Hvala, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, na početku bih želeo da izrazim žaljenje zbog toga što nadležni odbor nije razmatrao predlog zakona koji je danas na dnevnom redu i dao svoje mišljenje o njemu.
Što se tiče okolnosti pod kojima se razmatra ovaj predlog zakona, one se značajno razlikuju od situacije u kojoj smo se nalazili kada je usvojen osnovni Zakon o spoljnim poslovima, za koji je glasala i Demokratska stranka Srbije, u decembru 2007. godine.
Tada, u to vreme je postojala spoljna politika, a pored usaglašavanja na nivou Vlade dobijala je i svoju potvrdu u parlamentu. Tada su ulagani ozbiljni napori kako bi ključna pitanja iz domena spoljne politike bila usaglašavana na nivou Skupštine, čime bi, zapravo, legitimitet te politike bio veći. Samim tim bi se i ta unutrašnja stabilnost reflektovala na kvalitetniju spoljnopolitičku poziciju, tim pre što su se pojedina unutrašnja politička pitanja značajno prelamala kroz međunarodnu prizmu.
Danas, oko godinu i po dana od tada, ta slika izgleda potpuno drugačije. Činjenica je da ne postoji jedinstvena državna politika oko našeg spoljnopolitičkog nastupa, a to se ogleda u činjenici da sama vladajuća većina od formiranja nove vlade nije našla za shodno da na dnevni red stavi bilo kakav predlog rezolucije vezan za naše spoljnopolitičke prioritete. Ne samo da Vlada nije učinila tako nešto, već je u više navrata odbila i mogućnost da se razmatraju akti iz te oblasti, koje su podnosile opozicione stranke.
Mislim da je važno reći da generalno na nivou izvršne vlasti postoji ozbiljna konfuzija, vezano za usaglašavanje spoljnopolitičkih prioriteta i uopšte za raspodelu nadležnosti vezanih za spoljnu politiku. Iskustvo iz prošlog veka nas uči da kombinacija slabe vlade i dominantnog predsednika nikada nije donosila ništa dobro našoj državi.
Čini mi se da čak i u okviru same vlade postoji jedna vrsta nesporazuma oko određenih pitanja. Svi smo nedavno bili svedoci da je bilo nejasnih poruka oko eventualnog angažovanja naših vojnika van granica Srbije, konkretno, po pitanju ove vojne vežbe u Gruziji. Mislim da ni oni koji su u okviru Vlade bili za to učešće ni oni koji su bili protiv nisu u pravu jer tu jedinu nadležnost ima Narodna skupština Republike Srbije, koja po članu 140. Ustava jedino ima pravo da odluči o angažovanju naših vojnika van granica države.
Svakom odgovornom političaru, državnom funkcioneru, a mislim i svakom odgovornom građaninu jasno je da spoljna politika, ukoliko želi da bude uspešna, ne sme da bude niti konfrontativna, niti snishodljiva. Važno je u tom kontekstu pomenuti doslednost i ozbiljnost našeg diplomatskog nastupa, odnosno pre bih rekao političkog nastupa, jer, zapravo, diplomatija samo trpi konsekvence onoga što je politika, u smislu kredibiliteta na međunarodnoj sceni.
Naime, Srbija je kao jedna od žrtava kasetne municije, svi se toga dobro sećamo, 1999. godine, učestvovala veoma aktivno tokom 2008. godine u pripremi za potpisivanje tzv. Sporazuma iz Osla, koji je za cilj imao da dovede do zabrane proizvodnje, korišćenja, skladištenja i prodaje kasetne municije. Kao što sam rekao, mi smo kao država igrali veoma aktivnu ulogu u celom tom procesu. Država je čak angažovala i ljude koji su kao žrtve kasetne municije postali lica sa invaliditetom da učestvuju na određenim konferencijama.
Konačno, Srbija je organizovala konferenciju sa tom temom u Beogradu kako bi utisak o našem učešću bio jači, kako bismo zapravo doprineli tom procesu. Nažalost, na kraju tog procesa taj sporazum je potpisalo preko sto država, čini mi se da je broj 107, međutim, Srbija nije bila među njima.
Postavlja se pitanje zašto je to tako? To ima dvostruke implikacije, kako na unutrašnjem političkom planu, tako i na spoljnopolitičkom planu.
