Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ćemo se na početku svi složiti da je rešavanje izbegličkog pitanja ne samo humanitarna, nego par ekselans i politička tema. Za Srbiju to pitanje ima poseban značaj, pogotovu kada se uzme u obzir da smo mi kao država zapravo najopterećenija zemlja u Evropi kada je u pitanju broj izbeglica. Naravno, neću danas govoriti o politici ili politikama koje su dovele do ovakvog stanja, već ću se osvrnuti na sam zakon i implikacije na živote tih ljudi.
Njih je nevolja i direktna pretnja po život naterala da napuste svoje domove, često bez ičega. Naravno, time su oni došli u situaciju da zavise od dobre volje, s jedne strane, mogućnosti društva koje ih je primilo, kao i same solidarnosti u tom društvu, kako bi obezbedili elementarne potrebe neophodne za iole dostojanstven život.
S druge strane, to nerešeno pitanje tišti samu državu i opterećuje njeno funkcionisanje. Da su kojim slučajem rođeni vek kasnije Nikola Tesla npr, ili Milutin Milanković, možda bi danas bili izbeglice. Ova dva imena sam namerno pomenuo jer sam hteo da ilustrujem koliko je ljudska patnja, kao pojam, univerzalna i da se ona ne odnosi samo na neke bezimene ljude, već svako od tih ljudi ima konkretno svoje ime, prezime, svoju biografiju. Zbog svega toga je neophodno trajno i celovito rešavati izbegličko pitanje.
To je moguće učiniti na dva načina – kroz njihov povratak, tzv. repatrijaciju ili kroz njihovu integraciju ovde u Srbiji. I jedno i drugo su procesi, što podrazumeva da oni traju i što naravno podrazumeva da se Vlada Srbije ne može baviti samo u jednom mandatu ovim pitanjem, već je potrebno kontinuirano bavljenje ovim pitanjem.
Ovde ne spominjem, kao modalitet rešavanja ovog pitanja, odlazak izbeglica u treće zemlje, jer o tome zapravo mi kao država nemamo relevantne podatke koliko je tih ljudi otišlo. Srbija je kao država u periodu za nama učinila dosta po pitanju izbeglica, odnosno rešavanja izbegličkog pitanja, iako je moglo i više i bolje.
Mislim da je jedna od ključnih stvari potreba da naša država insistira na trilateralnom modalitetu rešavanja izbegličkog pitanja, odnosno baziranjem na Sarajevskoj deklaraciji ili tzv. Sarajevskom procesu. Na tome bi trebalo insistirati u svim razgovorima vezanim za ovu problematiku. Određena pitanja se mogu rešiti na bilateralnom planu, ali mislim da se ključna pitanja ipak moraju rešavati na temelju Sarajevskog procesa.
Kada je u pitanju povratak određenih rezultata sigurno ima, ali mnogo šta i ne funkcioniše. Najdrastičniji je primer povratak stanarskih prava u Hrvatskoj, gde su ljudi, ukoliko su bili prinuđeni da napuste svoje domove, posle šest meseci gubili to stanarsko pravo i mogućnost da se vrate u svoje domove.
Mora se konstatovati da je tu izostao pritisak međunarodne zajednice, za razliku od BiH, gde je to pitanje rešeno tako, što je, praktično, pitanje stanarskog prava izjednačeno skoro sa vlasništvom.
Mislim da je realna procena da takvih slučajeva u Hrvatskoj koji se tiču povraćaja stanarskog prava ima oko 30 hiljada. Mnogi podaci kojima se barata vezano za povratak, u Hrvatskoj su precenjeni i vezani su za stambena zbrinjavanja, a ne za povraćaj stanarskih prava u ovoj republici.
Takođe, pored imovinsko-pravnih pitanja, prepreka za povratak i slobodno kretanje ljudi predstavlja i postojanje tajnih spiskova i tajnih optužnica. Sve dok one postoje one predstavljaju značajnu psihološku barijeru i usporavaju taj proces.
