Danas smo ceo dan, odnosno pola dana raspravljali o zakonu, Predlogu zakona o nadležnostima AP Vojvodina. Moje pitanje će biti u tom smislu.
Ovde imamo tri ministra koja su iz Vojvodine. Jedan od tih ministara, na ovo pitanje je njemu vrlo bliska tema. To je ministar zaštite životne sredine, gospodin Oliver Dulić, koji je po profesiji lekar. Pošto nema resornog ministra za zdravlje, moram njemu da se obratim.
Gospodine ministre i gospodo ministri, Vojvodina je u oblasti zdravstva i pre predloga zakona imala određene nadležnosti i to dosta široke i dosta velike. Da bi građani Vojvodine znali kako se njihova vlast i pokrajinski sekretar odnose prema svom građanstvu, pročitaću vam deo zvaničnog dokumenta. Molim vas da obratite pažnju na ovo.
U Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici, ulica Institutski put broj četiri, pružaju se i naplaćuju usluge zdravstvene zaštite koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Pružaju i naplaćuju se usluge iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, u Institutu za onkologiju u Kamenici.
Nije samo u tome problem, nego se te usluge naplaćuju i na ime onoga što nije u obaveznom zdravstvenom osiguranju, a to je, dame i gospodo, suprotno članovima Zakona o zdravstvenom osiguranju. Ti članovi su 45, 46, 47, 48. i 49. Dakle, vidite kako se odnosi pokrajinska vlast prema svojim građanima. Nijednog trenutka Izvršno veće Vojvodine nije reagovalo po ovom pitanju. Nijednog trenutka se pokrajinski sekretar za zdravlje Vojvodine nije oglasio po ovom pitanju. Znate li ko se leči u tom Institutu? Teški bolesnici koji su oboleli od malignih obolenja. Njima se naplaćuju ovakve usluge, a tražite što više nadležnosti. To je odgovor građanima Vojvodine kako će se ponašati ubuduće.

Dakle, da stvar bude još gora, taj institut je zaključio ugovor sa stranim osiguranjem. Prima strane osiguranike, a pacijenti i građani Vojvodine se stavljaju na liste čekanja. U institutu postoje ljudi koji su gospodari života i smrti, koji odlučuju da li će neko živeti pet meseci, šest meseci ili godinu dana.
Da li gospodo iz Vojvodine imate odgovor na ovo pitanje, ili vam je samo važno da što više nadležnosti prikupite za sebe?

Gospodine ministre, pre dva meseca bio sam u Novom Sadu, gostujući na jednoj lokalnoj televiziji i otvarajući tu temu, i govoreći o značaju toga i očekujući reakciju nadležnih pokrajinskih organa, te reakcije nema, niti je bilo.
Da li je tačno ili nije tačno, ovde postoji potpis republičkog zdravstvenog inspektora. Ne možete vi suditi o tome, jer nikad neću izmisliti jednu stvar, niti jednu falš stvar reći za ovom govornicom, a to jeste vrlo bitno pitanje i to jeste odnos vlasti prema svom stanovništvu, i zbog toga ovo govorim. To je suština onoga što sam hteo da kažem, a vi razmislite o čemu se radi.

Hvala, gospođo potpredsednice, ali pre nego što počnem da govorim, govoriću samo o Predlogu zakona o zvaničnoj statistici, o onom što je vezano za statistiku u zdravstvu, da kažem nešto.
U poslednje vreme se stvarno dešava da predstavnici Vlade, kada se diskutuje i kada se vodi rasprava o zakonima, nisu prisutni u sali. Mi smo prošlog četvrtka, kada je bila sednica posvećena pitanjima Vlade, sednicu započeli u 16 časova i 15 minuta, umesto u 16 časova. Završili smo je tačno na vreme, u minut do 19 časova. Desilo se da pojedini poslanici iz poslaničkih grupa uopšte nisu imali priliku da postave određena pitanja Vladi, koja su bila u tom trenutku vrlo aktuelna i vrlo značajna.
Dobro, to je manir. Mislim da je dovoljno rečeno i mojim uvodnim izlaganjem, a i izlaganjem gospodina Zorana Nikolića. To će javnost Srbije da oceni.
Govoriću o Predlogu zakona o zvaničnoj statistici, o onom delu koji se odnosi na statistiku u zdravstvu. Stvarno mi je žao što gospođa ministar nije tu, zato što smatram da je validnost tih podataka vrlo važna, iz više razloga, a to se naročito odnosi na statističke podatke iz oblasti zdravstva.
