Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6916">Aleksandar Vučić</a>

Govori

Već sam vam rekao, tiče se člana 100, dakle, uvredljivog obraćanja poslanicima, ali je zanimljivo da vama smeta samo kada ja izađem za ovu govornicu, da nisam u stanju ni jednu jedinu rečenicu da odgovorim, a neki se ni ne pozovu na Poslovnik, ni na član Poslovnika, govore tri minuta, vama to ne smeta.
Gospodine Mašićaninu, znam da vama smetam najviše, verujte mi u tom smislu se neće promeniti ništa, osim što ćete vi narodu još više smetati, pa tu govornicu ni privremeno nećete moći da zloupotrbljavate. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani studenti Pravnog fakulteta u Beogradu, SRS glasaće protiv izbora ovakve vlade Republike Srbije i, bez obzira na činjenicu što smo dobili ubedljivo najveće poverenje građana Srbije na prethodnim parlamentarnim izborima, bićemo opozicija u predstojećem periodu.
Nadamo se zbog Srbije, a očekujemo objektivno i zbog prilika u njoj, da će toj vladi mandat biti kratak, da ćemo što pre dobiti bolju vladu, koja će suštinski zastupati interese naroda i građana Srbije.
Slušali smo u ovoj Narodnoj skupštini, bar mi iskusniji narodni poslanici, više ekspozea mandatara različitih političkih ideja i političkih profila i svi ti ekspozei ličili su jedni na druge.
Uvek je to bio spisak lepih želja, pa ne mogu ni za ovaj ekspoze da kažem da je zaboravljena neka sfera društvenog života, da negde nešto nije pomenuto što bi trebalo na lep način da se predstavi građanima ili poslanicima, te manje ili više podseća na nekakav predizborni letak kako bi to trebalo da se dopadnemo biračima i šta bi to trebalo da se dogodi ukoliko mi pobedimo.
Ovde smo očekivali iznošenje ozbiljnog političkog, ekonomskog i socijalnog programa. To nismo mogli da čujemo, o tome nismo mogli da čujemo mnogo čak ni u kasnijim dodatnim objašnjenjima onih koji podržavaju ovakvu vladu i ovakav njen program.
Rekao je mandatar uskoro, očigledno imajući u vidu novouspostavljenu skupštinsku većinu, predsednik vlade Srbije, nekako mi je to bliže od onoga premijer, da će jedno od najvažnijih pitanja, gorućih pitanja sa kojima će se vlada Republike Srbije suočiti biti pitanje Kosova i Metohije.
Pri tome je uradio nešto što nije trebalo i nije smeo da uradi. Naime, poslanička grupe Srpske radikalne stranke već je podnela predlog rezolucije kao opšteg akta ovoj skupštini na usvajanje. Želeli smo raspravu o stanju na Kosovu i Metohiji. Želeli smo da razgovaramo o tome, da prihvatimo sve vaše dopune tog teksta, da vidimo šta je to što može da se izmeni, da vidimo šta je to što zajednički možemo da se dogovorimo, kako i na koji način da postignemo nacionalni i politički konsenzus.
Nažalost, bez skupštinske rasprave, bez dogovora, siguran sam čak i sa skupštinskom većinom, a posebno bez dogovora sa svim političkim subjektima, gospodin Koštunica je rekao kako bi trebalo da izgleda stanje na Kosovu i Metohiji, što je čak direktno suprotstavljeno Ustavu Republike Srbije, kao najvišem pravnom aktu naše zemlje.
Gde to piše u Ustavu naše zemlje da na Kosovu i Metohiji imamo entitete, kantonizaciju ili kakva to treba da bude suštinska autonomija srpske zajednice? Reći ću vam, pošto imam nešto više vremena od mojih kolega, te mogu da iskoristim tu priliku da vam ukažem na jednu veliku grešku koju smo počinili u ranijem periodu.
Tamo negde 1994. godine, pravnici to znaju, čitao sam arhive i obnovio to znanje, Lord Karington je došao u Srbiju i izašao sa jednim terminom koji je postao zla kob srpskog naroda na ovom prostoru. To je termin - nacionalna zajednica. On ga je prvi učvrstio govoreći o Kosovu i Metohiji. Mi smo znali jasno ko je narod, a ko su nacionalne manjine.
Karington je rekao - nema više narod, Srbi, nema više nacionalne manjine, Albanci, svi ste vi nacionalne zajednice, ali ćemo odvojeno da posmatramo teritoriju Kosova i Metohije.
Mi iz Srpske radikalne stranke ukazivali smo tadašnjem državnom rukovodstvu i kasnije vrhu državne vlasti da ne prihvataju takvu vrstu prevare, jer nije samo jezička, nije samo formalna, već suštinski, pravna i politička prevara.
Kasnije smo došli do toga da se polako taj termin nacionalne zajednice, prihvaćen za sve, obrne, baš u okviru ovoga o čemu je govorio gospodin Koštunica, to da su oni većinski narod na Kosovu i Metohiji, kao da je to neka posebna država, država odvojena od Srbije ili od Srbije i Crne Gore. Ne kažem da mu je to bila namera, a mi smo manjinski narod, kome treba obezbediti suštinsku autonomiju unutar Kosova i Metohije. To je nešto što ne može da se prihvati. Mi smo narod, oni su nacionalna manjina.
Naravno, ne možemo očekivati da se u tim okvirima i u skladu sa tim standardima taj problem rešava zahvaljujući kontroli koju danas na teritoriji Kosova i Metohije sprovodi tzv. međunarodna zajednica, odnosno SAD i njihovi sateliti, ali u svakom slučaju ovo nije smelo da se pojavi ni u ekspozeu, niti u izlaganju nekoga ko se poziva na legalizam, na poštovanje pravnih normi, a da ne govorimo o nacionalnim interesima srpskog naroda, koji nisu ustanovljeni u najvišem zakonodavnom telu, već ih je samo proklamovao predsednik Vlade. Ma kakvu podršku da ima nikada ne bi smeo na takav način da izađe pred širu javnost i da to saopšti kao ključni cilj svoje vlade.
