Dame i gospodo narodni poslanici, i pored dobacivanja, gospodine ministre, ograničiću se na predloženi amandman na član 3, stav 5. U Predlogu zakona je predviđeno da sudija ne može javno iznositi svoje mišljenje u pitanju koje je predmet, a amandmanom se dodaje - ili može biti predmet spora pred Ustavnim sudom.
Ovaj amandman ne da ne treba prihvatiti, nego je izuzetno opasno ako dođe do njegovog usvajanja. Upravo, suština cele funkcije Ustavnog suda i celog zakona se dovodi do apsurda. Evo zašto: upravo zato što se (i tu je ispravno stanovište Vlade) unapred ne može znati koja će pravna situacija ili koje će pitanje biti predmet spora pred Ustavnim sudom. Kao što znate, spor pred Ustavnim sudom se pokreće aktom koji može podneti lice koje smatra da mu je neko pravo povređeno; može pokrenuti spor, a može i ne pokrenuti.
Kako će sudija u svom javnom nastupu znati i koji je to organ koji će proceniti da li eventualno neka pravna situacija ili stav može biti predmet spora? Potencijalno, bilo koja pravna situacija može biti predmet rasprave pred Ustavnim sudom. Time se i sudije Ustavnog suda stavljaju u izuzetno težak položaj. Usvajanje ovog amandmana praktično bi dovelo sudije Ustavnog suda u položaj da ne smeju nikakve javne izjave da daju, ni o čemu. Bolje zabraniti javne istupe, ali onda kažite to i dajte takav amandman koji bi glasio – sudiji Ustavnog suda se zabranjuje javni nastup.
Stoga, s obzirom na to da je ipak bilo mnogo više diskusije o drugom, a ne o amandmanu, ja sam nastojao da vrlo kratko kažem da iz ovih razloga, što je i mišljenje Vlade, nikako ne treba prihvati ovaj amandman. Hvala vam.

Biću vrlo kratak. Ipak se radi o drugom amandmanu, gospodine Obradoviću. Po prethodnom amandmanu smo razmatrali situaciju kada je amandmanom zahtevano da se spreči iznošenje stavova o pitanju koje bi moglo biti predmet spora pred Ustavnim sudom. Tamo sam istakao svoj stav da bi to praktično značilo zabraniti istupanje sudijama Ustavnog suda, da bi bolje bilo da amandman glasi – zabranjuje se istupanje javno.
Međutim, obrazloženje amandmana gospodina Šajna je potpuno u redu i tu nemam mnogo zamerki, ali nema mnogo dodirnih tačaka sa članom na koji se amandman podnosi.
Podsećam, ovo što je gospodin Šajn rekao je u redu, i to sve prihvatamo, ali sa stavom 5. člana 3. Predloga zakona nema mnogo veze, upravo zbog toga što je stavom 5. predviđeno: ''Sudija ne može javno iznositi svoje mišljenje o pitanju koje je predmet spora pred Ustavnim sudom''.
Amandmanom se traži da se posle tačke unosi tekst: ''pre konačno donete odluke''. Upravo ovaj deo unosi zabunu, iz nekoliko razloga. Prvo, to upućuje na to da bi na odluku Ustavnog suda mogla da se upućuje žalba. Konačno se završava spor pred Ustavnim sudom upravo tom odlukom. Zašto ponovo unositi ovo ''pre konačno donete odluke'', kada je to već rečeno u tekstu Predloga zakona? Znači, ove reči su višak, upravo stvaraju zabunu.
Argumenti koje ste vi dali potpuno su prihvatljivi, kao i argumenti gospodina Šajna, ali nije ovom amandmanu mesto ovde, jer je stav 5. člana 3. u potpunosti jasan i precizan. Usvajanjem amandmana bismo stvorili određene zabune. Nastojim da budem vrlo kratak, pa zbog toga možda i preskočim neke reči. Kao što znate, odluke Ustavnog suda su konačne. Uvodite nove termine upravo iz nekih drugih procesnih zakona, gde su moguće žalbe na prvostepenu odluku ili dalji postupak po žalbi.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 103. Poslovnika i želim da ukažem da po stavu 1. člana 103. Poslovnika govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu.
Svedoci smo današnje sednice, gde je pokušavano da se nametne jedna tema, tema izbora, koja nije na današnjem dnevnom redu. U tom pogledu samo bih rekao - polako, onima koji se brinu za izbore, polako o tome. Nemojte nametati tu temu, pa valjda će najveća parlamentarna stranka biti pitana i konsultovana o tako važnim pitanjima.