Kada imate jednu nesređenu oblast, o njoj ne možete donositi ispravne odluke, ne možete ispravno planirati, ne donosite dobre investicione odluke. Onda se zadužujete pogrešno, pogrešno investirate, a ne rešavate ključne probleme koji tište najveći broj građana Srbije.
Da počnem redom. Imamo predstavnike Republičkog zavoda za statistiku i postaviću jedno direktno pitanje. Da li na vašem sajtu postoji nešto što je nacionalni i zdravstveni rad? Uvidom u vaš sajt, takav podatak nisam našao. Našao sam račun za poljoprivredu, energetiku, građevinarstvo, a za zdravstvo ne.
Zašto je ovo važno? Važno je jer kada nemate taj podatak, onda se suočavate s nizom dezinformacija u javnosti. Javnost Srbije već duže vremena polemiše kolika je potrošnja u zdravstvu Srbije, koliko to iznosi u odnosu na bruto nacionalni dohodak.
Gospođa Svetlana Vukajlović, direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, kaže da je to 6% bruto nacionalnog dohotka. Posle toga izađe ministar zdravlja i kaže da je to 8,2% bruto nacionalnog dohotka. Da stvar bude zamršenija i da bude potpuna konfuzija u toj oblasti, pojavi se Svetska banka, gospodin Dilindžer, s informacijom u „Medija centru“ da je ta potrošnja 10,5% bruto nacionalnog dohotka.
Prosta činjenica glasi ovako – ako direktor Republičkog zavoda zdravstvenog osiguranja kaže da je to 6%, a ekspert Svetske banke kaže da je to 10,5%, razlika 5,5 posto. Jedan posto bruto nacionalnog dohotka iznosi 300 miliona evra. Pomnožite to puta pet, pa ćete doći do impozantne cifre.
Ima i drugih vrsta problema. Direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje se pozvala, kada je objavila taj podatak, da je to izvor sa sajta OECD-a. Proverom tog sajta, videćete da takvog podatka nema na tom sajtu.
Da li smo mi uopšte članica OECD-a? Koliko znam, nismo. Šta hoću da kažem? Radi se o jednoj gruboj manipulaciji građana Srbije. Da li je država Srbija pretrpela bilo kakvu štetu, s obzirom na ovakvu grubu manipulaciju? Da li u ovoj državi postoji odgovornost za takvu vrstu manipulacije? Zašto se u javnosti Srbije operiše sa tri različite cifre?
Kada nemate valjanu informaciju i ne znate šta je pravo stanje u jednom sistemu, onda ne možete ni da planirate, onda ne znate u kakvom se stanju sistem nalazi. Drugi primer koji ću vam navesti se odnosi na jedan članak o raznim podacima i statistikama u odnosu na smrtnost porodilja. Jedan podatak daje Gradski zavod za javno zdravlje grada Beograda, a drugi –Institut za javno zdravlje „Batut“.
Vidite, opet dve različite vrste podataka, opet jedna velika nepoznanica u javnosti Srbije, opet ne znamo pravo stanje stvari.
Treći podatak koji ću vam navesti se odnosi na ono o čemu se vrlo malo u Srbiji diskutuje, a to su podaci o traumama u Srbiji. Govorim o saobraćajnim nesrećama, o tome koliko košta naše društvo sve to što se dešava. Tu se vrlo vešto manipuliše, a ti troškovi prelaze cifru od preko milijardu evra. Ključ tih problema je taj da je stvarno dosta manipulacija u ovom društvu i da je krajnje vreme da se kaže ovom narodu istina. Kada ne znate pravo stanje, onda uzimate kredite. Onda se zadužujete, onda ne znate u šta sve investirate.
Navešću vam opet primer zdravstva. Vama je svakako poznat dokument koji je uradila Svetska banka, on glasi ''Kako sa manje uraditi više'', i tu postoji segment koji se odnosi na zdravstvo. I Svetska banka kaže da je naše zdravstvo preširoko postavljeno. Šta je poruka? Da će biti otpuštanja u zdravstvu, da imamo sistem za koji ne znamo koliki je broj zaposlenih u njemu, da li je to 105.000, 108, 110.00 ili više.
S obzirom na tu informaciju, skupštinska većina je letos izglasala kredit od 400 miliona evra za gradnju četiri kliničko- bolnička centra.
