Poštovani građani, pošto nam je skraćeno vreme na dva minuta da obrazlažemo amandman, mislim, kao i svi poslanici SRS-a i opozicije, da to nije u redu.
Prvo, želim da kažem da smatram rad u Parlamentu nesvrsishodnim i ne znam dokle će ovo dovesti, ako se svi amandmani SRS a priori odbijaju. Ponekad pomislim da se ti amandmani i ne čitaju, jer toliko ima amandmana koje bi trebalo prihvatiti, pa je takav i ovaj koji ću sada da obrazložim.
Ostajem u celosti kod sadržaja ovog amandmana na član 55, s tim što bih želela posebno da naglasim, jedino što mogu da kažem u ova dva minuta, to je neka suština, da građani razumeju o čemu se radi, da ne bih čitala sve ono što stoji u obrazloženju ovog amandmana.
Prema Ustavu Republike Srbije, nije moguće da se iko pritvori pre dostavljanja uredne i potpune zamolnice i garancije zemlje molilje, odnosno nadležnog suda. Prema Zakoniku o krivičnom postupku Republike Srbije, pritvor može da odredi samo sud, a to je normirano i u članu 30. stav 1. Ustava Republike Srbije. Hvala.

Zakonodavni odbor uvek smatra da je amandman pravno moguć, jedino pozicija uvek smatra da naši amandmani nisu pravno mogući, da se ne prihvataju. Prosto, ne mogu da verujem da neko iz vladajuće koalicije ne veruje stručnjacima, svojim kolegama pravnicima i svima onima koji su kompetentni da razmatraju ove zakone koje treba da donesemo. To je tako kako jeste.
Dakle, još jedan amandman SRS-a nije prihvaćen. Ostajem u potpunosti pri ovom amandmanu koji sam podnela na član 85, s tim što ističem sažeto, zbog vremena koje je ograničeno, predloženo načelo specijaliteta s osnovnim načelima međunarodnog prava, i to, pod brojem 1 – načelo zakonitosti, pod brojem 2 – načelo individualne subjektivne krivične odgovornosti i 3 – načelo humanosti i načelo pravednosti i srazmernosti.
Mislim da bi trebalo malo da se pozabavite ovim amandmanom i da vidite da vam, ako biste prihvatili ovaj amandman, ništa ne bi štetilo, samo bi moglo da koristi. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, uvaženi građani Srbije, ja bih da kažem nekoliko rečenica o onome što smo mogli u svim pisanim i elektronskim medijima da pratimo od sinoć, a to je akcija hapšenja osumnjičenih za zloupotrebe u Ministarstvu odbrane. Dakle, 16 je osumnjičenih, dva lekara su sa VMA, kako smo dobili informacije, na veoma populistički način, i sa RTS-a, a i danas smo mogli u svim novinama da pročitamo.
Šta je, u stvari, tu problem?
Javljam se po čl. 225. i 226. i tražim odgovor od ministra unutrašnjih poslova i ministra odbrane, dakle, gospode Dačića i Šutanovca, da mi objasne i odgovore na sledeće pitanje.
Pre svega, moram da kažem da je celokupnoj javnosti poznato da se SRS uvek zalagala, zalaže se i uvek će zagovarati i ići tim putem da se bori protiv korupcije i kriminala. Korupcija i kriminal nisu sporni i ko god čini tako nešto u ovoj zemlji, prema zakonu, prema pravosnažnoj presudi koja stigne treba da bude i osuđen. Međutim, o čemu se ovde radi? Mislim da se u ovom slučaju, u kom su ljudi, njih 30, osumnjičeni (naglašavam to "osumnjičeni"), krši Zakonik o krivičnom postupku. Krše se odredbe Zakonika o krivičnom postupku i na veoma populistički način preduzimaju se neke radnje, kao što je prikazivanje likova tih osumnjičenih ljudi na televiziji, iznošenje svih njihovih generalija i svega onoga što bi trebalo da sledi posle donošenja pravosnažne presude.
Dakle, bar poštujući njihovu decu, njihove porodice, njihove roditelje, mislim da ovaj ishitren način nije način da se javnosti predstavlja hapšenje tzv. a još nedefinisanih i jasno određenih kriminalaca. Opet govorim, svi oni koji su pribegli određenoj vrsti kriminala, da li je to građevinska mafija ili bilo koja druga, treba da budu osuđeni tek onda kada se pravosnažna presuda donese. Mislim da je to apsolutno poznato i da je to nešto što je najnormalnije. Podržavamo, naravno...
(Predsedavajući: Vreme.)
... izvinjavam se, završavam, SRS podržava aktivnosti MUP-a i Ministarstva odbrane koji su uključeni u ceo ovaj proces, ali, molim vas, bez kršenja ljudskih prava.
Ne tako davno imali smo isti slučaj sa velikom legendom našeg fudbala, "crveno-belih", Draganom Džajićem i na isti način je to rađeno. Sve je u redu, apsolutno treba osuditi svaki kriminal, ali, molim vas, dajte da budemo ljudi, da budemo dostojanstveni i da zaštitimo ljudska prava i porodice tih ljudi. Hvala.

Poštovani građani, dame i gospodo poslanici, poštovana predsednice, danas raspravljamo u Skupštini o različitim temama, a ne mislim da su sve one nebitne ili manje važne u odnosu na ono što se dešava na Kosovu i Metohiji.
Malopre rekoste da bi ovaj prepodnevni skupštinski rad mogao da se nazove rad po Poslovniku. Bila bih srećna kako bi svako od poslanika izašao i govorio o tome šta se dešava na Kosovu i Metohiji, kako sprečiti taj užas koji smo u prilici da gledamo ili da o tome čitamo svaki dan. To ne bi bilo neobično i ne bi bilo strano za srpski parlament.
Doživeli smo da se sada od bivših terorista, uslovno rečeno bivših, ako teroristi uopšte mogu da budu bivši, koji su vadili organe Srbima, koji su ih ubijali, koji su ih odvodili, na Kosovu i Metohiji prave bezbednosne snage pod direktnim patronatom EU.
Koliko je EU blagonaklona i koliko svesrdno želi da nam pomogne, imali smo prilike da se uverimo do sada. Od silnih razgovora i pregovora na koje su odlazili i naš ministar spoljnih poslova i predsednik države i drugi došli smo do toga da se od terorista prave bezbednosne snage.
Paralelno sa pravljenjem ovih bezbednosnih snaga na Kosovu uopšte nije nemoguće da očekujemo da pokušaju da naprave pravoslavnu crkvu Kosova, što vodi uništenju srpskog nacionalnog bića. Svi vi znate, ne samo ovde u sali, nego građani Srbije znaju koliko je to pogubno i koliko je to užasno za srpski identitet i za naš narod.