Ovo su ozbiljna pitanja o kojima se mora razgovarati. Malopre smo čuli da jedan od fokusa naše parlamentarne diplomatije jeste u tom pravcu i mislim da je to dobro, ali mislim da predstavnici izvršne vlasti u svakom svom kontaktu sa predstavnicima susednih republika, posebno Hrvatske, moraju to pitanje potencirati, jer bez rešenja ovog pitanja nema ni regionalne stabilnosti, a ni dobrosusedskih odnosa.
Iz ovoga se još jednom potvrđuje da je pitanje izbeglica zapravo političko pitanje, jer je to, između ostalog, pitanje afirmacije manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, što se može pominjati u regionalnim razgovorima.
Što se tiče same integracije u Srbiji, izgrađeno je više hiljada stambenih jedinica, uglavnom iz pomoći međunarodne zajednice, dakle, stranih donacija.
Najstabilnija situacija kada je u pitanju rešavanje izbegličkih problema jeste bila u vreme Vlade Vojislava Koštunice, kada je urađen Predlog izmena i dopuna Zakona koji je danas na dnevnom redu, doduše, uz neznatne izmene.
Inače, ovaj zakonski predlog je 2006. godine, kao što je već rečeno, trebalo da dođe na dnevni red, ali je zbog celog procesa, usvajanja Ustava, povučen, kao i mnogi drugi zakonski predlozi i tek sada dolazi na dnevni red. Svakako, pozdravljamo što se o njemu danas i raspravlja.
Osnovna intencija ovog zakona jeste uvođenje pozitivne diskriminacije u integraciji izbeglica, čime se omogućava da oni trajno reše svoje stambeno pitanje, dakle da žive u svojim stanovima a ne da to pitanje rešavaju kroz socijalno stanovanje, odnosno boravak u kolektivnim centrima.
Ideja je da se novcem dobijenim od otkupa ovih stanova u kojima žive formira deo fonda za dalju izgradnju za ljude koji nisu obuhvaćeni dosadašnjim programima. Iako taj novac svakako neće biti presudan i činio bi samo deo fonda, važna je ideja solidarnosti, jer je ovo pitanje koje se tiče svih. Ovo jeste prvi korak u celom procesu integracija, a nužno je da se kasnije dalje radi na drugim značajnim pitanjima za život i opstanak tih ljudi.
Inače, ovaj zakonski predlog je, takođe, bio neophodan kako bi svojevremeni Komesarijat za izbeglice bio u mogućnosti da obezbedi povoljan kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj, kako bi došlo do stambene izgradnje.
Intervencije koje DSS ima u ovom zakonu tiču se definisanja načina na koji izbeglice koje žive u svojim stanovima mogu da postanu njihovi vlasnici. U Predlogu zakona, u članu 18. se kaže da oni imaju mogućnost kupovine tih stanova.
DSS amandmanom traži da se reč "kupovina" zameni rečju "otkup", jer kupovina u semantičkom smislu može pre da se tumači kao jedna vrsta komercijalnog termina, dok je termin "otkup" korišćen i kada su bili u pitanju društveni i državni stanovi, kojim putem je i veći deo stanovništva Srbije, zapravo, rešio svoje stambeno pitanje.
Takođe, DSS u članu 19. Predloga zakona predlaže da ukupno umanjenje za otkup stana može iznositi najviše 70%, umesto predviđenih 90%. Ovo je iz razloga neophodne solidarnosti i uvećanje Fonda za stambeno zbrinjavanje izbeglica, koji nisu imali prilike da reše ovaj problem.
U vezi sa tim, postavio bih pitanje gospodinu ministru i zamolio bih ga da odgovor da, sa procenom, koji se broj stanova predviđa da se gradi iz tog fonda i koliko sredstava se trenutno nalazi u tom fondu za stambenu izgradnju?
Na kraju, kao i mnogi drugi govornici pre mene, izrazio bih čuđenje zašto potpredsednik Vlade, gospodin Krkobabić, nije danas tu da predstavlja ovaj zakon, posebno, s obzirom na činjenicu da ima specijalno zaposlenog savetnika koji se bavi pitanjima izbeglica? Toliko. Zahvaljujem. (Aplauz)