Uzgred, što se Kosova i Metohije tiče, morao je da se konsultuje pre ovoga sa onom političkom strankom koja je dosledni i jedini reprezent interesa srpskog naroda sa Kosova i Metohije. Nije to ova izmišljenja Koalicija "Povratak", gde se skupe zbrda-zdola, da jedan dan kažu kada ubiju nekoliko Srba - nećemo da idemo u Skupštinu Ibrahima Rugove, Nedžada Dacija i Bajrama Redžepija, pa sutradan opet idu tamo, valjda da bi dobili dnevnice, ne znam za šta drugo služe, jer oni ne predstavljaju nikoga.
Srpski narod na Kosovu i Metohiji predstavlja Srpska radikalna stranka, jer na pet poslednjih izbora ubedljivo su pobedili njeni kandidati i njena parlamentarna lista. Zato je morao mandatar ili kandidat za predsednika Vlade da vidi kakvo je mišljenje tih ljudi, šta misle Srbi o tome, da li je to njihovo rešenje ili je to predlog Olivera Ivanovića. Ako je to predlog Olivera Ivanovića, taj ne predstavlja nikoga na Kosovu i Metohiji, osim uže porodice.
Kaže kandidat za predsednika Vlade da bi trebalo da se preispita i da se vidi, da se razmotri na koji način se sprovodio postojeći postupak privatizacije, može li se on unaprediti i mogu li se otkloniti evidentne manjkavosti.
Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije i poslaničke grupe koje predstavljaju skupštinsku većinu odbile su da glasaju da se zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji stavi na dnevni red po hitnom postupku. Teško da smo imali mnogo hitnijih i mnogo važnijih poslova u ovom trenutku.
Takođe, u delu u kojem govori o izbeglicama i tragičnoj sudbini našeg naroda, o velikom broju ljudi koji je morao da napusti svoja ognjišta, kandidat za predsednika Vlade kaže da bi im trebalo olakšati legalizaciju njihovih izgrađenih objekata. Tako je. Mi smo predložili taj zakon, predložili smo zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, ali ni on nije došao na dnevni red ove sednice zahvaljujući skupštinskoj većini, zahvaljujući Demokratskoj stranci Srbije, između ostalih političkih stranaka.
Ono što se primećuje kao problem i kao nešto što u celom sistemu predložene Vlade ne valja i ne funkcioniše jeste nešto na šta se malo ukazivalo, a reč je o tzv. vertikalnoj ustrojenosti Vlade Republike Srbije. Naime, kao što ste primetili, poslanici SRS nisu želeli ad personam da kritikuju Vladu Republike Srbije. Nismo želeli da govorimo o ličnostima.
To je izbor mandatara. On kreira svoj tim, tim ljudi za koje misli da će na najbolji način voditi Srbiju. Dobro je da više nema lažnih eksperata. Sada znamo da nema više ni jednog eksperta u ovoj vladi, navodnog ili samoproklamovanog eksperta, kako god hoćete. To su uglavnom stranački ljudi i da ne ulazimo dalje u taj sastav.
Oko vertikalne ustrojenosti nema nikakve kontrole, čak ni vaše interstranačke. Dakle, ko dobije svoje ministarstvo ili nekoliko objedinjenih ministarstava, to je njegov zabran i u to mu se niko živi ne meša ni za živu glavu. Ministarstvo finansija nema zamenika ili pomoćnika iz neke druge političke stranke. To je njegovo i niko drugi ne može da kaže ni jednu jedinu reč, niti će biti makar formalne kontrole, osim kontrole koju će naravno parlament sprovoditi na svaki način.
Čini mi se da to pokazuje da se mandatar rukovodio pre svega raspodelom interesnih sfera u okviru nove vlade. Pri tome ne znam i ne mislim da je on toliko čeznuo za tim i toliko želeo, pre bih rekao da su to političke stranke koje ulaze u Vladu želele na određen način da imaju nedodirljive sfere društvenog života kojima će oni upravljati i rukovoditi, u koje niko neće moći da se meša, u koje niko neće moći da dira i da na takav način mogu da urade šta žele, koliko žele.
Moram da vas upozorim da će tu biti mnogo problema, jer oni koji su nekada imali iskustva sa izvršnom vlašću moraju da znaju da se budžet nikada ne izvršava sto posto, da ona ministarstva koja ga izvrše sa preko 70% mogu da se pohvale da su bila u dobrim odnosima sa ministrom finansija.
Jer ne odlučuje o svom novcu isključivo ministar pravde, ministar unutrašnjih poslova ili ministar kulture. Naprotiv, on se konsultuje i taj novac traži, a pitanje je koliko će moći da se naplati i dobije od ministra finansija.
Uz ovakvu raspodelu biće velikih problema da se takvi programi ostvare, a posebno zato što mi se čini da je ogromna finansijska moć skocentrisana u rukama jedne političke stranke, one političke stranke koja je svoje suštinsko delovanje svela na to da kontroliše tokove finansija, da kontroliše tokove novca, a za sve drugo nisu naročito zainteresovani.
Ovde se deklarativno kandidat za predsednika Vlade zalaže za nezavisno pravosuđe, za nezavisno sudstvo. Trebalo je da se založi i za samostalno tužilaštvo kao poseban deo pravosuđa, jer tu smo imali najveće probleme u prethodnom periodu i ne bi trebalo da se ponovi ono što nam se događalo 2000. i 2001. godine, pa čak i 2002. godine, kada dođe neko od ministara, da li Božidar Đelić, da li bilo ko drugi i kaže - protiv ovog sam podneo, pa makar bila i potpuno idiotska, krivičnu prijavu.