Ono što je takođe tragično i što imamo svaki dan prilike da slušamo, to je da nam EU svakodnevno postavlja ultimatum kako treba da priznamo nezavisnost Kosova, jer ako budemo priznali nezavisnost Kosova, možemo da uđemo u EU. Zar ne mislite da je to preveliki zalogaj, zar ne mislite da je to igra, jer im se može? Kaže se - sila Boga ne moli, ali i Bog silu ne voli. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, poštovani građani, slušajući svog kolegu, kolega Nikolić je pričao o tome da se iz budžeta koji je odvojen za životinje uzima jedan deo sredstava i prebacuje se, nisam sigurna na šta, jer sam nešto radila, pa nisam baš čula, uglavnom, suština priče je da ni ovog puta nećemo rešiti – ako neko nešto konkretnije hoće da kaže po ovom pitanju, izvolite, slobodno, gospođo iz G 17, ogradila sam se – ali je suština da ni ovog puta ni iz ovog budžeta nećemo rešiti pitanje životinja u Srbiji.
Mislim da je to nedopustivo i mislim da tom lopovluku, koji se vrši u raznim našim tzv. institucijama koje se bore za brigu životinja, stvarno mora da se stane na put. Gandi je rekao da se civilizacijski odnos i stepen civilizacije jednog naroda ogleda u njegovom odnosu prema životinjama.
Da li ste vi svesni da u svakom gradu u Srbiji imate na milion, ne znam više koji broj, kučića, mačaka, koji lutaju besciljno, a jedne godine nam je gospođa Hrustanović, ne mogu tačno da se setim pre koliko godina, pre 5-6 godina, rešila taj problem lutalica na način što je došla ekipa koja skuplja životinje, vodi u azile i doneću vam sledeći put slike da vidite na koji način se postupa sa tim životinjama. Životinje se ubijaju, bacaju se u krečnjak i na taj način mi raščišćavamo naše ulice od tzv. pasa lutalica.
Često po novinama možete da nađete naslove da je čopor divljih pasa napao ljude, rastrgao, ne znam šta je sve uradio i to pravdamo time, pa kao eto treba stvarno da ih pokupimo sa ulice i da se unište, treba negde da se zatvore. Mi elementarne uslove za te životinje nismo zadovoljili.
Mi nemamo u Srbiji dovoljan broj azila. Da nema divnih, humanih ljudi koji izdvajaju iz svog novčanika, i nas koji privatno pomažemo da se naprave azili za životinje, verovatno Srbija ne bi imala nijedno kuče, nijedno mače na ulici. Mislim da je to sramota i mislim da stvarno sve one fondacije koje smo dobijali, a dobijali smo ogromne fondacije, recimo fondacije Brižit Bardo, pa Kraljevske britanske fondacije, pa je mnogo, mnogo para prošle kroz ovu zemlju.
Gde su otišle te pare, možemo da pitamo Elvira Burazerovića, gde su otišle te pare koje su namenjene da se životinje sterilišu? To se ne zna. Prosto su negde nestale.
Pošto je gospođa Brižit Bardo shvatila da je ovo zemlja lopovluka, da se u ovoj zemlji krade i da sve te pare koje je poslala nisu upućene gde treba i nije rešen problem pasa lutalica konkretno i mačaka, onda je ona u sve zemlje, pa i u Srbiju, poslala pun autobus veterinara koji su sterilisali životinje.
Tako se u mojoj kući nalazi jedna od tih kučkica koja ima ugravirano u svom uhu BB sa pod tim i tim brojem. Dakle, neko hoće da nam pomogne, neko izdvaja sredstva, neko daje sredstva, a mi jednostavno ubijamo u Ovči ili ne znam gde kučiće i mačiće, a hoćemo da idemo u Evropu.
Draga gospodo, ako hoćemo da idemo u Evropu, pošto sam živela u Evropi, u Evropi svaki pas može da uđe u kafić, u Evropi svaki pas može da uđe u restoran, u Evropi svaki pas može da uđe u bilo koje prevozno sredstvo.
Pošto toliko hrlimo u Evropu, molim vas izdvojite novac da se već jednom konačno reši pitanje pasa lutalica, mačaka i svih onih nezbrinutih živih stvorenja koja imaju dušu, a koja ne znaju šta će od gladi, hladnoće i od toga što niko ne vodi računa o njima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, kada govorimo o budžetu za kulturu, tu u principu ništa nije sporno. Za kulturu su izdvojena ona sredstva koliko se moglo u ovoj situaciji u kojoj se zemlja nalazi, toliko – koliko je.
Nikada nije bio problem koliko je odvojeno sredstava za kulturu. Naravno da bismo želeli da se za kulturu mnogo više odvaja, ali je nekako u poslednjim godinama uvek predstavljalo problem na koji način se raspoređuju ta sredstva. Dakle, kako i kome se opredeljuju sredstva koja su namenjena za kulturu, da li se radi o filmu, o pozorišnim predstavama, prema određenim pozorištima, prema bilo kojoj drugoj vrsti kulture.
U budžetu za kulturu piše i jasno stoji zašta su namenjena sredstva. Sve imamo fino razložno gde treba da idu novčana sredstva i to kada bismo pogledali rekli bismo da je fantastično, sve je lepo organizovano, ako se tako bude poštovalo, ako se bude tako radilo nikakvih problema nećemo imati u kulturi, moći ćemo da uradimo sve projekte koje smo zamislili u 2009. godini. Međutim, ispada da nije tako.
Govorimo o kulturnoj baštini, o očuvanju kulturne baštine, to i stoji u jednoj rečenici. Prvo, ne mogu mnogo da verujem da se zalažemo za očuvanje kulturne baštine. Jedan od razloga je taj što je prošli ministar kulture sam nipodaštavao kosovski i pretkosovski ciklus, izvrgavajući ruglu Kraljevića Marka. O tome sam već govorila. Imamo Nušića, takođe, koji je potpuno krivo postavljen, Nušić u kome se izvrgava jedna tradicionalna srpska porodica.
Sada kada govorim o Nušiću vezaću i to da je Slavija teatar, Slavija pozorište je pre dve nedelje gostovalo u Austriji, u Beču, naš ambasador se nije udostojio da posle završene predstave dođe i pozdravi srpski ansambl koji je gostovao i koji je na neki način priredio plezir našim ljudima tamo. To je nedopustivo, a hoćemo da idemo u Evropu, hoćemo da se ponašamo po evropskim standardima, a na neki način činimo veleizdaju prema samima sebi, omalovažavajući neke naše pisce i favorizujući neke koji glorifikuju u Evropi i sve ono što je evropsko i sve što je vladajuća koalicija.