Što se tiče unutrašnjeg političkog plana, mislim da to nije korektno prema našim građanima, posebno ako se ima u vidu da na teritoriji Srbije postoji, procenjuje se, još oko dve i po hiljade komada neeksplodiranih kasetnih bombi, na teritoriji na kojoj živi preko 80.000 stanovnika koji su potencijalno ugroženi od ove vrste municije.
Ukoliko bi se ovim tempom nastavilo čišćenje terena, mislim da bi nam za to bila neophodna decenija, a u slučaju da je Srbija potpisala taj sporazum bili bismo u mogućnosti da dobijemo određena sredstva kao pomoć kako bi se taj proces značajno ubrzao i kako bi se ovo pitanje rešilo.
Što se tiče našeg spoljnopolitičkog kredibiliteta, postavlja se pitanje kakvu vi poruku šaljete ukoliko aktivno promovišete jedan proces, učestvujete u njemu, a potom, na kraju, bez ikakvog obrazloženja ustuknete i povučete se iz tog procesa?
Kada je reč o deklarisanim spoljno-političkim prioritetima Vlade, a to su pitanje očuvanja Kosova i Metohije u okviru sastava Srbije, pitanje evropskih integracija i regionalna saradnja, važno je napomenuti da ti ciljevi sami po sebi nisu sporni. Međutim, sporna je realizacija tih ciljeva, odnosno to je vrlo diskutabilno. Rezultat rada ove vlade jeste da je na terenu skoro u potpunosti, na Kosovu i Metohiji, iščezla misija UNMIK čiji je zadatak bio, da podsetim, da sprovodi suštinsku autonomiju Kosova u okviru Srbije.
S druge strane, ova vlada je prihvatila misiju Euleks, za koju Vlada Srbije tvrdi da je statusno neutralna. Da li je ona statusno neutralna ili sprovodi Ahtisarijev plan, o tome se može polemisati. Međutim, činjenica jeste da između instituta suštinske autonomije i statusne neutralnosti postoji ogromna razlika koja se zove prelazak crvene linije, odnosno ugrožavanje teritorijalnog integriteta Srbije.
S druge strane, mislim da je neophodno da mi kao država imamo proaktivnu ulogu u međunarodnim organizacijama, posebno onim koje se bave pitanjima ljudskih prava, kao što su Savet Evrope i OEBS, kako bismo aktuelizovali pitanje ugroženih prava preostalih Srba na Kosovu i Metohiji.
Višemesečnim isključenjima struje se zapravo vrši pritisak na preostali srpski živalj na Kosovu i Metohiji i on se dovodi na ivicu humanitarne katastrofe.
Mora se mnogo aktivnije reagovati i pružiti sva logistička podrška istrazi vezanoj za trgovinu organima nestalih i kidnapovanih Srba sa Kosova i Metohije.
Moram da stavim primedbu da je država propustila priliku da reaguje kada je gospođa Helena Ranta, finski patolog, izašla sa izjavom da je prilikom formulisanja izveštaja o tzv. masakru u Račku, koji je poslužio za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine, bilo pritiska na nju da ona suštinski izmeni elemente tog izveštaja. Mislim da je tu država morala da aktivnije reaguje i iskoristi taj trenutak.
Mislim da nije dobro što pojedini državni funkcioneri relativizuju pitanje prijema Kosova u MMF i što govore da je jedino bitno da Kosovo ne bude primljeno u UN. Naravno, ne može se reći da ne postoji određena aktivnost diplomatije u tom smislu, ali pitanje je u koji se koncept energija investira?
Samo pitanje traženja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, o kome smo toliko puta već do sada polemisali, sa jedne strane nosi sa sobom veće rizike po državu, a sa druge strane potencijalno može biti neobavezujuće za države koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije, naravno, u zavisnosti od toga kako ta odluka bude formulisana.
Na kraju, mislim da odnos ove vlade prema pitanju Kosova i Metohije najbolje oslikava nedavna izjava državnog sekretara u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju gospodina Olivera Ivanovića, koji je prilikom posete američkog potpredsednika gospodina Bajdena rekao – ne treba previše pričati o pitanju Kosova.
Što se tiče regionalne saradnje, nju je naravno nužno unapređivati, ali na principima reciprociteta, odnosno nemešanja u unutrašnje poslove, a naročito na bazi poštovanja međunarodnog prava. Postoje veoma korisne regionalne inicijative, a na bilateralnom planu treba razvijati dijalog, ne zanemarujući pitanja od suštinskog značaja za Srbiju.