Tužilaštvo se odmah nađe na raspolaganju i kaže, jeste, odmah podižemo optužnicu, zato što nam je neko od ministara saopštio, zato što nam je to neko od predstavnika izvršne vlasti rekao. Sve dok zajednički ili na isti način budu reagovali i delovali izvršna vlast, tužilaštvo i sudstvo, nećemo imati ništa od pravosudnog sistema, a to imamo danas. Znam da će to biti problem sa kojim ćete se suočiti, a videćemo da li će on moći da bude rešen.
Kada budete gonili nosioce prethodne vlasti za eventualna kriminalna dela, pozivam vas da ih gonite za ono što zaista jesu krivična dela, za ono što zaista jesu počinili, a ne da to radite zbog činjenice da ćete moći da održite neku konferenciju za novinare, da napadnete prethodnu vlast i da kažete kako ste vi dobri, a oni loši. Toga smo se naslušali 2000. i 2001. godine.
Svašta smo slušali o tome. Rekao bi čovek da smo pobili ko zna koliko ljudi, da smo ne znam šta uradili i na kraju ništa od svega toga. Ništa od svega toga, zato što je sve služilo za jeftinu marketinšku promociju, zato što je sve bio jedan jeftin trik, ničemu drugom nije služilo osim okupiranju televizijskih kanala, okupiranju pažnje javnosti i sticanju jeftinih političkih poena.
Kratko je trajala ta pažnja, kratko su trajali ti jeftino stečeni politički poeni. Kao što vidite, narod traži nešto više, da živi bolje. Upravo to je, rekao bih, najveći nedostatak ovog o čemu je ovde govorio kandidat za predsednika vlade.
Ne mogu da govorim o vizijama, ne mogu da govorim o konkretnim programima, ne znam, nisam vizionar i ne mislim da ima vizionara, mada mnogi na političkoj sceni Srbije sebe pokušavaju da predstave kao vizionare.
Moram da kažem da ono što smo mi očekivali ovde jeste kako će građani Srbije živeti bolje, kako i na koji način. To da ne valja privatizacija, ovako kako se sprovodi, znali smo. To, da ne valja pravosuđe, znali smo. Kako će ljudi živeti bolje?
Znamo i koliko smo se zadužili. Znamo koliko smo se zadužili od uspostavljanja DOS-ovske vlasti, znamo ko je vodio tu politiku zaduživanja, politiku dužničkog ropstva. Profesor Cvjetićanin kaže, politika dužničkog ropstva koju vodi G17, a ovo je izjava od pre šest meseci, uništiće Srbiju. Mi se slažemo sa tom izjavom. On je posle kritike opozicionih poslanika napustio i nije želeo u tom prljavom poslu da učestvuje.
Da li se nešto promenilo u toj politici? Ti isti ljudi treba danas da vode srpske finansije i ponovo treba da vode politiku zaduživanja dalje. Od čega da vraćamo taj novac? Od čega, kada sledeće godine već treba da vratimo oko 800 miliona dolara na godišnjem nivou. Od čega ćemo da vratimo, kada nigde nema proizvodnje, nema nijedne nove fabrike u Srbiji, nema nijednog novog proizvodnog pogona, nema nigde viška vrednosti, nema nigde profita.
Ima li negde programa za to? Ja ću da izgradim auto-put; od čega, od kojih para, ne znam. Kako ću istovremeno da isplatim penzije, ne znam. Kako i na koji način će budžet da bude napravljen, hoće li on biti razvojni ili će da bude socijalni, malo toga smo čuli ili gotovo nimalo.
Istovremeno, rekao bih da to što smo slušali nekada i sa čim smo mogli da se složimo do pre šest meseci, što su govorili pojedini ljudi iz ekonomskog dela tima DSS-a, danas više ne važi. Šta je sa profesorom Rankovićem? Šta je sa onim koji je morao da napusti mesto saveznog ministra finansija, samo zato što se nije slagao sa pogubnom politikom G17. Da li se tu danas nešto promenilo ili će možda promeniti svoju politiku zato što su preko noći ili naprasno postali bolji?
Na delu teritorije naše zemlje u poslednje vreme i nažalost, uz podršku nekih koji su danas vlast, a od večeras će postati opozicija, i na njihovu inicijativu pre svega rekao bih, neki donose, neki izglasavaju nove državne simbole dela naše teritorije, i to ne kao regije, ne kao geografske regije, već kao političko-teritorijalne zajednice, neke žute petokrake su stavili na zastavu Vojvodine.
Žutu petokraku su stavili na zastavu Vojvodine, a mi se još borimo i nismo uspeli da skinemo ni crvenu petokraku, a oni nam stavljaju neku žutu petokraku, oni rešili, smanjili crvenu boju, smanjili belu, povećali plavu i tri žute petokrake stavili. Ta zastava ne može da im traje duže od nekoliko meseci, koliko je potrebno da SRS ubedljivo pobedi na pokrajinskim izborima, ali to je trebalo da čujemo od kandidata za predsednika vlade.
Naravno, znam da ovo jeste manjinska vlada, ali znam da je neće ugrožavati oni o kojima novinari govore da će ih ugrožavati. Neće ih ugrožavati zato što sve i da ih kandidat za predsednika vlade ili predsednik vlade, ukoliko bude izabran večeras, postroji u Knez Mihajlovu ulicu i da počne sve zajedno po turu da ih šutira, oni će da kažu baš nam je lepo i to doprinosi stabilizaciji Srbije. Naravno, zato što imaju jedan veliki problem, a to su izbori, to je narodna volja. To danas svi znamo.