To je oprobani način kako se sredstva mogu usmeravati prema ljudima koji su lojalni vladajućoj koaliciji i formiranju određenih komisija koje se navodno bave dodeljivanjem novčanih sredstava za određene projekte.
U prošlom sazivu sam govorila o tim čuvenim penzijama koje su namenjene zaslužnim umetnicima, formirana je jedna komisija od nekoliko glumaca i po nekom njihovom diskrecionom pravu, potpuno bez kriterijuma rukovodeći se nekim opštim kriterijumima dodeljivane su penzije. Ne kažem, mnoge penzije, moguće je i veći broj tih penzija, dodeljene su pravim ljudima. Međutim, ogrešili ste se o mnoge ljude koji su godinama radili u kulturi, zaslužili te penzije, a danas hoće da izvrše samoubistvo kao što smo imali prilike u „Kuriru“ da pročitamo kako je čovek zbog neplaćene struje izvršio samoubistvo zato što nemaju od čega da žive, nemaju da plate samački hotel.
Molila bih Ministarstvo kulture da drugi put bar u takvim slučajevima radi po jasno određenim kriterijumima i da ne dezavuiše i da ne zapostavlja neke zaslužne umetnike, a druge da favorizuje samo zato što oni pripadaju vladajućoj koaliciji.
Interesuje me šta je, recimo, sa Muzejom istorije Jugoslavije. Tamo su, koliko znamo, bušili statuetu Ozirisa da vide da li je od zlata. Šta je sa Muzejom savremene umetnosti? Nestale su tolike umetničke slike neprocenjive vrednosti. Dakle, hoćemo li se i time malo baviti da bismo očuvali tu našu kulturnu baštinu. Ovo se ne dešava samo u pozorišnoj sferi, to se dešava i na polju muzike. Recimo, za neke koncerte Ministarstvo hoće da bude pokrovitelj, za neke koncerte koji su u interesu srpskog naroda i kulture neće da bude pokrovitelj, opet prema nekim svojim procenama šta im se dopada, šta im se ne dopada.
Hajde jednom da usaglasimo, da vidimo koji su to kriterijumi šta to može da prođe, šta se podrazumeva pod kulturnom baštinom i dajte da to poštujemo. U pozorištima se zapošljavaju ljudi po nepotizmu, da li je to sad po nekoj rođačkoj strani ili drugarica od nečije supruge, tako da mnogi ljudi tavore u pozorištima, primaju platu a ne rade, a dovode se ljudi sa strane koji igraju u istim tim pozorištima i njima se plaća po ugovorima. Uopšte ne znam zbog čega se to radi.
Imamo jednu veoma nesređenu situaciju u kulturi i tamo gde moramo i gde možemo i ono po čemu bi trebalo da radimo to je da se za sve što se radi jasno utvrde kriterijumi, tako bi se umetnici mnogo više osećali dostojanstvenije i apsolutno ne bi morali da se spuštaju ispod svog nivoa i ne bismo morali da gledamo danas mlade glumce koji vode zabavne emisije, nikada nisu izašli na pozorišnu scenu, nikada nisu odigrali nijedan film samo zato što postoji glumački lobi gde apsolutno jedna te ista ekipa reditelja, scenarista, glumaca igra i radi bar u ovom gradu, u Beogradu, što je meni poznato.
Prema tome, stvarno bi trebalo da se stane tome na put. Pravimo hiperprodukciju i glumaca i slikara, imamo privatne akademije. To je medveđa usluga. Ti ljudi izlaze sa fakulteta obrazovani, nemaju gde da se zaposle, a mi vrtimo sve jedne te iste glumce. Ne kažem da su to loši glumci, ne govorim da su to loši reditelji, da su loši scenaristi, da su to loši dramaturzi, ali dopustićete da nisu jedini u Srbiji. Hvala. (Aplauz.)

Poštovani građani, dame i gospodo poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovana gospođo ministre, srpski radikali se ne bave prebrajanjem, zbrajanjem i brojanjem narodnih poslanika u Skupštini, srpski radikali se bave brojem nestalih, mrtvih, izginulih, poginulih na Kosovu i Metohiji. Samim tim, mi smo danas popodne, gospodin Dragan Todorović, gospodin Ljubomir Kragović, gospodin Milorad Buha i ja, bili u Udruženju porodica ubijenih i kidnapovanih. Naišli smo na veoma tužnu sliku. Mislim da to ne treba prepričavati, mislim da je dužnost svakog od nas poslanika, pa i građana Srbije, da odu i da pogledaju kako izgleda Udruženje porodica kidnapovanih, nestalih i mrtvih sa Kosova i Metohije. Dakle, to možete jedino da osetite, to ne može da se ispriča, to ne može da se prepriča.
Želim da ukažem na to i da podsetim državu da ona ništa ne čini da se vrate interno raseljena lica sa Kosova i Metohije, a znamo da 250.000 Srba više nema na Kosovu i Metohiji. Već devet godina ljudi se muče; oni su u izgnanstvu, umesto da im država omogući da se vrate na svoja ognjišta. Na Kosovu je ubijeno, to svi vi znate, 2.500 Srba, a 1.300 Srba se vodi kao nestalo. Neka je i desetoro ljudi nestalo, to mora da se ispita i moraju da se nađu ti ljudi.
Upravo ovaj broj koji sam vam rekla, kada saberemo to je 3.800 ljudi, nalazi se na "Zidu plača" koji je napravilo Udruženje porodica ubijenih i kidnapovanih sa Kosova i Metohije.
Ispred "Zida plača" su ljudi u crnom, majke, sestre, braća, stričevi, tetke, koji traže pomoć. Traže pomoć od predstavnika radikalne stranke zato što smo se mi odazvali i otišli da vidimo i da saučestvujemo u njihovom ogromnom problemu koji... Ja ne znam, ali ne postoji zaista reč da se bilo šta kaže na tu temu ili da se ispriča, osim da se svako od nas, ne daj bože, stavi u tu situaciju i da oseti sa kakvim problemom oni žive.
Država mora da izvrši pritisak da se nestali Srbi sa Kosova i Metohije tretiraju prema međunarodnom pravu, da se pronađu kao živi ili kao mrtvi, svejedno, ali moraju da se pronađu. Svi ti nestali i njihove porodice apsolutno zaslužuju...
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, dužni ste da navedete član Poslovnika na koji se pozivate.)