Što se tiče druge teme koja je, takođe, pokušana da bude nametnuta van dnevnog reda i suprotno članu 103. Poslovnika, to je rad ili lokalni sukobi u lokalnim organima vlasti. Podsećam da po Ustavu i po pozitivnim zakonima državni organi su obavezni, i to će svakako učiniti, da svi sukobi i problemi u lokalnom funkcionisanju vlasti budu blagovremeno rešeni.
O onome što je bilo na današnjem dnevnom redu bilo je najmanje reči u proteklom periodu, pa ćemo stoga mi poslanici DSS i Nove Srbije, te poslaničke grupe, odnosno poslanici DSS, ukazivati, i time ću preći na sledeći član 104. Poslovnika, stav 1, koji kaže: "Narodni poslanici dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine".
Mnoge protekle diskusije i protekli govori nisu. Naprotiv, upravo su vređali dostojanstvo Narodne skupštine, dostojanstvo svih građana Srbije.
Stoga ćemo na ovaj način, mi poslanici DSS, široko da primenjujemo Poslovnik, a javljajući se po Poslovniku da govorimo o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju.
Preostalo vreme ću iskoristiti da ukažem da je na član 3. Predloga zakona amandman podneo narodni poslanik Nebojša Stefanović, sa predlogom – član 3. briše se.
Podsetiću, u obrazloženju stoji jedna rečenica, gde kaže - uzajamnost je neophodan princip koji primenjuju sve ozbiljne i odgovorne države.
Podsetiću, uvažene kolege poslanike SRS i to sam rekao, molim vas drugi put pratite govornika za govornicom, da ću Poslovnik koristiti, i to i radimo u DSS mi poslanici, da ćemo koristiti da govorimo o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju.
Moliću predsedavajućeg, s obzirom da sam 10-15 sekundi citirao odredbe Poslovnika, kao i na tekuće...
(Predsedavajući: Izvolite Petre, završite. )
...ometanje od strane poslanika SRS, da produžim još 10 sekundi i kažem da je zakon o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju; pokušaću prilikom sledećeg javljanja da kažem to, s obzirom da će to data poslanici razjasniti između sebe ove dileme koje imaju.
Podvlačim, mi po Poslovniku govorimo o amandmanima na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju. Tvrdite da to nije moguće, a kako je onda moguće da o svemu ostalom osim o onom što je na dnevnom redu danas ceo dan pričate. Hvala.

Ko o čemu, poslanici DSS o zakonu na dnevnom redu.
Dame i gospodo narodni poslanici, moram iskoristiti Poslovnik, član 103. i 104. Rekao sam, po članu 103. poslanici su dužni da govore o tački koja je na dnevnom redu, povezujem sa članom 104, jer diskusija mnogih poslanika koji se javljaju po Poslovniku, a koji su van dnevnog reda, čak nemaju nikakve veze niti dodirne tačke sa istim, vređa dostojanstvo ovog parlamenta i samih građana Srbije. Stoga ću, kao i moji prethodnici iz DSS, sada u ovih tri minuta, a zatim do kraja ovog zakona, razmotri Predlog izmena i dopuna Zakona - govoriti o temi koja je dnevni red.
Podsetio bih poslanike, one koji su zaboravili šta je na dnevnom redu današnjeg zasedanja, da je donošenjem Zakona o osiguranju krajem maja 2004. godine stavljen van snage dotadašnji zakon o osiguranju imovine i lica koji je, sa više izmena, počev od 1996, sa poslednjim izmenama u 1999. godini, bio na snazi.
Kao što je gospodin Radojko Obradović izneo za ovom govornicom danas, rešenja sadržana u ovom zakonu usvojenom maja 2004. godine proizašla su iz potrebe podizanja kvaliteta obavljanja delatnosti osiguranja u skladu sa standardima koji postoje u razvijenim tržišnim privredama. Stoga su i rešenja koja su data novim zakonom bila neuobičajena, naročito za naše društveno-ekonomske i političke prilike, pa je stoga nakon početka, kao što je označeno i u obrazloženju Predloga Vlade, u primeni ovog zakona uočeno da postoje neka rešenja koja je potrebno precizirati ili promeniti, usled čega je i usledio Predlog izmena i dopuna, odnosno Predlog Vlade.

Da li mogu nastaviti? Koliko imam vremena?

Poštovaću Poslovnik, pa se stoga odmah prijavljujem da govorim o amandmanu u sledećem javljanju. Hvala.

Dame i gospodo, javio sam se ponovo po Poslovniku, jer ste me sprečili da za prethodna tri minuta kažem o amandmanu.