Zato nemamo iluzija da će tu doći do problema. Probleme će imati na drugoj strani, probleme će uvek imati u činjenici jer će znati da je narodna volja bila drugačija, jer će znati za koga su glasali građani Srbije. Drugi problem će imati, a ne želimo taj problem ovoj vladi, odluka 31. marta će biti - nema sertifikacije. Zapamtite, takva će biti odluka. Već tada ćete imati Labusa koji će govoriti, e taj Koštunica ne valja, imaćete i neke druge u nekim drugim strankama, pa će Koštunica njemu da govori da on ne valja u svom delu. Imaćete unutrašnje probleme na sve strane.
Ono što će biti najveći problem i zbog čega će vlada morati da padne, zbog čega ćemo morati pre septembra da imamo raspisane nove parlamentarne izbore, neće biti samo pobeda na predsedničkim izborima Tomislava Nikolića, već će biti činjenica da građani Srbije žive sve teže, da građani Srbije žive sve lošije i da im nije ponuđeno rešenje za bolji život, da niko ne misli, da niko ne vidi, da niko ne može da shvati šta je to što će narodu olakšati da živi životom dostojnim čoveka.
Ljudi će već u maju izaći na ulice, tražiti hleba da jedu, a za to rešenja nema. Mi vam, naravno, želimo svu sreću. Radite svoj posao. Mi ćemo poželeti naravno našim biračima i zamoliti ih da se strpe još malo, da izdrže još malo te vaše vladavine, koliko će je biti. Pa, da nam još jedanput ukažu to poverenje, da nam ukažu poverenje u još većem obimu i još većem broju nego što je to bilo na ovim sada izborima i da konačno stvorimo vladu kakva treba da vlada i upravlja Srbijom. Siguran sam da će to biti vlada SRS-a. Hvala najlepše.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS, kao što znate, glasaće protiv ovog predloga zakona. Hteo bih da ukažem na to da su pojedine norme predloženog zakona u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, u suprotnosti sa Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Član 13. Ustava Republike Srbije kaže da su «građani jednaki u pravima i dužnostima i imaju jedaku zaštitu pred državnim i drugim organima bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko ili drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovno stanje ili koje lično svojstvo.»
Ovde se, čini mi se, u prvi plan ističe razlika, koja ne bi smela da se ističe, u pogledu nacionalne pripadnosti pojedinih građana Republike Srbije i mislim da takva vrsta razlike koja se na silu pravi prema građanima Srbije ne može da se prihvati ni na koji način i ni po koju cenu, i to nije dovoljan ili dobar argument onima koji bi da kažu da je Nenad Čanak rekao da je u pitanju getoizacija, ne znam šta je Čanak govorio. Čini mi se da se nikada niko iz SRS sa bilo čim o čemu bi taj čovek govorio neće složiti, ali ono što je sigurno to je da nema, ne sme i ne može da bude ni na koji način, a to je da odvajate pripadnike nacionalnih manjina u posebne rezervate i da kažete – e sada, građani Srbije, delite se po tom pitanju.
Mislim da građani Srbije ne treba da se dele po tom pitanju da li su Srbi, da li su Slovaci, da li su Mađari, Rusini, Rumuni ili pripadnici bilo koje druge nacije, oni imaju jednaka prava u skladu sa Ustavom, u skladu sa svim zakonima. Njihova je stvar, njihovo je privatno pravo, da kako god žele upražnjavaju svoja nacionalna osećanja, naravno da time ne ugrožavaju nacionalna osećanja pripadnika drugih naroda.
Dakle, o čemu je ovde reč? Ovde se kaže, u članu 12, da su političke stranke nacionalnih manjina one stranke čiji je osnovni cilj predstavljanje i zastupanje interesa nacionalne manjine. Sada se postavlja pitanje, a zašto dajete nekome tu vrstu ekskluziviteta, da on ima jedini cilj zastupanje interesa nacionalne manjine. Siguran sam da gospoda Omeragić i Džudžević, ali i svi ostali u Narodnoj skupštini Republike Srbije žele da na isti način zastpaju interese i svih ostalih građana, a ne samo svoje manjine, kao što nije naš posao da jedino zastupamo interese srpskog naroda i to na podjednak način.
Zbog čega mi pravimo ovu vrstu političkog problema? Iz dva razloga.
Prvo, kada ovo uradite, napravićete fragmentaciju političke scene Srbije na nacionalne stranke, na nacionalne srpske stranke i na stranke nacionalnih manjina. To je nešto što ne možemo, nećemo da prihvatimo.
Želimo da to budu stranke koje će se razlikovati u ideološkom pogledu, da budu levičarske, desničarske, partije centra, one koje će biti za liberalni kapitalizam, one koje će biti za državno blagostanje ili možda neke koje će da budu za društvenu svojinu, administrativni način upravljanja privredom, da se po tome dele političke stranke, a ne po tome da li će pripadati određenoj naciji ili ne. To je nešto što SRS ne može da prihvati.
Takođe, to je u suprotnosti sa brojnim međunarodnim konvencijama, paktovima o građanskim i političkim pravima. Mi moramo da uzmemo u obzir i sledeću činjenicu, a to je da smo ovde imali pohvale CeSiD-ovom modelu zakona.
SRS je svoj amandman upravo zasnovala gledajući iskustva iz uporedne pravno-političke prakse, pa čak i taj pomenuti CeSID-ov model nudi isto rešenje, kao što je rešenje SRS-a, s tim što smo mi napravili malo bolje rešenje, jer oni su rekli da to bude 2%, a mi 3%. Zbog čega? To su dva razloga.
Prvo zbog boljeg predstavljanja volje građana Srbije uopšte. Zašto da neke poslaničke grupe, pa i danas koje su greškom ili su igrom slučaja ušle u parlament u ovom trenutku, ali već za dva meseca ili sada da se održe izbori ne bi ušle u parlament, ne bi prešle taj cenzus, ali ako se prihvati ovo rešenje SRS od 3%, onda bi možda jedna od te dve liste mogla da pređe cenzus sa 3,1% ili 3,2%.