Gospođo Čomić, članovi 225. i 226.
(Predsedavajuća: Molim vas da u narednih 20 sekundi zatražite neko obaveštenje.)
Zašto Vlada ne da odgovor na ovo pitanje koje je prioritetno? Mislim da sve ono što radimo u Skupštini, svaki dnevni red treba da se ispoštuje, ali takođe mislim, gospođo Čomić, da bar 20 puta po Poslovniku, po ovom pitanju, svako od poslanika treba da se javi.
(Predsedavajuća: Tri minuta i trideset sekundi.)
Da li mi dozvoljavate da završim ili ponovo da se javim po Poslovniku?

Dakle, rekoh da je za ovu moju pređašnju priču o nestalim, pobijenim i umrlim sa Kosova i Metohije nadležno i odgovorno Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, pa stoga tražim odgovor od Vlade: kada će već jednom da počne time da se bavi i kada će već jednom ozbiljno da shvati koliko je veliki problem Srbije da se ne zna broj nestalih, da se ne zna da li su pomrli ili su ubijeni i da li mogu da shvate u kojoj agoniji žive članovi njihovih porodica? Prema međunarodnom pravu, moraju da se pronađu, ili živi ili mrtvi. Svi nestali, kao i njihove porodice, imaju pravo na jedan civilizacijski odnos; imaju pravo da budu sahranjeni, ukoliko su mrtvi, prema pravoslavnom običaju.
Udruženje o kome sam govorila izdaje i ovaj časopis koji se zove "Kosmetske žrtve". Inače, pre neki dan smo u Skupštini raspravljali o zakonu o udruženjima. Ovo udruženje, Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih, očekuje da po zakonu o udruženjima dobije status udruženja od posebnog državnog značaja. Inače, na koricama ovog časopisa... Sve one koji imaju srce, koji imaju dušu, koji imaju porodicu, potrešće ove rečenice, a sada ću ih pročitati, samo tri: "Dajte nam mesto gde ćemo našim najmilijima polagati cveće" - to je jedna od rečenica. Druga rečenica je: "Kada će pravda za srpske žrtve?" Treća rečenica je: "Greh je ćutati o stradanju Srba". Hvala.

Uvaženi građani, dame i gospodo poslanici, predsedavajući, uvažena gospođo ministar, ovih dana, a naravno, ne želeći da skrećem sa teme i uopšte svi članovi SRS ne želimo da prekidamo današnji tok sednice, međutim, ne možemo da ostanemo gluvi, a da se ne osvrnemo na ono što je naša svakodnevica i ono što se u Srbiji, konkretno u Beogradu, dešava.
Dakle, ovih dana smo svedoci bahatog ponašanja ministra zdravlja, koji u svojstvu ministra prosvete, ali i ministra pravde, kroji sudbinu nastavnika i studenata privatnog medicinskog fakulteta. Poznajem najmanje tri porodice čija deca studiraju na privatnom Medicinskom fakultetu u Beogradu, s tim što je jedno dete prešlo sa državnog beogradskog Medicinskog fakulteta na taj isti privatni fakultet, a drugo je prešlo sa državnog fakulteta iz Skoplja na privatni medicinski fakultet u Beogradu.
Da bih potkrepila sve ovo i da bih imala što više istinitih informacija, bila sam sa njima, i na samom fakultetu i razgovarala sa studentima. Pričali su mi kakve su sve muke imali i šta su sve morali da urade, koje uslove je trebalo da ispune da bi ovaj privatni fakultet u Beogradu počeo sa radom.
Odjednom, kada su došli do četvrte godine fakulteta, studentima su zatvorene kapije bolnice "Dragiša Mišović" i KBC, dakle, ''Kliničko-bolničkog centra'' u Zemunu i onemogućen im je dalji rad i dalje studiranje, a naravno ometen je i rad nastavnika sa tog privatnog fakulteta. Moram da napomenem da imaju, a i u trenutku kada se to dešavalo imali su regularne ugovore po komercijalnoj osnovi, uz eventualni otkaz od godinu dana.
Brutalnom akcijom ministra i dekana državnog Medicinskog fakulteta u Beogradu ti ugovori su poništeni. Sada molim da saslušate koje je obrazloženje. Obrazloženje je da studenti koji studiraju na privatnim fakultetima nemaju pravo i ne mogu da vežbaju u državnim ustanovama, a direktori koji su potpisali ugovore sa ovim privatnim fakultetom nisu imali ingerencije, nisu bili nadležni za to. Po tome, dakle, iz toga proizilazi, da bi onda trebalo – naše bolnice da leče samo one pacijente koji su zaposleni u državnim ustanovama, a ove direktore koji su potpisali ugovore, a nisu bili nadležni za to, odmah smeniti i, u stvari, skloniti, zbog prekoračenja službenih ovlašćenja.
Naravno, oni nisu prekoračili ovlašćenja, već su napravili dobre ugovore za te bolnice. Ovde, u ovoj dokumentaciji, u papirima ovog privatnog medicinskog fakulteta vidi se, u stvari, u papirima Ministarstva prosvete – da je ovaj fakultet regularno osnovan, da on ima pravo kao i drugi fakulteti i da nije bilo pravnog osnova da se ponište ovi ugovori, koji su napravljeni. To je dokumentovano, to može da se proveri, ja to imam kod sebe.
Pretpostavljam da bi ministar zdravlja hteo da, čak, i u Ustav uđe – da u Beogradu može da postoji samo jedan medicinski fakultet, sa svojih, recimo, hiljadu zaposlenih, nastavnika i saradnika, od kojih neki služe da ispituju decu svojih kolega.
Sada, znate, da apsurd bude veći, to što su prekršili i što su ostavili na ulici mnogobrojne studente i profesore, odnosno studenti drugih privatnih fakulteta, recimo, ja ću da pođem od Fakulteta dramskih umetnosti, Akademije, mogu da obavljaju praksu, naravno u državnim, u gradskim pozorištima, da li je ''Beogradsko dramsko'', ''Jugoslovensko dramsko'', ''Atelje'' ili bilo gde na drugom mestu.
Dalje, imamo studente privatnog Stomatološkog fakulteta u Pančevu, kojima je, takođe, omogućeno da obavljaju praksu u državnim ustanovama. Naravno, i studenti privatnog pravnog fakulteta vežbaju u državnim sudovima. To je činjenica i to je nešto što je poznato svima nama. Visoka medicinska škola ''Milutin Milanković'' ima nastavne baze u ''Kliničkom centru Srbije'' i na ''Vojnomedicinskoj akademiji'' i na njoj istovremeno predaju profesori sa državnog medicinskog fakulteta. Dakle, sve je to moguće.