Ne može biti reči o razvoju dobrosusedskih odnosa ukoliko se ignorišu ključna otvorena pitanja. Ne može se stavljanjem stvari pod tepih ići napred. Postojanje problema naravno nije ništa neočekivano, niti neuobičajeno, ali ključno je pitanje na koji se način ta otvorena pitanja i problemi rešavaju.
Naravno, mislim da je u kontekstu regionalne saradnje važno dati prioritet razvoju specijalnih i paralelnih veza sa Republikom Srpskom, u okviru Bosne i Hercegovine, odnosno u okviru Dejtonskog sporazuma i maksimalno koristiti sve kapacitete koje taj sporazum daje u smislu razvoja specijalnih i paralelnih veza. Ta saradnja treba da bude sveobuhvatna i na političkom, i na kulturnom, i na ekonomskom, i na obrazovnom planu itd.
Postavio bih jedno pitanje za Vladu, u kontekstu imenovanja novih ambasadora Crne Gore i Makedonije u Srbiji.
Šta se to u međuvremenu, od proterivanja tih ambasadora, promenilo u kvalitetu odnosa Srbije sa tim dvema državama kako bi sada ambasadori tih zemalja bili prihvatljivi? Kada su ti ambasadori proterivani Demokratska stranka Srbije je bila protiv emotivnih i iracionalnih poteza i smatrali smo da postoje mnogo delotvornija i efektnija rešenja koja mogu da dovedu do željenih rezultata, u smislu sporova koji postoje.
Vezano za pitanje evropskih integracija, čini mi se da je sada svima jasno da je stav DSS-a bio ispravan, u smislu otvaranja jedne vrste dijaloga i iskorišćavanja vremena pred nama da se otvori iskren dijalog sa zemljama članicama EU o problemu koji je nastao time što je određeni broj zemalja EU priznao nezavisnost Kosova i Metohije.
Kao što vidimo, nije bilo mesta žurbi, jer i dalje se ne primenjuje privremeni trgovinski sporazum, ne primenjuje se SSP, osim što Vlada Srbije unilateralno sprovodi taj sporazum, što dodatno opterećuje budžet i uopšte džepove građana Srbije.
Ako bismo želeli da vidimo koji je model najbolji, u smislu zaštite naših državnih interesa u procesu evropskih integracija, mogli bismo da pogledamo kako to čine neke države u našem susedstvu. Naravno, neophodan preduslov, što kod nas nije ispunjeno, jeste da postoji jedna vrsta konsenzusa oko spoljnopolitičkih ciljeva. Tužno je videti da se danas u ime evropskih integracija pravdaju razne stvari, poput određenih sumnjivih radnji u parlamentu. Ukoliko pitate bilo kog političara iz bilo koje države EU, on će vam reći da evropske vrednosti nisu sumnjivi načini glasanja u parlamentima.
Što se tiče vojne neutralnosti, mislim da je to veoma značajna pozicija, koju je utvrdio i parlament Srbije, i u svakom nastupu na međunarodnoj sceni naši državni organi se toga moraju pridržavati.
Kada je reč o ekonomskoj diplomatiji, može se reći da je ona dala rezultat uglavnom u predizbornoj kampanji i uglavnom po pitanju "Fijata". Nažalost, od potpisa na taj sporazum se nije daleko odmaklo i građani, nažalost, zbog toga ne žive bolje.
Kada je reč o gasno-naftnom sporazumu sa Rusijom, mislim da nije dobro što su pre ratifikacije tog sporazuma slate konfuzne poruke od strane pojedinih članica vladajuće koalicije, da li će taj sporazum biti ratifikovan ili ne, ali, na svu sreću, glasovima opozicije, naravno i poslanika DSS, taj sporazum je ratifikovan i očuvan je naš kredibilitet u očima partnera.
Tokom usvajanja postojećeg Zakona o spoljnim poslovima 2007. godine Demokratska stranka Srbije je izrazila žaljenje što nije detaljnije i kvalitetnije definisana unutrašnja organizacija Ministarstva spoljnih poslova. Nažalost, to se pokazalo kao nedostatak u aktuelnoj praksi.
Što se tiče predloženog zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima, osvrnuću se na nekoliko članova, sa željom da malo jasnije građanima prikažemo ono što ovaj zakon donosi.
Član 1. bliže uređuje pitanje službe bezbednosti u Ministarstvu spoljnih poslova. Naime, u tom ministarstvu postoje Služba za poslove bezbednosti i Služba za analitičke poslove, koja se bavi prikupljanjem podataka. Ne treba dovoditi u pitanje opravdanost postojanja ove dve službe koje su sastavne jedinice, prema sistematizaciji, Ministarstva spoljnih poslova, ni potrebu za bližim definisanjem poslova koje ona obavlja.