S druge strane, videli smo da kada se organizuju oni koji misli da je jedini način kako bi trebalo da se organizuju, ali to je pravo pojedinih političkih grupacija koje žele da sebe predstave kao jedine zaštitnike nacionalnih manjina, da mogu da dosegnu cenzus od 3%, čak i 4%. Znači, to za njih nije neki veliki problem. U čemu je onda problem?
Mislim da ovde postoje dva razloga zbog kojih je predlagač ovo napravio. Naime, predlagač računa da će tzv. prirodnim pragom moći da ima podršku, ali sigurnu, u borbi protiv SRS, jer će pokušati na svaki način da pronađe, da li gospodina Omeragića ili nekoga drugog, ko će da vodi kampanju protiv srpskih radikala i da kaže – oni su protiv nacionalnih manjina. Ne nismo. Naravno da nismo.
Malopre je govorio gospodin Zankov, on je potpredsednik Narodne skupštine, a pripadnik je bugarske nacionalne manjine. Ali, to je suština i to je jedini mogući racionalni razlog zbog čega ovo činite.
Kako je moguće da partija koja dobije 15.000 ili 20.000 glasova ima svoje reprezente u Narodnoj skupštini Republike Srbije, i kome ćete to objasniti, dok neka partija dobije po 150.000, čak 170.000 glasova, a ne uđe u Skupštinu Srbije.
Hoćemo li reći da je glas pripadnika nacionalnih manjina 10 puta vredniji nego glas bilo koga. Čini mi se da to ne može da bude rešenje i mi smo se svi zalagali za opšte i jednako biračko pravo. Pripadnici nacionalnih manjina nisu ni bolji, ali ni gori od nas, a mi im pomažemo na taj način što ćemo da spustimo cenzus, što ćemo da umanjimo cenzus na 3%, istovremeno dajući tu priliku i ostalim partijama, svima drugima koji ne mogu na drugačiji način cenzus da pređu. Bićemo bolje predstavljeni u Skupštini Srbije i oni koji bi imali 4%, a nisu ušli u ovu skupštinu, imaće svoje poslanike u najvišem narodnom predstavništvu.
Što se tiče glasova koje vi tobože obezbeđujete ljudima iz dijaspore, da nije reč o najgorem mogućem licemerju ne bismo ni reagovali, ali mi znamo kako to ide. Dođu neki, održi se sastanak, mi smo vama obećali da ćete vi da glasate, ma kako to bilo nemoguće i ma kakve to probleme stvaralo, mi smio sada voljni da to isteramo do kraja.
Konkretnih i korektnih izbornih rešenja u ovom slučaju nema, ali vi ćete istrajati na tome, pokušavajući da zloupotrebite ono što mi svi želimo, ali im se postavlja pitanje na koji način da ostvarimo. Onda ćete reći – aha, nemojte da glasate za SRS, jer oni su bili tobože protiv ljudi koji žive u inostranstvu, oni su protiv njihovih interesa, njima to nešto smeta itd. Ne, nama ne smeta ništa da to još jedanput istaknem i u svim onim gradovima koje ste pominjali, ne znam da li ćete to organizovati u Monroviji, nisam znao da i tamo ima značajan broj naših ljudi koji imaju boravište.
Vidim da su neki zaposleni na Maldivima, lepo je. Prijavljujemo se, hajde svi zajedno da se dogovorimo ko će da ide na Karibe, ko na Maldive, ali ako možemo to na korektan način da obezbedimo. To je jedino moguće po predlogu SRS da na svakih 100 kilometara bude biračko mesto.
Ako imamo u Nemačkoj u Minhenu otvoreno, ne mora onaj da ide u Berlin, bliže mu je Beograd nego Berlin. Dakle, ima smisla ako može da ode umesto do 100 kilometara iz Pasaua do Minhena, a ne da mora da ide u Berlin, u protivnom može da dođe u svoju zemlju. To su rešenja koja moraju da se prihvate da bi zakon bio sprovodljiv i da bismo mogli na bilo koji način da obezbedimo volju naših građana iz dijaspore, da se na pravi način prikaže.
Sa druge strane, postoji ta vrsta opasnosti koju smo ranije imali glasanjem u kasarnama i zatvorima, gde nije bilo višestranačke kontrole. Vi znate da su uvek ti glasovi, više od 90%, dolazili za vlast.
Mi smo upravo zato, i u dogovoru sa DOS-om, u oktobru i novembru 2000. godine predložili ovaj zakon, da bismo izbegli svaku moguću vrstu krađe, svaku moguću vrstu manipulacije.
Da mi ne brinemo o svemu ovome, mi bismo voleli, ako već želite da ostavite cenzus od 5%, nemamo mi tu vrstu problema, mi želimo nekima drugima da pomognemo i ovim strankama o kojima smo govorili. Možete da podignete cenzus i na 25%, jedino bi ga SRS prošla. Dakle, to nije naš problem, o tome moraju drugi da razmišljaju.
Na kraju, zamolio bih vas da ubuduće ne zloupotrebljavate na ovakav način priču o dijaspori, o interesima našeg naroda i naših građana koji žive u inostranstvu. Mi smo njihovi legitimni predstavnici, jer najveći broj glasova smo upravo mi dobili na prethodnim izborima. Budite sigurni da će se taj broj glasova povećavati, baš onako kao što se povećava u svim delovima Srbije i to će možda biti u simboličnom smislu jedna lepa pobeda. Od Amerike do Australije, svuda pobeđuju radikali.
Za razliku od ostalih, koje niste pitali, reći ću vam koji je član Poslovnika. To je član 100. stav 1, a možete da uzmete bilo koji što se tiče staranja o redu na sednici. Naime, gospodin Ristivojević je vređao narodnog poslanika ...