Sada neko tu nije u pravu. Ili Svetska banka, koja kaže da je naše zdravstvo preširoko postavljeno, ili vlast, koja kaže da treba uzeti kredit i graditi novo. Šta je tu istina? Kada nemate takve zvanične statističke podatke, kada imate različite vrste informacija, onda ne znate gde putujete. Čini mi se da je pod ovakvom vlašću to sudbina i ove države i ovog naroda. Zahvaljujem.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, bar tri stvari iz ovog predloga zakona se izdvajaju kao ključne teme. Jedna je svakako i ono što je poslovica u našem narodu – da je dug loš drug, jer dug valja vratiti. Valja ga vratiti, a on, čini mi se, teže pada kada se uzme nepromišljeno, kada se potroši nenamenski, a to plaćaju građani Republike Srbije. Dakle, to je jasna stvar.
Ono što je nejasna stvar, što piše u obrazloženju ovog zakona, jeste da je neka pametna glava donela odluku 8. januara da izvrši konverziju, pošto je kredit uzet u dolarima, da izvrši konverziju u evre, i to u onom trenutku kada je odnos bio maltene 1:1. Je l' ta pametna glava znala neku projekciju kakav će biti odnos između dolara i evra, ili se radi o nečemu drugom?
Druga nejasna stvar u obrazloženju ovog zakona se odnosi na one banke koje su u stečaju. Postavljam pitanje, zašto su te banke u stečaju, ko je kreator te politike da su te banke u stečaju? Zašto nemamo naše banke da kreditiramo našu industriju i našu proizvodnju? Koja je to pametna glava kreator takve politike?
Nameće se jedna priča koja je vezana za današnje vreme, da vidite zašto je dug loš drug i kako se kada se ne planira, kada nema strateškog upravljanja dolazi u vrlo tešku situaciju, u koju neodgovorni pojedinci i Vlada dovode ovu državu i ovaj narod. Poslanička većina je u julu izglasala jedan veliki kredit koji se odnosi na zajam u zdravstvu; radi se o četiri kliničko-bolnička centra: u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu, i to iznosi 400.000.000 evra.
Žao mi je što gospođa ministar Diana Dragutinović nije tu da odgovori na neka pitanja, a možda ćete vi, gospodine Milosavljeviću, znati. Da li znamo kolika je javna potrošnja u zdravstvu? Da li znate zbog čega vas to pitam? Upravo zbog toga što smo podigli kredit od 400.000.000 i treba da znamo na osnovu čega ćemo vraćati to, a mi ne znamo kolika je potrošnja u zdravstvu.
Direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje kaže da je to 6% bruto društvenog proizvoda. Ministar zdravlja kaže da je to 8,2% bruto društvenog proizvoda. Svetska banka kaže da je to 10,5, a možda 11%. Razlika između 6 i 11% je 5% bruto društvenog proizvoda; 1% BDP je 300.000.000 evra. Kada to pomnožite prostom matematikom, ne trebaju vam velike škole, to je između 1.200.000.000 i 1.500.000.000 evra.
Kada ne znate kolika je potrošnja u zdravstvu onda ulazite u ovakve aranžmane, a Vlada je tražila, i to je ovaj dokument, za koji vi, gospodine ministre, znate, videli ste ga, videli ste na šta se odnosi javna potrošnja vezana za zdravstvo, jer Svetska banka predviđa da svoje kapacitete smanjimo, kaže da je naše zdravstvo preširoko postavljeno... Da li je to činjenica ovog dokumenta? Zašto onda uzimamo kredite? Ko sada tu nije u pravu? Svetska banka ili mi? Zašto ne možemo da dobijemo taj podatak kolika je stvarna potrošnja u našem zdravstvu?
Primer drugi: uzimamo kredit za sprovođenje i konačnu implementaciju informacionog sistema (isto je odluka skupštinske većine), u iznosu od deset i po miliona evra. To je već četvrti ili peti kredit koji uzimamo.
Gde nam je informacioni sistem? Ne postoji. Ko mora da vrati te pare? Građani Republike Srbije. Zato je dug loš drug. Zato će ta neodgovornost i neozbiljnost Vlade dovesti državu u situaciju da od naroda mora da uzima te pare, da gura ruke u džepove građana da bi se vratili oni dugovi koje ste na vrlo jeftin, neozbiljan i neodgovoran način napravili. Zahvaljujem.

Član 100. stav 1. Poslovnika. U toku jučerašnje popodnevne rasprave na set zakona iz oblasti zaštite životne sredine izgovorio sam sledeće reči, po stenogramu: „Zbog ovakvih stvari i nekoliko sličnih stvari mi smo to hteli da to kažemo na Odboru za zaštitu životne sredine, prilikom iznošenja stava Odbora povodom ovog zakona, ali gospodine ministre vama je poznato da taj odbor nije održan“.