Gospođo ministar pravde, pošto vas izuzetno cenim i poštujem, molim da se glasom stručne pravne javnosti sputa ova diskriminacija prava na obrazovanje, na rad i na akademske slobode.
U ovom trenutku se mnogi studenti, oni pokušavaju da štrajkuju glađu, nalaze na ulicama i ne mogu da privedu kraju studiranje na privatnom medicinskom fakultetu. Pravda ne sme biti selektivna. To je suština ovoga zbog čega sam se javila. Isti uslovi moraju da važe za sve.
Ovde je brutalno pogaženo pravo i to se ne sme dozvoliti, jer ne možemo neku decu, koja se opredeljuju da sutra budu lekari i svim srcem su ušli u to, imaju dobar prosek, na ovaj način, najblaže rečeno, pa, eto, da poništimo i da kažemo da oni dalje ne mogu da nastave studiranje, nego neka se lepo prebace na državni fakultet, pa neka nastave.
Dakle, imamo ministra zdravstva, koji gotovo deceniju sedi u fotelji, i poziva se – da su sve bolnice od 1979. godine, po Samoupravnom sporazumu i Društvenom dogovoru, sklopile ugovor sa državnim medicinskim fakultetom. Ovde, u stvari, dolazimo do toga da bi monopolizam trebalo da odslikava kvalitet, a ne konkurencija. Ministar zdravstva ne želi konkurenciju, misli da je monopolizam sinonim za kvalitet. Ono što mi se, inače, sinoć dopalo u razgovoru sa ovim studentima jeste, u stvari, to što je negde propisano, u nekom izveštaju privatnog medicinskog fakulteta, a što je pravilo, da se deca nastavnika ne mogu zapošljavati na tom fakultetu. To je primer nepotizma koji vlada na državnom Medicinskom fakultetu u Beogradu. Hvala vam najlepše. (Aplauz.)

Dame i gospodo poslanici, poštovani građani, danas je ceo dan na dnevnom redu Predlog zakona o udruženjima. Čuli smo uglavnom pohvalna izlaganja što se tiče Predloga zakona o udruženjima. Uglavnom su se poslanici u superlativu izražavali i govorili o tome da je, u suštini, zakon dobar, da vrlo malo nešto treba menjati.
Međutim, više bih volela da govorimo danas o tome šta je dosadašnja praksa kada se radi o zakonu o udruženjima pokazala i na koji način funkcionišu udruženja u Srbiji. S obzirom na to da drastične promene ovim zakonom nisu napravljene u odnosu na prošli zakon o udruženjima, nadam se da će ovaj predlog zakona, dok se ne oformi kao zakon o udruženjima, da prihvati mnoge amandmane poslanika SRS i da ćemo, samim tim, pokušati ili velikim delom izbeći haotično stanje u našim udruženjima.
Dakle, kada govorimo o udruženjima, kao glumac ću ono što mi prvo pada na pamet i ono što bih kroz svoju prizmu objasnila kao umetnik, to je da imamo udruženja dramskih umetnika, filmskih, slikara, vajara, imamo udruženja taksista, udruženja ljubitelja životinja i još nekih, uslovno rečeno, milion udruženja.
Ono što je bitno i ono o čemu bi trebalo da govorimo ovde, a da bude svrsishodno, a da ne bude da samo hvalimo i usvajamo zato što je to predlog DS, zato što to tako treba, jer nas to nigde neće odvesti, to je na koji način i ko kontroliše rad tih udruženja. Naravno, sva ta udruženja potpadaju pod određena ministarstva, zavisno od toga čime se bave. Dosadašnja praksa nije pokazala da se mnogo kontrolišu udruženja i da su vršene mnoge malverzacije i mnoge zloupotrebe.
Pre nego što kažem nešto o zloupotrebama, koje su čak i po novinama, mogli ste da pročitate pre dve godine da je bila velika hajka na to kako se zloupotrebljavaju udruženja, osvrnula bih se na član 10, koji kaže: "Udruženja mogu osnovati najmanje tri osnivača, s tim što najmanje jedan od osnivača mora imati sedište, odnosno prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Osnivači udruženja mogu biti poslovno sposobna fizička ili pravna lica. Maloletno lice, sa navršenih 14 godina života, može biti osnivač udruženja, uz overenu pismenu izjavu o davanju saglasnosti njegovog zakonskog zastupnika, u skladu sa zakonom".
Šta će nam to? Mi smo prihvatili da može da postoji minimalno tri člana i maloletno lice od 14 godina. Zašto bismo decu uvodili? Nemam ništa protiv toga da dete od 14 godina bude član, ali zašto bi bilo osnivač? Složićete se sa mnom da dete od 14 godina ne poznaje možda tu tematiku, ne interesuje dete od 14 godina, koje je u pubertetu, možda ga ne zanima mnogo to.
Onda svi poslanici izlaze i kažu: "Dajte da zaštitimo dete od 14 godina". Zašto? Zato što posle ovde u nekom od članova Ustavni sud preduzima sankcije prema prekršiocima. Naravno da dete od 14 godina ne može da odgovara, odgovara nadležan ili onaj ko zastupa to dete.
To su neke potpuno nepotrebne stvari. Mislim da je to jedini razlog približavanje EU. Eto, sada ćemo mi da stavimo da dete od 14 godina bude osnivač. Nemam ništa protiv da bude član, ali osnivač, mislim da to baš i nije mnogo praktično.
Drugo, tri člana, malo je neozbiljno. Kada osniva skupštinu tri člana, to je kao neka ad hok grupa koja se napravila da bi donela statut, jer nijedno udruženje bez statuta ne može da radi, a statut, kao najviši pravni akt, mora da bude u skladu sa zakonom i Ustavom. Znači, jedno ozbiljno udruženje sigurno mora da podrazumeva više od tri člana udruženja.
Sada bih se vratila konkretno i plastično da objasnim šta sam mislila kada govorim o zloupotrebi udruženja. Recimo, ovako kako je napisano i kako stoji sada prema ovom Predlogu zakona o udruženjima, to je apropo ove kontrole o kojoj sam govorila da udruženja treba više da se kontrolišu, bilo ko sa ulice može da ode, recimo, obično se ide u Udruženje estradnih umetnika.
To ne govorim napamet, to su novine beležile, bila je velika hajka oko toga pre dve godine i mogu da vam dokumentujem to ukoliko budete želeli.
