumem zbog čega niste... Sad govorite o konkurenciji, kako će banke, da bi privukle što veći broj korisnika, obezbediti i prevodioce za korisnike koji su pripadnici nacionalnih manjina. Nije mi jasno zbog čega ste ovo pitanje ostavili otvoreno kad govorimo o zaštiti svih korisnika? Mi sad tumačimo da li će to konkurencija, tržište itd. regulisati. Dakle, i to je trebalo regulisati zakonom.
Govorila sam o tome da je i onome kome je srpski jezik maternji, gde su ugovori, kada su u pitanju finansijske usluge, na srpskom jasno napisani, uglavnom teško to razumeti ukoliko nemate nekoga sa kim možete da se posavetujete i kome je ta oblast bliska. Ako tu oblast dobro ne poznajemo, onda ne razumemo ni ono što piše na srpskom. Tu se svakako slažem s vama. Međutim, to da prevodioci ne mogu da savladaju ovaj jezik, odnosno jezik finansijskih usluga, to ne stoji. Postoji veliki broj ovlašćenih prevodilaca, sudovi, odnosno zakonodavstvo koristi sudske tumače itd., tako da bi za svakoga ko je završio ili je profesor nekog jezika bila dovoljna obuka iz ove oblasti u trajanju od dve nedelje. Nije to atomska fizika, naučiti šta je euribor, libor itd. za jednog profesora francuskog, slovačkog, grčkog itd. Dakle, nije mi jasno zbog čega ste ovo ostavili ovako.
Mislim da mi u ovoj državi, a pogotovo ova vlada, treba da pređemo sa reči na dela. Ako govorimo o ljudskim i manjinskim pravima, ako govorimo o zabrani diskriminacije, hajde da samo ne pričamo o tome, nego da kroz ove vaše zakonske predloge zaista mislimo da ste ozbiljni kada govorite o tome. Ako imamo zakonske predloge koji mogu, onda prosto ne prihvatam odgovor da kažete da pitanje jezika nije predmet ove materije. Jeste. Dajte da zaštitimo sve korisnike.
Uostalom, možda je ovo mala digresija, ali ovde govorimo o institucijama ili organizacijama koje zaista imaju dovoljno novca da ulože i u obuku prevodilaca i da čitav ovaj koncept zaživi u svakoj instituciji. Ako može lokalna samouprava, koja uglavnom nema para za to, ako može pravosuđe da obezbeđuje sudske tumače, zaista ne vidim zašto ne može i jedna banka koja sasvim dobro stoji na tržištu u Srbiji.