Nakon završetka obrazlaganja tog amandmana, od predsedavajućeg sam dobio sledeći odgovor: „Molim vas da ne iznosite neistine i da javnost ne dovodite u zabludu o radu Odbora i radnih tela Narodne skupštine“.
Dakle, samo sam rekao da Odbor nije održao svoju sednicu prilikom razmatranja zakona u načelu, ne ulazeći u motive neodržavanja Odbora, i to je bila moja primedba, ukazujući da mi nismo bili u mogućnosti zbog neodržavanja te sednice da izuzmemo svoje mišljenje. Dakle, ni u jednom slučaju nisam obmanuo javnost, niti sam doveo javnost u zabludu.
Prema tome, objašnjenje gospođe predsedavajuće je potpuno nekorektno i tražim da se Skupština u danu za glasanje izjasni o ovoj povredi Poslovnika.

Uvažena predsednice, ovo ću koristi kao ovlašćeni predstavnik po amandmanu.
Pošto govorimo o Predlogu zakona o transfuziji, dužan sam da javnost Srbije podsetim na dve stvari. Prva činjenica o kojoj ću govoriti, to je izjava resornog ministra Milosavljevića, koju je on dao 2002. godine u junu, kao novopostavljeni ministar, govoreći o ovom problemu transfuzije i nestašice krvi.
To je emisija koja je bila na Radiju B92 i jedno od tih pitanja je bilo: postoji jedan akutan problem, nedostaje krv, da li ste povodom toga nešto preduzeli? Odgovor ministra je bio sledeći - problem transfuzije krvi je u našoj zemlji važan i zbog toga smo mi zemlja koja ima najveću potrošnju krvnih derivata kada se poredi sa svim zemljama u okruženju. Nama treba osmišljena akcija dobrovoljnog davalaštva krvi, treba nam nacionalni program za dužu stazu koji će da eliminiše ovakve neposredne probleme.
Problem sa nedostatkom krvi je uvek povremeno prisutan. Sada je jedna od takvih situacija. To će biti jedan od problema za koji ćemo pod okriljem institucije Ministarstva formirati ekspertsku grupu, koja će to da analizira sa svih mogućih aspekata. Ima tu nagoveštaja pomoći u rešavanju problema, možda reorganizacija. Imate tu izjavu ministra iz 2002. godine i imate sada 2009. godinu. Ministru, petomandatnom ministru, čoveku koji je sedam i po godina ministar u Vladi Republike Srbije je bilo potrebno sedam i po godina da osmisli jedan zakon, ali kada se na taj zakon ukaže, kada se u tom zakonu pojave određeni problemi i kada se na to ukaže, onda je prosto autizam gospodina ministra neverovatan. Nijedan od ovih amandman nije prihvaćen.
Sada ću govoriti o drugoj činjenici. Kada je Odbor za zdravlje u junu ove godine raspravljao u načelu o Zakonu o transfuziji, na pitanje koje je postavljeno predstavnicima ministarstva - kada će taj zakon ući u skupštinsku proceduru, mi taj odgovor nismo dobili.
Druga stvar, što smo mi kao članovi Odbora za zdravlje dobijali pisma doborovoljnih davalaca krvi.
Naime, 12. juna 2009. godine, u poslovnom centru NIS-a Naftagas u Novom Sadu održan je sastanak uz aktivno učešće predstavnika velikog broja društava iz Beograda, Loznice, Kraljeva, Čačka, Kostolca, Prokuplja, Niša, Kragujevca, Vršca, Kikinde, Zrenjanina, Zaječara, Subotice, Bečeja i Novog Sada.
Kada na takvom jednom skupu učestvuje ovoliko predstavnika dobrovoljnih davalaca krvi, a kada ministar u svom predlogu zakona ne uvažava te humane ljude nego ih potpuno izopšti iz zakona, zakon onda nije dobar. Dakle, to je sudbina ovog zakona, to je ono o čemu se javno govori, a radi se potpuno nešto drugo suprotno.

Gospodine ministre, nadam se da vi imate zakon pred sobom. Nemate? Dobro. Ako nemate zakon pred sobom, onda ću pokušati da vam objasnim u čemu se sastoji ovaj problem.
Dakle, u ovom zakonu imate dva člana, član 32. i član 33. U članu 32. kažete sledeće: podaci o davaocu i primaocu usluga ne smeju se prikupljati, obrađivati ili koristiti u druge svrhe, osim u svrhu transplantacije u skladu sa ovim zakonom. U članu 33. stav 3: rezultati postupka transplantacije mogu se koristiti u naučno-istraživačke svrhe.