Dakle, bilo ko ode u Udruženje estradnih umetnika i zamoli pravno lice, pošto pravno lice izdaje potvrde o radu, izda potvrdu i kaže: "Evo vam potvrda da ste estradni umetnik i da, recimo, u Frankfurtu ili ne znam gde imate koncert."
Čovek koji je otišao po tu potvrdu, koja mu je izdata kao estradnom umetniku, bavi se potpuno nekom šestom delatnošću. Međutim, na račun potvrde da je estradni umetnik ili glumac, slikar ili vajar, lakše će da dobije vizu.
Mi smo imali problem sa mnogim ambasadama pre dve godine zato što su ambasade zvale ta velika udruženja i kažu: "Čekajte, nama se ovde nešto ne slaže, pravno lice mora da ima evidenciju ko je sve član udruženja dramskih, likovnih, estradnih umetnika i na koji način se potkupljuju ti ljudi da bi se dobila viza za odlazak u inostranstvo". Pri tom mi ne znamo čime se ti ljudi bave u inostranstvu i šta rade. Dakle, to je bruka koja je nedopustiva i zato insistiram na kontroli udruženja.
Ono što je veoma tužno, i mislim da tu ne treba mnogo da se priča, to je da nevladine organizacije neće bukvalno, koristim tu reč, da finansiraju udruženja kidnapovanih, nestalih, pobijenih. Gospodo poslanici, zapitajte se zašto je to tako i da li uopšte to treba da bude predmet diskusije.
Još nešto sam htela da kažem. Malopre se gospodin Mićunović osvrnuo možda više na evropske vrednosti i kako ovim zakonom glorifikujemo i dajemo na značaju više tim evropskim vrednostima, a tradicionalne vrednosti je možda pokušao malo onako da dezavuiše, najblaže rečeno.
Mislim da čak i u ovom Predlogu zakona o udruženjima ne veličamo i ne glorifikujemo naše tradicionalne vrednosti, ne znam zbog čega.
Sve više pokušavamo da izbegnemo i da govorimo o našoj tradiciji, a složićete se da nema mesta tome, prosto zato što, dok su francuski vladari pravili dvorce, srpski vladari su osnivali crkve, zadužbine i sve ono što su nam ostavili. Prema tome, na to treba da budemo ponosni. Hvala vam najlepše.

Ne sporeći ustavnu osnovu za donošenje ovakvog zakona, mislim da je ovaj zakon možda trebalo malo bolje pripremiti.
Pre svega, rešavanje statusa izbeglih lica, pitanje raseljenih, nestalih, kao i njihov ekonomski status. Da smo ove dileme rešili, mnogo bismo lakše govorili sada o licima koja su zaista stranci, njihovom ulasku u zemlju i pojednostavljivanju procedure oko izdavanja vize.
Malo mi ovo liči na donošenje nekih mondenskih zakona, sve hrleći da uđemo u EU, koja nas u stvari mnogo manje hoće nego što se to predstavlja.
Ono što je isto bitno i što bi trebalo spomenuti, ali od čega ću se ograditi, to je da bi moglo možda da se govori i o uvođenju više reda, discipline, o kulturi, o ophođenju prema strancima koji ulaze u našu zemlju, ali naravno od toga ću se uzdržati, zato što sve veći broj naših građana postaju stranci u sopstvenoj zemlji.
Član 87. Predloga zakona o strancima nalazi se u delu prelaznih i završnih odredaba. Članom 87. stav 1. zakona Vlada Republike Srbije obavezuje se da u roku od 6 meseci odstupanja na snagu ovog zakona donese uredbu o bližim uslovima za odbijanje ulaska stranaca u Republiku Srbiju.
Stav 3. člana 87. obavezuje ministra nadležnog za spoljne poslove da u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona donese propise o zahtevu za izdavanje viza, pribavljanju saglasnosti ministarstva i načinu izdavanja viza, izgledu obrasca, sadržini i načinu izdavanja posebne lične karte, kao i druge obrasce.
SRS je podnela amandman na član 87. stav 3. da se umesto reči ministar nadležan za spoljne poslove zameni rečenicom - ministarstvo nadležno za spoljne poslove.
Razlozi podnošenja ovog amandmana su apsolutno pravne prirode, jer u pravnom sistemu Republike Srbije samo državni organi imaju pravo da donose propise kojima se uređuje ostvarivanje određenih prava, dobijanje javnih isprava, ispunjenost uslova za ostvarivanje prava, način vođenja evidencije, uslovi i način raspolaganja tim evidencijama, dok to pravo ne može da pripada starešinama tih organa. Ministar je starešina organa, dakle, to bi trebalo da obavlja ministarstvo, a ne ministar. Toliko i hvala.

Gospodo poslanici, čula sam govornika pre mene i mislim da uopšte nije slučajno i sasvim je u redu što se, pre svega, poslanici SRS zadržavaju oko krađe mandata.
Dakle, Skupština kao vrhovno zakonodavno telo je i videla, i uhvatila u krađi poslanike koji su ukrali mandate SRS. Mandati su pokradeni. Oni se kriju iza tih mandata koji više nisu njihovi i spremni su da učestvuju u radu Skupštine, u donošenju i raspravljanju ovih vrlo važnih zakona koje danas imamo na dnevnom redu.
Oni u svojoj beskrupuloznosti su spremni da izglasavaju zakone za druge, a za sebe prave izuzetke. Oni koji su imalo imali obraza povukli su se u zadnje redove.
Međutim, gospodo, moram da vam kažem da me strašno interesuje, možda ću dobiti odgovor, šta generalica Božidar Delić, koji trenutno nije ovde, radi na potpredsedničkom mestu.
Da se korigujem, generalica, iz prostog razloga, biću veoma iskrena, pa ću da kažem, ako se neko razume u generale to sam onda ja, generali ne plaču. Potpredsednica, evo da se korigujem, Božidar Delić bi odmah trebalo da napusti ovo mesto, da krene ka zadnjim redovima, i onda napolje iz sale svi zajedno. Hvala.

Ne sporeći ustavnu osnovu za donošenje ovakvog zakona, mislim da je ovaj zakon trebalo bolje pripremiti. U kom smislu?
Pre svega unutar države rešiti pitanje našeg opstanka kao države, pa time i njenih granica, sudbine izbeglih lica, pitanje raseljenih i nestalih, kao i njihov ekonomski status. Sa tako raščišćenim dilemama mnogo bismo lakše mogli da govorimo o licima koja su zaista stranci, njihovom ulasku u zemlju i pojednostavljivanju procedure oko dobijanja vize.