Naravno; gospodin Ristivojević nije poštovao dostojanstvo Narodne skupštine, vređajući Vjericu Radetu, vređajući sve one koji zastupaju isto mišljenje, govoreći za sve ono što je ona izgovorila sa ove govornice da su besmislice, gluposti i još jedan izraz ste upotrebili, gospodine Ristivojeviću, a to ne priliči džentlmenu, pa makar govorili i političkim protivnicima. Ne priliči, pre svega, zato što nije istina.
Na jednu stvar vas je upozorila gospođa Radeta i to je vrlo ozbiljna stvar. Već sam vam rekao da je ona jedan od najboljih pravnika, ne samo u ovoj skupštini i ne morate da mašete rukama, možete samo da izađete za govornicu i da kažete šta mislite. Mahanjem ruku teško da ćete nešto postići. Suština je u sledećem...
Završiću, gospodine Maršićanin. Nemojte da pokazujete bilo kakvu vrstu nervoze.
Ostale ste slušali, koji se nisu ni pozvali na Poslovnik, a pričali su o svemu drugom. Izborni uslovi moraju da budu poznati unapred.
Ne, čekam gospodine Maršićanin da mi zavučete ruku u džep i da mi uzmete te tri hiljade dinara. Ajde, uradite to već jednom i ne morate da me upozoravate dalje.
Dakle, izborni uslovi moraju da budu poznati unapred, a ne da ih vi određujete i da kažete da će biti idealni...
To sam čekao, da mi uzmete 3.000 dinara, gospodine Maršićanin. Najviše volim to što ste uradili.
Dakle, izborna utakmica mora da bude poznata od početka, izborni uslovi, da bi svi ljudi pristali na te uslove i da bi svi ljudi znali kako i na koji način će u njima da učestvuju. Šta god uradili, gospodine Maršićanin, te 3.000, radi kojih ste ponovo zavukli ruku u džep srpskih radikala, neće vam pomoći i ubedljivo ćemo vas pobediti.
 Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je čini nam se u ovom delu, povodom uvođenja takozvanog prirodnog praga za stranke ili takozvane stranke nacionalnih manjina i smanjenje cenzusa, ključni amandman i razlog što sam ostao bez obzira na vašu nekorektnost, većine u ovoj sali, da ga obrazložim, pre svega, nadajući se da ćete ga prihvatiti, ali zbog građana koji to obrazloženje mogu da čuju.
Naime, mi tražimo da član 81. glasi: "U raspodeli mandata učestvuju samo izborne liste koje su dobile najmanje 3% glasova od ukupnog broja glasova birača koji su glasali u izbornoj jedinici".
Dakle, nema sve ovo što ste vi dodali, stav 2. i stav 3. koji se tiču prirodnog praga za nacionalne manjine iz nekoliko razloga.
Ovim amandmanom postižemo dve stvari. Prva je smanjenje cenzusa sa 5% na 3%, smanjenje opšteg cenzusa, a druga je ukidanje diskriminacije i davanje mnogo većeg prava jednoj grupi građana u odnosu na drugu grupu građana Republike Srbije. Mi, polazeći od činjenice da ma kako definisali državu Srbiju, predstavljamo građansko društvo, gde je građanin nosilac suvereniteta, ne smemo da pravimo razliku između pripadnika srpskog naroda i pripadnika bilo koje nacionalne manjine.
U članu 13. Ustava Republike Srbije, u Ustavnoj povelji državne zajednice jasno piše da se takva diskriminacija ne može i ne sme praviti, jer smo svi jednaki pred zakonom i na isti način zakon mora da tretira sve građane Srbije.
Neki građani ne mogu da imaju veća prava od drugih.
U tom smislu, ma koliko, ako hoćete i svi mi, na ovaj ili onaj način, zbog nekog imidža ili iz nekih drugih razloga, pokušavali da se dodvorimo pripadnicima nacionalnih manjina ili njihovim političkim liderima, moramo da kažemo da oni ne smeju da imaju neuporedivo veća prava od pripadnika srpskog naroda. I da ne može lista od 15.000 glasova da bude zastupljena u Skupštini Srbije, a da lista od 150 ili 160 hiljada glasova ne bude zastupljena u Skupštini Srbije. To jednostavno nije u skladu sa Ustavom Republike, to nije ni moralno, ni normalno.
Sada će neko da govori kako je najvažnija moguća stvar da prihvatimo činjenicu da smo mi velike demokrate i da ćemo na taj način da imamo novih 20 poslanika, ali ćemo neke druge koji dobijaju mnogo veći broj glasova da ostavimo van skupštine.
Zašto cenzus od 3%?
Prvo, cenzus od 3% zbog činjenice da imamo na lokalnom nivou i da to, rekao bih, na prilično dobar način funkcioniše na teritoriji ... Molio bih poslanika SPS da se upristoji i da ne dobacuje, tri puta sam do sada prećutao u ova tri minuta, pa bih molio da se prekine sa takvim ponašanjem.
Završiću još malo, gospodine predsedniče.
 Još bih nešto rekao, što se tiče ovog cenzusa od 3%, dobro je da ga imamo i nama ne smeta to što bismo imali za jedan ili dva poslanika manji broj ljudi u ovoj sali, zato što mislimo da bi na taj način bila reprezentativnije predstavljena volja građana Srbije i takve zakone morate da predlažete i donosite, bilo da se nalazite u opoziciji, bilo da se nalazite na vlasti.
Još jedna stvar na koju želim da ukažem zbog građana Srbije; dakle, danas posle prepodnevnog dela sednice održano je više konferencija za novinare, stranačkih i pojedinih stranaka koje kažu da su oni zastupnici interesa nacionalnih manjina.
To kažemo i mi u SRS, jer mislimo da bismo ih na najbolji način zastupali, ali ti predstavnici su rekli, nekima je čak izletelo iz usta, naravno, onda su se ispravili, da će tri i po miliona nekih iz Turske da glasa, pa su onda rekli tri i po puta više, a ne tri i po miliona. To se zaista dogodilo na konferenciji.