Sada vidite, gospodine ministre, hteli smo da vam pomognete da našim amandmanom ovaj zakon poboljšamo i to smo naveli kao razlog na Odboru. Dobili smo odgovor i obrazloženje kakvo smo dobili. Iz odgovora smo doneli zaključili smo da ne postoji dobra volja kod predstavnika predlagača da mu se pomogne u razrešavanju određenih osnovnih pojmova u ovom zakonu.
U jednom članu vi to zabranjujete, u drugom dozvoljavate, pa ćete onda tako tumačiti zakon, pa kada neko iskoristi te podatke, vi ćete se pozvati na član 32, ako ne iskoristi na član 33.
Dakle, šta to govori? To govori o jednoj neozbiljnosti, o jednom nečitanju zakona, o nepraćenju određenih stvari i taj zakon je jedno čudo koje je snašlo srpsko zdravstvo.
Nije samo u tome problem. Problem je što donošenje ovakvih zakona izaziva neke druge stvari. Gospodine ministre, u Kliničkom centru postoje liste, a te liste se zovu liste smrti ili život okačen na zidu, gde ljudi čekaju u redovima, gde sa vanstandardnim uslugama onaj ko ima novca da plati on će da živi, a onaj ko nema taj zna šta mu sleduje. To je sudbina našeg zdravstva. To je sudbina 7,5 godina reformi gospodina Milosavljevića. To je stanje sistema zdravstvene zaštite u Srbiji.

Gospodine ministre i gospodine državni sekretaru, član 37. kaže sledeće – zabranjeno je korišćenje i iznošenje podataka o ličnosti davaoca odnosno primaoca organa u naučne, obrazovne i statističke svrhe, kao i u sredstvima javnog informisanja na način koji može da otkrije identitet lica na koji se podaci odnose.
Izuzetno od stava 1. ovog člana, na osnovu pismenog pristanka davaoca, odnosno primaoca organa, podaci o ličnosti ovih lica mogu se upotrebljavati i iznositi u naučna, obrazovna i statističke svrhe, kao i u sredstvima javnog informisanja.
Mi smo predložili ovim amandmanom da se sredstva javnog informisanja izbrišu kao reči iz člana ovog zakona. Zato što je to nehumano, nije korektno. I tu smo pokazali dobru volju da se tim podacima u sredstvima javnog informisanja jednostavno manipuliše. Imali smo dosta primera u državi.
Na pokazivanje dobre volje, a vama je to gospodine ministre vrlo bliska tema, kao ministru za zaštitu ljudskih i manjinskih prava, amandman je odbijen nesuvislim odgovorom. Dakle, vi ćete omogućiti da se nekom nesrećniku podaci iznesu u sredstvima javnog informisanja. To nije dobro. To govori da ovaj zakon nije dobro postavljen.

Koristiću malo duže vreme pa mi to računajte kao vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. U čitanju prethodnih amandmana malo ste prebrzo prešli preko jednog amandmana na član 40. i želeo bih ovom prilikom da ga prokomentarišem i da prosto kažem nešto u prilog tog amandmana.
Dakle, u članu 40. zakona o transplantaciji organa u stavu 4. se kaže: "Ministar može da donese rešenje kojim će ovlastiti drugo pravno, odnosno fizičko lice da vrši promociju". Mi smo predložili da se ovaj stav briše jer smo rekli da je potpuno nejasna ova formulacija. Šta to znači da ministar ima ekskluzivno pravo da on da ovlašćenje nekom da vrši promociju davalaštva organa.
E sad vidite kako stoje stvari, pre nepunih sat vremena smo raspravili o zakonu o transfuziološkoj delatnosti i dosta poslanika je imalo primedbu na taj zakon u smislu da se čitava jedna grupacija dobrovoljnih davalaca krvi eliminiše iz zakona, da oni uopšte ne postoje kao dobrovoljni davaoci krvi.
Ovde u ovom zakonu se daje ekskluzivno pravo ministru da on, po svom slobodnom ubeđenju, može doneti rešenje ko će da se bavi promocijom davalaštva organa. Dakle, kako možete u jednom zakonu da jednu grupaciju koja radi na promociji davalaštva krvi, a da vas podsetim, i vas i narodne poslanike, da je i krv organ, da eliminišete dobrovoljnu promociju, a da u drugom zakonu o transplantaciji organa dajete taj ekskluzivitet ministru zdravlja.
Ne bi to bilo za polemiku važan momenat da pre izvesnog vremena nije došlo do jedne čudne promocije u našoj državi. Hoću da postavim pitanje - koja su to pravna i fizička lica kojima će ministar dati to pravo na promociju? Da li će to biti određene nevladine organizacije, kakva je bila reakcija kada je ceo zdravstveni sistem Republike Srbije optužila kako uzima organ državljaninu Republike Srbije?