Ovo mi malo liči na mondensko donošenje zakona, ne bili smo što pre pohrlili i ušli u Evropu, koja nas mnogo manje hoće nego što to zaista prikazuje. Nije ni nepoznato da kada se u Briselu naoblači, mi već ovde širimo kišobrane iako kiše nema ni na vidiku.
Donošenje ovog zakona je odvlačenje pažnje šta su naše granice, proces u kome se zemlja rastače, nestaje, a narod ekonomski propada i gladuje.
Dakle, imamo jednu situaciju da se staro vino sipa u nove boce, a stari odnosi se zamotavaju u nove forme. Koje su u stvari, sad kada bismo ovako pitali, naše granice? Da li su to AVNOJ-evske granice ili su to granice iz 1974. godine, kada dobro znate da je nastala i država Makedonija, koja do tada nije postojala? Dakle, podsetiću vas da su tada pokrajine postale države, a da je Kosovo još tad počelo da nam odlazi, da se mi do današnjeg dana grčevito borimo da Kosovo ostane u sastavu Srbije.
Juče je Generalna skupština prihvatila rezoluciju Srbije da Međunarodni sud pravde u Hagu da savetodavno mišljenje u vezi nezavisnosti Kosova.
Vidim da se to naciji predstavlja kao kolektivno pijanstvo pobede, ali svi dobro znate da posle kolektivnog pijanstva glava najviše boli.
Najviše bih bila srećna da smo umesto savetodavnog, neobavezujućeg stava ovog suda, upravo kod tog suda tražili krivičnu odgovornost onih koji su pogazili međunarodno pravo i priznali nezavisnost Kosova. E, to bi onda bila sreća za Srbiju i za građane Srbije.
Novi statut koji je u proceduri Vojvodine, potpuno neustavan, i čemu: vodi naravno otcepljenju Vojvodine od Srbije. Da li je to vraćanje, na neki način, da li je taj novi statut vraćanje u 1974. godinu, pa je zakon o granicama mogao da bude mnogo decidniji, mnogo snažniji, mnogo jači, mnogo precizniji i da potcrta trajnost i nepovredivost granice Srbije kao države.
Kao osoba koja je mnogo provela u inostranstvu, mogla bih da govorim o uvođenju više reda, o disciplini, o kulturu, o ophođenju prema strancima koji dolaze u našu zemlju, međutim, uzdržaću se od toga iz jednog jedinog razloga, što je sve više građana koji su postali stranci u sopstvenoj zemlji i što rešenje njihovog statusa nema svoje trajno i nema svoje definitivno rešenje.
Granice poverenja koje se mogu imati u jednu državu određene su njenim interesima, to znate, govorio je Vašington. Nisam sigurna da li su ovde apsolutni državni interesi ili su samo partijski. Pre će biti ovo drugo, jer svaka država nam je dosad bila partijska. Mi kao da se takmičimo da donesemo što više zakona, a znamo da najviše zakona ima u najproblematičnijim zemljama.
Drugo, stalno se pozivamo na to da iznad zakona ne sme biti niko. Masa ljudi je u našem društvu iznad zakona i moramo povesti računa da ti isti ljudi ne budu izvan zatvora. Hvala.

Dame i gospodo, poštovani poslanici, ovom prilikom nemam nameru da se obraćam poslanicima, niti mi je cilj da me poslanici u ovoj sali čuju, pošto mnogi ne žele da čuju, mnogima je već dosadno ovo o čemu pričamo, a veoma je bitno i veoma je važno da građani Srbije čuju i da već jednom shvate o čemu se radi.
U poslednjih nedelju dana me često zaustavljaju na ulici i pitaju, pa šta se to dešava, ko je to pokrao mandate, kako su pokrali, kako treba da vrate, osetila sam potrebu da bi možda ovo bio najbolji način da im se objasni šta se to desilo i na koji način se jedna grupica ljudi, dvadesetak njih odvojilo iz SRS i sada prosto zagovaraju nešto što bi trebalo da predstavlja naprednu Srbiju, sve ono što nije SRS i sve ono što su do juče bili.
Dragi građani Srbije, ova plava knjiga, sa nešto malo crvenog, se zove Ustav Republike Srbije. Ustav Republike Srbije, najviši pravni akt, on se krši. Dakle, u parlamentu, gde sede poslanici, ono što možete svaki dan da gledate, krši se član 102. stava 2, a to je krađa mandata.
Konkretno, pre nego što vam objasnim na koji način su pokradeni mandati SRS, moram da kažem da još od Dušanovog vremena, cara Dušana, 1349. godine, kada je donet Dušanov zakonik, koji je upotpunjen 1354. godine, car Dušan je imao potrebu da reguliše u izvesnoj meri, organizuje vlast u državi i status svojih podanika.
Dakle, još od tad postoji neki pravni akt koji je trebalo da reguliše situaciju u društvu, a da ne govorim tokom devetnaestog i početkom dvadesetog veka, kada je, citiram, ustavna istorija Srbije je istorija jedne male, ali slobodi privržene zemlje i jednog slobodoumnog i iznad svega demokratski opredeljenog naroda.
Došli smo do reči demokratije. Demokratije nigde nema, bar za sada i bar u ovom problemu sa kojim se suočila SRS.
Naime, mandati koji su pokradeni SRS nisu mandati ponaosob ljudi koji sada sačinjavaju, uslovno rečeno, ovaj parlament, njih dvadesetoro. Niti je formirana politička stranka, niti je ta grupa ljudi učestvovala na izborima, pa da kažemo zaslužili su te mandate.
To je jedna grupica ljudi koja se odvojila iz SRS, kojoj je SRS dodelila mandate, a prema sadašnjem Ustavu i zakonu koji je parlament prihvatio, mogli su da daju svoje mandate na raspolaganje stranci, što je i učinjeno. Tako su nastale blanko ostavke. Jedan član te grupice je rekao da je izgubio te blanko ostavke. Moram da vas upozorim da je to krivično delo.
(Predsednik: Trideset sekundi.)
Izvinjavam se, samo da završim misao.
Sutra ćemo u parlamentu imati situaciju da isti taj član te grupice govori o kriminalu i korupciji, a prvi je on izvršio kriminalnu radnju.
Građani Srbije, SRS ne opstruiše rad (Predsednik: Nemate reč više.) samo traži da se vrati ono što joj je ukradeno. Hvala.

Htela sam da se obratim svim prisutnima u sali, iako ih ima malo. Mislim da to nije uljudno, da to nije kulturno, pre svega, zato što imamo jednu veoma važnu temu, a to je ubistvo gospodina Ranka Panića.