Pored sveg dobacivanja, mi poslanici DSS znamo svoj zadatak. Naš zadatak je da pričamo o zakonu na dnevnom redu i danas o amandmanima. To smo upravo i činili. Ponovo ću nastaviti po amandmanu, pored toga što sam vas podsetio na donošenje zakona o osiguranju, vreme donošenja i neke probleme koji su se u njegovoj primeni uočili, te izražene potrebe za donošenjem ovih izmena i dopuna koje su predložene sadašnjim Predlogom o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju.
Moram reći i neku konkretnu reč o pojedinim amandmanima. Pri tom, nadam se da nećete zameriti, jer s obzirom da se javljamo po Poslovniku, mi poslanici DSS nismo hronološki bili u mogućnosti da se javljamo i pratimo po brojevima amandmane, pa tako da idemo redosledom kojim su i označeni. Stoga dolazi do nekog utiska da o nekom amandmanu govorimo više puta.
Mi smo nastojali da sve amandmane obradimo, a ono što je zajedničko većini amandmana, kao i amandmanu gospodina Srete Perića na član 5, jeste da se zahteva brisanje pojedinih odredbi Predloga zakona o izmenama i dopunama.
Pored toga što je takav predlog da se briše određeni član u samoj svojoj biti problematičan i samim tim što čitavu koncepciju zakona stavlja na pogrešnu osnovu i nastoji da čitav zakon preko jednog rešenja dovede do apsurda, da bi se zato u dnevnopolitičke svrhe koristilo da zakon nije dobar i nije prošao, to se pokušalo više puta.
To neće proći ni ovog puta, bez obzira na sve to što pokušavate da me dekoncentrišete i da ne govorim. Nisam zaboravio, govorim o amandmanu koji je podneo narodni poslanik Sreto Perić na član 5. Predloga zakona koji glasi: član 5. briše se. Amandman ne treba prihvatiti nikako, sa čim se u potpunosti slažemo. Nema problema, javiću se ponovo. Hvala.

Dame i gospodo, gospodine ministre, pri kraju smo ove današnje rasprave o Predlogu zakona o prihvatanju Konvencije o policijskoj saradnji jugoistočne Evrope. Već smo, negde, u trenutku kada možemo svesti diskusiju na neke zajedničke imenitelje. Stoga mi je teško ne pomenuti, a ne znam da li je uopšte potrebno bilo kome reći sada i pominjati da Srbija nije jedno usamljeno ostrvo u svemiru, da Srbija nije država oko koje ničeg nema, da Srbija nije neka anahrona zaostala zemlja, nego suprotno, da je Srbija danas jedna moderna zemlja koja je, normalno, kao i sve države u okruženju i u svetskoj zajednici, sve moderne i savremene zemlje, upućena na saradnju u mnogo delokruga, u mnogim okvirima, u mnogim delovima i u globalu, u celokupnoj svetskoj zajednici.
Stoga, kada imamo u vidu da je kriminal do te mere internacionalizovan da ne poznaje granice, ne poznaje veru, niti bilo koja druga ograničenja, da se kriminal na nivou regije ili sveta organizuje, da je organizovani kriminal u poslednje vreme ona snaga koja ugrožava i neke države, ona snaga koja je na putu ili vrlo blizu da preuzme ili je preuzela neke političke elite, to je, moguće jedan, ali ne glavni razlog usvajanja i potpisivanja ove konvencije.
Konvencija je potpisana između zemalja jugoistočne Evrope. Podsetiću, zemlje jugoistočne Evrope predstavljaju jedan prsten, da li spoljni, sanitarni ili bilo koji drugi prsten prema Evropskoj uniji. Koji je onaj prvi ili među prvim obručima koji sprečavaju uvoz kriminala u Evropsku uniju? Tu je i naša uloga, uloga Srbije značajnija, tim pre što se spremamo za ulazak u Evropsku uniju, a tvrdim, svesni smo toga da je Srbija oduvek u Evropi.
Znači, nema potrebe da mi tamo odlazimo, mi jesmo u Evropi, ali je nužno da se pripremimo za ulazak u Evropsku uniju.
Saradnja zemalja jugoistočne Evrope: Moldavije, Rumunije, BiH, Makedonije, Albanije, Srbije i Crne Gore, u pogledu suzbijanja kriminala, je u osnovi, što se i podvlači ovom konvencijom i ovim zakonom o prihvatanju konvencije, saradnja u suzbijanju organizovanog kriminala.