Jesu li to te organizacije i pravna lica koje će se baviti promocijom dobrovoljnog davalaštva organa? Hoće li takve odluke donositi ministar? Zar nisu prevelika ovlašćenja ministra zdravlja? Mislim da su prevelika i da ova odredba u ovom članu ne može da stoji i da taj stav treba izbrisati.
Što se tiče amandmana na član 50, radi se o sledećem. Kako postoje propisi, odnosno stavovi o doniranju, kada se pacijent odluči za donaciju organa, uz lični potpis i uz prisustvo jednog nezavisnog svedoka, isto tako se može desiti da se taj pacijent i predomisli u vezi donacije organa. Tu je trebalo dodati dva nova stava. Dakle, kao što postoje dva stava prilikom odluke o donaciji, tako treba da postoje i ova dva stava prilikom odluke da se odustane od te donacije.
Dakle, zadnji stav ovog člana glasi - na osnovu pismenog pristanka iz stava 1. ovog člana davaocu organa se mogu u slučaju smrti uzeti organi, odnosno organi posle prethodnog obaveštenja članova porodice o donaciji organa, izuzev ako se članovi porodice tome izričito usmeno, odnosno pismeno usprotive, uz navođenje jasnih i nespornih činjenica iz kojih se može nedvosmisleno zaključiti da je umrlo lice za života promenilo stav o doniranju.
Mi smo tu naveli da su te jasne i nesporne činjenice, lični stav na promenu odluke o doniranju organa u prisustvu najmanje jednog nezavisnog svedoka, koji potvrđuje verodostojnost potpisa i slobodno izraženu volju potpisnika.
Tačka 2) - potpis drugog lica o promeni odluke o doniranju organa kojem je dat nalog da to učini u njegovo ime u prisustvu najmanje jednog nezavisnog svedoka koji potvrđuje verodostojnost potpisa i slobodno izraženu volju potpisnika. Dakle, ovim bi se sprečila svaka manipulacija i mislim da bi bilo krajnje korektno da se ovaj amandman prihvati. Obrazloženje koje smo dobili apsolutno ne zadovoljava ovo što je napisano u amandmanu.

Zahvaljujem se, gospođo predsednice, uz jednu molbu - posle amandmana da li mogu da govorim kao predstavnik ovlašćene grupe?

U članu 73. mi smo predložili da se reči "od tri do deset godina" zamenjuju rečima "od pet do 10 godina", smatrajući da je neophodno pooštriti kaznenu politiku kada je u pitanju sticanje koristi, nuđenje usluga surogat majke, jer bi se time poslala jasna poruka da se država snažno suprotstavlja ovakvoj vrsti kriminala.
Ono što na kraju ove rasprave današnjeg dana se provlači kao nit, govoreći o svih pet ovih zakona o kojima smo danas raspravljali u pojedinostima, DSS je jasno rekla da ona nije protiv ideje donošenja ovakvih zakona, ali je protiv toga na način kako se ti zakoni donose.
Reći ću par stvari - ti zakoni jesu potrebni i to nije sporno, ali način na koji su oni napisani, jer smo videli u raspravi da sadrže elemente diskriminacije, nepoštovanja civilnog sektora i, na kraju, davanja ovlašćenja ministru ili ministrima da odlučuju o osnovnim ljudskim pravima koja su garantovana Ustavom.
Da krenemo od početka, čini mi se da je prvi problem nastao oko prvog predloga zakona, a to je zakon o javnom zdravlju. Govorio sam u načelu o tome i postavio pitanje - da li pored javnog zdravlja postoji i tajno zdravlje? Nažalost, resorni ministar ovde nije da nam odgovori na ta pitanja.
Čini mi se da po nekom ponašanju ministra zdravlja i šta se dešava u sistemu postoji i tajno zdravlje. O čemu se radi? Postoje dve vrste događanja, jedna vrsta se dešava unutar sistema. Ono što se dešava unutar sistema to su reakcije mnogih pacijenata, to su napisi u novinama, kada se pacijenti obraćaju za pomoć, a pomoći nema. Ti napisi u novinama su neki pucurovi, to su liste čekanja, liste čekanja za život.
Druga vrsta problema se odnosi na ono što je u proteklom periodu, za vreme pet mandata gospodina Milosavljevića učinjeno u srpskom zdravstvu i za period od sedam i po godina njegovih reformi u zdravstvu. Da vidimo gde smo stigli. Ceo ovaj set zakona mi smo na početku rasprave osporavali, nudeći i upozoravajući na činjenicu da ne postoji nešto što je ključ, nešto što bi trebalo da bude pre donošenja ovih zakona.