Neki su rekli, šta ćemo da radimo ako Albanci kažu, a podrazumeva se da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, ako oni kažu, sada mi želimo da izađemo na izbore, koliko li ima njihovih državljana i kako će to Republička izborna komisija taj problem da reši; podzakonskim pravnim aktom? Nemoguće.
Na koji korak? Mi mislimo da na ovaj način mnoge probleme rešavamo, da suštinski rešavamo ključni problem ovog zakona i zato pozivamo većinu u Narodnoj skupštini Republike Srbije da ovaj amandman prihvati. Time dovodimo sve građane Srbije u jedankopravni, u ravnopravni položaj. Time omogućavamo i onima koji nemaju veliku, ali ipak imaju dovoljnu podršku u biračkom telu, da budu ovde zastupljeni. Ako hoćete, apelujem i na one koji imaju dovoljno svesti da na sledećim izborima zbog svoje politike neće imati ni tih pet, šest, sedam ili devet procenata, da će im dobro doći smanjenje cenzusa od 3% da bi mogli ponovo da budu zastupljeni u ovoj skupštini.
U svakom slučaju, pozivam vas još jedanput, jer mislim da je ovo u skladu sa Ustavom, a ono što je predloženo u inicijalnom aktu Predloga zakona o izmenama i dopunama svakako nije u skladu sa našim najvišim pravnim aktom.
Samo jedno objašnjenje prethodniku, koji je pominjao SRS, o načinu na koji je smenjen nekadašnji predsednik SRJ gospodin Ćosić. To nema apsolutno nikakve veze, niti može da se napravi nekakva analogija sa onim što imamo danas ili sa onim što imamo u Predlogu zakona. Vrlo je prost razlog: dakle, gospodin Ćosić je biran u parlamentu, gospodin Ćosić je smenjen u parlamentu. To sa neposredno izraženom voljom naroda nema baš nikakve veze.
Znači, mi ovde tražimo da se ono gde se neposredno bira, da se tu smanji cenzus, zato što postoji mogućnost u ovakvoj, rekao bih, bipolarnoj Srbiji, u političkom smislu, u takvoj podeljenosti koju imamo - svaki put neko ko bi želeo da blokira izbor predsednika Republike na ozbiljan način, mogao bi to da učini. Da SRS ne istakne svog kandidata za predsedničke izbore, ne dođe do promene zakona, ne dođe do ukidanja cenzusa u prvom izbornom krugu, svi ostali zajedno ne mogu da izvedu 30-35% birača. Naravno, i da kažu svi ostali iz ovog tzv. "DB-a" da neće da izađu sa svojim kandidatom i mi jasno kažemo - ljudi, nemoguće je da izvučemo 50% od ukupnog biračkog tela.
To je nešto što nam se čini logičnim, posebno u ovakvim uslovima, da nije protivustavno, da nije suprotstavljeno ostalim zakonima, te se ne nameće kao neka vrsta lex specialis-a, ali nešto što može da bude prihvaćeno, a u datom političkom trenutku je od suštinskog značaja.
Rekao sam, kada se ovde bude govorilo o Ustavu, o izradi novog ustava, SRS je za to da se prvo ustanovi, da se vidi šta je to što ne valja u postojećem, šta je to što bi trebalo da bude drugačije. Nemamo ništa protiv da vidimo kako i na koji način da se predsednik bira u parlamentu. Mi smo za jačanje zakonodavne vlasti, neka bude monocefalna izvršna vlast, takođe nemamo ništa protiv. Nema apsolutno nikakve potrebe da dalje mučimo građane Srbije, da mučimo sebe praznim pričama o tome kako je nemoguće jer nisu dobri kandidati. Nisu dobri kandidati? Pa, kandidujte se i dobijte 50%, ako nisu dobri kandidati. Lako je kritikovati i napadati drugog i reći tako i tako. Dobro, niko od nas ne valja, vi valjate, kandidujte se, da vidimo da li imate toliko ili nemate toliko. Mislim da nemate i mislim da to dobro znate.
Kad je takva situacija u Srbiji, hajde da pošteno priznamo kakvo je stanje, da vidimo ko je najbolji, da vidimo ko ima najviše pristalica, ko ima najviše poverenja kod građana Srbije i da na taj način izaberemo predsednika. Mislim da je to najbolje rešenje, a to sa Dobricom Ćosićem i njegovim opozivom u parlamentu SRJ nema baš nikakve veze.
Ne želim i neću da vam dosađujem, samo hoću da raspravim ovo oko izjava Vojislava Šešelja još od pre dve godine kada je bio treći na predsedničkim izborima. Dakle, promenjena je politička situacija drastično. Tada smo imali tri izuzetno snažna predsednička kandidata, koja su dobila gotovo jednak broj glasova, od 25% do 29,7%, dakle u 5% su bila tri kandidata – Koštunica, Labus i Šešelj, i Srbija je bila podeljena na tri dela.
Pokazalo se onda da kada jedan od ta tri ne izađe da nema dovoljno za izlazak od 50%. Zamislite danas, kada je Srbija podeljena u dva politička bloka, očigledno, pošto će biti jasno da postoji vlast i opozicija i da će se ljudi na takav način odlučivati, postoji li mogućnost da neko na taj način izvede 50%.
Gospodin Šešelj je tada jasno govorio zbog toga što su se i jedan i drugi kandidat utrkivali da omalovaže kandidata SRS, naravno sećate se one čuvene priče, prebirajući i prebrojavajući glasove SRS, odnosno koliko je tu ljudi glasalo za SRS, a koliko su tu glasači nekih drugih političkih partija, pa smo taj primer imali i posle pobede gospodina Nikolića na predsedničkim izborima, koliko su tu glasovi radikala, a koliko svih ostalih, pa smo na kraju pojedinim računicama i analizama došli dotle da za SRS niko ne bi glasao.