Organizovani kriminal ugrožava sve ove zemlje, ni manje ni više pojedinačno, to je, kao što rekoh, planetarno zlo ili zlo ovog regiona, naročito, moram pomenuti, jer nijedan od govornika to nije pomenuo, u sprečavanju organizovanog kriminala, recimo, trafikinga, gde je, interesantno, primetili ste, uključena Moldavija.
Svesni ste činjenica da trafiking upravo ide iz bivših republika Sovjetskog Saveza, sada nezavisnih država. Ne samo to, mi na ovim prostorima imamo i nešto trajnije, organizovani kriminal oko droge, kao i druge vrste organizovanog kriminala ili pojedinačno.
Sva prigovaranja, odnosno sva navodna strahovanja da će saradnjom po ovoj konvenciji država Srbija ili bilo koja država potpisnik ove konvencije izgubiti na svom suverenitetu, gube na značaju kada se znaju napred navedene činjenice i kada se znaju činjenice koje su unete u ovaj zakon, a to je upravo i saradnja na principima dobrovoljnosti, odnosno saradnja na principima obaveštavanja, pa je tako i saglasnost zemlje domaćina, uslovno rečeno.
Stoga i ona isticanja da će izgubiti na suverenitetu bilo koja zemlja potpisnica sporazuma, ne stoje. S druge strane, podsetio bih na početak mog izlaganja, gde sam i rekao da Srbija nije ostrvo u svemiru, samo za sebe, da je Srbija moderna država i da je nužna i saradnja. Svakim sporazumom, svakim donošenjem zakona, moderna država daje nešto od svog sirovo silom stečenog suvereniteta, jer je država, kao što znate, izvor sile i ograničava taj svoj suverenitet u interesu opšteg dobra. U ovom slučaju, opšte dobro je suzbijanje organizovanog kriminaliteta. Stoga mislim da ovaj predlog zakona, odnosno Konvenciju treba prihvatiti. Tu nema sumnje.
Stoga i nije potrebno da više poslanika DSS-a o tome raspravlja, ali ovom prilikom je potrebno istaći i pohvaliti. Moram tu, bez obzira na ljutnje koje će imati i gospodin ministar, da pohvalim rad i ministra i Ministarstva unutrašnjih poslova, da podsetim zbog građana, dobronamernih, na sve uspehe u proteklom periodu, na hapšenje organizovane mafije i poželim im dalji uspešan rad. Hvala.

Hvala. Definitivno sam došao do reči. Sada treba reći ovom gospodinu, prethodnom govorniku, koji se stidi, navodno se stidi, morao sam da ukažem na povredu Poslovnika i tom gospodinu da treba da se stidi sebe, da treba da se stidi toga šta radi danas, šta rade njegovi prijatelji, na koji način pokušavaju, zamenom teza, da stvore haos, nove sukobe u ovoj Srbiji.
Vaš gospodin Đelić i vaš gospodin Šutanovac, kao potpredsednik jedne, kažu, velike stranke, i po glasovima to jeste, međutim, male stranke s obzirom na ponašanje, dozvoljava sebi da dobacuje, ali u ovom trenutku to nije bitno, to je verovatno odraz domaćeg vaspitanja. Ovde treba ukazati na zamenu teza i na vaše uporno nastojanje da danas ovaj parlament ne radi, što reče jedan gospodin iz LDP–a, oni imaju potpuno legalnu i razumljivu opstrukciju.
Ali, koja je opstrukcija Demokratske stranke, gde u momentu gospodin Dušan Petrović, još jedan potpredsednik stranke, zamenjuje tezu i zahteva raspravu po drugoj tački dnevnog reda koja je davno završena.
Zna da je završena tačka dnevnog reda i da izveštaj može uslediti tek na nekoj novoj sednici, i da je i ova sednica, izbor predsednika, upravo u funkciji spasavanja i države i Kosova i čitavog društva i našeg demokratskog poretka.
Šta zna gospodin Đelić? Bio bi mnogo ubedljiviji da je ovde plakao, bez uvrede.
Nisam imao nameru da uvredim gospodina Đelića, ali njegovi argumenti nisu bili nikakvi u pogledu politike, u pogledu ekonomskog delovanja. To najbolje dokazuje jedan pripadnik njegove političke stranke koji mi je sada u pauzi rekao – pa šta, čovek je zaradio 11 miliona evra za tri godine pružajući savete.
Kako pružajući savete zaradio 11 miliona evra za tri godine? Pa kaže, evo, on je i prodao „Grand“ kafu. Što, kaže, ne bi bilo moguće, tu je provizija možda 15%.