To je zakon o zaštiti prava pacijenta. Šta imamo danas? Imamo jedan surogat koji se zove zaštita prava pacijenta. Da vidimo ko je ta osoba? Ta osoba je onaj čovek koji je zaposlen u toj ustanovi, na koju pacijent ima primedbi. Da li će ta osoba da zastupa interese pacijenta ili će da zastupa interese ustanove? To je ključno pitanje.
Odgovor stiže da se u pojedinim ustanovama knjige žalbi cepaju, da nedostaju, da se pacijenti jure po hodnicima da ne bi izrazili svoje negodovanje na način kako sistem funkcioniše. O tome čak piše i republički Zaštitnik građana i to možete videti.
Veliki broj žalbi na zdravstvene radnike. Ima li reakcija resornog ministarstva? Nema. Podsetiću vas da je resorni ministar još povodom stupanja na dužnost u junu 2002. godine jasno rekao u jednoj emisiji da će prvi i osnovni zadatak, pošto je cilj politike stavljanje pacijenta u centar sistema, biti donošenje povelje ili zakona o zaštiti prava pacijenta.
Ko ga danas štiti, na šta ima pravo pacijent? Zašto pacijenti plaćaju zdravstvene usluge? Ko prikazuje koliki su ti prihodi? Da li oni postoje u onome što se zove finansijski plan Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje?
Da li poslanici znaju uopšte sudbinu tih para, na koji način se troše? Podsetiću vas da je na ime zdravstvenih usluga u 2002. godini izdvojeno 28 i po milijardi iz džepa pacijenata. Pacijenti plaćaju one usluge za koje su već izdvojili novac na ime osnovnog zdravstvenog osiguranja. To su te liste čekanja, to su te liste smrti, kakve postoje u Kliničkom centru Srbije.
Drugi deo problema koji se odnosi na srpsko zdravstvo su donacije, krediti i šta je urađeno povodom toga? Sutra ćemo raspravljati o jednoj vrsti kredita kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj u iznosu od 10 i po miliona evra. Taj zajam je tražen da bi se formirao, konačno uobličio u informacioni sistem u zdravstvu Srbije.
Pogledajte na čemu insistira zajmodavac na tom kreditu. Insistira u Programu dva na poštovanju principa borbe protiv korupcije.
Zašto to radi zajmodavac kada ministar zdravlja kaže da je korupcija sporadična pojava u srpskom zdravstvu. Da li zajmodavac izmišlja? Da li je to istina o stanju u srpskom zdravstvu? Da li je ranije bilo donacija, da li je ranije bilo kredita vezano za istu stvar? Jeste. Šta je sudbina tog novca, niko ne zna.
Kada dobijemo izveštaj Republičkog zavoda za zdravstvenu osiguranje, odnosno finansijski plan, da li poslanici mogu da utiču na taj plan? Ne mogu. Primamo ga k znanju. Možemo da ga komentarišemo, a da li možemo da ga izmenimo amandmanski? Ne možemo. Šta je sudbina toga? Pogledajte koliki su troškovi za lekove i kako se formira ta cena za lekove. Formira se na taj način što se uzima prosečna cena leka koja važi za države Italiju, Sloveniju i Hrvatsku.
Kolika je stopa doprinosa po glavi stanovnika u tim zemljama? U Italiji je to 1.700 evra, u Sloveniji dve hiljade evra, u Hrvatskoj 1.200 evra, i na osnovu toga vi formirate prosečnu cenu leka koji kupuje Republički zavod na teret stanovnika.
Kolika je stopa izdvajanja po glavi stanovnika u srpskom zdravstvu - 250 evra. Ko je kakvu odluku doneo i zašto je tolika cena? Da li tu postoji kontrola? Da li postoje tenderi? Nema transparentnosti, sistem je potpuno netransparentan. U sistemu se ništa ne zna. Sistem jako loše funkcioniše.
Da li su osnovni zakoni, kakav je Zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, usklađeni sa Ustavom? To je obaveza. Nije usklađen. To su ti ključni problemi.
Šta se dešava u raspravi? Dešava se da na matičnom odboru se ministar ne pojavi, kada se govori i u načelu i o pojedinostima, sasluša ovde u sali raspravu u načelu, naljuti se, ode i nema ga. Pošalje vas, gospodine Čipliću, da slušate i da trpite ovo. To je ono što je ključno.