Služba za poslove bezbednosti, koja tretira mahom pitanja čuvara, domara i zaštite komunikacije, tretira se članom 1. zakona. Ipak, mislim da se može ukazati na problem da je na čelu obe službe u Ministarstvu spoljnih poslova jedna ista osoba i da je ta osoba član, prema pisanjima određenih medija, određenih nevladinih organizacija.
Onda se postavlja pitanje da li jedan čovek treba da ima takvu moć, tim pre što, prema zakonu o službama, u Republici Srbiji postoje dve službe – BIA i VBA, za koje postoje manje ili više određeni mehanizmi parlamentarne kontrole, dok za poslove kojima se bavi Ministarstvo spoljnih poslova ne postoji nikakav kontrolni sistem, pošto se prilikom pojavljivanja ministra pred Odborom za spoljne poslove ne može očekivati da podnosi izveštaj o radu Službe za analitičke poslove.
Član 3. predloženog zakona govori o mogućnosti da ministar spoljnih poslova angažuje na period od četiri godine, dakle da primi na privremeni rad, osobe koje treba da zauzmu najviša i najstručnija mesta u našoj diplomatiji, što se u određenim slučajevima može iskoristiti za doprinos poboljšanju diplomatskih aktivnosti.
Naravno, ima i onih primera koji ukazuju kako su neka rešenja bila i jesu loša, gde ambasadori ne zadovoljavaju ni osnovne kriterijume, a kamoli da odgovore složenim zadacima koji se postavljaju pred njih. Demokratska stranka Srbije je u tom smislu predložila amandman, i apelujem da ga prihvatite, koji zahteva da ti ljudi koji su angažovani ispunjavaju iste standarde kao i lica iz Ministarstva, kako u profesionalnom smislu (dakle, polažu diplomatsko-konzularni ispit i poznavanje jezika), tako i u psihofizičkom.
Naravno, sa ovako izmenjenim tekstom, bez ove korektivne klauzule, postoji mogućnost da neki naredni ministar (ne sumnjam da vi to nećete činiti) možda to zloupotrebi i da dovede nekog svog rođaka, prijatelja kome je jedina kvalifikacija to što se školovao u inostranstvu ili možda poznaje neki strani jezik. Mislim da to nije dovoljno i da će ovim da se postigne cilj da diplomatsko predstavljanje bude ujednačenije.
Ključni član ovog zakona, zbog koga je i došao u skupštinsku proceduru, jeste član 4. On ukida i prolongira sa velikim zakašnjenjem, u zakonu je propisana ta obaveza za Ministarstvo od 1. januara, a sada je polovina maja, pravo građana Republike Srbije koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima širom sveta da imaju regularno zdravstveno osiguranje, koje do sada nisu imali.
U zakonu koji je donesen u prošlom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, koji je usvojen glasovima DSS-a, to pitanje, koje je godinama unazad sa pravom mučilo naše građane koji predstavljaju ovu zemlju u inostranstvu, najbolje je rešeno.
Ovde se u obrazloženju izmena i dopuna koje nam je Vlada dostavila kaže da je neophodno promeniti datum sa 1. januara 2009. na 2010. godinu, kako bi se izbegle štetne posledice po rad Ministarstva spoljnih poslova. Kakve su to štetne posledice po rad Ministarstva spoljnih poslova? Da li je to mogućnost da ih možda tuže njihovi zaposleni kojima su data prava zakonom uskraćena? Ona vlada koja brine za svoje zaposlene mora da vodi računa o tome.
Mi smo u tom smislu podneli amandman kako bi se prilikom narednog rebalansa budžeta, za koji smo sigurni da će uskoro biti, i to pitanje rešilo i datum promenio na 1. jul 2009. godine.
Kao što sam na početku rekao, stavljam primedbu zbog toga što Predlog zakona nije prošao kroz Odbor za spoljne poslove, koji jeste nadležni matični odbor. Sa druge strane, Demokratska stranka Srbije jeste podnela nekoliko amandmanima kojima je moguće ovaj zakon poboljšati. Međutim, ono što na kraju želim da kažem jeste da za poboljšanje spoljne politike Republike Srbije nisu dovoljni amandmani na zakon, već je neophodna promena same Vlade, odnosno novi izbori.