Taj gospodin koji hoće da zna, koji hoće da bude predsednik vlade države Srbije, koja je bila i biće ozbiljna, odgovorna, pametna, predvodnik i u ovom delu Balkana i u Evropi, i uvek će biti pametna i predvodnik, taj gospodin Đelić nije znao da je trebalo da prijavi svoje prihode, nego se sad tih 11 miliona evra pojavljuju niotkuda, pali s neba.
On je bio u prethodnoj vladi, po Zakonu o sukobu interesa je morao da prijavi svoje prihode i to dve godine nakon prestanka mandata. Mi to ovde nismo čuli, ali to je manje bitno.
Mnogo je bitnije da za sve svoje neuspehe, a i gospodin Vlahović ako baš hoće, ponašaju se kao mala deca. Mi hoćemo sve, kažete vi, mi smo najjači, nama građani dali, mi moramo da imamo sve, i premijera, i sve ministre, mi možemo sve da komandujemo, vi ste dužni da se složite i ako se ne složite vi ste, u najmanju ruku, protiv demokratije, protiv države.
Nije tako, gospodo, to je nakaradno tumačenje demokratije, to je nakaradno ponašanje od vas kao, trebalo bi da budete jedna ozbiljna demokratska stranka, koja je isticala i dalje ističite principe, kažete bitni su principi za formiranje vlade, a padnete na prvom direktorskom mestu ili tražite da Ponoš ostane tamo gde jeste.
Gde su tu principi, a gde je tu vaš interes?
Zašto ne reći, danas niste komentarisali to i ne možete komentarisati uopšte, vi ste direktno priključeni na neku svest, na neku savest, na nake instrukcije koje očigledno nisu iz ove države Srbije.

Zanimljive opservacije gospodina Krasića, ali amandman glasi da se briše fizičko lice, odnosno da fizičko lice ne može biti učesnik, odnosno stranka u postupku arbitraže. Zanimljive opservacije, ali ovo je za neki drugi zakon, malo se odnosi na ovaj zakon o arbitraži. Zašto?
Kada sam čitao ovaj amandman da se izbaci fizičko lice iz arbitražnog postupka, da ne može biti stranka u postupku arbitraže, nisam mogao da steknem dojam, zaključak, kako god hoćete, zašto se to traži. Da li je to samo, kao što volite da kažete, koncepcijsko pitanje, ili ima neke kvake, a kvaku sam upravo čuo.
Predlažete da se fizička lica proglase pravnim licima, odnosno da se samostalne zanatlije, tako da ih nazovem uslovno, oni koji se bave nekim privrednim aktivnostima u vidu zanata, ili, zašto ne, i advokati koji se u tom smislu bave nekom delatnošću i mnogo ima tih strukovnih zanimanja, smatraju pravnim licima, što je potpuno koncepcijski suprotno pravnom sistemu i utvrđenim normama zakona, barem u ovom trenutku, u Srbiji.
To bi zahtevalo izmenu svega, izmenu propisa, gde bi se jedan samostalni zanatlija, krojač, obućar, morao smatrati pravnim licem, pa bi onda imao pravo da učestvuje u arbitraži, po vama. U tome je kvaka. Obućar nije pravno lice, a ako ga utvrdimo pravnim licem, onda ćemo i advokate utvrditi da su pravna lica, onda su svi oni koji se bave nekim aktivnostima pravna lica, onda nema ni potrebe brisati pravno lice. Zašto? Onda bi se i poljoprivrednik smatrao pravnim licem, jer je učestvovao u nekoj privrednoj aktivnosti, dao nekom prekupcu, nakupcu neku robu, pa je i on pravno lice.
Tim najširim tumačenjem bismo iz osnove izmenili čitav pravni sistem i sve važeće zakone, tako da praktično promene ne bi ni bilo, jer bi svi mogli da se podvedu pod pojam pravnog lica, jer se bave nekom, bilo kakvom, privrednom ili sličnom aktivnošću koja se razmenjuje sa drugim licima.
Dakle, arbitraža je zamišljena i koncepcijski postavljena, kažete, preširoko. Ne znam šta je potrebno učiniti; neki zakon je preširok, neki je preuzak, ima previše promena, nema dovoljno promena, a sve je rezultat toga da ga treba povući ili ne usvojiti. Ne znam, barem jedan zakon da je dobar, podnošljiv. Svi do sada predloženi zakoni ili su preuski ili su preširoki, ili je previše promena, premalo promena.
Arbitraža je zasnovana koncepcijski, izdvojena iz onoga Zakona o parničnom postupku, upravo iz osnovnog razloga, hajde da pokušam malo neopravdano, ali da ga uprostim do krajnjih granica – upravo u arbitraži je volja stranaka, učesnika u postupku, zakon. Stranke u postupku arbitraže biraju i postupak i arbitražu, nadležnost.