Ni opozicija ne bi trebalo da opstruira rad Skupštine na ovaj način, kao što vidim, pošto ih nema dovoljno u sali. Ne znam šta je važnije, šta je preče, koje je to pitanje bitnije u ovoj zemlji Srbiji od ljudskog života. Ako neko zna to da mi objasni, molim vas da izađe, pa da mi kaže, jer, stvarno, ne mogu da shvatim da se tako olako prelazi preko nekih stvari. Svim civilizovanim ljudima, svim normalnim ljudima, svim ljudima koji imaju decu, apsolutno je uljudno da je ovo pitanje danas na dnevnom redu, i sutra, i prekosutra, i da će biti na dnevnom redu dokle god se ne otkrije ko je ubio gospodina Ranka Panića.
Ono što je za mene kao čoveka veoma intrigantno, to je da li je moguće da koalicija koja je na vlasti, gospodin Dačić i svi oni koji su čelnici policije i resursa koji je trebalo da otkrije ovo ubistvo i da nam adekvatno objašnjenje, pošto smatram da su u ovoj sali svi normalni ljudi i svi bismo mi to mogli da shvatimo, za mesec i po dana, ili već koliko je prošlo, nisu dali nijednu jedinu rečenicu, osim da će, eventualno, stići objašnjenje, i to u pismenoj formi. Mislim da je to katastrofalno. Znate, mnogo smo posrnuli. Zemlja Srbija je na ivici propasti. Pre neki dan me zove novinarka jednog časopisa i pita me šta mislim o predlogu bivšeg poslanika SPS-a, a sadašnjeg državnog ministra, gospodina Željka Vasiljevića, da uvozimo žene sa Bliskog Istoka ne bismo li se približili Evropi i, na neki način, naše neženje usrećili ženama Azijatkinjama ili ne znam kojim sve ženama.
Mislim da je to, osim ako nije bila njegova neukusna šala, crni humor, pogotovo u ovom trenutku kada neki ljudi daju sebi za pravo, diskreciono pravo, da ubiju čoveka i da za to ne odgovaraju.
Moram da vam kažem da danas ubiti...
Izvinjavam se, ako možete samo malo tiše, ako nije problem.
Ne daj Bože, svakom od nas ovo može da se desi sutra. Danas ne smete ubiti životinju na ulici, donet je zakon, doduše, malo kasno, mislim da je prošle godine usvojen, ali ne smete životinju da ubijete na ulici, jer odgovarate, a ispada da u zemlji Srbiji ubiti čoveka, to je ništa.
Sad se obraćam kao majka dva odrasla sina, obraćam se svim ženama, pre svega, majkama i ženama, bez obzira na to da li su pristalice LDP-a, DS-a ili bilo koje druge partije u ovoj zemlji, jadnoj, namučenoj i napaćenoj. Vi vrlo dobro znate šta znači roditi, podići, odgajati i baviti se detetom. Govorim o normalnim majkama, a pretpostavljam da su ovde u sali majke koje se tako ophode prema svojoj deci.
Bez obzira na to koliko se vi žurili da odete negde, ili dokle će ovo da traje, ili dokle će radikali da opstruiraju rad Skupštine zato što je ubijen čovek, nekome se žuri da ide kod svog deteta, a postoji jedna majka u ovoj zemlji koja više nema ni dete, a nema ni suza. To je strašno, katastrofalno. Meni je jako teško da govorim o tome jer sam majka dvoje dece.
Prema tome, ja vas molim da razmislite dobro na ovu temu i da očevi i majke, da se svi pozovete i da zajednički pokušamo, bez obzira na stranačku opredeljenost, da rešimo ovo pitanje. Veoma je velika sramota da smo počeli i da ubijamo po ulicama.
Zašto je isprebijan Aleksandar Vučić? Iz kojih razloga? Zašto je isprebijan Dušan Marić? Zašto Borislav Pelević? Čekajte, kakvi smo mi to ljudi? To je katastrofa. Srbin udara na Srbina, to je strašno.
Molim vas da se uozbiljite i da o ovoj temi, potpuno iz srca i iskreno, imajući u vidu svoju decu, razmislite, da pokušamo da nađemo rešenje i da pokušamo da stopiramo ovo što se radi.
Znate ko je Volter, ne bi trebalo da vam objašnjavam, on je rekao – robovi smo zakona da bismo bili slobodni. U ovoj zemlji niko nije slobodan, zato što se zakon ne poštuje. Dakle, zakon ne postoji, svako može da bude u svakom trenutku ubijen, pregažen, i niko neće da odgovara, zato što postoji jedan sistem kome ne odgovara da se zna šta je ko uradio.
Prema tome, sada vas, kao čovek, kao poslanik, kao vaš kolega, molim da se uozbiljite i da ne požurkujete da se ova tema završi i da joj dođe kraj, jer dokle god jedna majka ne bude znala gde joj je dete, zbog čega joj je dete nestalo...
Zato što je izašlo na ulicu? Pa, ima pravo da izađe na ulicu. Imam pravo da izađem na ulicu, ako je demokratija. Ako je zemlja u kojoj živimo demokratska, imam pravo da izađem na ulicu i da kažem da mi se ne sviđa Demokratska stranka, ili program Demokratske stranke. To je moje ljudsko pravo i moje pravo kao građanina ove zemlje, ali zato ne treba da me prebijate i da me ubijate.
Prema tome, uozbiljite se, postaje veoma smešan ovaj parlament, neozbiljan, i veoma ružnu sliku šalje u tu Evropu u koju vi toliko hoćete.
Živela sam osam godina u Evropi, živela sam četiri godine u Americi, četiri godine sam živela u Holandiji, nikada se nije desilo da je životinji neko na šapu stao, da li je kuče ili mače, a da nije odgovarao za to. E, pa, drugovi moji i drugarice, gospodo i dame, ako hoćete u Evropu, izvolite i dokažite, donesite izveštaj, objasnite nam ko je ubio sina majci, ko je ubio čoveka, neka u svakom trenutku znamo sve što se dešava u ovoj zemlji, ko je kriv za ovo, ko je kriv za ono, a ako je kriv, neka se smeni. Tako će jedino da nastane red u ovoj zemlji.
Ja, isto, kao i vi hoću u miru da podižem svoju decu. Neću da strepim da će, ako mi dete ode na Zvezdinu utakmicu ili Partizanovu, neko da ga ubije. Neću da strepim da će neko, zato što mi dete ide, pristalica je SRS-a, na mitinge Radikalne stranke, neko metak kroz glavu da mu probije. Na šta to liči? Sad se malo osvrnite, prizovite se i razmislite da ste, pre svega, roditelji, a onda poslanici ove ili one partije. Hvala.