Proizvod takvog stanja sistema i takvog ponašanja ministra su ovakvi zakoni koji se produkuju. To je ta posledica.
Da bi srpskom zdravstvu bilo bolje, ministar mora da ode. Bez njegovog odlaska nema pomaka u reformama. Sedam i po godina već slušamo te priče. Silna sredstva su uložena u četiri regionalne bolnice - Vranje, Kraljevo, Valjevo i Zrenjanin.
Šta je epilog toga? Kada se desio nemili slučaj da je trudnica u Kraljevu umrla, kada je rodbina zatražila od direktora zdravstvenog centra dokumentaciju, odgovor je bio da je to službena tajna. Kakva je to službena tajna ako trudnica premine u toku porođaja? O kakvoj službenoj tajni se radi? To je stanje prava pacijenta u Srbiji. To je stanje funkcionisanja sistema. Taj sistem je neodrživ.
Ono što je karakteristika tog sistema jeste da ne znamo kolika je nama potrošnja u javnom zdravstvu. Govori se o cifri od dve milijarde. Upozorio sam vas na vanstandardne usluge, upozorio sam vas na odliv sredstava koji se plaća u privatnim ordinacijama. Kada saberemo to, to više nisu dve milijarde, nego su tri milijarde.
Prema tome, nije naša potrošnja u zdravstvu 7,5% BDP, nego je to 12 i 12,5%. Tako sakriveno sve to, e onda se dešavaju takve stvari, onda štampa bruji, onda su pacijenti nezadovoljni, onda više nema reformi i onda se pravi privid. Šalju nam se zakoni koji nikoga ne obavezuju, kakav nam je zakon o zdravlju. Zakon koji je potpuno besmislen, neprimenljiv, dakle, privid da se nešto radi, da se nešto stvara, a stanje je takvo kakvo jeste, katastrofalno.

Gospodine ministre, mi smo predvideli da se u ovom članu tačka 6) briše. O čemu govori tačka 6)? Tačka 6) govori o tome da je za pružanje stručnih usluga pravnim i fizičkim licima, na njihov zahtev, u pripremi projekata iz oblasti životne sredine, u skladu sa ugovorom, po osnovu kojih stiče prihod.
On ne može da vrši poslove pružanja usluga u pripremi projekata iz oblasti životne sredine, jer nije projektantska organizacija, već finansijska organizacija koja obavlja svoje delatnosti i finansira i ocenjuje projekte.
Vidimo da je u ovom zakonu sve moguće, čak je i u članu 13. predviđeno da predsednik upravnog odbora bude i ministar. Vidimo da to poprima dimenziju po onoj krilatici Demokratske stranke – biznis mali, šta mu fali. Mi predviđamo da fond ne može ovim stvarima da se bavi jer on prikuplja sredstva, ocenjuje projekte, a ne daje projekte i ne izrađuje projekte za druga pravna lica. Predlažemo da se ova tačka 6) u članu 7. briše.

Amandmanom smo predvideli da se stav 2. u članu 13. menja i glasi: „Članovi upravnog odbora i direktor jesu funkcioneri u smislu zakona kojim se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija“.
Odgovor koji smo dobili je to potvrdio, ali ima jednu dodatnu stvar, koja kaže – osim kada je to propisano zakonom ili drugim posebnim propisom. Odnosi se da članovi upravnog odbora, direktori, ako su funkcioneri u preduzećima sa učešćem državnog kapitala ne mogu to biti. To jeste tako, ali nije korektno.
Zbog ove stvari i nekoliko sličnih stvari mi smo hteli da to kažemo na Odboru za zaštitu životne sredine prilikom iznošenja stava Odbora povodom ovog zakona. Ali, gospodine ministre, vama je poznato da taj odbor praktično nije ni održan. Poslanici svih stranaka nisu mogli da izuzmu svoje mišljenje povodom ovog zakona.
Neodržavanje sednice tog odbora se dogodilo po čudnim okolnostima. Odbor je bio uredno zakazan, predsednik odbora je bio u parlamentu, to vam mogu potvrditi, jer je sednica Odbora odložena na sat pre početka sednice Odbora, da bi se u popodnevnim emisijama beogradskih televizija predsednik Odbora pojavio sa svojim direktorom JP „Beograd putevi“ na promociji reciklaže starog asfalta.

Gospođo potpredsednice, Odbor se sastaje pre razmatranja zakona dva puta, kad je razmatranje u načelu i kad je razmatranje u pojedinostima. Govorio sam o sednici Odbora koja je bila zakazana za razmatranje zakona u načelu, koja je otkazana sat vremena pred početak te sednice.