Praktično, najveći deo onoga što će se raditi ugovaraju stranke, odnosno učesnici u postupku arbitraže, pa u skladu sa tim je i ova snaga arbitraže, odnosno snaga ovih arbitara koje same stranke biraju. Arbitri ne moraju biti stručnjaci iz određene oblasti. Arbitri mogu takođe koristiti usluge stručnjaka iz određenih oblasti; drugim rečima, koristiti usluge veštaka.
Arbitri ne moraju biti ni pravni stručnjaci, ni imati neka znanja, mogu biti laici, ne moraju teorijski biti ni pismeni, jer upravo je intencija arbitraže da omogućuje strankama da se dogovore oko toga koja će lica ili jedno lice na adekvatan način rešiti njihov spor.
Još jednu rečenicu, ne bih dužio – u pravnom, društvenom, ekonomskom, naročito u privrednom životu ne učestvuju samo pravna lica iliti velike korporacije, učestvuju i fizička, ravnopravno između sebe ili sa pravnim licima, sa privrednim subjektima. To je do te mere izmešano da je praktično nemoguće odvojiti pojedinca, odnosno fizičko lice i pravno lice u tim njihovim pravnim i ekonomskim odnosima.
Stoga je i razumljivo što se predviđa da u arbitraži mogu učestvovati kako pravna tako i fizička lica. Jer, kao što rekoh, privredni i ekonomski odnosi nemoguće je da se razluče i odvoje i izbace pravna lica, osim (pravilno ste dali rešenje toga) ukoliko i fizička lica ne proglasimo pravnim licima.

Dame i gospodo, ovde nije moguća polemika, čak i ne treba polemisati, jer uvažene kolege poslanici najmanje govore o zakonu koji je na dnevnom redu, a još manje o amandmanima. Pažljivo sam slušao, o amandmanu nije prozborena nijedna reč.
Postoji druga stvar: uvaženi kolega poslanik, vrsni pravni stručnjak, u nedostatku argumenata koristi se klevetama i uvredama, pominje neka prepodnevna spavanja, popodnevna buđenja ili navodno ogroman broj amandmana od strane Petra Cvetkovića kao dokaz da neki prethodni zakon, Zakonik o krivičnom postupku, navodno ne valja.
Opet ne odgovara istini i ne znam zašto se uvaženi kolega, vrstan pravnik, koristi neistinama. Neka koristi argumente, on to ume i to dobro radi. Jer, ja sam podneo četiri ili pet amandmana na 555 članova Zakonika o krivičnom postupku.
Da li je to mnogo? To je argument koji se koristi ovde potpuno neprimereno, a sada je na dnevnom redu zakon o arbitraži.
Takođe, i gospođica Nataša Jovanović može da izađe i govori o ovom zakonu, o amandmanima, ali mislim da nije lepo od jedne gospođice da dobacuje i ja ću omogućiti takođe i gospođi Vjerici, a ona je već govorila o tim amandmanima.
Zamolio bih samo da koristite argumente, jer klevete i neistine samo dokazuju da je Predlog zakona dobar i da amandmani imaju koncepciju, ali ne koncepciju poboljšanja zakona ili otklanjanja eventualnih propusta, nego koncepciju rušenja zakona.

Dame i gospodo, gospodin Krasić je svojim izlaganjem upravo dao argumente da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Kao što smo čuli, pominjanje koncepta je jedino izvesno u tome da nisu dati amandmani na sve članove zakona koji su povezani, kao što je gospodin Krasić za ovom govornicom izrekao, te da se pominjanje jednog koncepta samo u raspravi o pojedinostima, odnosno o amandmanima ne može opravdano isticati.
Ovde je najmanje bilo reči o amandmanu na član 275. gospodina Četrovića, a vraćam se na amandman, jer od ovih 15 minuta koje su gospoda koristili, nisu ni 15 sekundi poklonili pažnje ovom amandmanu. Ističem da je sam amandman kontradiktoran sebi, te da i izdvojeno ga posmatrajući, van koncepcije, ne treba ga prihvatiti.
Čitava koncepcija osporavanja zakona i pojedinih rešenja svodi se na jednu pojavu koja je možda već postala i pravilo - da se za ovom govornicom iznose neke neistine koje treba osporavati i gubiti vreme na to.