Srećom, održani su parlamentarni izbori svega dva meseca posle tih predsedničkih izbora, pa smo ipak došli do zaključka da više od 95% tih glasača jesu glasači upravo SRS. Dakle, to je suštinska razlika u vremenu o kome govorimo, u trenutku o kome govorimo i u političkoj sceni Srbije u trenutku o kome pričamo.
Sa druge strane, naravno, mi se nadamo i očekujemo tu vitešku kampanju. Mislim da smo imali jednu dobru i fer kampanju za predsednika Republike krajem prošle godine. Nadamo se da ćemo imati takvu kampanju i ove godine, mada, naravno, od vlasti to nikada ne možete da očekujete, posebno ne od novouspostavljene, ali u svakoj vrsti fer i viteške kampanje pobedićemo mi.
Ali, još nešto da znate. Ne možete da govorite o Srpskoj radikalnoj stranci ni na koji način – da u takvim kampanjama nije učestvovala, jer nikada nije imala udela ni u krađi glasova, ni u krađi biračke volje, niti u vođenju hajke preko pojedinih medija, kao što su je vodili protiv nas, posebno preko televizije B-92, tako da ćemo mi dati puni doprinos. Ako želite takvu vitešku kampanju, mi vas pozivamo da izađete sa najboljim kandidatom i baš da vidimo ko će da bude pobednik, a ja sam siguran da gotovo svi građani Srbije već znaju odgovor na to pitanje.
Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo zanimljivo ali netačno izlaganje predstavnika Demokratske stranke. Dakle, zanimljivo je da je gospodin Jevtić za ovom govornicom rekao da je Srpska radikalna stranka prećutnom amnestijom abolirala nekoga ko je doneo pobedu Milanu Milutinoviću. Naime, gospodin Jevtić bi morao da zna ko donosi amnestiju, aboliciju, da su to različiti pravni instituti, a morao bi da zna da nismo bili nadležni da učinimo ni jedno, ni drugo, sve i da smo hteli.
Sa druge strane, ako je mislio u moralno-političkom smislu, Srpska radikalna stranka to nikada nije učinila. Dakle, po formiranju Vlade Republike Srbije 24. marta 1998. godine, u nekoliko izdanja našeg stranačnog lista objavili smo tekstove o velikoj krađi, a sve do septembra meseca 1998. godine vodili smo postupak pred Saveznim ustavnim sudom. Lično sam zastupao Srpsku radikalnu stranku i borili smo se da istina ispliva, ali šta da radimo kada su nam "dokazali" da su u Donjem Prekazu izašla 742 čoveka i da su glasali za Milana Milutinovića. Donje Prekaze, ako se sećate, uporište je Adema Jašarija.
Postavlja se pitanje šta smo to mogli da uradimo, šta je to trebalo da učinimo osim da ukažemo javnosti na tu činjenicu. Da li je trebalo da krenemo bagerima, buldožerima na Skupštinu, na Televiziju Srbije, da li je trebalo nekoga da ubijemo, da li je trebalo nešto da spalimo, srušimo, kao što ste to vi učinili? Da li je to trebalo da uradimo, pa da dokažemo onda svoju opredeljenost za istinu, pravdu i pravičnost?
Srpska radikalna stranka je svoju želju i volju za istinom, pravdom, pravičnošću i poštenim izborima dokazala još od 1990. godine. Gospodinu Šešelju su 1990. godine zabranili da se pojavi na izborima, a od 1991. godine na svakim izborima učestvuje i danas je, rekao bih, izborni štab Srpske radikalne stranke osnovni politički parametar koji slušaju i poštuju svi mediji, ali i svi građani Srbije, zato što znaju da iz tog izbornog štaba nikada nijedna laž nije izašla, da kada gubimo izbore kažemo – građani Srbije, žao nam je, teško nam je, ali gubimo izbore i čestitamo našim političkim protivnicima. Kada pobeđujemo na izborima takođe građane Srbije jednako revnosno sa tim upoznajemo.
Dakle, čini mi se da je Srpska radikalna stranka po tom pitanju do sada najjasniji i najpošteniji odnos imala i nikada nikome nismo ukrali nijedan mandat, ni u jednoj skupštini, bili vlast, bili opozicija, ama baš nikada. Mislim da takav primer nećete naći.
Što se tiče vođenja predsedničke kampanje, naš je posao da se bavimo politikom i to činimo. Meni je zanimljivo zašto vi to kažete. Zato što nema kampanje koju biste mogli da vodite, a da ona bude uspešna. Nema kampanje, nema tog cenzusa do kojeg bismo mogli da vas pustimo, a da vaš predsednički kandidat može nešto ozbiljnije da uradi.
Treća stvar, što se tiče zemalja kojima inklinira Srpska radikalna stranka, hoćemo da sarađujemo sa svima. Da li volimo Rusiju, da li poštujemo rusku vlast, rusku državu? Da, naravno. Ali, znate, oni kojima vi ne inklinirate, nego oni koji su vam (ili neke njihove službe) izdavali naloge u nekom prethodnom periodu, Sjedinjene Države, Nemačka, Francuska, OEBS, tražili su da se ukine cenzus za izbor predsednika Republike. Izgleda da to niste pročitali u novinama, izgleda da o tome niste vodili računa. Nemojte da vas mi za ruku uhvatimo i da vas vodimo u Evropu; mi hoćemo Srbiju i građane Srbije, ali ne moramo vama takve stvari da objašnjavamo. Nadam se, a ne brinite za predsedničku kampanju, nemojte mnogo da se zamarate, da trošite resurse, da trošite novac. Čuvajte, biće vam potreban. Borili se vi, ne borili se, kandidovali se, ne kandidovali, ubedljivo ćemo vas pobediti.