Ponovo ću ukazati na ovu opasnu pojavu nekih poslanika SRS, da iznose neistinu u pogledu izbora ili osporavanja pojedinih sudija. Tako je gospodin Četrović izneo neistinu u pogledu Trgovinskog suda u Kraljevu, ako sam dobro zapamtio, a to je izgleda i pravilo, jer gospodin Cvetanović za Trgovinski sud u Leskovcu i trgovinske sudove po južnoj Srbiji, pre neki dan ističe na medijima da je Petar Cvetković osporio, a zatim glasao za predlog. To su totalne neistine i dužan sam to da kažem. Ali, opasno je, da li je to instrukcija ili uvaženi poslanici SRS imaju zajedničkog instruktora?
Poslanici DSS, a najmanje ja, u ovom slučaju, koji je pomenut pre neki dan na jednoj TV od gospodina Cvetanovića, ni u jednom slučaju nisu, barem oni koji su osporili, drugačije glasali. Onoga koga sam osporio, glasao sam protiv njegovog izbora i to je bilo tako u vreme izbora tih sudija.
Da se vratim ponovo na argumente i amandman. Kao što rekoh, od strane poslanika SRS je bilo najmanje 15 sekundi govora o amandmanu na član 275, a bilo je isticanja nekih navodnih koncepcijskih primedbi, koje očigledno upućuju na davno prevaziđena rešenja, koja upućuju na to da treba zadržati rešenja zakona koji je donet pre pet decenija. To su ti instituti koji se vuku decenijama, da li je pet ili tri, svejedno. To su nastojanja da se ne učini pomak u donošenju novih zakona, odnosno uvođenje novih i savremenih instituta krivičnog prava.
Stoji saglasnost gotovo svih poslanika i svih poslaničkih grupa da je stanje kriminaliteta u Srbiji loše u tom smislu da je visoka stopa kriminaliteta. Takođe, stoji i rešenost i ove skupštinske većine i aktuelne Vlade Republike Srbije da se ta stopa kriminaliteta dovede u mnogo podnošljivije okvire, da se stopa kriminaliteta smanji što je više moguće, odnosno da se značajno smanji. U tom sklopu je i ovaj predlog zakonika o krivičnom postupku, a to je, nismo valjda zaboravili, bilo je pre nekoliko dana, razmatrali smo u načelu strategiju za borbu protiv kriminaliteta.
Znači, dokaz za nastojanje za donošenje boljeg zakona, kojim će savremeni instituti krivičnog prava biti uvedeni u pravnu praksu i u krivičnopravnu praksu u Srbiji, jeste nastojanje ove vladajuće većine, odnosno Vlade Republike Srbije da stopu kriminaliteta svede na neku podnošljivu meru.
U tom smislu, zalaganje za neka prevaziđena rešenja, odnosno nastojanje da čisto iz kritizerskih razloga, kritike radi kritike, ne treba primenjivati. Mislim da to nije potrebno gospodinu Krasiću, jer od previše kritike upravo dokazuje da treba ovaj predlog zakona usvojiti u celosti, odnosno da, recimo, u konkretnom slučaju, amandman na član 275. ne treba prihvatiti.

Tako je, uvaženi kolega Krasiću, vi pravite priču radi priče i kritizerstva. Vidite, to ću vam dokazati na primeru ovog amandmana, baš zgodno.
U ovom amandmanu na član 277, o kome niste govorili, ja ću govoriti o amandmanu, predlažete, između ostalog, odnosno predlagač amandmana kaže, pratite me, molim vas, u stavu 3. reči "javni tužilac" zamenjuju se rečima "istražni sudija".
Ovako, stav 3. glasi: ''Ako javni tužilac oceni da lice iz stava 2. ovog člana krši svoju dužnost utvrđenu u tom stavu, predložiće istražnom sudiji da mu izrekne novčanu kaznu.'' Sa izmenom koju predlažete glasio bi: ako istražni sudija oceni da lice iz stava 2. ovog člana krši svoju dužnost utvrđenu u tom stavu, predložiće istražnom sudiji. Znači, istražni sudija predložiće sam sebi i to je po vama smisleni amandman. (Iz sale: A stav 1?)
Evo šta piše, u stavu 1. isto to, samo vam pokazujem na ovom primeru koji su to amandmani i da je nemoguće braniti ovakve amandmane, ili nastojati ili tražiti njihovo usvajanje. Pričate priču koncepcijsku, u redu je, i vraćamo se na ono što nisam prilikom obrazlaganja prethodnog amandmana rekao, a vi ste pokušali da iskoristite na neki drugi način i rekli da je prethodni Zakon o krivičnom postupku iz 2001. godine. Jeste.
Vi ste potvrdili moje stavove da su rešenja od pre tri ili pet decenija, jer zakon od 2001. godine nije u nečemu bitnom izmenio ili uveo nove institute od onih koji su postojali 1947, 1948. ili 1974. godine. Upravo je tu bilo kontinuiteta. Ovo što vi pričate i zalažete se, to su upravo rešenja koja su važila prethodnih decenija.
Ovaj krivični zakonik predlaže, jeste, koncepcijski novo, savremeno, u skladu sa strategijom borbe protiv kriminala, u skladu sa tim da je i ova skupštinska većina i ova vlada odlučna u tome da stane na put kriminalu.
Ponavljam, svi ste se složili da je kriminal po nedozvoljeno visokoj stopi. Mi preduzimamo, mi radimo na tome, imamo dobre namere, imamo znanje, imamo volju, imamo Vladu, imamo vladajuću većinu i mi ćemo istrajavati na tome.

Prvo izvinjenje gospodinu Jojiću, nisam se nasmejao vama, nego sam nešto komentarisao sa kolegom poslanikom.
Što se tiče amandmana i straha gospodina Krasića da bi opstanak tačke 6), dakle, a ona predviđa da se po službenoj dužnosti na predlog stranaka može isključiti javnost i da bi moglo doći do zloupotreba, možda je za gospodina Krasića ovaj strah i opravdan, ali moram istaći da je svaku odredbu bilo kog zakona, a naročito Zakonika o krivičnom postupku moguće zloupotrebiti. Naročito je u krivičnom postupku zloupotreba moguća gotovo kod svake odredbe, i to ne samo u krivičnom zakoniku, već u svim drugim zakonima je moguća zloupotreba odredbi i to nije dovoljno obrazloženje za predlog da se tačka 6) briše.
Možda ima mesta bojaznosti, ali kao što je gospodin Mamula rekao ovo je ustavna kategorija, ovo je dodao bih i nešto više od ovoga što ste vi izneli da ljudima koji bi mogli da ugroze bezbednost, odnosno koji bi mogli da ugroze život ili telo stranaka u postupku, bilo drugih lica koja su u sudnici, te da bi navodno sudsko obezbeđenje, kako ćemo ga nazvati, moglo da takvim licima zabrani ulazak, odnosno da spreči njihov ulazak ili da ne dozvoli unošenje sredstava, kao što rekoste, oružja.
Mislim da sudsko obezbeđenje ne može znati, u jednom trenutku u postupku hipotetički, kako će se sva lica, koja bilo učestvuju pasivno kao posmatrači ili aktivno u postupku, u jednom trenutku ponašati.
Stoga je nužna ovakva odredba, koja će se odnositi na eventualne situacije koje bi se u toku postupka mogle desiti, a mora se i usko tumačiti, ne tako sa zabrinutošću kako ste vi izneli, jer i sam član 317, podsećam, kaže - veće može, po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka, podvlačim, ali uvek po njihovom saslušanju, isključiti javnost sa celog toka javnog pretresa ili sa njegovog dela.
Znači, samim tim ograničenjem odnosno uvodnim rečima je zloupotreba smanjena na najmanju moguću meru, a i tačkom 4) se kaže - u slučaju otklanjanja ozbiljne, podvlačim ozbiljne, opasnosti po život ili telo ovih lica.
Veće će biti u obavezi da tu ozbiljnu opasnost, kako hoćete, utvrdi ili konstatuje i tek nakon toga, kao što rekoh na početku, kao što i ovaj član predviđa, a po saslušanju stranaka ili na predlog stranaka, doneti ovakvu meru.

U članu 323. radi se o merama za održavanje reda u sudnici.
Suština amandmana, kao što smo čuli od gospodina Jojića, jeste u tome da se amandmanom predlažu mnogo blaže kazne od kazni predviđenih Predlogom zakona.
Gospodine Jojiću, otkud vašoj poslaničkoj grupi briga za te nevaspitane i nekulturne ljude koji učestvuju u postupku? To su advokati, punomoćnici, zakonski zastupnici, veštaci ili druga lica koja su nekulturna i narušavaju red za vreme trajanja postupka.
Otkud vaša briga za ta lica koja su, kao što rekoh, nevaspitana i nekulturna, kad strukovna udruženja, advokatska komora nije imala primedbe na ovakve predloge?
Naš je zaključak i smatramo da je našeg čoveka, onog koji ne poštuje red u sudnici, kao što rekoh nekulturnog, nevaspitanog, najlakše kazniti udarcem po džepu.
Neka budu kulturni, neka poštuju pravila postupka i neće doći u situaciju da plaćaju kaznu. Stoga treba predvideti visoke kazne, kako bi se klonili nepoštovanja reda u sudnici.